Sokrat

Sokrat (grč. Σωκράτης, 4.6. 469. pne. - 7.5. 399. pne.) je antički grčki filozof iz Atene. Sokrat nije imao običaj zapisivati svoje misli, i jedini izvor o njegovoj filozofiji su djela njegovih suvremenika. Na temelju njih se došlo do zaključka kako je Sokrat otac filozofije morala.



Sokrat se rodio u atičkom selu Alopeke, severoistočno od Atine, 469. godine, od oca Sofroniska (Σοφρονίσκος) i primalje Fenarete (Φαιναρέτη) iz tribe Antiohida i deme Alopeke. Od oca je naučio vajarski zanat, ali ga je napustio, jer mu je neki "unutrašnji glas" govorio da treba da se preda istraživanju samoga sebe i drugih ljudi. Prema tome, i on je, kao i sofisti, čoveka učinio središtem svoga istraživanja. Sokrat se u tolikoj meri posvetio duševnom radu, da je zanemarivao sve telesne potrebe. Išao je i zimi i leti bos, uvek je nosio istu odeću, a i inače je živeo veoma skromno. Imao je troje dece, koje mu je rodila žena Ksantipa. Nikada nije putovao van rodnoga grada, osim ako ga je morao ostaviti zbog neke dužnosti. Iz njegova života poznata su dva slučaja kada se, vršeći javnu službu, pokazao posebno karakternom osobom. Kada se sudilo atinskim vojskovođama koji zbog oluje nisu mogli pokupiti niti poginule niti preživele Atinjane nakon bitke kod Arginusa 406. st. e., Sokrat se kao predstavnik pritana (odbora pedesetorice članova Veća pet stotina), koji su upravo tada vršili upravnu službu i upravljali narodnom skupštinom, jedini uzalud protivio smrtnoj osudi. Drugi put dobio je poziv od tridesetorice tirana, koji su svoje protivnike nemilosrdno proganjali i ubijali, da kao jedan od petorice određenih dovede sa Salamine nekoga Leonta, kako bi se nad njime mogla izvršiti smrtna kazna. Sokrat se nije pokorio naređenju, te ga je samo pad tirana poštedeo teških posledica.

Kao i ostali Atinjani, provodio je Sokrat veći deo dana na trgu. Zalazio je u radionice, vežbališta i privatne škole sofista. Na svim tim mestima, pa i na ulici, upuštao se u razgovor sa svakim ko je želeo da razgovara. Tako je dolazio u dodir sa ljudima, koji su se razlikovali po godinama, položaju, zanimanju, nadarenosti i znanju. Raspravljao je obično tako što bi postavljao pitanje, kao da želi nešto naučiti, a onda je koristeći se tuđim odgovorom dolazio do toga da je otkrivao neznanje onima koji su mislili da znaju. U društvu svojih poštovalaca pretresao je niz etičkih pitanja, pobijao je sofistički skepticizam, tj. sumnju u mogućnost pravoga spoznavanja, i dokazivao da postoji samo istina, dobro i vrlina, a to čovek može i mora spoznati.

Otkrivajući ljudima neznanje i ne odobravajući demokratsko državno uređenje zamerio se Sokrat mnogima i svojim raspravljanjem stekao je mnogo neprijatelja. Mnogi su ga smatrali sofistom i prebacivali mu da se bavi ispitivanjem prirode, da poriče postojanje bogova i kvari mladež govorničkom veštinom. Osim toga, njegova tvrdnja da u sebi oseća nešto božansko (δαιμόνιόν τι), koje ga odvraća od zla, potkrepila je spomenuto mišljenje, pa ga je i Aristofan u svojoj komediji Oblakinje već davno pre zvanične optužbe ismejao kao glavnog sofistu. To javno mnenje pridonelo je mnogo neraspoloženju protiv Sokrata, a sigurno je na optužbu protiv njega uticalo i lično neprijateljstvo pojedinih ljudi. Tako je u 70. godini svoga života doveden Sokrat na sud. Glavni tužilac bio je Melet, neznatan pisac tragedija, a uz njega su potpisali tužbu kožar Anit i retor Likon. U tužbi su teretili Sokrata da ne veruje u bogove u koje veruje država, a uvodi nova i demonska bića, te nadalje, da je kriv zato što kvari mladež. Kao kaznu predlagali su smrt.

Čini se da je glavni cilj tužilaca bio to da Sokrata prisile na bekstvo iz Atine i spreče mu dalji rad. Sokrat nije iskoristio mogućnost da pobegne, kako si to već pre njega učinili Anaksagora i Protagora, već se pojavio pred sudom, premda je znao da mu preti smrtna opasnost. O tome kako se Sokrat branio i držao pred sudom doznajemo iz Ksenofontovog spisa Odbrana Sokratova. Sokratov učenik Platon napisao je takođe spis pod istim naslovom. Platonova Odbrana, međutim, nije istorijski sasvim verna, ali nam ipak daje pravu sliku Sokratova života i karaktera te iznosi pred nas tačan smisao svega što je Sokrat pred sudom govorio, jer je i sam Platon prisustvovao suđenju.

Kada je Sokrat završio svoju odbranu, predsedavajući porotnoga suda, koji se sastojao od 501 člana, pozvao je porotnike da glasaju. Kod glasanja o krivici glasalo je protiv Sokrata 281 član porotnoga suda. Dakle, proglašen je krivim sa 31 glasom većine. Po atinskom zakonu, i optuženi je imao pravo da predloži za sebe visinu kazne. Kad je Sokrat predložio za sebe da mu se doživotno daje hrana o državnom trošku u pritaneju i da plati kaznu od jedne mine, odnosno 30 mina, za koju svotu jamče njegovi prijatelji, palo je kod drugog glasanja protiv njega 80 glasova više. Tako je osuđen na smrt sa 361 glasom. Izvršenje smrtne kazne odloženo je za 30 dana, jer je upravo dan pre osude otišla na ostrvo Delos svečana atinska lađa. Dok se ta lađa nije vratila natrag u Atinu, odnosno dok se nisu završile Delske svečanosti (τὰ Δήλια), nije se smela vršiti nikakva smrtna kazna. Kada se lađa vratila, Sokrat je ispio otrov i umro 399. godine st. e.



Iako Sokrat nije ništa napisao, ipak istorija filozofije ne može preći ćutke preko njega jer se u čitavoj kasnijoj antičkoj filozofiji oseća u određenoj meri uticaj njegove filozofske misli. Njegovo učenje poznajemo naročito iz sačuvanih Ksenofontovih, Platonovih i Aristotelovih spisa.

Dok sofisti tvrde da postoje samo mnenja (δόξαι), a da nema znanja (ἐπιστήμη), Sokrat traži pravo znanje. Do njega se pak dolazi tako da se rasporede pojedine stvari po vrstama i rodu, da se razluči bitno od nebotnoga, i tako dođe do pravoga pojma o pojedinim stvarima. Drugim rečima, Sokrat je uzimao iz običnog života pojedine primere, gde se isticala pravednost, nepravda ili nešto drugo. Zatim je uklanjao iz uzetih primera sve što se prema prilikama moglo promeniti (dakle, ono što nije predstavljalo stalnu karakteristiku), a zadržavao je samo ono što je svim primerima zajedničko. Takvim postupkom, koji se zove indukcija (ἐπαγωγή), dolazio je do jasnih pojmova. Kada je u razgovoru s drugom osobom došao do jasnoga pojma, onda je prelazio na definiciju ili određenje (ὁρισμός). Sokrat je tako uveo u filozofiju i nauku indukciju i definiciju, bez čega nema pravog naučnog rada.

Metoda Sokratova je po svome obliku dvostruka. Negativnu metodu – ironiju (εἰρωνεία = pretvaranje, εἰρωνεύομαι = pretvarati se u govoru) – primenjivao je onda kada se upuštao u razgovor kao neznalica, da ga tobože proučava drugi, onaj koji misli da zna, pri čemu taj drugi na kraju spoznaje svoje neznanje o predmetu o kome se govori. Pozitivnu metodu – mejeutiku (μαιευτικὴ τέχνη = babička veština) – primenjivao je onda kada bi pomagao sagovorniku da mu se u sveti pobudi ("rodi") pravi pojam o nekom predmetu ili stvari.

Stare istine dobijaju novo značenje u doba Fejsbuka...


U drevnoj Grčkoj, Sokrat (469 - 399) je bio naširoko hvaljen zbog svoje mudrosti.
Jednog dana dođe mu poznanik vrlo uznemiren:
"Sokrate, znaš li šta sam načuo o Diogenu?"
"Samo trenutak", odgovori Sokrat.
"Pre nego mi kažeš šta si čuo napravićemo mali test. To se zove Trostruki filter test."
"Trostruki filter?"
"Tačno, pre nego mi ispričaš o Diogenu, profiltriraćemo ono što nameravaš da mi kažeš. Prvi filter je istina. Jesi li apsolutno siguran da je ono što nameravaš da mi kažeš istina?"
"Ne, zapravo sam samo čuo o tome."
Dobro, znači ne znamo da li je to istina ili ne. Pokušajmo s drugim filterom, filterom dobrote. Da li je ono što nameravaš da mi kažeš o Diogenu nešto dobro?"
"Ne, naprotiv..."
"Dakle, želiš da mi kažeš nešto o Diogenu što može biti loše, čak i ako nisi siguran da je istina?"
Čovek je slegnuo ramenima, malo zbunjen.
Sokrat je nastavio:
"Vest još uvek može proći test jer postoji i treći filter, filter korisnosti. Da li će ono što mi želiš reći o Diogenu biti korisno za mene?"
"Ne, mislim da neće."
"Pa", zaključi Sokrat, "ako ono što želiš da mi kažeš nije istina niti je dobro ni korisno, zašto to reći meni ili bilo kome uopšte?"
Čovek je ostao zbunjen i posramljen.

Evo kako je Sokrat pre 2.500 godina predvideo šta će se sve dešavati u Srbiji danas.

Vrlo precizno predviđanje

Foto: Facebook.com
(Telegraf.rs)

"Brak je nešto zbog čega se čovjek uvijek kaje, bilo da ga sklopi ili ne sklopi."
"Iskustvo je najbolja škola, samo je školarina vrlo skupa."
"Istina je ono što se kao zajedničko nalazi u mnoštvu pojedinačnih mišljenja."
"Ja znam samo jedno, a to je da ništa ne znam." (Scio me nihil scire)
"Jedina prava mudrost je u saznanju da ništa ne znaš."
"Knjige su hladni ali pouzdani prijatelji."
"Ljenjivci nisu samo oni koji ne rade, već i oni koji mogu da rade bolje."
"Ljudi nisu namjerno zli, nego iz neznanja. Treba znati šta je dobro da bi dobro činili."
"Među prijateljima treba voljeti ne samo one koje žaloste naše nesreće, nego i one koji nam ne zavide na sreći."
"Mladi ljudi koji žele da se uzmu naliče na ribice koje se igraju pred ribarskom mrežom: sve žure i guraju se da uđu unutra, dok se nesrećnice koje su već unutra uzalud muče da izađu napolje."
"Najveća je sreća - ne roditi se."
"Naš najvažniji cilj u životu treba da bude uzdizanje naše duše. Drugim riječima, napredak naših duhovnih i moralnih moći: da svakim danom sve više prosvjećujemo svoj duh i svakim danom se osjećamo sve više slobodnim i boljim."
"Ne traži razgovor s mrtvacom, a ni dobročinstvo od škrtca."
"Ne živi se da se jede već se jede da se živi."
"Neistražen život nije vrijedan življenja."
"Nije teško znati kako se nešto radi. Teško je samo to raditi."
"Samo dobar čovjek može biti trajno sretan, dok hrđav mora biti nesretan."
"Svako će znati da vam kaže koliko ima koza i ovaca, ali ne i koliko ima prijatelja."
"Tjelesno obrazovanje treba da je jednako sa umnim obrazovanjem."
"Treba više strahovati od ljubavi žene nego od mržnje muškarca. "
"Znam da ništa ne znam."
"Ako slijediš bilo koji duhovni put na kraju ćeš ipak dosegnuti ciljeve koji su unaprijed zacrtani od njihovih osnivača. Ali, to još ne znači da si dosegnuo sebe. Da bi dosegnuo sebe moraš slijediti sebe."


Sokrat

Sokratova smrt


Benđamin Vest - Sokratova smrt


Pošto je grčki filozof Sokrat osuđen na smrt 399. godine pre nove ere pod optužbom da je kvario omladinu Atine i poricao moć bogovima, morao je da sačeka povratak lađe, koja bi označila kraj delfskih svetkovina u Atini. Dok je čekao povratak lađe i svoju smrt, uz uplakane učenike oko sebe, izneo je mišljenje o tome šta je smrt i zašto se filozof njoj raduje, umesto da drhti od nje. Grčki filozof Platon nije prisustvovao Sokratovoj smrti. Napisao je dijalog Fedon, u kome istoimeni Sokratov učenik priča Platonu o poslednjim Sokratovim časovima.

"Dotle smo umeli prilično da se uzdržimo od plača, ali kada smo videli da pije i da je ispio čašu otrova, nismo mogli više da se savladamo. Meni suze grunuše na oči, pa pokrih lice haljinom i počnem kleti svoj udes i jadikovati što gubim takvog prijatelja. A Kriton još pre bejaše ustao, jer nije mogao da zaustavi suze. Apolodor je već ranije ronio suze bez prestanka, a sad baš zarida. Svojim plačem i jadikovanjem on dirnu sve prisutne u srce, osim Sokrata, koji reče: "Ama ljudi, šta vi to radite? Ja sam žene zato i uklonio odavde, da ne bi kukale i naricale, jer sam čuo da treba umreti na miru. Budite mirni i jaki!"

Kad smo to čuli mi se postidesmo i zaustavismo suze. On prošeta malo, a kada su mu noge otežale, legne na leđa, jer mu je to posavetovao dželat. U isto vreme dželat ga stane pipati po nogama i stopalima. Zatim mu čvrsto stisne stopalo i zapita ga da li oseća. Sokrat mu odgovori da ne oseća. Onda mu dželat opet stisne goljeni i, pritiskujući rukama dalje, pokazivao nam je kako se on sve više hladi i koči. "Kad otrov dođe do srca", reče on, "on će umreti". Kad se ohladio već gotovo do trbuha, Sokrat se otkrije i reče: "Kritone, mi dugujemo Asklepiju (bogu medicine) petla. Prinesite tu žrtvu, nemojte zaboraviti". "Biće kako kažeš", odgovori Kriton: "A zar nemaš ništa drugo da kažeš?" Tako Kriton zapita, ali Sokrat ništa ne odgovara. On se pruži za trenutak, a dželat ga otkrije. Oči su mu bile ukočene. Kad to vide, Kriton mu zaklopi oči i zatvori usta. Tako je umro naš prijatelj, koji je bio najbolji od svih ljudi njegovog vremena s kojima smo se upoznali, najbolji, najumniji i najpravičniji."

(Sokrat je tražio da se bogu medicine prinese mala žrtva, jer je tim želeo da pokaže kako smrt za njega znači ozdravljenje).

izvor:artnit

Sokrat

Pošten čovjek je uvijek dijete.

Ljepota je kratkotrajna tiranija.

Sokrat je otac etike. Podučavao je ljude znanju i vrlini. Uloga mu je da se "stara o dušama sugrađana, da ih opominje na vrlinu, da je znanje istina, duša najvažnije; da se o tome mora starati." Ključne moralne vrline prema Sokratu su : pobožnost, mudrost, uzdržanost, hrabrost i pravičnost. Vjerovao je da čovjek teba da se usredsredi na samo-razvoj. Savjest označava terminom daimonion, unutršnji glas koji mu govori isključivo šta ne treba da radi, kako ne treba da se ponaša. Dakle ne radi se o nekom božanstvu već o autonomnom glasu savjesti (zapravo glasu razuma). Osnovni stav njegove filozofije morala je " Vrlina je znanje". Sokratova ideja o jedinstvu znanja i moralnog djelanja ili postupanja, predstavlja značajnu ideju u istoriji filozofije. Sokratov novi metod saznanja je zapravo subjektivna dijalektika : kretanje u oblasti mišljenja usaglašavanjem različitih pa i protivriječnih stavova. Ovaj novi metod ima tri stupnja : ironiju, majeutiku i definiciju.

1. IRONIJA - negativna strana-počiva na stavu "Ja znam da ništa ne znam." Iz toga slijedi da Sokrat zapitkuje. Razgovori počinju na taj način, dok naposlijetku dokazuje protivniku da ni on ne zna ono što je mislio da zna.

2. MAJEUTIKA - pozitivna strana-doslovno znači babička vještina. Sokrat u šali govori da je tu osobinu nasljedio od svoje majke, koja je bila babica. Sokrat pomaže pri "duhovnom rađanju"; tako se rađa znanje i vrlina. To je cilj njegove dijalektike, da pomogne sagovornicima da dođu do znanja i vrline. "Znanje je samo ono što sami misaono steknemo."
Sokratovi učenici i poklonici su ubrzo poslije njegove smrti osnavali tri sokratske škole: Megarsku, Kirensku i kiničku.

Megarska škola
Osnivač Megarske škole je Euklid iz Megare, koga ne treba mešati s čuvenim matematičarem koji se takođe zvao Euklid. megarani su oponašali Sokrata u vođenju razgovora, ali su u tome i pretjerivali, tako da su ih nazivali svađalicama. Pošto su bili skloni, da pod uticajem Elejske filozofije, tumače i hipostaziraju dobro, moguće da su uticali i na Platona ( koji ih je posjetio). Poznat je i Eubulid, i to po svojim aporijama : "Sorit", "Kosa", "Rogati" i drugim. Najpoznatiji mu je paradoks "Lažljivac".

Kirenska škola
U sjevernoafričkom polisu Kireni, sokratovac Aristip je osnovao školu, koja se obično naziva Kirenska škola. Ovoj školi pripadaju i njegova ćerka Areta, sinovi Aristip, Fedar i Hegesija. Hegesija je učio da u životu dominiraju bolovi, da sreća nije moguća, te da je cilj mudraca da ravnodušno napusti ovaj svijet. S obzirom da su njegovi slušaoci često vršili samoubistva, on je dobio nadimak propovijednik smrti, a predavanja su mu zabranjena. Aristip je formulisao princip individualističkog hedonizma : što više uživanja tim bolje.

Kinička škola

Najpoznatija sokratska škola je kinička škola, čiji je osnivač Atinjanin Antisten. Kiničku školu najviše je proslavio Diogen Sinopski. Platon ga je nazvao poludjelim Sokratom. Doista pošto je tijelo zavještao zvjerima, išao je bosonog i prebivao u maslinovom buretu-amfori, sa psom. Otuda neki doksografi kinički način života identifikuju s psećim načinom života. Sreća za kinike se ogleda u redukciji želja i potreba. Diogen je prvi filozof koji se nazvao kosmopolitom. Cinizam ili kinizam je više životni stil nego teorijska filozofija.

SOKRAT – ŽIVOT ZA ISTINU

Sokrat je bio redak čovek koji je mislio svoj život i živeo svoju misao. Smatrao je da neosmišljen život nije vredan da se živi. Zato Verner Jeger ima dovoljno razloga da kaže: “Grk je filozof među narodima”. Grk je znao kako misliti, Rimljanin kako vladati. Sokrat je često raspravljao na trgu, gde se osećao kao kod kuće, jer u svojoj kući nije nalazio razumevanja za svoj način mišljenja i življenja: on je svoju široku dušu rasuo po trgu božanskog polisa!

Za Sokrata se može reći da je okrenuo stranicu grčke misli od perioda prema kulturi. Stari grčki filozofi uglavnom su se zanimali za pojave koje su najudaljenije od njih (za nebo, zvezde, planete), a ne za one što su bile najbliže (zdravlje, zakon i moral). Koliko je duh filozofa prirode bio opsednut istraživanjem onoga što je najdalje od njihova svakodnevnog iskustva, govori niz anegdota koje je sakupio Diogen Leartije u knjizi Život i mišljenja istaknutih filozofa.

Sofisti i Sokrat bili su savremenici, ali su mislili različito o svom vremenu. Povezivao ih je spor oko bitnih stvari, iz koga je Sokrat izašao kao mudrac, a sofisti kao vešti besednici. Ovi lutajući učitelji došli su u sukob sa Sokratom oko shvatanja istine. Oni su se držali skeptičkog, relativističkog i čak nihilističkog gledišta. Tako je sofist Gorgija govorio: ništa ne postoji; ako bi nešto i postojalo, ne bi se moglo saznati; ako bi se i moglo saznati, ne bi se moglo iskazati! Sofisti su posejali sumnju u postojanje univerzalnih istina koje važe za sve ljude. Oni ističu: sve je onako kako se kome čini! Sokrat, nasuprot njima, zaključuje: ako, i pored svih razlika, nema nešto isto u nama, onda nema ni istine, jer je istina ono što je isto za svakoga. Ne može nešto biti istinito u jednoj grupi a neistinito u drugoj. U istini nema ništa lično, iako se ona otkriva lično: istina je nadlična, ali se izražava kroz ličnost! Istinu jednog naroda zastupa usamljenik. Koliko istine ima u jednom narodu, to se objavljuje preko njegove najbolje glave, sa kojom istina uvek računa. Način na koji jedan narod razume svog velikog mislioca upućuje na stepen duhovnog razvoja tog naroda.

Od svih metoda dolaženja do istine, Sokrat je najviše voleo razgovor, pa sam kaže da bi i u paklu, ako bude moguće, ispitivao njegove stanare. Umeo je da osluškuje različite glasove i da svaki ispita s obzirom na istinu. U njegovim razgovorima mešala se duboka ozbiljnost sa nevinom šalom. On je pokazao kako i oni “osrednjeg duhovnog stanja” mogu da se razviju do zavidne visine: dokazao je “šta može ljudska nemoć uz njegovu pomoć”. Dobro je rečeno da Sokrat nije držao nastavu kao neki nastavnik, već je razgovarao sa drugim i drukčijim od sebe, kako bi obostrano duhovno rasli.

Sokrat veruje da vrlina može da se nauči kao i svaki drugi zanat. Zato neznanje nije samo saznajni nego i moralni nedostatak, jer ako je vrlina znanje, onda neznanje ne može biti vrlina. Pojedinac greši iz neznanja a ne namerno: niko ne bi činio zlo ni sebi ni drugom, samo ako bi znao šta je dobro za njega i druge. Zato se zlo učinjeno iz neznanja drukčije ocenjuje od zla učinjenog iz znanja. Sokrat nije mogao da zamisli da ima dobrih koji nisu učeni i učenih koji nisu dobri. Znanje nije vrlina, jer podjednako znanje mogu da steknu dobar i loš čovek. Sokrat se nije bavio državnim i društvenim poslovima, ali je svojim učenjem izazivao društvene i političke posledice. Da ono što je podučavao nije imalo veze sa politikom, ona ga ne bi ni osudila. On je bio kritičar atenskog društva i države u onoj meri u kojoj “dobar čovek predstavlja kritiku rđavog”. Dobrom teorijom prkosio je lošoj praksi. Ako je zahtevao da aristokrate duhom moraju vladati državom, onda je morao doći u sukob sa demokraskim načelom izbora senator. Suprotnost između ideja dobra i zla je apstraktna, borba između dobrih i zlih ljudi je konkretna. Društvo koje osuđuje Sokrata samo dokazuje da iz društvenih odnosa isključuje ono što je u njima umno. Filozofski misliti znači tragati za zajednicom i naći put do sebe: komunikacije obezbećuje prvi, konteplacija drugi zahtev! Ne znam filozofa koji je više komunicirao sa drugima i dublje ispitivao sebe.

Ako pozajmim od S. Kjerkegora, onda mogu reći da Sokratova uloga nije bila ni uloga krivca ni uloga branioca, več uloga javnog tužioca. Kao ironičan duh mogao je Sokrat i ovoga puta da kaže kako se njegova smrt ne tiče njega nego onih koji su ga osudili na smrt: oni će biti odgovorni pred potomcima, oni će imati grižu savesti i sramotu na imenu! “Pij, Sokrate, država časti!” (A. Novaković). Mogao je da izbegne smrt, ali nije hteo, jer bi time priznao da je kriv. Bio je saradnik na poslu oko svoje smrti govoreći da je bolje umreti poštujući zakone nego živeti kršeći ih: bolje je nepravdu podnositi nego je nanositi! Bio je kao labud, koji najlepše peva kad oseti poziv smrti. Platio je glavom, ali u tom trenutku on je bio za glavu veći i od svoje Atine. “O, kako je teško biti jedini koji poznaje istinu” – veli Dostojevski. Sokratova sudbina učinila je opreznim sve po tonje mislioce: posle njegove smrti mudri ljudi nerado ulaze u sporove sa državnim ustanovama i vlastodršcima, i povlače se u svoj unutrašnji svet. Gabrijel Laub, drugi poljski satiričar, ništa manje vredan od onog prvog, Stanislava Ježi Leca, smatra da se izricanje istine očekuje od dece, pijanih ljudi i ludaka. Zašto baš od njih? Zato što oni nisu sposobni da razmišljaju o posledicama. Sokrat se ne uklapa ni u jednu od svih skupina, jer je on bio posve svestan posledica koje su izazvale njegove reči i delovanje. Njegova obaveza prema istini bila je jača od dužnosti prema vlastitom životu. Sokrat – neponovljivi cvet grčke mudrosti.

Sokrat je i danas živ, više od mnogih živih čije prisustvo i nije nužno: pre su teret nego radost života. Bez njega mi ne bismo znali ko je pravi filozof i kako on misli: u njemu je duh priredio iznenađenje za vrstu! Bio je izuzetan i tako su ga imenovali oni koji su poznavali saznajnu vrednost njegove misli i moralnu čvrstinu njegova karaktera. Sokrat je postao zaštitni znak svake umne misli, mučenik moralne filozofije, burevesnik humanističke etike. Besmrtnim ga nije je učinio toliko njegov život koliko njegova smrt. Položio je život za istinu, pa Niče s pravom ističe: “Izricanje istine po svaku cenu je sokratski”. Da je bio velik, znam po tome što ga sledi malo ljudi.

S. Kjerkegor dobro je zapazio: “Bez sumnje, Sokrat nije bio hrišćanin, to dobro znam, ali sam ubeđen da je to postao”. I Sokrat i Isus su nam uputili poruke koje nadilaze njihovo vreme: nisu oni izrasli iz duha epohe, nego su od svog duha stvorili epohu! Obojica su svojim životom i svojom smrću potresli svet. Oni su zatočenici, zato niko ne stoji iza njih. Oni su prekretnice, zato računamo vreme u odnosu na njih. Oni su tajna, zato se večno odgonetaju. Oni su merilo, a svi drugi samo pokušaji. Oni su bogoliki, zato u njima cenimo ono što sami nismo. Istina je moćna po nameri, ali nemoćna po učinku: njeno prisustvo u svetu izgleda slučajno! Filozofija je pitanje, život je pokušaj. Ako je dužnost pema istini nužnost, onda sam morao nešto reći i o nedostacima njegove misli. Granice Sokratove misli su u stvari granice razuma. Danas se pitamo: da li je racionalno znanje baš toliko vredno koliko je on verovao?

U našoj duhovnoj tradiciji, koja je na tragu njegove misli, racionalno znanje je suviše uveličano: mi ne možemo podneti ono što ne znamo! Ali naše znanje ne ukida našu tajnu. Razum bi bio tiranski ako pored sebe ne bi priznao i ono što nije razumno: ono nagonsko i nesvesno! Ljubav nije razumna, ali bez nje bi se poništila sva bujnost života. Razum i logika mogu da rade bezprekorno, ali ono što ih omogućuje nije razumno i logično: to je nešto u šta se veruje, jer se ne zna. Kad bi sve mogli znati, ne bi imali u šta verovati.[…]

Poneki čovek među ljudima posveti ceo svoj život izgradnji samoga sebe: radi i gradi, od sebe pravi hram, nikad dovršen, ali veličanstven u svojoj zamisli i izvođenju. Takav čovek teži da svom životu da savršen oblik. Danas, kada se pojavila nestašica mudrih ljudi, “kada smo mudri na sitno i ludi na veliko”, najveća novost i božji dar bi bila pojava novog Sokrata, izuzetne ličnosti, koju bi članovi organizacija mogli da čuju i vide kao svoju savest, koja bi ih neugodno podsećala na ono što oni treba da budu a nisu. Užasno je živeti u jednom vremenu u kome ne možete prepoznati pravu vrednost ili put do nje. A važenje vrednosti jeste uslov postojanja zajednice. Sokrat upućuje na jedan bolji svet jer je ovaj izdao čoveka.

(Đuro Šušnjić, Drama razumevanja, 2004, 206–213)

Ženite se u svakom slučaju. Ukoliko dobiješ dobru ženu bićeš sretan; ukoliko dobiješ lošu ženu postaćeš filozof.

Sokrat

Jedina prava mudrost je znanje da ništa ne znaš.

Sokrat

Iskoristi svoje vrijeme poboljšavajući samog sebe kroz čitanje tuđih pisanih djela. Na taj način ćeš lako steći ono za što su drugi naporno radili.

Sokrat

Budi spor u ostvarivanju prijateljstava, ali kada se ona dese ustraj u njima čvrsto i nepokolebljivo.

Sokrat

Budi poput vlastite nade da se drugima takav činiš.

Sokrat

Smrt je možda najveći blagoslov za čovjeka.

Sokrat

Najsmrtonosnija mržnja često potiće iz najdubljih strasti.

Sokrat

Mudrost počinje lutanjem.

Sokrat

Ljepota je kratkotrajna tiranija.

Sokrat

Bezvrijedni ljudi žive samo da bi jeli i pili; plemeniti ljudi jedu i piju samo da bi živjeli.

Sokrat

Ukoliko je čovjek ponosan na svoje bogatstvo on ne bi trebao biti slavljen i hvaljen sve dok ne pronađe način kako da to bogatstvo uposli.

Sokrat

Demokratija će platiti zato što će pokušati da odgovara svima. Siromasi će htjeti imetak bogatih. A demokratija će im to dati.
Mladiće htjeti da budu uvažavani kao stari, žene će htjeti da budu kao muškarci, stranci će htjeti prava starosjedilaca. A demokratija će im to dati.
Lopovi i prevaranti će htjeti važne državne funkcije. A demokratija će im to dati.
A kada lopovi i prevaranti konačno demokratski preuzmu vlast jer kriminalci i zločinci žele moć, nastaće gora tiranija nego u vrijeme bilo koje monarhije ili oligarhije