Anica Dobra

Anica Dobra





Anica Dobra (rođena u Beogradu, 3. Juna 1963) je jedna od istaknutijih srpskih glumica. Igra, takodje, u nemačkim filmovima.
Kao tinejdžerka preselila se sa roditeljima u Nemačku, gde pohađa školu od 1977. do 1981. godine. Nakon toga, vraća se u Beograd i upisuje Akademiju dramskih umetnosti.
Godine 1988. dobija nagradu na Filmskom festivalu u Puli za glavnu ulogu u filmu "Već viđeno".
Od 1990. godine počinje da snima filmove i TV filmove u Nemačkoj.

Neke od uloga u domacim filmovima:

- 'Vec vidjeno"
- "Balkan expres I"
- "Balkan expres II "
- "Sabirni centar"
- "Kako je propao rokenrol"
- "Natasa"
- "Tito i ja"
- "Crni bombarder"
- "Tockovi"
- "Natasa"
- "Ivkova slava"
- "Zivot sa stricem"
- "Klopka"


Clan je "Ateljea 212".Igrala je u mnogim pozorisnim predstavama:


- "Urnebesna tragedija"
- "Pokondirena tikva"
- "Mala"
-"Pred ogledalom'
- "Mravlji metez"
- "Strah od granice"
- "Ocevi i oci"
- "Gospoda Glembajevi"

( izvor wikipedia.com )

Fotografija objavljena u " DIE WELT "

Anica Dobra: Moram da ostanem svoja

ČUDESNO lepa i u 49. godini, ljubopitljivog pogleda koji se i dalje nestašno probija ispod plavih šiški, Anica Dobra, jedina naša glumica koja je stekla ozbiljnu slavu i u Nemačkoj, vratila nam se ovih dana zahvaljujući Milevi Marić. U Novom Sadu u sredu veče se poklonila publici posle premijere filma “Frau Einstein”, reditelja Miloša Jovanovića.

Zbog niza nepovoljnih okolnosti, ideja o prvom igranom filmu o znamenitoj Srpkinji, koja je život provela u senci genija, svedena je na 50-minutni igrano-dokumentarni film. Kadrove,snimljene pre šest godina, Anica Dobra videla je prvi put kada i novosadska publika.




* Većina naših ljudi o Milevi Ajnštajn zna da je rođena u Titelu, školovala se u Cirihu i da je bila prva žena velikog naučnika Alberta Ajnštajna. Da li ste prihvatili taj lik baš iz želje da saznate nešto više o njoj?


- Nažalost, o toj vanserijskoj ženi većina nas malo zna. Kada sam iščitavala izvanredan scenario Aleksandre Pleskonjić, shvatila sam da će o Milevi uvek ostati mnogo nepoznanica. Njen život, naročito poslednje godine u ciriškoj bolnici, uz mlađeg sina Tetea, šizofreničara, teško je rasvetliti, a upravo time se bavi ovaj film.

* Koliko će nam svima ova, makar i skraćena verzija filma, približiti Milevu, danas, 63 godine posle njene smrti?

- Želim da film ima baš taj efekat. Kada smo počeli snimanje,na Milevinoj kući nije bilo ni spomen-table, a mislim da je nema ni danas. Pa, kada tome dodamo još sumorniji podatak da je decenijama počivala kao NN lice na ciriškom groblju, te da je tek pre nekoliko godina obeleženo njeno grobno mesto, to govori mnogo o nama.

* Od “Pere Pankera”, preko “Balkan ekspresa”, “Tito i ja”, do “Žene sa slomljenim nosem” i sada Mileve... Dočarali ste raznovrsne senzibilitete. Koji vam, ipak, najviše prijaju?

- Ne pravim neku veliku selekciju. Uvek je najvažniji dobar scenario, na mene samo on deluje kao magnet, sve ostalo je stvar inspiracije, izazova.

* Da li i posle dve decenije prisustva u nemačkom glumištu, a za neke od uloga ste i nagrađeni, za sebe kažete “gastarbajterski odlazim tamo, a zapravo živim u Srbiji”?

- Ne razmišljam više o tome... Ljude danas zanima samo jeste li dobro uradili ulogu ili niste. I manje je bitno odakle dolazite. Zahvalna sam što imam priliku da radim na dve strane, na dva fronta. U Srbiji punim baterije, a tamo dobijam jednu drugačiju energiju. Kombinacija svega toga je nešto što me neprestano gura napred.

* Čini se da nije jednostavno balansirati između te dve kinematografije, dva načina života...

- Smatram da je posao glumca da radi na svim prostorima koji mu se otvaraju. To što sam već dvadesetak godina i u Nemačkoj, ne smatram da je specijalna stvar. To je samo tehnička mogućnost da se živi na jednom mestu, a radi na drugom. Već 20 godina živim na potezu Jugoslavija - Nemačka, a sada je to relacija Srbija - Evropa. Ovaj svet je postao sasvim mali.

* Kako ste uspeli da se prilagodite?

- Ne bih to umela nepristrasno da analiziram. Ali, nešto sigurno znam: u početku sam silno želela da se asimilujem i da se uopšte ne razlikujem od tamošnjih glumaca, a onda sam shvatila da se, htela-ne htela, ipak veoma razlikujem i da je to moja prednost. U tome se ogleda veština življenja, ono što danas često zovu tolerancijom: prihvatiti sebe i druge onakvima kakvi jesmo. A, ja, moram da ostanem svoja. Nisam za to da se mešamo svi u istom loncu.




* Koliko su vas, u želji da očuvate svoju autentičnost,kolebale dnevno-političke okolnosti u našoj zemlji?

- Jedno vreme su Srbi stalno bili zli. Ali što su vesti bile gore, tamo su ljudi prema meni bili nekako mekši.

* Imate li običaj da se osvrćete na minuli rad, jeste li zadovoljni dosadašnjim učinkom?

- Ne znam da li bi trebalo da budem zadovoljna. Da bih saznala, morala bih da svodim nekakve račune. Ne mislim da je za to rano, ali jednostavno ne stižem da podvučem crtu. To je i otuda što nisam sklona analizama, nemam fasciklu sa svojim intervjuima, ne čuvam fotografije i retko gledam svoje filmove. I - uvek idem dalje.

* Očigledno je, ipak, da uporno idete kroz svoj profesionalni i lični život linijom koju ste sami iscrtali...


- Moglo bi se reći da sam osoba koja je sebi dala za pravo da misli drugačije i govori drugačije od onoga što se očekuje. Šta god život donese - neka. Čekam ga, i poslovno, i privatno...

novosti.rs
22.12.2011.

Povratak poslednje vamp glumice ex Yu filma

Anica Dobra utisnula se u svest publike, i u kolektivnu memoriju jednoga doba kao
malo koji glumac njene generacije, piše Miljenko Jergović.






Ovih je dana završeno snimanje hrvatske TV serije “Crno-bijeli svijet” autorskog dvojca Gorana Kulenovića i Igora Mirkovića. Početak emitovanja 12 epizoda dramske serije, koja prati dve zagrebačke porodice osamdesetih godina, očekuje se u decembru. U jednoj od glavnih uloga, supruge i bivše beogradske plesačice Jagode, pojaviće se velika filmska glumica i zvezda osamdesetih godina Anica Dobra.

Tim povodom Miljenko Jergović, u tekstu za Jutarnji list, podseća na njenu karijeru:

Anica Dobra poslednji je jugoslavenski vamp. S njenom sitnom figurom, i licem nikad ostvarene komičarke, kraju je dolazila jedna kinematografija, a svi su, pa i glumci, menjali uloge i karaktere i od jednih postajali drugi ljudi. Iako je do rata igrala u malo filmova, bilo ih pet, ali pet kakvih: “Već viđeno” i “Sabirni centar” Gorana Markovića, “Život sa stricem” Krste Papića, “Balkan ekspres 2” Predraga Antonijevića i Aleksandra Đorđevića, te omnibus “Kako je propao rokenrol” Zorana Peze, Vladimira Slavice i Gorana Gajića, Anica Dobra utisnula se u svijest publike, i u kolektivnu memoriju jednoga doba kao malo koji glumac njene generacije.

Njeni bioskopski hitovi

Možda je imala sreće s kastingom - zaigrala je ili u sjajnim filmovima, ili u velikim bioskopskim hitovima, ili su to bili sjajni filmovi koji su postali veliki hitovi, što se u poslednjoj deceniji Jugoslavije često događalo - možda su još uvek uglađene i pristojne preteče današnjih tabloida upravo bile u potrazi za nekom neobičnom lepoticom, a možda je to bilo vreme kada je naraštaj pankera i novog talasa u Anici Dobroj nalazio svoga curetka i svoju seks bombu, ali najvažnije je, ipak, bilo to što se u toj mladoj ženi - rat će početi pre nego što ona navrši dvadeset osmu - stekao glumački talent, izuzetno redak i po vrsti i po intenzitetu, a s njim i neka neočekivana samosvest. Lepota Anice Dobre bila je malo pomaknuta, autoironična i nimalo spomenička. Bila je lepa na način za koji se pre nje nije znalo.




U onoj godini kada nas više zajedno nije bilo, 1992. dovršila je još dva ranije započeta filma, koji u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini dugo neće biti viđeni. U prvom, poluironičnom autobiografskom Markovićevom filmu “Tito i ja” zaigrala je majku, a u “Crnom bombarderu” Darka Bajića rok pevačicu Lunu. Svaki na svoj način, bili su to subverzivni filmovi i prema srpskom ratnom zanosu, i prema Miloševićevom režimu, filmovi oproštaja s Jugoslavijom i pokušaja komunikacije, na kraju uzaludnog, s publikom iz drugih delova rasute federacije. Još uvek to nisu bile priče iz Srbije, pa iako su oba filma prikazana nakon formalnog raspada i razlaza, mogu se pripisati onoj prethodnoj zemlji i njenoj kinematografiji. “Crni bombarder” u Srbiji i Crnoj Gori bio je povelik hit, godinama su mu piratske kopije kružile po zagrebačkim i sarajevskim videotekama, a upamćena ostaje pesma “Svečane bele košulje”, koju u filmu Anica Dobra izvodi s Električnim orgazmom. “Svečane bele košulje/ zovu me sad na proslave/ al' ja ih više ne čujem/ odlazim sama, nestajem...”
Beogradski Krleža
Devetnaest godina kasnije, u rano proleće 2011, putovao sam u Beograd da u Ateljeu 212 gledam “Gospodu Glembajeve”, u režiji Jagoša Markovića. Nije to bila premijera, predstava je igrala već tri meseca, po Hrvatskoj se o njoj s visine pisalo i govorilo - jer, zaboga, što Srbi znaju što je Krleža - a mene je najviše vukla jedna stvar: da vidim kako se to najednom, u tih devetnaest što krvavih što usranih godina, Anica Dobra transformirala u barunicu Kasteli. Na kraju, gledao sam, uglavnom, genijalnog Nikolu Ristanovskog u ulozi Leonea, a sve drugo bilo je onakvo kakvo je moralo biti. Beograd je i te večeri u punom broju od dvesta deset gledalaca, plus nas dvoje koji smo stigli niotkuda, aplaudirao mrtvom Krleži, i klanjao mu se do crne zemljice, tako da bi Starom sigurno bilo drago videti to finale, a što se tiče barunice Kasteli, ona je delovala umorno i tužno. Kao da je bila na praksitenima.


Anica Dobra u predstavi Gospoda Glembajevi

Nije Anica Dobra u međuvremenu izgubila ni trunke svoga raskošnoga i ljupkog dara, ali dogodilo se, ipak, međuvreme. Da bi postala prava barunica Kasteli, morala bi odživeti i odigrati celu jednu karijeru, za koju se još 1990. činilo da je pred njom, s golemim buketima ruža, orhideja, provincijskih karanfila i tko zna kakvoga još cveća, i s aplauzima, i s publikom na nogama, i sa svim onim čime su bile obeležene karijere velikih, zagrebačkih i beogradskih, Krležinih glumica. Za barunicu Kasteli Anici Dobroj, kao, uostalom, i svakoj drugoj glumici koja bi barunicu zaigrala, nedostajalo je dvadeset i pet godina mira, potrebnog da građanstvo pomalo doživi svoju dekadenciju. Takvoga mira nije imao niko

.....

Nemačka karijera




Rodila se 3. juna 1963. u Beogradu. Bilo joj je četrnaest kada je s roditeljima pošla u Nemačku. Četiri godine živela je u Frankfurtu, tamo je završila srednju školu, pa se vratila u Beograd, da upiše akademiju. Na kraju, te su se nemačke godine pokazale presudnima u njenom životu, više nego u umetničkoj karijeri. Naime, od 1988. snima i u Nemačkoj, a njena filmografija s ulogama koje je odigrala na nemačkom jeziku višestruko je obimnija od filmografije na našim jezicima. Time je za sebe osvojila onu slobodu do koje doma nikada ne bi mogla doći. Ne samo da može birati uloge u filmovima i pozorišnim predstavama, nego može izabrati i način života posve netipičan za veliku glumačku zvezdu. Retko daje intervjue, ne trebaju joj, kao što joj ne treba ni glumačka, televizijska ili estradna slava u zemlji u kojoj je rođena i u kojoj uglavnom i živi. Zahvaljujući toj svojoj nemačkoj slobodi, ali i ličnoj naravi i temperamentu, Anica Dobra uspeva da bude skoro anonimna žena, koja se povremeno presvlači u veliku glumicu. O njenom privatnom životu jedva da se nešto zna. Postigla je to da su i tabloidi poverovali kako u tom životu nema ničega zanimljivog. Nisam je upoznao, ali mi se čini da smo se ovoga proleća mimoišli na vratima najstarije pekare na Dorćolu, i da sam joj rekao - izvinite! A možda žene na Dorćolu izgledaju kao Anica Dobra.

Poslednje godine

Do kraja devedesetih na maternjem jeziku pojavila se još samo u filmu “Točkovi” iz 1999, pomaknutoj tarantinovskoj igrariji redatelja Đorđa Milosavljevića, a u dvehiljaditima igrala je u srpskom pučkom blokbasteru “Ivkova slava”, koji je režirao veteran Zdravko Šotra, u “Nataši” Ljubiše Samardžića, u prvencu Stefana Arsenijevića “Ljubav i drugi zločini” te u jednom od najboljih srpskih filmova decenije: “Klopci” Srdana Golubovića. Na četiri uloge u srpskim filmovima, u tih je deset godina odigrala trideset jednu ulogu u nemačkim filmovima i televizijskim serijama.

U poslednjih nekoliko godina igrala je u filmu Marka Novakovića “Neko me ipak čeka” te u nove dve sezone televizijske serije “Otvorena vrata”, koja je sredinom devedesetih, u svojoj prvoj inkarnaciji, bila veliki hit Radio televizije Srbije, i sigurno je jedna od najboljih, uz “Vratiće se rode”, možda, i najbolja postjugoslavenska igrana serija.




Pedeseta godina
Pre četiri godine odigrala je jednu od glavnih uloga u filmu “Žena sa slomljenim nosom” Srđana Koljevića, koju naglašavam iz više razloga. Reč je o jednom od ključnih, autoidentifikacionih narativa (da upotrebim tu odvratnu reč) postjugoslavenskih kultura, koji nastoji izreći šta se nakon svega dogodilo s nama, ko smo, kako izgleda svet što smo ga naselili po raspadu Jugoslavije, i kako izgleda Beograd, nakon što je ostao bez svoga širokog jugoslovenskog okvira. Koljevićev film priča je o iskorenjenim ljudima, o unutrašnjim emigrantima, o generacijama počišćenim s jednoga na drugi kraj bivše zemlje. Jedan je život završen, a sada na biološkim ostacima prethodnoga valja započeti novi. Na simboličan način s ovim filmom započinje i novi glumački život Anice Dobre.

Pedeset joj je godina, to nije nikakva starost, biološka, a pogotovo glumačka, lepa kao i nekad, ali se svaka godina vidi i otkriva na tom licu. U svetu turbofolka, botoksa, silikona i četvorotaktnog patriotizma, ona je amblematska pojava jedne rasute generacije, čije je vreme definitivno isteklo s poslednjim danima rokenrola i mira, i koja se više nikada neće pojaviti cela, niti će se vratiti iz svog “rasejanja” po belom svetu. Onom svetu koji ne mora biti u Kanadi, Australiji, Nemačkoj da bi bio daleko. Beli svet je, katkad, na pragu jedne dorćolske pekare, ili na Ilici, u rano jutro, kada nikoga nema. U belom smo svetu čim shvatimo kako već odavno nismo tu.

b92.net