“Ziveli smo u bedi, od tudje milosti i milostinje. Ali ziveli smo zajedno, u skladu, ljubavi i veri, i to je bilo najvaznije...”

“Svaki beznačajan događaj, slučajno izgovorena reč, miris gorske trave, pesma naših sluškinja, smeh naroda okupljenog oko zabavljača na trgu, ukus omiljenog jela, pogled na naušnice ili haljinu, sve joj je, baš sve, bilo povod da se seti svoga muža i gospodara. Sve razlog da govori o njemu. Ma šta radila, misao joj je neprekidno oko njega obigravala. S kim god bila, bila je sa njim.”

Tek beše minula careva krsna slava,Sabor svetog arhistratiga Mihaila I ostalih bestelesnih sila nebeskih,koja se praznuje osmog novembra.Na dvoru u Prizrenu gostovalo je svo visoko plemstvo.

Lazar je vec ranije primio zvanje i dužnost velikog sluge. Brinuo je o picu,da bude dobre sorte i godine,i da ga uvek,gde god car i svita dodju,bude dovoljno.Za vecerom je služio cara,kralja Uroša i neke od njihovih rodjaka.

I te veceri,koja ce promeniti Milicin život,ali ne samo njen,Lazar je stajao iza cara.Mladji sluga mu je dodao pehar crvenog vina.Ne pomerajuci se,Lazar je napunio carevu kupu od zlata.A onda je,mimo svakog reda,umesto kralju Urošu, ili kome od najviših kolenovica,drugu cašu nasuo Jug-Bogdanu.Tek je potom ophodio svu gospodu redom.Dobro raspoloženi kolenovici mislili su da Lazar samo sledi neki nedokuciv carev nalog,uvereni da sluga,makar i veliki,ne bi smeo po svojoj da promeni strogo utvrdjeni red dostojnosti.
Kada je opslužio svu gospodu,opet se vratio na svoje mesto iza cara.Sacekao je da mu mladji sluga ponovo napuni pehar,a onda je stupio korak napred.Stao je pored cara i okrenuo se ka njemu.Licem u lice.Ucinio je samo jedan korak više nego što je uobicajno.Prišao je caru samo jedan korak bliže nego što to sluga sme.Ali tim jednim korakom je prešao granicu.

Milica je posmatrala njegov hod.I srce joj je zadrhtalo.Ni tada je nije pogledao.Ali ona je odjednom nekako znala šta ce se zbiti.
- Svetla kruno,hocu pred svima da te pitam:

Da li je tvoja volja da ja uzmem Milicu Bogdanovu rekao je Lazar.
Odlucan,kao covek koji je potpuno siguran.I miran,kao da govori o svakodnevnom.A bile su to reci kojima je pocela da se menja srpska istorija.
Nikada se niko Dušanu nije tako obratio.Taj neprimerni cin pokazao je snagu,cvrstinu i smelost tog pokornog i uzdržanog mladica.

Muk!Potpuni muk pao je po skupu pristalom oko casne trpeze.A onda se cuo strašni šum potezanja maceva iz kovrdina.Mnogih u istom trenu.Kao da ih je ista ruka i misao vodila.Šum potmuo i opasan,kao šištanje zmije pred napad.Najpre su skocili Jugovici.Devetorica mladih,neustrašivih vitezova visokog roda,životom i Bogom zakletih na odanost Jug-Bogdanu.
Kako se Milica strašno uplašila!Za njegov život.Za njen život bez njega. Odjednom svesna,ne samo mišlju vec citavim svojim bicem,da ništa nije tako krhko i neizvesno kao ljudski san o sreci.

Lazar je stajao mirno kao i pre.Držao je pehar pun vina,i ruka mu nije zadrhtala.Ni obrazmu nje zaigrao.Ni oko.Ali gledao je u nju.Gledao je jasno,i bio je sav u tom pogladu.Kao u njenim maštanjima.I kao što ce je gledati onog jutra kada joj bude kazao svoje opredeljenje za Carstvo nebesko.Gledao je kao covek koji sve što ima i sve što jeste daje za jedno.Jer mora tako.

’’Nikada,nikada ga više necu ovoliko voleti.Zato što necu moci.Zato što se ne može ovoliko voleti,i sa silinom tog osecanja u sebi živeti duže od trena’’, mislila je Milica.

Ljiljana Habjanovic Djurovic – “Igra andjela”

Ubod ne može ništa manje da zaboli samo zato što smo unapred znali da postoji nož.

Sumnja je klica i koren poraza. Ali ako sumnju hranimo nadom, iz nje mora nići uspeh.

Sva snaga je u umu. Snaga za sve. Muka tera iz čoveka i ono što bi on da zadrži u sebi. Zato čovek mora da ćuti i kad mu je najteže i kad je najsrećniji. Da mu reči i osećanja ne pobegnu. Da ne stignu do nekoga ko će ih sačuvati i pustiti da jednom progovore protiv njega.

Da bi nas neko voleo, moramo se izobličiti koliko je potrebno da se uklopimo u njegovu sliku o nama. Inače je on razočaran, i oseća se izdanim.

Ubod ne može ništa manje da zaboli samo zato što smo unapred znali da postoji nož.

Sumnja je klica i koren poraza. Ali ako sumnju hranimo nadom, iz nje mora nići uspeh.

Sva snaga je u umu. Snaga za sve. Muka tera iz čoveka i ono što bi on da zadrži u sebi. Zato čovek mora da ćuti i kad mu je najteže i kad je najsrećniji. Da mu reči i osećanja ne pobegnu. Da ne stignu do nekoga ko će ih sačuvati i pustiti da jednom progovore protiv njega

Moć nad ljudima krije se u poznavanju njihovih malih tajni

Mi smo ono što vide drugi. Slika koju o sebi stvaramo.

Da bi nas neko voleo, moramo se izobličiti koliko je potrebno da se uklopimo u njegovu sliku o nama. Inače je on razočaran, i oseća se izdanim

Onaj ko izgubi nadu, prihvata ono što mu se nudi. A ko prihvati ono što mu se nudi, odriče se sopstvenog sna.

Isto vreme uvek je duže onome ko čeka, nego onome ko dolazi.

Nikada sebe ne upoređujem sa drugima. Ja sebe upoređujem samo sa sobom. Ono što jesam sa onim što sam htela da budem. Mislim da je jedina mera uspeha koliko smo se približili ostvarenju svoga sna

Olako i bez straha savetujemo samo one koje ne volimo

Bol koji osećamo zbog nečije smrti ili odlaska u stvari je kukavičluk. Strah za sebe bez njega.

Ljubav nikada nije jednostrana. Ljubav je ono što vezuje dve snažne, slobodne ličnosti. Samo takva ljubav daje slobodu. Sve ostalo je zavisnost. A svaka zavisnost je bolest.

Čovek zaista dobije ono sto želi. Samo što, zaslepljen bleštavim, očaravajućim licem svoje želje, ne vidi njeno mutno i zgrčeno naličje. A ono postoji, i sudbina bira čas kada će ga pokazati svetu

Izlaz iz lavirinta svake usamljenosti jeste ljubav

Svi smo obuzeti sobom. Svi mi, ma šta radili, mislimo na sebe. Čak i kada se žrtvujemo za druge, činimo to zato sto je nama potrebno da se žrtvujemo. Požrtvovanost je najveća samoobmana. I kada smo okrenuti drugima, vidimo u stvari sebe. Svoj odraz u drugome.

Da li ljubav uopšte postoji? Ili je ono što se ljubavlju zove tek san o njoj? Kratkotrajna iluzija? Da li je ljubav silovito, žudno stapanje dva tela i propadanje kroz bezdan bezumnog užitka, ili vreme između: pomamna, grčevita nada da ce se sve ponoviti. Neprestano drhtavo iščekivanje. Da li je ljubav odbaciti svoj san i zavoleti sve što je njegovo: mračne ćoškove navika i ružnu pustoš duše? Odbaciti svoju sliku o njemu i voleti ga onakvog kakav je? Da li voleti znači naći opravdanje za sve? Ničega se ne stideti, čak ni pred sobom? Sve je to ljubav.

Neobična je to devojka bila. Prepuna protivurečnosti, a one su, umesto da je raznesu svojim oprečnim silama, tvorile savršeno skladno biće. Nemirna, živela je u miru sa sobom.
Nije bilo lako sa njom. Bila je prkosna. Divlja. Ponosna. Umiljata. Meka. Vedra. Srčana. Hrabra. Preduzimljiva. Gorda. Uvek spremna na pustolovinu. Nežna kao ružin cvet. Volela je da peva. Da se smeje. Da igra. Zadirkivala je dvorske gospođe. Kuvarice. Švalje. Razumela je njihove priče kao da je pod grmom rođena. A opet, bila je ledeno otmena. Nedokučiva.
Bila je i zaneta pesnikinja. Begunac iz svakidašnjih rasprava."


Ljiljana Habjanović Đurović - "Igra anđela"

"Onoga dana kada si me rastužio šutnjom, rekao si mi najvažnije. Naučiti ne znači saznati iz knjiga. To znanje je tuđe iskustvo, mudrost koju je neko drugi stekao. Ono može da uputi čovjeka, da mu objasni ponešto, da mu bude od duhovnu koristi. Ali, čovjekovo ostaje samo ono što osjeti u srcu, što doživi svakom svojom mišlju i damarom. Samo ono što mu oblikuje dušu."

Ljiljana Habjanović Đurović - "Igra anđela"

Samo voljena zena sme da pita i da zahteva,da prebacuje i kori. Da se nestasno igra i koketuje sa bolom. Koketerija nevoljene zene je ruzna groteska, njeni zahtevi su nasilje, prekori placno moljakanje.Onaj ko trazi u ime svoje neuzvracene ljubavi,prlja i sebe i tu ljubav vukuci je kroz blato ponizenja.

Ljiljana Habjanovic Djurovic