Zanimljivosti iz fizike

Doplerov efekat

Doplerov efekat je pojava koja je vezana za prostiranje zvučnih talasa. Najbolje se može objasniti na primeru policijske sirene. Zvuk policijske sirene menja jačinu i visinu u zavisnosti od njene blizine - tako kada se policijski auto približava i zvučni talasi brže dopiru do uha, zvuk se pojačava i biva viši, dok kako automobil odmiče, zvučni talasi dopiru sporije i ovaj zvuk se stišava i postaje niži. Ovo je samo prividna kvalitativna promena zvuka koja nastaje usled promene u brzini prostiranja zvučnih talasa i naziva se Doplerov efekat. Jačina i visina zvuka, međutim, objektivno se ne menjaju.



Doplerov efekat je promena frekvencije oscilovanja zvučnog izvora, koju registruje prijemnik (slušalac) pri njihovom medjusobnom kretanju. Na primer, poznato je da je visina tona sirene vozila veća kada se ono približava slušaocu, a manja kada se od njega udaljava, u odnosu na visinu tona koji se javlja kada i zvučni izvor i slušalac miruju. Dakle, kretanjem zvučnog izvora u odnosu na prijemnik menja se frekvencija primljenih oscilacija. Pri razmatranju Doplerovog efekta obično se pretpostavlja da se zvučni izvor i prijemnik kreću po istoj pravoj.
vp – brzina kretanja prijemnika
vi – brzina kretanja predajnika (izvora)
fi – frekvencija izvora
fp – frekvencija prijemnika
c - brzina prostiranja talasa u sredini u kojoj se nalaze izvor i prijemnik
λi - talasna duzina izvora
nastavak:

- kada prijemnik miruje, a izvor mu se približava:

Ovaj slučaj se razmatra pod pretpostavkom da je brzina izvora manja od brzine prosriranja talasa u toj sredini.,. tj. vi < c. Kako se izvor kreće, rastojanje talasnih frontova je u smeru kretanja izvora λ1, manje od talasne dužine emitovanih talasa λi tj.

λ1 = λi − viT = (cT − viT ) = (c − vi )T

Sa druge strane, rastojanje između talasnih frontova u smeru suprotnom od smera kretanja izvora λ2 je veća od talasne dužine talasa koju emituje izvor.

λ2 = λi + viT = (cT + viT ) = (c + vi )T .


Kako prijemnik miruje talasi se u odnosu na njega kreću brzinom c. Frekvencija talasa koju prima prijemnik kada mu se izvor približava je:

fp1 = c/λi = c/((c - vi )T ) = cfi/(c - vi )

i očigledno je da je pri približavanju izvora frekvencija talasa koju prijemnik prima veća od one koju izvor emituje. Frekvencija talasa koju prima prijemnik kada mu se izvor udaljava od njega je:

fp2 = c/λ2 = c/((c + vi)T ) = cfi/(c + vi )

i očigledno je da je pri udaljavanju izvora frekvencija talasa koju prijemnik prima manja od one koju izvor emituje.
nastavak:

- kada se i izvor i prijemnik kreću po istom pravcu brzinama vi i vp:

Tada se kombinacijom prethodnih slučajeva dobija da je frekvencija talasa koje registruje prijemnik u slučaju relativnog približavanja
fp = (c + vp )fi/(c - vi ) (*)

i u slučaju relativnog udaljavanja

fp = (c - vp )fi/(c + vi ) (*)

U slučaju elektromagnetnih tačaka Doplerov efekat ima drugačiju prirodu. Na primer za prostiranje svetlosti nije potrebna sredina, jer se svetlost prostire i u vakumu. Elektomagnetni talasi su materijalni sami po sebi. U slučaju elektromagnetnih talasa brzine vp i vi se ne odredjuju u odnosu na sredinu, već Doplerov efekat zavisi od relativne brzine izvora i posmatrača. Doplerov efekat nalazi primenu kod mernja brzine tela koje sa sobom nosi neki emiter talasa frekvence f, kao što su letelice i sateliti. U astronomiji se odredjuju brzine kretanja zvezda posmatrajući neku njenu spektralnu liniju odredjene frekvencije, na primer žutu natrijumovu liniju. i uporedjivanjem sa frekvencijom iste svetlosti elemenata na Zemlji. Talasne dužine svetlosti sa nekih zvezda nadjene su nešto duže ili nešto kraće u odnosu na talasne dužine istih atoma na Zemlji. To znači da se neke zvezde kreću ka, a druge od Zemlje; njihova relativna brzina se može izračunati na osnovu Doplerovog efekta u kom slučaju važi nešto drugačija relacija od (*).


Primena u medicini

Tip ehokardiografije koji pokazuje koliko dobro krv protiče kroz komore i zaliske srca, naziva se Doplerov ultrazvuk. Klasični ehokardiogram koristi zvučne talase da bi proizveo slike srca. Tokom ove procedure, radiolog koristi elektronski uređaj kako bi emitovao i apsorbovao ultra zvučne talase koji se reflektuju kada dosegnu ivicu dve strukture sa različitim gustinama. Slika proizvedena od strane ehokardiograma pokazuje ivice strukture srca, ali ne može da izmeri brzinu krvi koja protiče kroz srce. U Doplerovom ehokardiogramu, zvučni talasi određene frekvencije se emituju u srce. Zvučni talasi se odbijaju od krnih ćelija, prolazeći kroz srce i krvne sudove. Pomeranje ovih ćelija, bilo napred ili nazad u odnosu na emitovane talase, rezultuje promenom frekvencije koja se može izmeriti. Ovo pomaže kardiolozima da utvrde brzinu i pravac krvi koja teče ka srcu.

Primena u metereologiji

Radio talasi se emituju iz metereološke stanice na specifičnoj frekvenciji. Talasi su dovoljno veliki da intereaguju sa oblacima i drugim atmosferskim objektima. Talasi pogađaju objekte i odbijaju se nazad ka stanici. Ako se oblaci ili atmosferske padavine udaljavaju od stanice, frekvencija talasa koji se vraćaju će se povećavati. Međutim, ako se oblaci ili atmosferske padavine kreću ka stanici, frekvencija talasa koji se vraćaju će se smanjivati. Računari u radaru elektronski prevode promenu Doplerovih informacija o reflektovanim radio talasima u slike koje pokazuju brzinu i pravac vetra. Doplerove slike nisu iste kao slike koje daje standardni meteorološki radar. Takve slike se takođe zasnivaju na principu radara, ali one ipak nisu zasnovane na promenama frekvencije talasa. Umesto toga, metereološka stanica šalje snop energije, a zatim meri koliko se tog snopa energije vratilo natrag kao i vreme potrebno da se vrati. Ove informacije se koriste za pravljenje slika koje pokazuju intenzitet padavina tj. ono što stalno vidimo na metereološkim mapama , gde plava boja predstavlja slabe a nijanse crvene boje jake padavine.

Teorija relativnosti pokreće vaš automobil

autor: Milan Milošević

U poslednje vreme skoro svakodnevno koristimo uređaje za čiju konstrukciju i rad je neophodno poznavanje efekata teorije relativnosti, ali najverovatnije nikad niste pomislili da Ajnštajnova specijalna teorija relativnosti pokreće vaš automobil. Svaki put kad okrenete ključ u vašem automobilu relativistički efekti vam omogućavaju da upalite motor i krenete.

Na prvi pogled u automobilu ništa nema dovoljno veliku brzinu da bi efekti specijalne teorije relativnosti došli do izražaja, ali nije baš tako. Za pokretanje automobila potreban je olovni akumulator, a rad olovnog akumulatora nije moguć bez relativističkih efekata!

Prvi olovni akumulator napravio je francuski fizičar Gaston Plante (1859. god) oko 50 godina pre Ajnštajnove specijalne teorije relativnosti (1905) i sve do pre nekoliko dana nije bilo moguće tačno opisati procese koji se odigravaju u akumulatoru. Rajeev Ahuja, sa Uppsala univerziteta u Švedskoj, sa saradnicima pokazao je da 80-85% napona akumulatora nastaje kao rezultat relativističkih efekata! Već dugo je poznato da relativistički efekti doprinose dobijanju napona u olovnim baterijama, ali ovo je prvo uspešno teorijsko opisivanje ovog procesa. [R Ahuja et al, Phys. Rev. Lett., 2010, DOI: 10.1103/PhysRevLett.106.018301]

Brzine elektrona u većini atoma su mnogo manje o brzine svetlosti pa su time i relativistički efekti zanemarljivi, ali kod atoma sa masivnim jezgrom situacija je drugačija. Kod ovih masivnih atoma elektroni moraju da imaju veliku brzinu da bi opstali na stabilnim putanjama. Brzina elektrona oko masivnog jezgra nekad je približna brzini svetlosti! Ovi relativistički efekti menjaju raspored elektrona oko jezgra (masa elektrona postaje veća, orbite se smanjuju itd) i na taj način utiču na ponašanje celog atoma. Već dugo je poznato da relativistički efekti daju zlatu žutu boju, a živa je zbog njih tečna na sobnoj temperaturi. Olovo (atomska masa 82) je još jedan element velike mase.

Napon na olovnoj bateriji akumulatora iznosi 2,1V. Rajeev Ahuja i njegovi saradnici pokazali su da je za dobijanje 1.7-1,8V napona odgovorna Ajnštajnova specijalna teorija relativnosti. Opisivanje relativističkih efekata u atomu olova objasnilo je zbog čega je nemoguće napraviti bateriju od kalaja. Kalaj je element koji se u periodnom sistemu elemenata nalazi tačno iznad olova. U hemijskom smislu ovi elementi se ponašaju na potpuno isti način, ali napon koji bi proizvodila baterija napravljena od kalaja je mnogo manji od napona olova i takve baterije su neupotrebljive. Ova razlika u naponu nastaje zbog relativističkih efekata – kalaj ima atomski broj 50 i masa njegovog jezgra dosta je manja od mase jezgra olova. Ova razlika u masama dovodi do toga da se elektroni u atomu kalaja kreći manjim brzinama pa su relativistički efekti zanemarljivi. Bez tih efekata kalaj ne može da proizvede dovoljan napon.

Ovaj model uspešno je opisao relativističke efekte u teškim atomima. Verovano neće omogućiti unapređenje olovnih baterija ali sigurno će imati važnu ulogu u istraživanju alternativnih tipova baterija.

CERN: Lov na Božiju česticu je sužen

Istraživači Evropskog centra za nuklearna istraživanja su na tragu da otkriju Higsov bozon, dosada neuhvatljivu česticu , za kojom traga više od 8000 naučnika. Hipotetička čestica koja je ključ za razumevanja mase bi trebalo da bude otkrivena za godinu ili dve.
Iz CERN-a su proteklih dana optimistični po pitanju ovog epohalnog pronalaska i sve ukazuje na to da su fizičari na putu da pronađu Higsov bozon. Ipak, oni ističu kako je zasad preuranjeno govoriti o otkriću čestice.
„Božija čestica“, kako nazivaju ovu vrstu bozona , je gotovo saterana u ćošak i u lovu na nju učestvuje više nego 8000 naučnika iz svih krajeva sveta, a među njima ima veliki broj istraživača iz Srbije i Hrvatske.

Potraga za “Božjom česticom” jedno je od intelektualno i tehnološki najzahtevnijih istraživanja današnjice. Odvija se u sklopu eksperimenata na LHC (Veliki hadronski sudarač), preko pet milijardi evra vrednog istraživačkog instrumenta. Pomoću LHC-a naučnici pokušavaju da rekonstruišu uslove koji su vladali nakon rođenja svemira za koji neki smatraju da je nastao Velikim praskom pre 13,7 milijardi godina.
LHC na spektakularan je način pušten u pogon 10. septembra 2008. godine, ali desetak dana kasnije desilo se razočaranje jer je zbog kvara na jednom od provodljivih magneta, koji se nalaze na dubini od 100 metara u tunelu opsega 27 kilometara, došlo do prekida rada LHC-a, koji je posle popravke ponovo proradio 2009.godine.

LHC sada radi besprekorno o čemu najbolje govori podatak da su naučnici do juna prikupili toliko podataka koliko su planirali do kraja ove godine.

CERN: "Božjoj čestici" nedostaje mesta za skrivanje

Tanjug | 25. 08. 2011. - 20:46h |

ŽENEVA - Neuhvatljiv Higsov bozon ili "Božja čestica", ukoliko uopšte postoji, izuzetno se dobro krije, kažu u Evropskoj organizaciji za nuklearna istraživanja (CERN) čiji je divovski eksperiment pomoću Velikog hadronskog akceleratora usmeren ka pronalaženju tog sićušnog elementa za koji naučnici veruju da je u osnovi svemira.
"Higsovom bozonu sve više ponestaje mesta za sakrivanje", kazao je profesor Rolf Hojer, generalni direktor CERN-a, na današnjoj konferenciji za štampu u Bombaju gde je agencija predstavila najnovije rezultate svog istraživanja.

Higsov bozon je hipotetička subatomska čestica kojom se prema Standardnom modelu objašnjava masa drugih čestica, a teoriju o njegovom postojanju postavio je 1964. godine škotski fizičar Piter Higs.
Dobio je nadimak "Božja čestica", jer se veruje da se svuda nalazi mada se pokazalo da se veoma spretno krije.
Naučnici u CERN-u pokušavaju da utvrde njegovo postojanje u Velikom hadronskom akceleratoru (LHC), smeštenom duboko pod planinama na francusko-švajcarskoj granici, i nadaju se da će do kraja 2012. uspeti da reše tu enigmu.
Hojer je rekao da hadronski akcelerator dobro radi, ali je pronalaženje misteriozne čestice problematično, jer se istraživanja sprovode na najnižim stupnjevima mase, poslednjem mestu na kojem bi bozon mogao da se krije.

On je uporedio proganjanje bozona sa traganjem za poljem pod snegom tokom mećave, dok je Pjer Odone, direktor američkog Fermilaba, rekao da je to kao posmatranje zvezda usred dana.
Direktor centra za istraživanje Serđo Bertoluči izjavio je u ponedeljak da su dosadašnji eksperimenti isključili sa 95 odsto sigurnosti postojanje Higsovog bozona na višim stupnjevima mase.
Hadronski akcelerator, koji se proteže kružnim tunelom dugim 27 kilometara, projektovan je za kontrolisano sudaranje dva snopa protona koji se kreću gotovo brzinom svetlošću u suprotnim pravcima.

U trenutku njihovog sudaranja nastaju temperature 100.000 puta veće od sunca, oponašajući tako uslove neposredno posle Velikog praska kada je došlo da stvaranja univerzuma pre 13,7 milijardi godina.
Higsov bozon je karika koja nedostaje u Standardnom modelu elementarnih čestica, teorije kojom se objašnjava kako poznate subatomske čestice međusobno reaguju u univerzumu.
Prof Rohini Godbol, teoretičarka fizike čestica Centra za fiziku visokih energija na indijskom Institutu za nauku u Bangaloru, kaže da je Sandardni model građen prethodnih 70 godina poput kule od karata.

"Pokušavamo da postavimo poslednje dve karte. Ukoliko nađemo Higsov bozon, te dve karte će se sastaviti, ako ne, cela kula će se raspasti", objasnila je ona, dodajući da je ipak optimista jer se sve što je dosad testirano ispostavilo tačnim.

Prvi put ikad snimili kretanje atoma unutar molekule!

Znanstvenici sa Sveučilišta u Ohiju uspjeli su po prvi put snimiti kretanje atoma unutar molekule i to uz pomoć nove tehnologije je jedan molekulin elektron pretvorila u nešto poput bljeskajuće žarulje.

Ta je tehnika omogućila potpuno novi način snimanja molekula, a jednog dana bi znanstvenicima mogla pomoći i u kontroli kemijskih reakcija na atomskoj skali.

Fotografije su snimljene uz pomoć ultrabrzog lasera koji je ‘ispalio’ 50 femtosekundnih pulseva (jedna femtosekunda je kvadrilijun od sekunde) kako bi snimio elektron izvan vanjske ljuske. Taj elektron, koji je izbačen sa svojeg mjesta, vraća se nazad udarajući u molekulu i dok to čini proizvodi neku vrstu ‘rasvjete’ koja je znanstvenicima potrebna da bi snimili fotografiju same molekule.

Mjerenjem raspršenog signala elektrona pri ‘sudaru’ s molekulom znanstvenici su uspjeli rekonstruirati ‘unutarnji ustroj’ molekule, uključujući i položaje jezgre atoma. Štoviše, iako je vrlo kratak period između trenutka kada je atom ‘nokautiran’ i trenutka kada se vraća nazad u molekulu, znanstvenici su uspjeli snimiti sve što se događa s atomom u tom periodu. To im je omogućilo da naprave kratak film o kretanju atoma unutar molekula.

Znanstvenici su za eksperiment koristili molekule kisika i dušika. U budućnosti planiraju fotografiranje složenijih molekula i na kraju, nadaju se kako će otkriti na koji način precizno kontrolirati kemijske reakcije na atomskoj razini.

Izvor: znanost.com

Verner Hajzenberg je, na samrtnoj postelji, izjavio da će Bogu postaviti
dva pitanja:

- zašto relativnost?

- zašto turbulencija?

“Zaista mislim da bi On mogao da odgovori na ono prvo”.

I besporeci
poretke neke šljeduju


Njegoš

Неке користи од радиоактивног зрачења



Нуклеарна медицина - гама камера

Разорна моћ радиоактивног зрачења искориштена је у практичне сврхе: конзервирање намирница; стерилизација медицинских производа, производња пластичних маса и побољшање њихових особина…

За конзервирање хране су употребљени радиоактивни зраци јер убијају микроорганизме. Микроорганизми могу да буду ефикасно уништени,али проблеми су настали када су се почеле јављати одређене промјене на намирницама. Далеко мањи проблем од конзервирања представљала је пастеризација хране. Огледи показују да при ниским дозама зрачења нема непожељног мириса. промјене укуса или боје..

Многи пластични материјали побољшавају своје квалитете када су изложени дејству зрачења,постају еластичнији, отпорнији на топлоту и на киселине.

У рафинеријама нафте коришћењем разорне моћи радиоактивних зрачења се дошло да многих користи.

Радиоактивна зрачења помажу у праћењу неких процеса и код биљака и њиховог развоја. Наиме,може се пратити како биљка користи ђубриво и који су повољни услови за њено коришћење.

Дебљину сњежних наноса,те висину нивоа воде у увалама и цистернама можемо измјерити помоћу једноставних уређаја који раде на принципу радиоактивног зрачења. Може се утврдити и неправилност код испитиваних материјала.

Умјесто уклањања болести рака из организма операцијом,користе се продорна зрачења која разарају канцерогена ткива. Користе се и у медицинској дијагностици.

Захваљујући радиоактивности су се остварили многи корисни учинци у производњи електричне енергије,у производњи лијекова,током истраживања у медицини,током лијечења,током разних медицинских снимања,током истраживања свемира…

Такође, корисни учинци радиоактивних материјала су се јавили код погона бродова и подморница. Радиоактивни алфа-емитори се користе за напајање срчаних pacemaker-a и свемирских летјелица.

Без прекопавања подова могу се пронаћи пукотине у водоводним инсталацијама помоћу Гајгер-Милеровог бројачког уређаја.

Радиоактивно зрачење се користило још у многе друге сврхе па и за израду атомске бомбе. Његова употреба је широка вјероватно због што су не изискује велика материјална средства.

Fizika ili naučna fantastika


Svako se verovatno zapitao zašto je značaj Teorije relativnosti toliko veliki. Svima je dobro poznato da u svakodnevnom životu "staromodno" Njutnovo shvatanje gravitacije kao sile funkcioniše bez greške. Čak i za slanje ljudi na Mesec, lansiranje svemirskih brodova ka planetama stara Njutnova teorija izvanredno funkcioniše. Zašto se onda mučiti komplikovanim izračunavanjima u Opštoj teoriji relativnosti, kada u svim poznatim situacijama Njutnova teorija daje zadovoljavajuće rezultate?

Vrlo dugo nakon objavljivanja Teorije relativnosti niko nije verovao da u Univerzumu postoji mesto gde Njutnova teorija prestaje da funkcioniše, mesto gde su prostor i vreme toliko zakrivljeni da je neophodno koristiti Opštu teoriju relativnosti. U blizini Zemlje, Sunca, Jupitera i drugih dobro poznatih tela gravitacija je vrlo slaba a prostor-vreme neznatno zakrivljeno pa zato Njutnova teorija daje dobre rezultate, ali..

Tokom 60-tih godina XX veka fizičari su počeli da shvataju evolutivni put zvezda, od rođenja do njihove smrti. U nekim fazama života jedne zvezde, mnogo masivnije od našeg Sunca, Njutnova teorija prestaje da "radi". Pred kraj života jedne takve masivne zvezde gravitacija konačno, u ratu koji je trajao nekoliko miliona godina, pobeđuje unutrašnje sile (toplotno zračenje, elektrostatičko odbijanje) zvezde. Tada zvezda počinje da se smanjuje, a njena gustina i gravitacija počinju da rastu (gravitaciona sila je obrnuto proporcionalna kvadratu rastojanja, znači ako se poluprečnik zvezde smanji dva puta sila poraste četiri puta; masa zvezde se ne menja). Kako gravitacija postaje sve jača i jača prostor-vreme postaje sve više zakrivljeno. Ovaj proces se prvo odvija polako, ali u jednom trenutku, iznenada, gravitacija počinje da savlađuje i i sile između čestica umiruće zvezde. Za samo nekoliko sekundi zvezda se strahovito skuplja, dok njene čestice (protoni, elektroni, neutroni) bivaju zgnječeni jedni u druge. Više ne postoji nijedna sila u prirodi koja bi "pobedila" gravitaciju, zvezda je osuđena da postane crna rupa.

Kako se zvezda sve više približava njenoj neizbežnoj sudbini, sve manje svetlosti uspeva da se otrgne gravitaciji. Zakrivljenost prostor-vremena je toliko velika da samo oni zraci koji vertikalno napuštaju zvezdu uspevaju da pobegnu. Ako bi neko bio u mogućnosti da sa bezbedne daljine posmatra ovu zvezdu izgledalo bi mu da se njen sjaj postepeno smanjuje.

Konačno, u jednoj fazi kolapsa, zakrivljenost postaje toliko velika da svetlost uopšte ne može da napusti zvezdu. Ovo se dešava u trenutku kada gravitacija zvezde postane toliko jaka da je prva kosmička brzine zvezde veća od brzine svetlosti, najveće moguće brzine u prirodi. Kaže se da je zvezda upala u svoj horizont događaja. Termin “horizont događaja” je veoma pogodan. To je doslovno horizont u geometriji prostora i vremena iza kojeg se ne može videti nijedan događaj. Ne postoji nikakav način da se sazna šta se dešava unutar horizonta događaja. To je mesto koje je odvojeno od našeg prostora i vremena, to više nije deo naše vasione.

Na zvezdinu nesreću, gravitacija se ne zaustavlja na tome što je sabila zvezdu unutar horizonta događaja. Jačina gravitacije raste sve više dok čitava zvezda ne bude sabijena u jednu tačku. U toj tački pritisak i gustina su beskonačni, i što je još važnije zakrivljenost prostor vremena je beskonačna. To je tačka u koju ide zvezda. Svaki atom i svaka čestica zvezde potpuno su smrvljeni i uništeni na tom mestu. To je samo srce crne rupe, koje se zove singularitet.
Crna rupa je prazna, njena struktura je vrlo jednostavna. Crna rupa ima samo dva dela – singularitet i horizont događaja Tu nema ničega. Nema atoma, nikakvih stena, ni gasova ni prašine. Ničega! Sva zvezdana materija je potpuno smrvljena i sabijena u singulartitet u centru crne rupe.

Mnogi čudni efekti OTR – isti oni koji su zanemarljivo mali na Zemlji, ili u blizini Sunca, višestruko su uvećani u blizini crne rupe. Usporavanje vremena, na primer, je na Zemlji potpuno zanemarljivo, ali na horizontu događaja koji okružuje crnu rupu vreme se potpuno zaustavlja. Prema našem svakodnevnom iskustvu znamo da se krećemo kroz prostor u tri pravca: gore-dole, levo-desno, napred-nazad, ali kroz vreme moramo da idemo samo u jednom smeru – od prošlosti ka budućnosti. Nasuprot tome, u crnoj rupi postoji sloboda kretanja kroz vreme, ali slobodu koju smo dobili u kretanju kroz vreme plaćamo zabranom kretanja kroz prostor. U crnoj rupi svi putevi pre ili kasnije vode u singularitet.
Crne rupe spadaju u najjednostavnije objekte u vasioni, ali to su najverovatnije i najčudniji objekti u našoj vasioni.
Zamislimo opet jednu masivnu zvezdu pred kraj njenog života. Pre početaka kolapsa prostor-vreme oko zvezde su neznatno zakrivljeni. Kako se zvezda sve više i više smanjuje, zakrivljenost prostor-vremena je sve veća i veća (slikovito gledano: na ravnom prostor vremenu nastaje sve veće i veće "udubljenje"). Ono šta se na kraju dešava sa ovim "udubljenjem" analizirali si Ajnštajn i Rozen tridesetih godina XX veka Na njihovo iznenađenje našli su da se "udubljenje" opet otvara i povezuje sa drugom vasionom! Ovo neobično svojstvo crne rupe nazvano je Ajnštajn-Rozenov most. Ali to nije bilo sve. Kasnije se došlo do zaključka je moguće Ajnštajn-Rozenov most povezuje i dve udaljene tačke prostor-vremena naše vasione. Ovakvi “tuneli” nazivaju se crvotočine.

Treba napomenuti i to da crvotočine mogu da spajaju našu vasionu samu sa sobom na mnogo mesta, ali to bi bila različita mesta u prostor-vremenu. Drugim rečima, ulaskom u jednu od tih “drugih vasiona” mogli bi ponovo ući u našu vasionu, na istom mestu, ali u nekom drugom vremenu. To je mašina za putovanje kroz vreme. Teorijski, kad bi smo zaronili u rotirajući crvotočinu i pažljivo pilotirali našim vasionskim brodom mogli bi smo se ponovo pojaviti u našoj vasioni pre milijardu godina i posetiti Zemlju pre nego što su se na njoj pojavili dinosaurusi.

Bilo bi lepo koristiti ovakav vremeplov. Mogli bi da posetimo mnoge zanimljive događaje u prošlosti, uživo ih posmatramo ili čak u njima učestvujemo.Ali da li je ovakav vremeplov fizika ili naučna fantastika procenite sami.

*
* *

Poslednjih dvadeset pet godina svog života Ajnštajn je proveo u traganju za Teorijom jedinstvenog polja, jednom teorijom koja bi opisala električna, magnetna i gravitaciona polja. On je 1953. godine, dve godine pre smrti, objavio rezultate svoje potrage za idealnom teorijom polja, dobijene do tog vremena. Verovao je da je uspeo da objedini fenomene gravitacije i elektromagnetizma u jedinstvenu teoriju. Na nesreću skup jednačina koje proizilaze iz njegove teorije daje beskonačan broj rešenja, a ne postoji način da se odredi koje rešenje je ispravno i važeće za našu vasionu.

Da li je Ajnštajnova teorija jedinstvenog polja ispravna ili ne to još niko ne zna.


svetnauke

Fizika nije samo skup dosadnih slova razbacanih u tamo neke formule. To je nešto mnogo više tvrde svi oni koji su dublje utonuli u proučavanje ove znanosti. Pokušat ćemo pokazati zašto su fizičari velika djeca, koja nikada i ne misle odrasti.


Caleb Charland je ime, fizika je njegova strast. Započeo je sasvim slučajno, pomagavši ocu na kućanskim popravcima, a pretvorilo se u trajno istraživanje mogućnosti alata i snage materijala. "Dok sam pospremao garažu i podrum naišao sam na brojne alate i otkrio načine na koje se mogu upotrijeti u umjetnosti", rekao je za svoje početke Caleb. Svaku fotografiju započinje jednostavnim pitanjem:"Kako bi ovo izgledalo? Jeli ovo moguće? Što bi se dogodilo ako bi...?" Možda i nismo dokazali da su fizičari poput djece, ali smo svako pokazali da je fizika više od s=v0t+ a/2 *t2.


Gricni.com

Kvantna levitacija.

Kako opažamo astrofizičke neutrine?

Prirodni izvori neutrina su: Zemlja, njena atmosfera, Sunce, supernove zvezde, veštaćki izvori neutrina su nuklearni reaktori i akceleratori.

Sunce : sunčevi neutrini nastaju u procesu nuklearne fuzije u jezgru.
Atmosfera: atmosferski neutrini se javljaju usled sudara kosmičkih zraka s molekulima u atmosferi.
Zemlja: neutrini nastaju usled prirodne radioaktivnosti Zemlje, tj. raspadom jezgara 238U ( uran ) i 232Th ( torijum ) i od dugoživećih izotopa kalijuma-40 i rubidijuma-87.
Supernove: neutrino su posledica eksplozije supernove.
Procenjeno je da na svaki proton ili elektron u svemiru postoji oko milijardu neutrina. Ukupno 3% energije koju oslobađa Sunce otpada na neutrine, ali se znatno veća količina neutrina oslobađa prilikom kolapsa masivnih zvezda.




ISTORIJA



Istorijsko  istraživanja neutrina je klasičan primer metode i razvoja moderne fizike visokih energija. Krajem 19. veka indirektni početak istorije neutrina bilo je slučajno otkriće 'čudnih' zraka francuskog fizičara Henri Becquerella i kasnijeg otkrića elementa radija od strane Marie i Pierre Curiea. Daljnjim istraživa-njima je pronađeno da radioaktivni elementi emitiraju tri različite vrste čestica nazvane: alfa, beta i gama. Za otkriće neutrina važan je takozvani beta (elektron) raspad radioaktivnih elemenata. Kod alfa raspada u konač nom stanju postoje dve čestice i radi očuvanja energije alfa čestica mora imati određenu energiju. To nije slučaj kod beta raspada gde također u konačnom stanju vidimo samo dve vidljive čestice, ali za razliku od alfa raspada kod beta raspada elektron ima čitav spektar različitih energija, što je u sukobu sa zakonom o očuvanju energije. Očuvanje energije je sakrosantni zakon u makrofizici. Je li moguće da u mikro fizici nema o čuvanja energije? Wolfgang Pauli poznati austrijski fizičar u Zürichu nije se mogao pomiriti s idejom o neočuvanju energije.

Zato je ad hoc predložio, da kod beta raspada u konačnom stanju postoji još jedna čestica. Paulijev predlog bio je motivisan takozvanom energetskom krizom u nuklearnoj fizici toga doba (u nekim nuklearnim reakcijama energija je “nestajala” na nepoznati način).
Paulijeva nova čestica zamišljena je bez naboja i tako slabog međudelovanja s materijom da je mi nezapažamo, ali ona odnese energiju koja je navodno izgubljena. Ta fiktivna čestica garantuje  očuvanje energije i momenta kod beta raspada. Pauli ju je nazvao neutroni naslućivao da je ona bez mase slično kao gama čestica (foton, 'atom svetlosti'). Sam nije bio zadovoljan sa svojim predlogom, jer je izjavio, da je nefizikalno predložiti nešto što se nemože meriti. Godine 1930. Pauli šalje svoj predlog u obliku pisma sudionicima Fizikalne konferencije u Tübingenu (Nemačka) na kojoj se je diskutovalo o problemu beta raspada.Tako je malo cenio važnost svog predloga, koji je kasnije postao osnova fundamentalnog istraživanja slabih sila, da sam nije došao na konferenciju, jer nije hteo propustiti svečani ples na svom Institutu. U pismu je naveo da se njegova hipoteza ne može smatrati ozbiljnom, osim ako članovi konferencije predlože metodu kako eksperimentalno otkriti tu misterioznu česticu.
 
Kako bi se Paulijeva čestica razlikovala od neutrona, kog je Sir James Chadwik otkrio tek 1932. Godine, poznati talijanski fizičar Fermi nazvao je tu česticu neutrino, što na talijanskom znači mali neutron. Neutrino je, dakle,učestvovao samo u procesima koji su izazvani  slabom interakcijom, to jest on je spadao u leptone.
Fermi je na jednoj bezazlenoj pretpostavci konstruisao novu fundamentalnu teoriju fizike slabih sila koja je protumačila beta raspad, gde se neutron raspada u proton, elektron i neutrino (n → p+e+ ν).
 Trebalo je 35 godina eksperimentalnih istraživanja da se neutrino napokon otkrije. Clyde Cowan i Frederick Reines detektovali su i identifikovali neutrino 1956. godine u Los Alamosu.  Za otkriće neutrina Reines je dobio Nobelovu nagradu tek 1995. godine.
Problem slabe interakcije neutrina sa materijom zahtevao je detektore sa velikom masom i veliki intenzitet neutrina. To je bio razlog što je neutrino bio tako kasno eksperimentalno otkriven .




Detekcija neutrina 




Nova vrsta kosmičkih glasnika, astrofizički neutrini, astročestice su od kojih se mnogo očekuje. Ti prenosiocii informacija iz dalekih kosmičkih objekata imuni su na sve prepreke koje postoje za druge vrste kosmičkih glasnika. Kosmičke zrake, na primer, skreću u galaktičkim i izvangalaktičkim magnetskim poljima pa tako ne donose informaciju o položaju izvora.
One se, kao i gama-zrake, apsorbuju u međuzvezdanoj tvari. Takođe, i kosmičke zrake i gama-zrake raspršuju se na kosmičkom pozadinskim zračenju. Astrofizički neutrini su neutralni i međudeluju iznimno slabo pa su stoga savršeni prenosioci informacija iz takozvanih kosmičkih akceleratora – mesta na kojima se zbivaju najdramatičniji procesi u svemiru. Lov na visokoenergetske astrofizičke neutrine tek je počeo. U godinama koje dolaze neutrinska bi astronomija trebala doneti obilje novih činjenica o našem fascinantnom svemiru.





Šta je neutrino?

Neutrino je vrlo neobična čestica bez električnog naboja koja međudeluje s tvari iznimno slabo. Do nedavno se smatralo da je neutrino bezmasena čestica poput fotona, čestice svetlosti. Tek je 1998. godine pouzdano utvrđeno da neutrino ima masu, premda vrlo malu. Masa neutrina povezana je s takozvanim neutrinskim oscilacijama – pojavom pri kojoj jedna vrsta neutrina prelazi u drugu vrstu. Postoje ukupno tri vrste neutrina: elektronski, mionski i tau-neutrino. Elektronski neutrino ima najmannju masu, a tau-neutrino najveću.

Ogroman broj neutrina stvara se neprekidno u fuzijskim reakcijama u Suncu. Zbog fuzije vodika u helija, na Zemlju sa Sunca svake sekunde po kvadratnom centimetru padne 6·101010 neutrina. Taj broj približno odgovara broju zvezda u galaksiji ili broju galaksija u svemiru. Može se izračunati da svake sekunde kroz naše telo prođe više od 101212 (milion miliona) neutrina. Uprkos tako velikom broju, samo jedan neutrino tokom celog našeg života ima šansu da se zaustavi u telu. Većina neutrina prolazi kroz nas kao da nas nema. Štaviše, većina neutrina prolazi kroz celu Zemlju kao da je nema.
Mogli bismo reći da nas neutrini potpuno ignorišu.





Izvori astrofizičkih neutrino

Do sada su pouzdano opažena samo dva izvora astrofizičkih neutrina: Sunce i supernova SN1987. Neutrini koji dolaze sa Sunca praćeni su na Zemlji dugi niz godina velikim japanskim detektorom Kamiokande. Opažan je, u proseku, jedan neutrino svaka dva dana tokom 25 godina. Ukupno je uhvaćeno oko 2200 neutrina. Za ove pionirske doprinose astrofizici, a posebno za detekciju kosmičkih neutrina Nobelovu nagradu dobili su, 2002. godine, Raymond Davis mlađi i Masatoshi Koshiba. Za razliku od pomno planirane i dugotrajne detekcije neutrina sa Sunca, opažanje neutrina iz supernove SN1987 bilo je neočekivano i kratkotrajno. Godine 1987. mnogi teleskopi i detektori na Zemlji registrovali su eksploziju supernove koja je kasnije nazvana SN1987. Supernova je eksplodirala, 170 000 godina ranije, u Velikom Mageljanovom oblaku, satelitskoj galaksiji naše Mlečne staze. U samo 10 sekundi opaženo je 25 neutrina pomoću tri detektora: Kamiokande (Japan), Baksan (Rusija) and IMB (SAD).
Neutrini sa Sunca (ili, uopšte, zvezda poput Sunca) i neutrini iz eksplozija supernove nastaju u termonuklearnim reakcijama fuzije. To su niskoenergijski astrofizički neutrini tipičnih energija reda veličine MeV (milion elektronvolta). Druga vrsta astrofizičkih neutrina su visokoenergijski neutrini čije su energije tipično od GeV do TeV (milijarda do bilion elektronvolta). Oni nastaju pri sudarima visokoenergijskih čestica, a takvi se sudari događaju u blizini kosmičkih objekata koji su bitno različiti od običnih zvezda.

Nastanak visokoenergijskih neutrina usko je povezan s nastankom kosmičkih zraka. Kosmičke zrake su nabijene visokoenergijske čestice koje dolaze iz svemira. Obično su to protoni (oko 90%) i jezgre helija (oko 10%) te manjim delom teže jezgre. Otkrio ih je, 1912. godine, Victor Hess. Kosmičke zrake nižih energija većinom su galaktičkog porekla i vezane su, ponovo, uz eksplozije supernova. Kosmičke zrake najviših energija gotovo su sigurno izvangalaktičkog porekla. Nekoliko je potencijalnih kandidata za njihove izvore: aktivne galaktičke jezgre i provale gama-zraka. To su ujedno i potencijalni kandidati za izvore visokoenergijskih neutrina.

Aktivne galaktičke jezgre (engl. active galaxy nuclei, AGN) su jezgre dalekih aktivnih galaksija. U njihovim središtima nalaze se ogromne crne rupe, milijardu puta masivnije od Sunca. Nazivamo ih supermasivnim crnim rupama. Crnu rupu svake aktivne galaktičke jezgre okružuje akrecijski disk – tvar u obliku diska koja kruži oko crne rupe. Tvar iz okolne galaksije preko akrecijskog diska delom pada u crnu rupu pri čemu nastaje jedan od najfascinantnijih fenomena astročestične fizike danas – ultrarelativistički mlaz (engl. jet). Svaka aktivna galaktička jezgra ima dva takva mlaza koji izlaze u suprotnim smerovima okomito na ravninu akrecijskog diska. Mlazovi se tipično protežu na desetke hiljada svetlosnih godina (što odgovara promeru manje galaksije). Visokoenergijske gama-zrake nastaju u tim mlazovima, a vrlo verovatno i kosmičke zrake i visokoenergijski neutrini. 




Druga moguća vrsta izvora astrofizičkih neutrina su provale gama-zraka (engl. gamma ray burst, GRB). Ti su čudni fenomeni otkriveni slučajno, 60-ih godina 20. veka, i do nedavno su slovili kao najmisterioznije pojave astrofizike. Radi se o iznenadnim i kratkim pulsevima gama-zraka koji se pojavljuju nasumično iz različitih područja neba. Trajanje tih pulseva je od delića sekunde do par desetaka sekundi. Gama-sateliti opažaju jedan do dva takva događaja na dan. Upravo dok sam pisao ovaj odlomak stigla mi je mailom obavest o novoj provali gama-zraka. Takve su dojave uobičajene u astročestičnoj zajednici jer su isti kosmički objekti često izvori i gama-zraka i kosmičkih zraka i astrofizičkih neutrina.

Detekcija astrofizičkih neutrino

Premda neutrini međudeluju s tvari izuzetno slabo, ipak međudeluju. Verovatnost pojedine interakcije neutrino-atom iznimno je mala. Međutim, tu je činenicu moguće kompenzovati ogromnim brojem neutrina i atoma koji su u igri. Što je veći tok neutrina (broj neutrina koji u jedinici vremena prolaze kroz jedinicu površine) i što je veća količina tvari kroz koju neutrini prolaze to je veća i učestalost opažanja neutrina.
Neutrino možemo opaziti samo posredno - pomoću drugih čestica koje nastanu međudelovanjem neutrina i atoma. Zapravo, neutrino ne međudeluje s atomom u celini nego samo s jednim kvarkom jednog nukleona u atomskoj jezgri. Moguće su dve vrste takvih interakcija. U prvoj neutrino ostaje neutrino (fizičari tada govore o “neutralnoj struji”), a u drugoj se neutrino transformiše u nabijenu česticu (to fizičari nazivaju “nabijenim strujama”).



Konkretno, elektronski neutrino stvara elektron, mionski neutrino mion, a tau-neutrino tau-lepton. Za posrednu detekciju astrofizičkih neutrina daleko je najpogodnija interakcija u kojoj nastaje mion. Tau-lepton nastaje retko i živi vrlo kratko – ako uopšte i nastane, brzo se raspadne u druge čestice. Kao druga krajnost, elektron nastaje najčešće i živi praktički večno (ne raspada se uopšte). Međutim, kratko nakon nastanka, elektron međudeluje s drugim elektronima u tvari pa uspeva proći tek nekoliko metara kroz tvar. Na kraju, mion ima pravu meru iz perspektive opažača astofizičkih neutrina. Nakon nastanka prolazi više kilometara kroz tvar, zavisno o energiji. Dakle mionski neutrino visoke energije može, u tvari, stvoriti mion visoke energije. No, čak ni taj mion ne opažamo neposredno. Možemo ga opaziti posredno preko Čerenkovljevog zračenja koje u sredstvu (vodi ili ledu) stvara mion.










Zemaljska gama-astronomija i neutrinska astronomija nemaju zajedničke samo objekte posmatranja. Zajednička im je i bit detekcijske metode – posredna detekcija astročestica preko Čerenkovljevog zračenja koje u zemaljskom prozirnom mediju (zraku, vodi ili ledu) stvaraju visokoenergijske sekundarne čestice.

Neutrinska astronomija

Nabijena čestica, koja nastaje međudelovanjem neutrina s tvari, giba se gotovo istim smerom kojim se gibao izvorni neutrino. Na primer, razlika u smeru gibanja miona i neutrina manja je od jednog stepena. Ta je činjenica ključna za postojanje neutrinske astronomije. Naime, da bi se nova vrsta opažanja neba mogla smatrati astronomijom mora imati svoje izvore. Ako se astročestice ne mogu povezati s izvorom nema izvora pa nema ni astronomije.
Na početku priče o detekciji neutrina rekli smo “što je veća količina tvari kroz koju neutrini prolaze to je veća i učestalost opažanja neutrina”. Ta količina tvari mora biti stvarno velika, reda veličine kubičnog kilometra (1 km  1 km  1 km). Drugi zahtev na tvar koja čini detektor neutrina je transparentnost ili prozirnost sredstva. Neutrine detektiujemo posredno preko Čerenkovljeve svetlosti koju emituju mioni u sredstvu, a Čerenkovljeva se svetlost širi samo kroz prozirno sredstvo. Dakle, detektorsko sredstvo mora biti ogromno i prozirno. S obzirom na ograničenje koje postavlja cena detektora, nameće se prirodni izbor tvari kojih u obilju ima u prirodi: voda ili led. Postoje velike količine čiste vode pri dnu dubokih jezera i mora te velike količine vrlo čistog leda ispod polarnih kapa. U vodu ili led se stavljaju veliki prostorni nizovi detektora koji čine neutrinski teleskop. Pojedinačne detektore neutrinskog teleskopa nazivamo optičkim modulima. To su nezavisne jedinice koje mogu opaziti Čerenkovljevu svetlost. Zavisno o tome koji su moduli detektovali koliko svetlosti može se precizno izračunati smer i energija miona odnosno pripadajućeg neutrina koji je stvorio taj mion.





Na velikoj dubini, od par kilometara, ispod površine vode ili polarnog leda, vlada potpuni mrak. To je još jedan razlog zašto se moduli neutrinskog teleskopa spuštaju vrlo duboko. Na taj su način eliminisani mnogi signali iz drugih izvora koji bi mogli ometati opažanja neutrina. Ipak, postoje događaji koje neutrinski teleskopi povremeno registruju, a koji ne potiču iz promatranog kosmičkog objekta. Takvi su događaji, zvani šum ili pozadina, prisutni u svakom eksperimentu. Glavni izvor šuma neutrinskih teleskopa su atmosferski neutrini. Kad kosmička zraka upadne u atmosferu stvori mnoštvo sekundarnih čestica od kojih se neke raspadaju tako da stvaraju mione. Mioni se pak raspadaju stvarajući mionske neutrine koji prolaze kroz celu zemaljsku kuglu (i dolaze do neutrinskog teleskopa s donje strane). Glavni problem neutrinske astronomije stoga je razlikovanje atmosferskih neutrina, koji su nastali u Zemljinoj atmosferi, od astrofizičkih neutrina, koji su nastali u dalekom kosmičkom izvoru. Problem nije jednostavan, no u grubim crtama osnovna je razlika u tome što astrofizički neutrini u proseku imaju više energije od atmosferskih.

Možda najzanimljivija činjenica vezana uz neutrinske teleskope, kao što su ANTARES i IceCube, je ta da oni ne gledaju kosmičke izvor koji su gore, iznad teleskopa, nego dole, ispod teleskopa. Naravno, ispod teleskopa je cela zemaljska kugla no to za neutrine nije smetnja. Štaviše, ako je čestica upala u teleskop s donje strane onda to može biti samo neutrino ili mion stvoren od neutrina. I za kraj, teleskopi poput IceCubea i ANTARES-a svakodnevno opažaju neutrine. Većina njih su atmosferski neutrini (šum), a poneki astrofizički neutrini (signal). Broj opaženih astrofizičkih neutrina još je uvek premali da bismo mogli pouzdano tvrditi da dolaze iz određenog izvora. Rekli smo, nema izvora nema astronomije. Ako strogo sudimo, neutrinska astronomija zapravo još nije rođena. Međutim, sigurno je na samom pragu rođenja.

  

Fizičar Džeremi Ingland tvrdi: Otkrio sam SMISAO ŽIVOTA!


Džeremi Ingland, fizičar Tehnološkog instituta u Masačusetsu (MIT) tvrdi da život nije toliko misteriozan kao što se čini, uprkos tome što je nastao iz nežive materije.

U novom naučnom radu, on objašnjava kako jednostavni fizički zakoni čine složeni život verovatnijim.

Drugim rečima, veće iznenađenje bi bilo da nema života u svemiru, nego da postoji planeta puna života kakva je Zemlja.Šta je zajedničko za sve materije? Sve apsorbuju i emituju energiju.

Dok kamen apsorbuje malu količinu energije, pre nego što ostatak rasprši nazad u svemir, život upija više energije i otpušta manje.

To ga čini boljim za redistribuciju energije i proces konvertovanja i trošenja energije je jednostavno fundamentalna karakteristika svemira.

Prema Inglandu, drugi zakon termodinamike životu daje značenje.

Zamislite šolju vruće kafe koja se nalazi na sobnoj temperaturi.

U jednom trenutku će i šoljica kafe poprimiti sobnu temperaturu i tako će i ostati – njena energija se rasula.

Sada zamislite molekule toplog praiskonskog okeana.

Ingland tvrdi da se materija polako, ali neizbežno reorganizovala u oblike koji bolje koriste toplu energiju okeana.

Snaga Inglandove teorije je u tome da ona daje uvid u fizičke osnove Darvinove teorije evolucije i pomaže u objašnjavanju nekih evolucionih tendencija koje sama evolucija ne može objasniti.

Prilagođavanje koje nije od očigledne koristi vrstama, mogu se objasniti ovom teorijom.

“Razlog zbog kog organizam pokazuje karakteristike X više nego Y,ne moraju biti zbog toga što je X u boljoj formi od Y, nego zato što fizička ograničenja čine razvoj jednostavnijimza X, nego za Y”, kaže on.

(Dnevnik.hr)

Srpski fizičar Božidar NIKOLIĆ tvrdi: Zemlja NIJE OKRUGLA

Već neko vreme se špekuliše o tome da li nas sve vreme varaju, da li je Zemlja okrugla, da li je ravna i o čemu se tu zapravo radi? Činjenica je da ne znamo ništa.

Zapad se već neko vreme bavi ovom temom i iznosi dokaze koji potvrđuju tvrdnje da je Zemlja ravna ploča, da su nas svaki put kada su išli u svemir varali kao i to da su snimci koje nam pokazuju lažni.

Naš fizičar, Božidar Nikolić, koji je docent na Fizičkom fakultetu u Beogradu, imao je predavanje u okviru kog je objasnio svoje tvrdnje da je Zemlja ravna ploča. Njegovo predavanje je bilo otvorenog tipa, a nijedan učesnik ove debate nije uspeo da iznese dovoljno dobar dokaz da je Zemlja okrugla.

(Telegraf.rs)

Jel ovo neka zajebancija , čuj ravna ploča .

nadam se da je samo animacija naroda, iako, možda je čovek pazario diplomu 

Činjenica je da mi ne znamo ....

istina, snimke iz svemira su fotošop, okruglo pa na ćoše

Zasto su dugine boje tako rasporedene?

Mi obicno za dnevnu svetlost kazemo da je ,,bela,, i nazivamo je belom ili Suncevom svetloscu. Ova svetlost je, medutim, mesavina boja. Kada sunceva svetlost padne na ivice ogledala ili na ivicu staklene prizme, ili na povrsinu mehura od sapunice, mi u toj svetlosti vidimo boje. Bela se svetlost razlaze na razlicite talasne duzine, koje mi vidimo kao crvenu, narandzastu, zutu, zelenu, plavu,ljubicastu. Ove talasne duzine stvaraju spon paralelnih pruga, tako da svaka boja postepeno prelazi u sledecu. Taj spon boja nazvan se,,spektar,,. U njemu je crvena boja uvek na pocetku, a plava i ljubicasta na kraju. Ovaj raspored nastaje usled razlicitih talasnih duzina ovih boja. Dugine boje su boje spektra. Ustvari, duga je veliki polukruzni spektar koji je nastao razlaganjem Sunceve svetlosti.Kada sunceva svetlost ude u kapljice vode, ona se u njoj razlaze isto tako kao kad padne na staklenu prizmu. Tako u samoj vodenoj kapljici mi vidimo razne boje koje idu od jednog njenog kraja do drugog. Jedan deo ove obojene svetlosti odbija se u kapljici i ponovo iz nje izlazi. Svetlost izlazi iz kapljice pod raznimuglovima, zavisnosti od boje. I kada sepogleda na ove boje u dugi, vidi se da su one tako rasporedene da se crvena nalazi na vrhu, a ljubicasta nadnu duginog spektra. Duga se moze videti samo kada u isto vreme pada kisa i sija sunce i kada se posmatrac nade izmedu ove dve pojave. Posmatrac treba da bude izmedu Sunca i kisnih kapi i to tako da mu se Sunce nalazi iza lrda. Sunce, posmatracevo oko i centar duginog luka jesu u pravoj liniji.

Zasto led pliva u vodi?

Led je cvrst, a voda je tecna. Kada je temperatura dovoljno niska, voda se pretvara u led. Prilikom smrzavanja voda se znatno siri. Od 10 l vode dobija se 11 l cvrstog leda. Predmeti plivaju ili tonu pozakonu koji je prvi otkrio Arhimed, grcki matematicar iz III veka pre nove ere. Ovaj zakon, poznat kao,,Arhimedov zakon", kaze da svako telo potopljeno u tecnost gubi od svoje tezine onoliko koliko iznosi tezina njime istisnute tecnosti. Zato se otprilike 9/10 ledenog brega nalazi pod vodom, zato je ustvari ve'i nego sto nam izgleda kad ga vidimo. Pod pritiskom led se moze otopiti iako je temperatura blizu tacke mrznjenja, ali se brzo ponovo smrzava kada ga oslobodimo pritiska. Kada naprimer pravite snezne grudve, u vasoj se ruci, pod pritiskom, otope neke pahuljice, ali se ponovo smrzavaju i stvaraju tvrde grudve kada ih vise ne stiskate.

Zasto bura, koja rusi zivo drvece leti, ne moze da srusi suvo drvo pored njega?

To se desava zato sto zivo drvo ima lisce i njegova je povrsina veca. A suvo drvo uglavnom nema lisca i nnjgova je povrsina manja. Zato na suvo drvo vetar deluje sa manjom silom.

Priča o metru
Kad ste zadnji put mjerili svoju visinu?
Sigurno ste viši od jednog metra. A jeste li se ikada upitali kako i kada je nastao Metar?
Metron na grčkom znači mjera, pravilo.
Mjerenje udaljenosti u prvi se mah čini poprilično svakidašnjim poslom.
Drukčije počnemo misliti tek kad pokušamo obuhvatiti sve veće ( svemir), ili sve manje (atomi) udaljenosti, što je, bez pomoći fizike, nemoguće.
No, što uopće znači izmjeriti dužinu npr stola, sobe ...?
Otkuda ime - metar? Odgovor, naravno, dolazi iz grčkog jezika. Naime, metron na grčkom znači mjera, pravilo.
Izmjeriti dužinu ( stola, sobe ... ) znači usporediti je s duljinom jednog metra ( ili neke druge, iz metra izvedene jedinice kao npr. cm, mm, km, dm...
A otkuda se pojavio taj jedan metar?
- ljudi su odavno shvatili da pri mjerenju udaljenost uspoređujemo sa zadanom jedinicom. Pritom su posezali za nekom važnom udaljenošću iz svoje okolice i upotrebljavali je kao jedinicu ( npr. visina poglavice ili vođe, visina nekog karakterističnog stabla, duljina nečije noge, duljina vračevog štapa .... )
Tako je svako pleme, a kasnije i svaka naseobina, imalo svoju jedinicu. Za potrebe trgovine to baš i nije bilo zgodno. U vrijeme svoje vladavine, Julije Cezar i Karlo Veliki, su pokušali uvesti jedinicu koja bi bila upotrebljivija, ali bez uspjeha.
Kasnije, kad se razvio obrt i razmahala trgovina, takve je probleme obično rješavao kakav vladar tako da je za svoje područje odredio obaveznu jedinicu.
Engleski kralj Henrik I. uveo je jard kao udaljenost od nosa do vrha prstiju svoje ispružene lijeve ruke. Poznato nam je da Englezi i dan danas, uz metar, upotrebljavaju i tu jedinicu za mjerenje dužine.
Kralj Eduard II. izabrao je iz sredine klasa ječma tri zrna, postavio ih u niz i tako dobio col ( inč ).
Francuska je revolucija krajem 18. stoljeća pokazala da kraljevi nisu dovoljno trajni da bi bili pouzdana osnova za jedinicu. Jedinica koja bi se upotrebljavala u cijelom svijetu morala je biti jako pažljivo određena!
I zato je za osnovu takve jedinice predložena i izabrana - Zemlja. Tačnije, predloženo je da nova jedinica, metar, bude
desetmiliontina četvrtine obima Zemlje.
Još je samo trebalo izmjeriti jedan dio obima Zemlje u tadašnjoj jedinici i - to je to!

Mjerenje je vršeno od 1791. do 1799. godine.
Uglavnom, mjerenje je obavljeno u starim jedinicama - francuskim sežnjevima. Zatim su izračunali dužinu cijelog meridijana i ustanovili da desetmiliontina njegove četvrtine iznosi 0.5131 sežnja. Tu su veličinu proglasili metrom!
Prvi metar, nazvan prametrom, načinjen je od otpornih i čvrstih metala (platine i iridija) i prema njemu su napravljene kopije za svaku zemlju koja je potpisala Konvenciju

Priča o kralju Henry-u
Jednog kišnog poslijepodneva u dvorcu kralj Henry je žudio za svojim omiljenim pićem- čokoladnim mlijekom. Njegov sluga je bio bolestan, ležao je u krevetu, pa je naredio pomoćnom slugi da ode u kuhinju i napravi mu čokoladno mlijeko
Kad je sluga donio kralju čokoladno mlijeko, kralj Henri je otpio gutljaj i odmah ispljunuo i počeo vikati na njega:
"Ovo mlijeko ništa ne valja, nema dovoljno čokolade!!!"
Razmišljao je u sebi:
" Hmmm ... vrijeme je da sam izmisliim sistem mjerenja.
Kralj je proveo čitavo popodne razmišljajući o načinima za mjerenje vrlo malih i velikih stvari, ali tako da se svima svidi i koristi ih.. Dok se kretao stepenicama do svoje sobe da bi još malo razmislio, uzviknuo je:
"Aha! Stepenice!!! Silazim po jednu stepenicu: deci, centi, mili...
a onda po tri mikro nano piko femto ato...A kad se penjem opet po jednu deka, hekto, kilo, a onda po tri, mega, giga tera, peta, eksa..