Milosav-Mija Aleksić je pozorišni, filmski i televizijski glumac. Rođen je u Gornjoj Crnući kod Rudnika, 26. septembra 1923. godine, kao četvrto dete Sinđe i Velimira Aleksića, poreklom iz graničnog pojasa Crne Gore i Hercegovine. Otac je seoski ćata i muzičar, a majka domaćica.
1933. se porodica seli u Kragujevac i tu se Mija prvi put susreće sa glumom, putem profesorke. Uoči rata, kada u Kragujevcu gostuje tada čuveno Životićevo pozorište, Mija uskače u ulogu crnčeta. Pohađa kragujevačku Gimnaziju i uspešno izbegava streljanje đaka 20. oktobra 1941. Već 1943. počinje njegova profesionalna glumačka karijera: u martu njegovo je ime upisano u matičnu knjigu Srpskog narodnog pozorišta Okruga kragujevačkog. Igra manje uloge u Sterijinoj Pokondirenoj tikvi i Nušićevom Običnom čoveku.
Od 1944. aktivac je SKOJ-a, a krajem rata biva prekomandovan za stalnog člana Hora Centralnog doma JNA, kao dramski tenor. Pošto nije rad vojsci, demobiliše se i upisuje se na Pravni fakultet, ali posle godinu dana odlaže indeks. U međuvremenu, vraća se pozorištu: ponovo je član Narodnog pozorišta u Kragujevcu. Ostvaruje značajne uloge: Peru Kalenića u Nušićevoj Ministarki, Molijerovog Tartifa, te Pometa u Držićevom Dundu Maroju.
U septembru 1949. po službenoj dužnosti je premešten u Narodno pozorište u Beogradu. Prva značajnija uloga je Sterijin Aleksa u Laži i paralaži. Iste godine počinje da deluje u radio-emisiji Veselo veče kao Rafajlo Raf Maksić, a 1950. debituje na filmu, u kratkometražnom Muva Branka Ćelovića. U međuvremenu u Narodnom ostvaruje još značajne kreacije kao Štapina u Šekspirovom komadu Mnogo buke ni oko čega i Spinto u Šoovom Androleksu i lavu.
1952. napušta Narodno i prelazi u glumački moćno Jugoslovensko dramsko pozorište. Ređaju se uloge: Jaša u Čehovljevom Višnjiku, Proka Purić u Nušićevoj Ožalošćenoj porodici i Ževakin u Gogoljevoj Ženidbi. U dugometražnom filmu je prvi put nastupio u Opštinskom detetu (1953) Puriše Đorđevića. 1956. se prvi put oženio. Brak mu je doneo sina Borišu s kojim će nastupiti u filmu Dr (1962) Soje Jovanović.
Godina 1959. je prelomna za njega. Doživljava težu saobraćajnu nesreću, dobija ulogu Pometa u velelepnoj režiji Dunda Maroja Bojana Stupice (premijera je bila 10 godina ranije i ulogu Pometa je dotle igrao rano preminuli Jozo Laurenčić), i počinje da igra na televiziji, u prvoj seriji TV Beograd, Servisna stanica Radivoja Lole Đukića i Novaka Novaka koja je emitovana dve godine (u 19 epizoda) uživo. Likom v.d. Rake postiže ogromnu popularnost, kod nas do danas neprevaziđenih razmera. Posle ove serije, nastupa, često u paru sa svojim glumačkim sabratom-komičarem Miodragom Petrovićem-Čkaljom, u nizu Đukićevih serija jednake popularnosti, npr. serija Ogledalo građanina Pokornog (1963) i druge. Nažalost, ogroman broj njegovih televizijskih uloga, naročito u Đukićevim serijama, nije sačuvan. Postoje samo neki filmovi koje je Lola Đukić uradio po motivima svojih serija.
Pored uloga u Jugoslovenskom dramskom, početkom 60-ih sa uspehom gostuje u Ateljeu 212 kao Provokator u Policajcima Mrožeka. Dobio je 1960. posebnu novčanu nagradu za ulogu Marisava u filmu Drug predsednik centarfor Žorža Skrigina. Neposredno potom dobija i Oktobarsku nagradu za Prisipkina u Stenici Majakovskog.
Čaplinovski impostrirana uloga ujka Blagoja u filmu Dr po Nušiću, doneće mu i Zlatnu arenu u Puli. 1964, pored niza lakih komedija, dobija ulogu koljača Maksima u sjajnom filmu Miće Popovića Čovek iz hrastove šume. Nažalost, te iste godine, poraz u pozorištu: omanuo u naslovnoj ulozi u Molijerovom Tartifu. Poraz priznaje. Nastupa kriza u njegovoj karijeri. Na mala vrata napušta JDP i vraća se u Narodno pozorište, gde će ubrzo ponovo stati na noge i postati prvak ovog pozorišta značajnim ulogama: Stojan u komadu Vaska Ivanovića Mrtvi su odsutni opravdano, Gospodin u Jeleni Ćetković Ace Popovića, te Zganarel u Molijerovom Don Žuanu. Po drugi put se ženi. Još dva sina.
Ređaju se nove kreacije: Sirano de Beržerak, Vule Pupavac u Podvali Milovana Glišića. Početkom 70-ih sve je više u Nušićevim komedijama: Jovanča Micić u Putu oko sveta, Jevrem Prokić u Narodnom poslaniku, Agaton u Ožalošćenoj porodici. Tu je i Šekspirov Ričard III. Na televiziji ostvaruje velike kreacije u serijama Deset zapovesti Lole Đukića (kao Bokče) i Diplomci Siniše Pavića (r. Nebojša Komadina, kao Sima Bumba). I sve moguće nagrade ga sustižu: Sterijina, Ćuran na Danima komedije u Svetozarevu, Sedmojulska. Nažalost, na vrhuncu karijere, doživljava tešku porodičnu tragediju – gubitak sina Boriše, i od tada počinje da poboljeva i da se polako povlači sa scene.
1977. je penzionisan. 1982. dobija značajno glumačko priznanje za životno delo Dobričin prsten. Više ne nastupa u pozorištu, malo zbog bolesti, a malo i što ga više reditelji ne zovu. Na filmu tek povremeno odigra po koju ulogu. 1990. postaje prvi dobitnik nagrade “Branislav Nušić” za životno delo glumcu-komičaru. 1992. odigraće svoju zadnju filmsku ulogu u filmu Tango argentino Gorana Paskaljevića, za koju dobija Grand Prix na festivalu u Nišu. Zbog bolesti će odustati i od projekta za koji se glumački posebno zagrejao: uloge Starca sa Mirom Stupicom u Stolicama Ežena Joneska. Umire u Beogradu, 12. marta 1995. Sahranjen je u Aleji velikana, na Novom groblju. Ostvario je ukupno 140 pozorišnih uloga, najviše u Narodnom i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, te u Kragujevcu i kao gostujući glumac u Ateljeu 212 i Humorističkom pozorištu. Danas se na susretima “Joakim Vujić” u Kragujevcu dodeljuje nagrada “Mija Aleksić” za najbolju predstavu.
Autentičan pozorišni, filmski, estradni i rtv-umetnik širokog dijapazona, kreator smešnog protkanog setom, znao je da udahne život i u najneuverljivije tekstove. Često prekoravan da bez mere rasipa talent, Aleksić ipak dostiže sam vrhunac glumačkog stvaralaštva u toku svoje karijere. Jedan je od retkih glumaca sa ovih prostora koji je podjednako bio zastupljen u svim medijima: pozorištu, filmu, tv-u, estradi, a na televiziji je bio pionir i sigurno do danas najpopularnija ličnost na malim ekranima.
Filmografija glumca Mije Aleksić*1950.-te1950. Muva
1953. Opštinsko dete
1956. U mreži
1958. Pogon B
1958. Te noći
1958. Gospođa ministarka
1958. Jedini izlaz
1959. Dundo Maroje
*1960.-te1960. Ostrvo mira
1960. Drug predsednik
1960. Ljubav i moda
1960. Bolje je umeti
1960. Ožalošćena porodica
1959-1960. Servisna stanica
1961. Nema malih bogova
1961. Pedagoška bajka
1961. Leto je krivo za sve
1961. Prvi građanin male varoši
1961. Eci, pec, pec
1961. Serafimov klub
1961. Sreća u torbi
1962. Dr
1962. Srešćemo se večeras
1963. Muškarci
1963. Dva presudna dana
1963. Detelina sa tri lista
1964. Narodni poslanik
1964. Na mesto, građanine Pokorni!
1964. Čovek iz hrastove šume
1964. Ofsajd
1964. Ogledalo građanina Pokornog
1965. Doći i ostati
1965. Provereno nema mina
1965. Devojka
1965. Mrtvima ulaz zabranjen
1965. Licem u naličje
1966. Servisna stanica
1966. Sretni umiru dvaput
1966. Pre rata
1966. San
1967. Budućnost sveta
1967. Mali vojnici
1967. Jelena
1967. Jutro
1967. Nož
1967. Volite se ljudi
1967. Skupljači perja
1967. Bokseri idu u raj
1967. Probisvet
1967. Parničari
1967. Zabavlja vas Mija Aleksić (serija)
1968. Bekstvo
1968. Bećarska revija
1968. Biće skoro propast sveta, nek' propadne nije šteta
1968. Pusti snovi
1968. Kvo vadis, Živorade
1968. Podne
1968. Prava adresa
1968. Veseli povratak
1968. Sirota Marija
1968. Maksim našeg doba
1969. Mečecev izlazak
1969. Podvala
1969. U senci klisure
1969. Krvava bajka
1969. Krčma na glavnom drumu
*1970.-te1970. Farsa o Patlenu
1970. Deset zapovesti
1970. Ubistvo na svirep i podmukao način i iz niskih pobuda
1970. Rođaci
1970. Biciklisti
1971. Sve od sebe (serija)
1971. Nesalomivi (TV)
1971. Uloga moje porodice u svjetskoj revoluciji
1971. Ceo život za godinu dana (serija)
1971. Diplomci (serija)
1972. Pop Ćira i pop Spira (TV)
1972. Ću, Ćeš, Će
1972. Pozorište u kući
1972. Koncert za komšije (TV)
1973. Kućevlasnik i palikuća
1973. Dva kapitena
1972-1973. Obraz uz obraz
1974. Užika republika
1974. Vlast
1975. Pavle Pavlović
1975. Momčine
1976. Užička republika
1977. Mala noćna muzika
1977. Beštije
1975-1977. Vaga za tačno merenje
1978. Profesionalci
1978. Povratak otpisanih
*1980.-te1980. Rad na određeno vreme
1981. Lude godine, III deo
1982. Maratonci trče počasni krug
1982. Doktorka na selu
1983. Čovek sa četiri noge
1983. Uvoz izvoz
1984. Ubi ili poljubi
1984. Varljivo leto '68
1987. Deco, pevajte sa nama
1988. Bolji život
1988. Tesna koža 3
1989. Balkan ekspres 2
1990.-te1992. Tango argentino
1993. Davno beše...
Pozorišne uloge po kojima je poznat:Pomet (Dundo Maroje Marina Držića)
Sceledro (Hvalisavi vojnik Plauga)
Proka (Ožalošćena porodica Branislava Nušića)
Ževakin (Ženidba N. V. Gogolja)
Smedrijakov (Braća Karamazovi Fjodora Mihajloviča Dostojevski)
Čeda Urošević (Gospođa ministarka Branislava Nušića)
Tartif (Tartif Molijera)
Zganarel (Don Žuan B. Molijera)
Sirano (Sirano de Beržerak E. Rostana)
Vule Pupavac (Podvala Milovana Glišića)
Arkadije (Šuma A. N. Ostrovskog)
Jevrem Prokić (Narodni poslanik Branislava Nušića)
Pop Ćira (Pop Ćira i pop Spira Stevana Sremca)
Ričard Treći (Ričard Treći Vilijama Šekspira)
Policijski provokator (Policajci Slavomira Mrežeka)
Jovanča Micić (Put oko sveta Branislava Nušića)
Agaton (Ožalošćena porodica Branislava Nušića)
Vili Loman (Smrt trgovačkog putnika Artura Milera)
Za svoja ostvarenja na filmu dobio je najviša društvena priznanja i staleške nagrade. Dobitnik je sledećih nagrada:-Oktobarska nagrada grada Beograda 1961.
-Zlatna arena filmskog festivala u Puli 1962. i Sedmojulska nagrada 1976.
-Dobričin prsten 1982.
-1985 dobitnik Statuete Joakim Vujić koju Knjaževsko-srpski teatar dodeljuje svake godine, na Sretenje, 15. februara.
Za svoja pozorišna ostvarenja nagrađen Sterijinom nagradom za životno delo i mnogim drugim značajnim priznanjima.wikipedia, vikipedija, yuforum