"Хазарски речник" Милорад Павић

Особена форма и сложена компoзиција

Лексиконска форма је етваралачки изазов који је Павић успешно привео крају. Остварена форма је произврд игре и експеримента, врло смеле игре са много сложених захтева... Техницизам је у бвом ррману дошао до пуног изражаја: Павић је применио начело конструкције и мајсторски је сложио свој роман. Иако је јасно да је техничкој страни посвећена изузетна пажња и успешно решени сви проблеми композиције, техћицизам није поти-снуо садржину и није угушио литерарност: садржина је богата, разбокорена, занимљива и врло пријемчива. Склад техничког (композиционог) експери-мента и наративне садржине највећи је квалитет Хазарског речника. О овом опредељењу Павић пите:

Јер, није, чини ми се, ствар у томе да променимо начин писаља, него ттин читања. Не треба од истине правити књиж^вност, не$о од књижевносши исшину. А да би се ироменио начин читања, мора се радикално променити и науин писања. И данас ми је у сећању после писања Хазарског речника остало самд једно: напор који сам упожио да се свака реченица, евака одредница у кгшзи склопе тако да им се може прићи са свих страна: да се сваки део књиге може читати пре и после било КОГ другог дела књиге. Баш као шШоје са скулптуром случај.

Поређење са скулптуром објашњава пишчеву стваралачку интенцију^да ствр-- ри нову и необичну, али једхшствену и непоновљиву форму. Лексиконска форма р.омана омогућава читаоцу да садржини приступа на свој начин и по свом избору. Као што гледалац, посматрајући скулптуру, има могућност да је разгледа са свих страна, да јој приђе са једне или Друге стране, да је разгледа од врха до подножја или од подножја до врха, да дуже задржи своју пажњу на неком детаљу - тако и читалац Хазарског речника сам одлучује које ће одреднице и којим редоследом читати, да ли ће читати прво Црвену па онда Зелену или Жушу књигу или обрнуто. На тај начин читалац саставља своју књигу: Хазарскиречник доживљава трансформацију и добија нове облике и нове распореде садржиЗе са сваким новим читањем и превођењем На стране језике: сваки нови превод доноси нови редослед одредница романа. Хазарски речник има.сложену структуру која проистиче.из примењеног документарног и кокпозиционог поступка. Састоји се из Претходних напо-мена, Течника, Апендикса I и Апендикса II, Завршне напомене и Пописа одред-ница. У свим ^аведеним деловима, осим Апендикса и Апендикса , осећа се пишчева рука и глас приређивача који је истовремено и водећи џаративни субјект. Са структурно-функционалног становишта, романескнр језгро чине Речници (Црвена књига, Зелена књига иЖута књига), док су остали елемеш;и у функцији ванлитерарног ^материјала који треба новим чћњеницама да подупре романескну причу или да уведе читаоца у предмет и технику романа. Претходне напомене- предочавају Хазарски речник као друго, рекон-струисано и допуњено издање „Хазарског речника" из 1691. године. Овај текст, како је то ред, тре&а да пружи читаоцу основне информације о књизи и њеном предмету, о историји Хззарског речника и његовом склопу, о ћачину коришћења књиге-речћика. Да би све то било подупрто егзактним чињени-цама, приложени су одломци из предговора првом, уништеном издању. Оваквом тексту, који је у функцији предговора реконсхруисаном лексико-нскрм делу, примерен је рационалан, документован и прецизац тип излагања. Он је у највећој мери и остварен. Међутим, рационалан тон је нарушен на више места пррбијањем наративно-поетског типа излагања, карактерис-тичног за главни, лексиконски део књиге:

Гоњен некаквом вреломтишином. Хазарске жене су после смрти мужева погинулих у рату добијале појастукза чување суза које ће пролити за ратницима. Тако су од Даубманусовог џздања речника до данас дошли само одломци као што од сна остаје само песак очију.

Читаоцу је поевећена изузетна пажња. Претходне шпомене нуде му све релевантне чињенице неопходне за разумевање текста који је пред њим: објашњавају предмет излагања (хазарско питање), историју и склоп књиге и начин читања. Овде је постављен идеал читаоца: то је онај „ко уме, правим редом да прочита делове једне књиге" те да тиме „наново створи свет"; Међутим, исказана је скепса да такав читалац (идеални читалац) уопште постоји, а о савременом читаоцу суд је негативан

Читалац који би-из редоследа одредница могао да ишчигиа скривени смисао књиге одавно је итчезао са земље, јер данашња читалачка публика сматра да је питање маште искључиво у* надлежности писца и даје се та ствар уопште не шиче. Погото&у кадаје реч о једном речнику. За таквог читаоца није потребна ни клепсидра у књизи која упозорава кад Шреба променити начин читања, јер данашњи читалац начин читања не мења никад.

Ни критичари и оцењивачи књига (као посебан сој читалаца којима је читање ^нат и хлеб) нелЈају виеоко место ни у очима писца предговора из 17. века, ни у очима писца Претходних напомена (из 20. века) јер „они су као преварени мужеви: увек последњи дознају новост..." И поред оваквог става према читаоцу, изражен је и самокритички суд о писцу који умногоме одре-ђује однос читаоца према делу и квалитет читања:Што се вас, списатеља тиче, мислите увек на следеће: читалац је пелцвански коњ, којег мораш навићи да.гапослесваког успешно оствареног задатка чека као награда комад шећера. Ако тај шећер изостане, од задатка нема ништа. У овом комаду тећера је испуњено очекивање, спознати смисао и доживљенр задовољство.- Није ли у овом исказу и одговор на питање зашто је читалац онакав какав је: њета је однеговао списатељ. Ако је читалац остајао без награде и разочаран, онда је понављање таквих ситуација изазвало апатију код читалаца и одбојан однос према литератури. Из овога се изводи закључак: какви писци, такви читаоци. Тек овде се схвата смисао пишчевог напора да читаоца уведе у предмет излагања, историју И склоп књиге и начин читања. Проблем читања схваћ^н је озбиљно и, посвећено му је посебно поглавље Претходне напомене - „Начин коришћења речника". Наоко сасвим овлашна и случајна замена двају појмова има суштинско значење: коришћење и читањ^ употребљавају се паралелно, као синоними. Међутим, ипак постоји извцсна разлика која, истовремено, у појам читања уноси два различита значења. Коришћење, означава начин приступа делу као тоталитету. Подра-зумева тражење, прелиставање, кретање напред и назад, избор текста или сегмента.за пажљиво читање (примање), стално враћање књизи. Читање има два значења: читање као средство општења са писаним текстом, могућност избора и опредељења; читање као процес општења са текстом, примање текста. Читање као процес не може бити исто код читаоца Хазарског речника и читаоца неког другог дела. Читање са уобичајеног аспекта и са аспекта Хазарског речника два еу различита процеса који производе различите ефекте и постижу различите резултате. Читање у уобичајеном смислу подразумева утабани и једноличан ход кроздело; читање Хазарског речника сасвим је ново - динамично2 отворено и истраживачко. Уособености тога читања спадају: књига се користи онако како сам читалац сматра да је најзгодније; чита се слева удесно, здесна улево или дијагонално; чита се по оДредницама или њиховим скупинама; може се читати само један део књиге; хронологија, распоред текста у К^БИЗИ (речнику), не обавезује; књига је отворена и може се дописивати (домишљати^. Читалац је слободан у избору, сам одлучује шта ће, како ће и колико читати.Тако он сам склапа своју књигу, а 6д прочитаног добија онолико колико је уложио: што се више тражи од књиге, више ее и добија.

Средишњи део Хазарског речника чине речници распоређени у три књиге - ово је истовремено и романескно језгро. Састављен је из одредница постављених у лексиконском поретку: Одреднице се разликују по структури, природи и наративним својствима. Уједначеног су обима и по томе се могу сврстати у две скупине: одреднице средњег обима, од једног до неколико стубаца, и развијеније одреднице које се протежу на неколико десетина страница. Њихов обим условљава природу и наративна својства. Одреднице средњег обима садрже информације о предмету, догађају, појави или личности. Информација је обично саопштена рационалним стилом, али има и допуна литерарног типа. Обимније одреднице сложеније су структуре и сложенијег начина излагања: после кратког текста лексиконског типа те информације о изворима и литератури, следи повест о личности заснована на различитим изворима приче и обогаћена уметнутим повестима (причама). Тако, на пример, одредница „Бранковић, Аврам" (стр. 27-49) састоји се из следећих сегмената:

1. уводни пасус од петнаестак редова лексиконског типа;

2.информација о изворима;

3. казивање о Авраму Бранковићу из пера Теоктиста Никољског - поверљив извештај бечком двору;

4. Повест о Петкутину и Калини;

5. казивање Никона Севаста;

6. белешка Аверкија Скиле, слуге Аврамовоги веттака за сабље, о последњим данима Аврама Бранковића;

7. казивање Никона Севаста. ' .

Овакво структурирање одредница не само да пружа вишеаспектно сагледавање личности (различите тачке гледишта), него причу чини сложеном и развијеном, а повест се доживљава као мали роман. Два текста у апендиксу књиге представљају спону између првог и другог издања Хазарског речника  и мост између два времена: времена Даубмануса, издавача првог издања, и времена приређивача другог, реконструисаног издања. Апендикс је предсмртна исповест оца Теоктиста Никољског, приређивача првог издања Хазарског речника. Овај текст, едисхоларног облика, разјашњава неке појаве, догађаје и личности из лексиконског језгра, књиге, али истовремено пружа информације које нису садржане у речнику, али које омогућавају боље разумевање романескне приче. Апендикс II садржи извод из судског записника са исказима сведока у случају убиства др Абу- Кабира Муавије, које се догодило у 1982. години. Овим текстом се хазарска проблематика актуелизује и универзализује: прича о Хазарима није довршена, а хазарска загонетка остаје да траје. Неки заплети романескно-лексиконске приче овде се разрешавају, неки феномени остају у овом времену: породица Ван дер Спак, кључ са златном дршком, Вирџинија Атех. Ето читаоцу прилике да настави истраживање по тајнама Хазара и настави причу о хазарском гштању. Завршна напомена о користи од овог речника прима се као наставак излагања из претходних напомена: посвећена је књизи, читаоцу и читању, користи и штети од читања. По томе се закључује да и овај текст припада водећем наративном субјекту, приређивачу другог (реконструисаног) издања Хазарског речника. Вероватно свестан тешкоћа и замки читања овакве књиге, наративни субјект/писац има разумевања за читаоца: ,;Читати овако дебелу књигу значи дуго бити сам", а „човек данас нема на располагању толико самоће да би могао без штете да чита књиге, па чак и речнике". Зато предлаже одлагање књиге, дружење и све што долази потом; а што је вредније од сваког читања".

Слојевитост романескне приче

Сцијентизам у избору теме и структурирању излагања не умањује препознатљивост романескног проседеа, који произилази из 1 чина обраде теме, природе приче и начина казивања. Романескно језгро Хазарског речника чини трокњижје: Црвена књига (хришћански извори о хазарском питању), Зелена књига (исламски извори о хазарском питању) и Жута књига (хебрејски извори о хазарском питању). Сцијентистички приступ и изразити техницизам у обликовном поступку не ометају јасно уочавање романескних својстава: јединство теме, лајтмотиви, разграната и занимљива прича, бројност репрезентативних и споредних ликова, пажљиво обликовање јунака уз презентацију њиховог унутрашњег живота, лирска фантастика, једнаставно и поетски интонирано излагање. Прича је врло сложена и испреплетена, са бројним притокама, пуна разноразних догађаја и ликова, она је многогласна и вишеаспектна, са великим »ројем причалаца, мноштвом уметнутих прича и бројним цитатима из Јазли^итих историјских и псеудоисторијских извора. Прича се доима као замршени лавиринт кроз који се читалац креће са извесним напором. Али, када открије излазе, успостави везе и односе, проникне у смисао приче -читалац ће осетити задовољство савладаног напора. У структури Хазарског речника уочава се жанровско богатство: хронике времена и депсађаја),. повести (индивидуалне и колективне), биографије, новеле, расправе, писма. Текст је обогаћен цртежима и факсимилима. Жанровски облици обично се не појављују самостално, него се у једној целини и одредници) нађе по неколико жанровских облика. Тиме се остварује промена начина казивања, промена визуре и тачке гледишта, а измењивањем стварног, псеудостварног и фантастичног измењује се и читаочев рационални и ирационални ангажман у току рецепције садржине романа. Романескна прича има три слоја:

- средњи век - време Хазара и хазарске полемике.

- XVII век - време првог издања Хазарског речника,

- XX век - време обнове интересовања за Хазаре и другог издања Хазарског речника.

У првом временском слоју, у средњем веку, одиграла се хазарска полемика, централни догађај у хазарској историји и причи о Хазарима:

Хазарски владар - каган - бележе древне хронике, уснио је једаи сан и затражио три филозофа са разних страна да му тај сан протумаче. Ствар је била од значаја по хазарску државу утолико што је каган одлучио да са својим народом пређе у веру ОНОГ мудраца чије тумачење сна буде најприхватљивије: Неки извори тврде даје кагану ТОГ дана, кад је донео такву одлуку, умрла коса на глави и он је то знао, али га је нешто ипак гонило да настави. Тако се у летњој резиденцији кагановој нађоше један исламски, један јеврејски и један хришћански мисионар, један дервиш, један рабин и један монах. Сваки од њих добио је на дар нож израђен од соли и они заподенуше расправу. '

Грчки представник у хазарској полемици, који је излагао основе хришћанства, био је учени Kонстантин Солунски-Ћирило, који је већ имао једно мисионарско искуство јер је био код словенских племена, саставио је словенску азбуку и приволео Словене да приме хришћанство. На кагановом двору је изложио своје Хазарске беседе, које је Методије касније превео на словенски језик, али им се загубио траг. Исламски представник био је Фараби Ибн-Кора. Он је уз велике напоре стигао на хазарски двор јер су му на путу постављане многе препреке како не би на време стигао на полемику. Хебрејски представник је био рабин Исак Сангари. Различити извори различито описују ток и исход хазарске полемике. Хришћански извори тврде да је Ћирило својим беседама приволео хазарског кагана да прими хришћанство. Исламски извори победу приписују дервишу Кори, који је био најубедљивији у тумачењу слике на троугаоној хазарској пари, што је и одлучило да се каган приклони исламском учењу. Хебрејски извори приписују победу Исаку Сангарију, који је најбоље објаснио сан хазарског кагана и тиме га убедио да се приволи јудаизму. Тако је догађај на кагановом двору сагледан са позиција три вере: предочена су три различита тока полемике, три различита предмета полемике и три различита исхбда. Трострука је и слика о Хазарима и њиховој историји па се у свему томе разногласју губи историјска истина. Из тога својеврсног својатања Хазара сагледавају се три менталитета, три културе, три религије и три политике. Трострука интерпретација једног те истог догађаја испољила се већ непосредно после тога у радовима хроничара хазарске полемике: Методија Солунског, Спањарда Ал Бекрија и Јехуда Халевија. Различите интерпретације наставиле су се и доцније, подстицане овим хроникама и другим сведочењима и тумачењима,хве до 17. века. Други слој романескне приче обухвата 17. век, када је нагло порасло интересовање за све оно што је у вези са Хазарима. Главни актери приче су Аврам Бранковић, Масуди Јусуф и Самуел Коен, који су означени као ,један од писаца ове књиге". Аврам Бранковић је „најамни дипломата у Једренима и на Порти у Цариграду, војсковођа у аустро-турским ратовима, полихистор и ерудита". Бранковићева животна преокупација је састављање речника о Хазарима: створио је огромну библиотеку и обезбедио писаре и преписиваче, међу којима је и Теоктист Никољски. Масуди Јусуф је био чувени евирач у шаргију (леут), али је брзо оставио музику, постао ловац на снове и истраживач хазарске историје. Пред њега се поставио проблем ко су, поред Ибн Кора, остала двојица учесника у хазарској полемици. Он је успео да на арапском језику састави хазарски речник у исламској верзији, носећи га увек са собом. Трагао је за Коеном и Аврамом примивши се, када је пронашао Бранковића, за његовог собара да би му био у близини и дочепао се грчке приче о Хазарима. Самуел Коен је дубровачки Јеврејин који се посветио трагању за именима друга два мисионара јер. Халеви/хебрејски хроничар, није забележио њихова имена и није о њима могао да понуди значајније чињенице. Сва тројица су ловци на снове: поседују способност да уђу у туђу тајну. Теоктист Никољски је знао напамет Хазарски речник Аврама Бранковића. Једном приликом, случајно и кришом је завирио у торбу Масу-дијевуј нашао рукопис речника на арапском, прочитао га и запамтио. У међувремену је Севаст Никон уништио Аврамов и Масудијев рукопис и трагао да уништи и трећи - Коенов. На ратишту, када је Коен погинуо, остали су растурени папири које је Теоктист сакупио и тако саставио комплетан Хазарски речник и 1691. године предао га на штампање Даубманусу. Хазарски речник ће већ следеће године бити уништен вољом инквизиције. Остала су само два примерка: отровни примерак са златном бравом, који је измакао пажњи цензуре, и помоћни примерак са сребрном бравом, који је ишао уз њега. Трећи слој романескне приче обухвата личности и догађаје. 20. века. Главни актери приче су др Абу Кабир Муавија, др Исајло Сук и др Дорота Шулц, сви су ирофесори универзитета и истраживачи хазарске историје. Централни догађаји су научни скуп у Цариграду 19827 године, на који су дошли главни протагонисти приче, смрт др Муавије и др Сука, суђење др Дороти Шулц и њена осуда. Ови догађаји, сшисани у Апендиксу II, остављају отвореном причу о Хазарима: остаје породица Ван дер Спак, чији чланови својим особинама кореспондирају са личностима из 17. века; остаје Вирџинија Атех и њен кључ са златном дршком.

Фантастика

Фантастички наноси карактеришу све текстове ове књиге, од претходних напомена, преко лексиконског језгра, до апендикса и завршних напомена. Фантастику је повукао "сам избор теме: прича о Хазарима нема чврст ослонац у историји и њеним изворима, већ је заснован на легендама и претпоставкама. Имагинација је на све то надградила маштарије и мистификације па је казивање попримило боју фантастичног и бајковитог. То је фантастика снова и сновиђења на нивоу приче и фантастика немогућих спојева слика и израза на нивоу причања:

Једног пролећа принцеза Атех је рекла: - навикла сам на своје мисли као на своје хаљине. Имају увек исти обим струка и виђам их свуда, чак и на раскршћима. И што је најгоре, од њих се више не виде раскрснице. Ради разоноде, послужитељи су донели принцези једнога дана два огледала. Нису се МНОГО разликовала од осталих хазарских огледала. Оба су била начињена од углачане соли, али једно је од њих било брзо а друго споро огледалд. Што је год оно брзо узимало одсликавајући свет као предујам од будућности, друго, оно споро, враћало је и намиривало дуг ОНОГ првог, јер је у односу на садашњост каснило тачно онолико колико је оно прво журило. Када су пред принцезу Атех изнели огледала, она је још била у постељи и с њениџ капака нису умивањем била уклоњена слова. У огледалима видела је себе склопљених капака и одмах је умрла. Нестала је између два трена очију, или, тачније речено, први пут је прочитала на својим капцима исписана слова која убијају. Умрла је усмећена истодобно словима из прошлости и из будућности.

Прича о Хазарима и њен завршетак показују две ствари. Прво, истина није једна и није никада коначна: она се сагледава са субјективног и објективног становишта. Свако сведочење, ма колико било поткрепљено чињеницама, показује се несигурним и непоузданим. Суштина приче о Хазарима и хазарској полемици јесте у поенти како се пише историја и како се стварају национални митови. Историја је управо онаква каквом је видимо, па је зато њена истина релативна и увек отворена за нове интерпретације. Друго, прича о Хазарима сагледана је са три аспекта и понуђене су три могућности: самим тим она је остала отворена незавршена. То значи да и Хазарски речник са својим другим издањем није коначан: он чека своју допуну у неком другом времену.

Извор: 6.форум