Rihard Štraus

Рихард Штраус



Пуно име Рихард Георг Штраус
Информације
Датум рођења 11. јун 1864.
Место рођења Минхен (Немачка)
Датум смрти 8. септембар 1949.
Место смрти Гармиш-Партенкирхен (Немачка)
Дела
Дела „Тако је говорио Заратустра“
Период Романтизам
Утицај Рихард Вагнер, Франц Лист, Волфганг Амадеус Моцарт, Густав Малер, Арнолд Шенберг, Фридрих Ниче, Артур Шопенхауер
Сарадници Густав Малер, Карл Бем, Хуго фон Хофманстал, Ханс фон Билов
Награде Златна медаља британског Краљевског филхармонијског друштва, Француска легија части, почасни професор универзитета Хајделберг и Оксфорд

Рихард Штраус (нем. Richard Strauss, Минхен 11. јун 1864 – Гармиш-Партенкирхен 8. септембар 1949) био је немачки композитор и диригент. Сматра се последњим великим немачким романтичарем. Познат је по својим симфонијским поемама и операма.

Важно је одмах напоменути да Рихард Штраус није ни у каквом сродству са Јоханом Штраусом, било оцем било сином.

Биографија
Детињство и младост

Рихард Штраус је рођен 11. јуна 1864. године у Минхену. Његов отац, Франц Штраус, био је хорниста у Минхенској дворској опери, те је свирао, под Биловом, и на премијерама чувених Вагнерових дела „Тристан и Изолда“ и „Мајстори певачи из Нирнберга“, иако је, као строг музички конзервативац, мрзео Вагнерову музику. Такође му није лежала ни тежина ових дела; „Мајстори певачи“ су имали 26 проба, што је значило да је Франц Штраус, као хорниста на кога су се сви ослањали, морао сваки дан током читавог месеца да седи у рупи за оркестар, а пробе су трајале веома дуго - често дужи део дана. „Једног дана“, пише Рихард Штраус, „Вагнер је пролазио поред хорниста и пролазећи им добацио: „Вечито намргођени, ови хорнисти.“ Мој отац ће на то: „Имамо сваки разлог да то будемо.“ “ [1] Вагнер је и поред тога ценио Франца Штрауса, рекавши: „Овај Штраус је неподношљив човек, али кад засвира, не може се на њега љутити.“ [1] Над дан Вагнерове смрти, Штраус је био једини члан оркестра који је одбио да устане из поштовања према преминулом композитору.

Франц Штраус је свом сину обезбедио солидно музичко образовање. Већ у петој години, Рихард је узимао часове клавира код Аугуста Томбоа, а у седмој – виолине код Бена Валтера. Уз то, у шестој години, почео је и да компонује. Од 1874. до 1882. године, похађао је гимназију. За то време, написао је своје прве композиције, прва камерна дела. Његово школовање, међутим, било је под строгим очевим надзором и углавном ограничено на дела класичних композитора: Хајдна, Моцарта и Бетовена. Тек у шеснаестој години је Рихард успео да се, упркос очевом негодовању, дочепа партитуре Вагнеровог „Тристана“, који му је истински отворио уши за снагу музике. Занимљиво је, дакле, да је Штраус тако брзо успео да се отресе од оца наслеђене мржње према Вагнеру (раније је за „Зигфрида“ рекао: „Ту нема ни трага кохерентне мелодије... потпуни хаос, рекао бих“).[2]. Као награда за матурирање гимназије, Франц Штраус је веома нерадо повео Рихарда са собом у Бајројт на извођење „Парсифала“; ту је он први и последњи пут у своме животу срео маестра Вагнера, али се једноставно није усудио, због оца, да се с њим упозна - за ово ће жалити до краја својих дана[1][2].

После матуре, извесно време је на универзитету слушао предавања из историје културе, историје књижевности и филозофије. Од 1884. године, почиње његов интензиван стваралачки рад.
Зреле године

Рихард Штраус је за живота био велики диригент. Уз Густава Малера и Артура Тосканинија, највећи у своје време. Својим талентом, премостио је јаз који је настао смрћу првог, а пре дефинитивне афирмације другог. Концертирао је по многим Европским музичким престоницама, а и у САД. Врхунци његове диригентске уметности, везују се за Минхенску Оперу, Берлинску Дворску Оперу и Бечку Државну Оперу. У Берлину је од 1908. године био генерални музички директор, а од 1917. до 1920. године, предавао је композицију на Високој музичкој школи.
Доба нацизма

Однос Штрауса према Трећем рајху и Националсоцијалистичкој партији је ствар о којој се често расправља: Штраус себе свакако није сматрао припадником „више расе“, а није био ни изјашњени антисемита; међутим, он се није ни отуђио од нове управе. Године 1933, Гебелс је Штрауса именовао председником Коморе за музику Рајха. Министар пропаганде је рачунао да ће Штраусов углед допринети нацистичком у очима светске јавности, а Штраусу су повластице и могућности које је његов нов положај донео свакако биле добродошле; на крају, обе стране су се разочарале: Гебелс је признао да им Штраус није донео толико добра колико се надао, а Штраус је постао омражен широм света због свог улагивања нацистима. Да ли је са Штраусове стране то био известан опортунизам, или, што је вероватније, покушај да заштити своју снају Алис, која је била јеврејског порекла, не може се тачно утврдити.

Након смрти његовог доброг пријатеља, писца Хуга фон Хофманстала, који је написао либрета за многа његова дела, Штраус је почео да сарађује са књижевником Стефаном Цвајгом. Цвајг је написао либрето за „Ћутљиву жену“, једно од Штраусових мање успешних дела. Када је 1935. године требало да буде премијера овог дела, нацистичке власти су захтевале од Штрауса да избаци из списка аутора и извођача име Цвајга, који је био Јеврејин; Штраус је хладнокрвно одбио, услед чега је премијера пропала (Хитлер лично је требало да присуствује, али није дошао због овог Штраусовог поступка). Цвајгу је написао писмо подршке у коме отворено говори против нациста: „За мене на свету постоје само две врсте људи: они који имају талента, и они који га немају!“[1] Цвајг никада није примио писмо: пресрео га је Гестапо и оно је завршило на Хитлеровом столу. Штраус је покушао да спасе свој положај тако што је написао једно злосрећно писмо Фиреру, али ни то му није помогло; већ следећег дана смењен је са положаја. Званично објашњење било је да је сам тражио да се пензионише због старости и слабог здравља.

Штраус је ипак написао химну за Олимпијске игре 1936. године, које су одржане у Берлину; у то време је написао и оперу „Дан мира“, која подсећа на радост коју је донео крај Тридесетогодишњег рата - овај поступак, којим је Штраус славио пацифизам скоро пред само избијање Другог светског рата, сматра се веома храбрим.

Штраус је ужасе рата заиста схватио тек онда када су стигли и у свет музике: 1943. године је, приликом бомбардовања Минхена, срушено Народно позориште - за које је Штраус био јако везан, где је био диригент и где је премијерно изведено неколико његових опера. Недуго након завршетка рата, компоновао је „Метаморфозе“, дело за 23 соло гудача, као јецај за срушеним позориштем[1] (мада је било, у то време, критичара на западу који су били убеђени да „Метаморфозе“ представљају туговање због пропасти Хитлеровог режима; не постоји ни једна чињеница која подржава ову тврдњу).
Послератни период и смрт

Одмах по завршетку рата, Штраус је са породицом пребегао у Швајцарску: био је званичник Трећег рајха и хтео је да се поштеди процеса денацификације. Касније се ипак вратио у Немачку.

Последњих година свога живота, готово да није концертрирао, већ је живео повучено у својој вили у Гармишу, где је и умро после богатог и испуњеног живота, у дубокој старости, 8. септембра 1949. године.

Но, Рихард Штраус је остао славан композитор. Поред првих камерних дела, извесног броја соло-песама и солистичких концерата, његово се стваралаштво дели на два велика периода, која се не могу временски строго ограничити, а која обухватају два за Штрауса најкарактеристичнија музичка рода: симфонијску поему и оперу.
Дела
Инструментална музика и симфонијске поеме



Први период обухватају његове симфонијске поеме. Штраус је пошао од оне тачке до које је стигао творац овог музичког облика – Франц Лист, да би га у свом стилу развио до врхунца.

После младалачке симфонијске поеме Из Италије, уследило је прво ремек – дело на овом подручју – Дон Жуан (настало 1888. године). Штраус се овде није користио Молијеровим и Моцартовим узором, већ се ослањао на текст Николауса Ленауа, у коме легендарни заводник својевољно одлази у смрт, засићен животом. Импозантна је тема Дона Ане из ове поеме, а сам Рихард Штраус је дуго година касније дириговао ово дело. Следе симфонијске поеме Смрт и преображење (1889), у којој Штраус музиком ефектно дочарава драму последње човекове битке, смрт и спасење душе, те Магбет (1890), према Шекспиру, нажалост, мање успело дело. Са поемом Весели Доживљаји Тила Ојленшпигла (1895), Штраус је постигао своје друго ремек – дело. У њему музиком приказује згоде и незгоде једног шерета, немачког Петрице Керемпуха, од сцене на пијаци, преко изругивања професорима, све до извођења пред судије, осуде на смрт и погубљења на лицу места. Карактеристични су Тилови мотиви био једном и непоправљив, који се понављају при свакој новој сцени. Дело је одмах стекло огромну популарност, али Штраус још није рекао све на овом подручју. Следи опсежна поема Тако је говорио Заратустра (1896), према Ничеу, у којој Штраус износи и своје филозофске погледе. Импозантна је прва тема природе и рађања сунца на почетку дела, потцртана ударима тимпана, те тема науке изражена фугом на тешку басовску тему. Врхунац на пољу симфонијске поеме, Штраус постиже делом Дон Кихот (1898), где тему витеза доноси виолончело, а тему његовог штитоноше Санча Пансе доноси одабрана инструментација: виола, баскларинет и туба. Дело носи поднаслов фантастичне варијације на једну тему витешког карактера и кроз увод и десет варијација, нижу се у витезовој машти све догодовштине, од снова о Дулчинеји, преко борбе са стадом оваца и ветрењачама (чувена је употреба такозване машине за ветар), до борбе са Витезом Плавог Месеца и финала и Дон Кихотовог спокојног одласка у смрт.

Следећи покушаји Рихарда Штрауса на овом подручју су се изјаловили све до 1945. године. До тада су настала само два дела осредње вредности:Симфонија Доместика (1903), у којој Штраус дочарава призоре из породичног живота, те Алпска Симфонија (1915), нажалост, веома развучена.

Најзад, 1945. године, композитор завршава овај низ поема импозантним делом за гудачки оркестар, Метаморфозе, којим се величанствено опрашта од једног златног периода у историји музике.
Опера

Други период – Штраус ХХ века – припада оперској музици. Штраус је дао значајан допринос развоју опере у протеклом веку, а сарађивао је са либретистима Хугом Фон Хофманшталом, са којим је остварио своја најбоља дела, а у позним годинама и са Јозефом Грегором.

После првих опера, Гунтрам (1894) и Пожар (1901), настаје прво популарно дело, Салома (1905), према Оскару Вајлду. Опера је писана у једном чину, а из ње је популарна Игра седам велова, у ритму валцера. Следи опера Електра (1908), према Еурипиду, а опером Каваљер с ружом (1910), Штраус постиже врхунац у својој оперској уметности. У овој музичкој комедији Штраус нам приказује Беч маријатерезијанског раздобља, са свим његовим интригама. Занимљиво је да је и овде Штраус користио валцер, који у Бечу тога времена није постојао. После ове опере, следи читав низ остварења: Аријадна на Наксосу (1912, прерађена 1917. године), Жена без сенке (1919), Интермецо (1924), за коју је сам композитор написао либрето, а у којој обрађује призор из свог брачног живота. Следе Египатска Јелена (1928), митолошке садржине, Арабела (1932), лирска комедија у три чина, пандан Каваљеру с ружом, Ћутљива жена (1935), Дан мира (1938), Дафне (настала такође 1938. године), Данајина љубав (1940) и последња опера, Капричо (1942), са тематиком из 18 века. То је једна варијанта Версајских Емпромптија.


Гунтрам, Оп. 25 (1894)
Пожар, Оп. 50 (1901)
Салома, Оп. 54 (1905)
Електра, Оп. 58 (1909)
Каваљер с ружом, Оп. 59 (1910)
Аријадна на Наксосу, Оп. 60 (1912)
Жена без сенке, Оп. 65 (1918)
Интермецо, Оп. 72 (1923)
Египатска Јелена, Оп. 75 (1928)
Арабела, Оп. 79 (1932)
Ћутљива жена, Оп. 80 (1934)
Дан мира, Оп. 81 (1936)
Дафне, Оп. 82 (1937)
Данајина љубав, Оп. 83 (1940)
Капричо, Оп. 85 (1941)

Песме

Осим што је писао инструменталну музику, Штраус је написао и неких две стотине соло песама[1]. Међу њима се нарочито истичу такозване „Четири последње песме“, компоноване на стихове Хермана Хесеа („Пролеће“, „Септембар“ и „Пред сном“) и Јозефа фон Ајхендорфа (последња песма, „Предвечерје“). Иако се обично изводе у овом распореду, он хронолошки није исправан (на пример, песма „Предвечерје“, иако се изводи последња, у ствари је написана прва); нема никаквих наговештаја да је сам Штраус осмислио такав распоред - он је дело каснијих извођача. Такође нема ни наговештаја да је Штраус ове четири песме икад замислио као јединствено дело. Све четири су написане 1948. године и представљају његова последња дела, а заједничка им је тема смрти. Одликује их спокојна, смирена атмосфера, а на крају „Предвечерја“ Штраус музички цитира сопствену тонску поему „Смрт и преображење“.

Wiki

Rihard Štraus – muzički zavodnik


| Izvor: dw.de Autor: Adelaid Fajlke / dr

Kompozitor, dirigent, predstavnik struke i majstor samopromocije je rođen pre 150 godina.
 Senka na biografiji Riharda Štrausa ostaje njegov ambivalentan stav prema nacističkoj diktaturi.






Ko još ne zna muziku na početku filma „Odiseja u svemiru 200“ Stenlija Kjubrika? Rihard Štraus
 je napisao te zvuke „Svitanja“ za svoje delo „Tako je govorio Zaratustra“, inspirasno
Ničeovom knjigom.

„Svitanje“, se smatra jednim od najblistavijih početaka u istoriji muzike i svakako je jedno od
 najpoznatijih. Za Voltera Verbeka koji je u jubilarnoj godini napisao knjigu „Rihard Štraus – priručnik“,
 kompozitor je u svojoj muzici sa puno zamaha i energije povezao „čulno dejstvo“ i „orkestarsku
 briljantnost“: „To je muzika koja nagoveštava novu eru muzike i koja je u pogledu orkestarskih
 tehnika i tehnologije zvuka, nadmašila sve – čak i Vagnera – što je do tada bilo nezamislivo.“

Povodom godišnjice – pre 150 godina, 11. juna 1864. rođen je Rihard Štraus – širom sveta
izvode se njegova dela. Njegove bogato orkestrirane simfonijske poeme, njegove pesme,
kamerna muzika, i iznad svega najpopularnije opere kao što su „Arabela“, „Salome“, „Elektra“,
 „Žena bez senke“ – ali i manje poznata od 16 scenskih dela, neizostavni su na svim svetskim
pozornicama klasične muzike.




PR prototip

Štraus je imao nepogrešiv osećaj za ono što je moglo da pomogne njemu i njegovoj muzici,
 vodio je veoma moderan marketing. Dobar poznavalac Štrausovog lika i dela, Danijel Ender,
 koji je objavio knjigu o „Majstoru insceniranja“ u intervjuu za DW, ga naziva „prototipom
Pi-ar čoveka“: „On se trudio da bude prisutan u javnosti. On je to postigao tako što je izgradio
 mrežu novinara s kojima je bio prijatelj i koji su o njemu stvarali sliku skromnog, pozitivnog
 karaktera. Oni su njegova dela unapred predstavljali publici, koja bi time bila zagolicana.
 „Upotreba egzotičnih muzičkih instrumenata, kao što je mašina za vetar u 'Alpskoj simfoniji',
 bila je najavljena u štampi2, kaže Ender.

U jedan od najvećih, namerno izazvanih skandala i uspeha Riharda Štrausa, nesumnjivo spada
 opera „Salome“: Sa svojom očaravajuće – uznemirujućom erotikom u muzici i u radnji, 1905.
 i 1906. to je bio scenski događaj par ekselans. Opera i svetski poznat „Ples sedam velova“
 sa svojom ubistveno zavodljivom moći, privremeno su bili zabranjeni, ali ipak hit na scenama
širom Evrope. Dovođenje na scenu biblijske figure Salome kao fatalne žene bilo je „veoma
 moderno i stoga veoma atraktivno“. Nasuprot tome, u drugim operama, kao što je
 „Rozenkavalir“ (Kavaljer s ružom), Štraus je na scenu postavo svet prošlosti „koji je zapravo
 u vreme premijere 1911. već bio nestao, ali je ipak pružao pomalo nostalgičan pogled na
naizgled netaknute svet“, kaže Ender u intervjuu za DW.




U jedan od najvećih, namerno izazvanih skandala i uspeha Riharda Štrausa, nesumnjivo
 spada opera „Salome“: Sa svojom očaravajuće – uznemirujućom erotikom u muzici i u
radnji, 1905. i 1906. to je bio scenski događaj par ekselans. Opera i svetski poznat „Ples
 sedam velova“ sa svojom ubistveno zavodljivom moći, privremeno su bili zabranjeni, ali
 ipak hit na scenama širom Evrope. Dovođenje na scenu biblijske figure Salome kao fatalne
 žene bilo je „veoma moderno i stoga veoma atraktivno“. Nasuprot tome, u drugim operama,
kao što je „Rozenkavalir“ (Kavaljer s ružom), Štraus je na scenu postavo svet prošlosti „koji
 je zapravo u vreme premijere 1911. već bio nestao, ali je ipak pružao pomalo nostalgičan
 pogled na naizgled netaknute svet“, kaže Ender u intervjuu za DW.

........

Štraus naljutio Hitlera

Rihard Štraus (1864. – 1949.) je bio nemački kompozitor i dirigent. Smatra se poslednjim velikim nemačkim romantičarem, a poznat je po svojim simfonijskim poemama i operama.

Rihard Štraus nije ni u kakvom srodstvu sa Johanom Štrausom, ni ocem ni sinom. Rođen je 11. juna u Minhenu. Njegov otac, Franc Štraus, bio je hornista u Minhenskoj dvorskoj operi, gde je svirao na premijerama čuvenih Vagnerovih dela "Tristan i Izolda" i "Majstori pevači iz Nirnberga", iako je, kao strogi muzički konzervativac, mrzeo Vagnerovu muziku.

Svom sinu obezbedio je solidno muzičko obrazovanje. Već u petoj godini, Rihard je uzimao časove klavira, a u šestoj godini je već počeo da komponuje. Od 1874. do 1882. godine pohađao je gimnaziju i za to vreme napisao je svoje prve kompozicije, prva kamerna dela. Njegovo školovanje bilo je pod strogim očevim nadzorom i uglavnom ograničeno na dela klasičnih kompozitora: Hajdna, Mocarta i Betovena. Tek u šesnaestoj godini Rihard je uspeo da se, uprkos očevom negodovanju, dočepa partiture Vagnerovog "Tristana", koji mu je istinski otvorio uši za snagu muzike.

Kao poklon kada je maturirao u gimnaziji otac ga je, iako veoma nerado, poveo sa sobom u Bajrojt na izvođenje "Parsifala", gde je prvi i poslednji put u svom životu sreo maestra Vagnera, ali se zbog oca nije usudio da se s njim upozna i zbog toga je žalio do kraja svog života.

Od 1884. godine, počinje intenzivan stvaralački rad Riharda Štrausa. On je još za života bio veliki dirigent, uz Gustava Malera i Artura Toskaninija. Držao je koncerte po mnogim evropskim muzičkim prestonicama, ali i u SAD-u. Vrhunci njegove dirigentske umetnosti vezuju se za Minhensku Operu, Berlinsku Dvorsku Operu i Bečku Državnu Operu.

Gde je kišobran

Anegdota vezana za ovog velikog umetnika desila se na probi Štrausove "Alpske simfonije" koncertmajstor je usred dramatičnih violinskih pasaža koji

ilustruju kišu i nevreme, izgubio gudalo. Ispalo mu je iz ruke i u velikom luku preletelo preko pozornice.

- Samo trenutak, gospodo – prekinuo je Štraus – naš koncertmajstor je izgubio kišobran!

Doba nacizma

Štraus sebe nije smatrao pripadnikom "više rase", ali se nije ni otuđio od nove nacističke uprave. Godine 1933, Gebels ga je imenovao za predsednika Komore za muziku Rajha. Ministar propagande računao je da će Štrausov ugled podići i ugled nacizma u očima svetske javnosti, a Štrausu su povlastice koje je njegov novi položaj doneo bile dobrodošle. Međutim, na kraju su obe strane bile razočarane: Gebels je priznao da im Štraus nije doneo toliko dobra koliko se nadao, a Štraus je postao omražen širom sveta zbog svog ulagivanja nacistima.

Štraus je sarađivao sa književnikom Stefanom Cvajgom koji je napisao libreto za jedno od Štrausovih manje uspešnih dela - "Ćutljiva žena". Neposredno pred premijeru ovog dela, nacističke vlasti su zahtevale od Štrausa da sa spiska autora izvođača izbaci ime Cvajga koji je bio Jevrejin, ali je Štraus to hladnokrvno odbio i premijera je propala. Hitler lično je trebalo da prisustvuje, ali nije došao zbog ovog Štrausovog postupka.

Cvajgu je napisao pismo podrške u kome otvoreno govori protiv nacista, ali Cvajg to pismo nikada nije primio, jer ga je presreo Gestapo i ono je završilo na Hitlerovom stolu. U pokušaju da spase svoj položaj Štraus je napisao jedno zlosrećno pismo Fireru, ali je već sledećeg dana bio smenjen sa položaja. Ipak, on je napisao himnu za Olimpijske igre 1936. godine, koje su održane u Berlinu.

Poslednje godine života Štraus je živeo povučeno u svojoj vili u Garmišu, gde je i umro posle bogatog i ispunjenog života, u dubokoj starosti.


naxi radio.