Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemTražiLatest imagesRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebook


Delite | 
 

 Opsada

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

Enigma

Ženski
Poruka : 55658

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


Opsada Empty
PočaljiNaslov: Opsada   Opsada Sat610Uto 10 Sep - 16:25

Опсада

[You must be registered and logged in to see this image.]

Опсада (од глагола лат. obsidere у значењу опседати) – дуготрајна војна блокада неког града (или тврђаве) са циљем његовог заузимања било војном силом, било изгладњивањем његовог становништва и војне посаде.

Опсада је започињала опкољавањем града (тврђаве) и пресецањем свих видова снабдевања опсађених, након чега су отпочињали војни напади уз помоћ опсадних справа, бомбардовање или тунеловање.

Постоји више начина окончавања опсаде:

Опсађени су без помоћи са стране могли одбити све нападе и тада се каже да је град (тврђава) издржао опсаду.

Опсађени су уз помоћ са стране могли одбити нападаче и тада се каже да је опсада подигнута или пробијена.

Опсадиоци су могли освојити град (тврђаву), али су опсађени могли да побегну.

Опсадиоци су могли да заузму град (тврђаву) и да том приликом заробе/убију опсађене и тада се каже да је град пао.










[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

Enigma

Ženski
Poruka : 55658

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


Opsada Empty
PočaljiNaslov: Re: Opsada   Opsada Sat610Uto 10 Sep - 16:37

Опсада Београда

[You must be registered and logged in to see this image.]

Мађарска слика из 19. века. У средини, са крстом у руци, је Јован Капистран.

Опсада Београда 1456. године (мађ. Nándorfehérvári diadal, тур. Belgrad kuşatması) је други велики напад Турака на овај град који се десио између 4. и 22. јула. Након пада Цариграда, главни противник Османлија на западу била је краљевина Угарска. Султан Мехмед II покренуо је велику војску са циљем да освоји Смедерево, престоницу српског деспота Ђурђа Бранковића, и Београд, најзначајније угарско упориште на јужној граници.

Велику турску силу нису дочекале уједињене хришћанске снаге чему су се многи надали. Чак ни у самој Угарској није постигнут договор о јединственом деловању. Војску која је бранила београдско утврђење чинили су одреди које је окупио Јанош Хуњади, нешто трупа које је послао деспот Ђурађ, као и одреди слабо наоружаних крсташа.

Значајан догађај током опсаде је разбијање турске флоте на Дунаву 14. јула 1456. године. Увидевши да не могу да одсеку град од река, а самим тим и од Угарске, Турци су се одлучили на жесток јуриш који је изведен 21. јула. Уз велике напоре опсађени су одолели а сутрадан је уследило турско повлачење.

Подневна звона, по налогу папе Калиста III, прослављају овај догађај све до данашњих дана.

Опсада до 14. јула

[You must be registered and logged in to see this image.]

Цртеж топа каквог су користили Турци при освајању Константинопоља а касније коришћеног при нападу на Београд 1456. године.

У јуну 1456. огромна турска војска кретала се кроз Србију ка Дунаву. Ђурађ Бранковић и цео српски народ били су узнемирени доласком турске силе.[2] Баш тада на небу се појавила репата звезда која досезаше до земље. Ондашњи, сујеверни свет сматрао је да ова појава, касније названа Халејева комета, доноси несрећу. Српски деспот слао је султану поклоне како би га умилостивио али без успеха, па је турска војска дошла под Смедерево. Један део турске војске посео је Рудник, а један број коњаника је кренуо против Скендербега. Смедерево је било добро снабдевено и утврђено. И други српски градови били су спремани за борбу. Турци су напали Смедерево али је град одолевао. Спаљено је предграђе. На вест да долазе Угри, султан Мехмед II се поколебао. Пошто губици нису били занемарљиви, одустао је од освајања српске престонице и кренуо ка Београду.

Турски пљачкашки одреди још су током јуна узнемиравали околину Београда. Том приликом страдала је и једна српска црква за чију се обнову залагао Силађи, без сумње са циљем да приволи Србе на заједничку борбу.

Хуњади је био добро обавештен о покретима и намерама султанове војске. Он је намеравао да пресретне турске бродове на Дунаву пре него што стигну до Београда. С тим циљем је отишао у Ковин, али када су 3. јула турски бродови наишли он није имао довољно снаге за планирану акцију. Истог дана турски бродови су били пред Београдом.

Становништво града било је запрепашћено турском силом. То није био напад неког локалног турског заповедника, већ огромна војска коју је предводио султан. Када је у град 2. јула дошао одред крсташа сачекан је бурно, уз музику и опште весеље. Капистран је планирао да из Београда оде Хуњадију и да заједно припремају помоћ опседнутом граду. Силађи је био против Капистрановог одласка јер је сматрао да је касно организовати нове одреде и да се треба борити оним чиме се располаже. Капистран је ипак отишао 3. јула. Хуњади је припремао бродове у Сланкамену. Ове напоре помагао је и српски деспот. Он је обећао велику помоћ ако се борба против Турака настави и јужно од Саве и Дунава. У Италији се пронела вест да је Хуњади спреман да се договори са султаном, али је по свој прилици ово била варка са циљем да се изврши притисак на италијанске дворове јер су те гласине истовремено јављале да је султану углавном стало до слободног пролаза у Италију.

Турска војска је првих дана јула запосела читаву околину Београда. На најистакнутијем месту постављен је султанов шатор окружен јаничарима. На левом крилу, дуж савске обале биле су распоређене снаге под командом беглербега азијских поседа, а дуж дунавске снаге румелијског беглербега Караџе.

Битка на реци 14. јула 1456.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Опсада Београда

Ситуација у опседнутом Београду постајала је све тежа па је спољна акција била све потребнија. Угарска флота окупила се до 13. јула у Сланкамену. Био је само један већи брод снадбевен топовима и експлозивним материјалом. У Сланкамену су такође били искусни Хуњадијеви борци и одреди крсташа. Капистран је проповедима одржавао морал бораца. Да би акција била успешна, било је договорено да београдски кастелани припреме мале лађе и да, када борба већ почне, нападну Турке.

Ношена речним струјама Дунава, флота је кренула ка Београду. У борби су на хришћанској страни учествовали шајкаши, људи који су добро познавали Дунав, што ће се показати као изузетно важно у потоњим борбама. Копном се ка Земуну кретала крсташка војска под Капистрановом командом. Ка Београду је ишао и Хуњади са својим људима. Удружене снаге под Хуњадијем код Земуна су водиле прве борбе. Турске лађе биле су распоређене код Земуна и повезане ланцима како би лакше спречиле пробој борбене линије. Хуњади је за дан продора на Дунаву изабрао 14. јул. Све је зависило од првог налета, од тога да ли ће се разбити ред турских галија. Угарске лађе жестоко су напале. Разбијена је прва турска борбена линија. Бродови су дејствовали једни на друге топовима и пушкама, а када би се довољно приближили, започињала би борба прса у прса. За исход борбе био је значајан напад шајкаша из Београда, са леђа. Храброст Срба шајкаша нарочито је хвалио Таљакоцо.[6] За време борби нечијом непажњом избио је пожар на највећој хришћанској лађи. Пожар је угашен, али је лађа онеспособљена, што је Таљакоцо навео као разлог због кога све турске лађе нису заробљене или уништене.

После разбијања првог борбеног реда турских галија, мали покретни хришћански бродови имали су веће изгледе на успех. Турке је ухватила паника. Неке лађе су побегле, друге су заробљне. Резултат борбе био је неколико потопљних галија, неколико заробљених и више стотина подављених Турака. Хришћани су имали мање жртава. Главни резултат борбе било је отварање речног пута ка граду. Стигла су појачања као и намирнице. Сутрадан, после победе код Земуна, у Београд су ушли Хуњади и Капистран носећи заплењене турске заставе. Силађи је наредио да се истакну на градске зидине. Капистран је убрзо напустио Београд. Највише времена провео је с крсташима у Земуну.

Опсада од 14. до 21. јула

Одмах по уласку у град Хуњади је предузео све што је било у његовој моћи да побољша одбрану. Радило се на поправци градских бедема, снабдевању града и обучавању крсташа. Ове послове заједнички су обављали Хуњади и Силађи. Капистран је у Земуну обучавао и опремао крсташе а када би то Хуњади наредио слао би их у Београд.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Слика Вагнера Шандора из 19. века која приказује херојство ратника Титуса Дуговића (мађ: Titusz Dugovics) који је спречио османског барјактара да стави султанов туг (коњски реп) на београдске зидине али је затим са својим противником пао са зидина и погинуо.

После пораза на Дунаву Турци су још више пажње посветили нападу са копна. Бомбардовање је настављено и довлачен је материјал за затрпавање градског јарка. Дана 15. јула дошло је до мањег окршаја испред градских зидина. Једна мања група крсташа коју је предводио Фаркаш изашла је из града где су их Турци, надмоћни на отвореном пољу, потукли.

Турци су се спремали за напад. Градске зидине већ су попуштале на толико места да се није могло све поправити. Отпочело је и копање подземног канала како би се минирали зидови и омогућио продор у град. Земљом из овог канала затрпаван је јарак. Хуњади је 20. јула био обавештен о предстојећем турском нападу.

Турско бомбардовање је престало. Одвијале су се последње припреме за општи напад. Хуњади је сматрао да је ситуација безнадежна па је у ноћи између 20. и 21. јула предложио напуштање града. Он сам је напустио град, али није наредио повлачење угарских одреда, а и сам је остао у непосредној близини Београда одакле је командовао. Ноћ пред напад, у град је пребачена група од 4.000 крсташа.

Напад

Увече 21. јула отпочео је турски напад. Војску су обилазили дервиши и одређивали награде за оне који се први попну на зидине и оне који први уђу у град. Уз велике губитке приближавали су се нападачи зидинама. Турци су нападали свим средствима али су се и хришћани жестоко борили. У борбу се укључило свештенство. Турци су се пробили у Доњи град. Ова група је тек после жестоке борбе избачена из града. Око поноћи борба је достигла врхунац. Критични тренутак је наступио када је група од 600-700 јаничара продрла у град. Борбе су вођене како на бедемима тако и на улицама. У овом тренутку и Силађи је посумњао у могућност да се град одбрани. Турци су јуришали ка мосту који је водио у Горњи град. Пошто овај мост није био подигнут на њему се развила најжешћа борба. Од ове борбе зависила је судбина града. Јаничари нису успели да се пробију у Горњи град. Уследио је хришћански противнапад у рану зору 22. јула. Браниоци су бацали бакље на турске војнике који су се пели на градске зидине. Брзо је букнула ватра и турски продор је обустављен. Јаничари, који су били одсечени у граду, су побијени. Једновременост којој је извршена ова хришћанска акција знатно је допринела ефикасности. Она није могла бити резултат појединачне иницијативе крсташа. Турци су били уверени да је све вршено по Хуњадијевом плану. Турске лађе нису одиграле значајнију улогу приликом овог напада. Хришћани су господарили рекама. Оне лађе које нису биле уништене, султан је наредио да се спале како не би пале у непријатељске руке. То је и учињено ујутро 22. јула.

Борбе 22. јула

[You must be registered and logged in to see this image.]

Борбе под Београдом 1456, минијатура коју је 1584. израдио Мехмед бег, чувени османски минијатуриста. Минијатура приказује неколико епизода из опсаде: у горњем делу хришћанску војску која очекује напад, затим раскомадана тела на обали Саве, док највећи део заузима представа напада на град којим командује султан на белом коњу. У доњем десном углу приказано је уредно повлачење османске војске.

Хуњади је 22. јула наредио Силађију да никога не пушта из града како браниоце не би уништили Турци на отвореном пољу. Ипак, крсташе није било могуће задржати. Они су излазили кроз рушевине и пробијене зидове. Прву, малу групу крсташа, Турци нису напали јер им је циљ био да их што више изађе. Пошто су његови позиви да се врате били узалудни Капистран им се и сам придружио. Крсташи су јуришали на турске топове које су окренули против Турака. Одмах су почели да пљачкају турске шаторе.

У почетку Турци нису спречавали испад хришћана. По Хуњадију и Капистрану они су ово радили намерно, а исто објашњење се налази и у турским изворима. Могуће је ипак да су Турци већ тада отпочели повлачење. Ипак, убрзо је уследио жесток турски противнапад. Крсташи су разбијени, а Капистран се спасао. Сам Хуњади није учествовао у овим борбама. У борби је учествовао Мехмед II који је покушавао да спречи повлачење своје војске. У овом окршају је и рањен. Многи истакнути Турци су изгинули међу њима и румелијски беглербег Караџа, који је погинуо од топовског ђулета пре турског напада 21. јула а у борбама испред града погинуо је заповедник јаничара, Хасан. У борбама око Београда јаничари су тешко страдали.

Повлачење Турака

Иако су сатерали хришћане у град, Турци нису имали снаге да га освоје. Већ после неуспеха у ноћи између 21—22. јула султан је одлучио да се повуче. Разлози за повлачење били су велики губици и погибија неких од најзначајнијих достојанственика.

Прве припреме за повлачење извршене су 22. јула. Ујутру су спаљене лађе на Дунаву а потом је уништавано све што се није могло понети. Није било могуће уништити или однети све што је претходних недеља било донето. У току ноћи између 22. и 23. јула читава турска војска се повукла. Турци су се трудили да њихово повлачење прође незапажено како би избегли гоњење. Захваљујући брзини којој су се Турци евакуисали хришћани су дошли до богатог плена. Заплењен је велики број топова.

Капистран је желео да се се крене у потеру за Турцима, али су против тога били Силађи и Хуњади знајући да малобројни хришћани не би могли на отвореном пољу да потуку турску војску, чак иако су се Турци повлачили. Мање групе хришћана кренуле су ради пљачке у гоњење Турака. Отимали су све што су могли, а највише теглећу стоку.

После опсаде

Контроверзе око заслуга

Одмах након опсаде почели су сукоби између крсташа и угарских чета. Трвења су почела међу борцима да би се касније пренела и на старешине, Хуњадија и Капистрана. Убрзо су се у граду појавиле глад и болести. Крсташи су били незадовољни. Протестовали су како победа није дело било ког угарског племића већ њихово и Капистраново. Само захваљујући брзој Капистрановој интервенцији није дошло до крвопролића. Увидевши ситуацију, он је схватио да је најбоље да распусти крсташе кућама. Објавио је да је крсташки рат завршен. И сам је убрзо напустио Београд.

Такође, након опсаде се поставило питање заслуга за победу. Насталим спором бавиле су се генерације. Много се расправљало да ли је за успех заслужнији Хуњади или Капистран. Оба ова учесника су се трудила да истакну своје заслуге и да умање значај оног другог, а од свих који су писали о опсади Београда, најбоље сведочанство оставио је фрањевац Таљакоцо, иако ни он није био непристрасан већ је уздизао свог старешину.

Тешко је приписивати заслуге само једном човеку. Улога сваког од њих, и Хуњадијева и Капистранова али и Силађијева и папског легата Карвахала била је толика да би успешан исход борби било тешко замислити без учешћа неког од њих. По речима папе Калиста III, док је Хуњади био организатор, Капистран је углавном био организатор и војни заповедник. Исход борбе одлучили су и војници који су се често борили мимо наређења својих претпостављених.

Турски губици

О тачном броју турских губитака нема поузданих података. Број погинулих под Београдом који дају извори креће се од неколико хиљада до неколико десетина хиљада. Турска флота на Дунаву претрпела је катастрофу. Оно што нису уништили шајкаши, спаљено је како не би допало у руке непријатељу. Јаничари су такође тешко страдали. Они су и имали најтежи задатак да се пробију у град. Највећи део турских топова пао је хришћанима у руке. Број Турака који су напустили султанову војску или су заробљени није могуће ни приближно утврдити. Ђеновљанин Промонторио де Кампис проценио је турске губитке на 500.000 дуката.

Сила која је више месеци окупљана из свих провинција царства морала је да се повуче. Овај пораз је нарушио углед турског султана. Он се светио својим сарадницима због пораза. Када су му петорица гласника донели лоше вести из Угарске он је наредио да се побију. Постоје и подаци који говоре да је лично одрубио главе неким својим војсковођама а неки су, по његовом наређењу, побијени чим су стигли у Софију. Освајач Цариграда враћао се рањен и са проређеном војском не освојивши Београд који је био превелики изазов и за његовог оца Мурата II 1440. године.

Хришћански губици

Материјална штета нанета београдском утврђењу била је огромна. Највише бранилаца погинуло је у борбама 21. и 22. јула а знатно мање од турских бомбардовања. Заробљене хришћане Турци су убијали. И овде је немогуће дати прецизну процену броја жртава.

На градском утврђењу највише су страдали градски зидови на Доњем граду. На неким местима они су били потпуно порушени. Многе куле су такође биле разорене. Страдали су и објекти унутар градских зидина. Једна црква је погођена док је Таљакоцо у њој вршио службу. Након одласка крсташа Хуњади је урадио све што је у његовој моћи да обнови разрушене бедеме. Ипак град је био толико разорен да је потпуна обнова била ван његове моћи. Он је тражио да угарски краљ што пре доће на југ своје земље и помогне обнављање града. Средства је тражио и од племића. Нормализација живота у граду текла је врло споро.

Последице

[You must be registered and logged in to see this image.]

Споменик на Калемегдану

Вест о хришћанској победи ширила се врло брзо. Многи су се понадали да су заустављена турска освајања. Најзначајнији београдски браниоци, Хуњади и Капистран, слали су писма угарском краљу, папи, племићима, Венецији, миланском војводи. Папа је вест о победи разносио даље па је она стигла и до етиопског владара. Вест о победи ширили су и Дубровчани. Наређено је да се свуда приреде свечаности у част победе код Београда, а лично је сматрао овај догађај најсрећнијим догађајем у свом животу. Папа је 6. август прогласио даном београдске победе који је требало да се слави у целом хришћанском свету. О значају који су савременици придавали овом догађају показује и велики број савремених извора. Ниједан догађај у средњовековној београдској историји није забележен у тако великом броју извора.

Победу хришћана обележио је и губитак најзначајнијих бранилаца. Наиме, у полуразореном граду дошло је до ширења разних заразних болести. Код Хуњадија су се први знаци куге појавили 4. августа, а 6. августа су се први симптоми појавили и код Капистрана. Хуњади је пребачен у Земун где је након недељу дана умро. Хришћани су изгубили човека који је цео свој живот посветио борби против Турака, а Турци су добили задовољење за претрпљени пораз — град нису освојили, али је њихов највећи противник био мртав. Капистран је умро 23. октобра 1456. године у Илоку. Пре краја године умро је и српски деспот Ђурађ Бранковић, још једна важна личност у балканској политици претходних деценија.

Папски легат Карвахал још увек је гајио наду у могућност организовања крсташког рата и настављање борбе против Турака. Међутим, такав подухват био је немогућ без подршке племића који би обезбедили коњицу а он такву подршку није имао. Крсташи су се у потпуности разишли тек у децембру 1456. године.

Значај хришћанске победе састоји се у привременом заустављању турских освајања и даљег продора ка Западној Европи.


wikipedia.










[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

Enigma

Ženski
Poruka : 55658

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


Opsada Empty
PočaljiNaslov: Re: Opsada   Opsada Sat610Uto 10 Sep - 16:49

Опсада Лењинграда

Опсада Лењинграда је била немачка опсада Лењинграда током Другог светског рата. Немачки план је имао шифровани назив Операција Северна светлост. Опсада је трајала од 8. септембра 1941. године до 18. јануара 1944. године.

Савет депутата радних људи Лењинграда је 27. јуна 1941. одлучио да мобилизује хиљаде људи за изградњу утврђења. Изграђено је неколико одбрамбених појасева и утврђених рејона. Један од одбрамбених појасева простирао се од ушћа реке Луге до Чудова, Красногвардејска, Уритска, Пулкова и даље дуж реке Неве. Остали одбрамбени појасеви су пролазиле од Петерхофа до Красногвардејска, Пулкова, Колпина и Колтушија. У северним предграђима Лењинграда саграђен је одбрамбени појас који је требало да штити град од могућег напада са Финске територије. Целокупну дужину од 190 километара дрвених препрека, 635 километара жичаних мрежа, 700 километара против-тенковских ровова, 5.000 борбених положаја и 25.000 километара обичних ровова су саградили цивили. Чак је и топ са крстарице Аурора постављен на брду Пулковскије у јужном Лењинграду. Ипак, када су совјетски војници из Северозападног фронта поражени крајем јуна у совјетским балтичким републикама, Вермахт је форсирао пут ка Острову и Пскову. Оба града су заузета 10. јула и Немци су стигли до Кунде и Кингисепа, након чега су напредовали према Лењинграду из правца Нарве и са југоистока и такође на север и југ језера Иљмењ да би изоловали Лењинград са истока и да би се спојили са Финцима на источној обали језера Ладога. Последња железничка веза до Лењинграда је прекинута 30. августа, када су Немци избили на реку Неву. Бомбардовање Лењинграда је почело 4. септембра. Последња копенена веза до опседнутог града је прекинута 8. септембра када су Немци стигли до језера Ладога код Ореховеца. Бомбардовање 8. септембра је изазвало 178 пожара. Почетком октобра Немци су одустали од јуриша на град и Хитлерова директива од 7. октобра коју је потписао Алфред Јодл је била подсетник да се не прихвати капитулација.

Лењинград је током Другог светског рата провео 872 дана под опсадом немачких и финских снага. Блокада је трајала од 8. септембра 1941. до 27. јануара 1944. Снаге вермахта је предводио генералфелдмаршал Вилхелм ван Леб. Те снаге никада нису покушале заузимање града, већ су по наређењу Адолфа Хитлера покушвале да систематски изгладне његово становништво које није имало одакле да се снабдева храном. Тајно наређење врховне команде вермахта од 23. септембра 1941. је гласило:
Викицитати „Фирер је одлучио да се град Петербург уништи до темеља. После пораза совјетске Русије неће постојати разлог за опстанак овог великог насеља.“

[You must be registered and logged in to see this image.]

Већ у рану 1942. су нацистички планери означили област око Лењинграда као област немачког насељавања. Отуда следи да су предвиђали уништење око 3 милиона становника Лењинграда.

За време опсаде храна је у град стизала само веома опасним летовима авиона, или преко језера Ладога (лети бродом, а зими санкама или камионима преко залеђеног језера). Посебно драматична ситуација је владала крајем 1941. Немачка авијација је уништила складишта хране, а зима је стигла неуобичајено рано. Рације хлеба су у октобру пале на 400 грама за раднике и 250 грама за децу и жене. До 20. октобра, пале су на 250 грама за раднике и 125 грама за остале. Зимске температуре су пале на –40°C у граду који практично није имао огрева. Само у децембру 1941. умрло је око 53.000 људи. Многи од њих су се једноставно срушили на улици од исцрпљености.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Следовања хране су била смањена од 2. септембра: физички радници су имали 600 грама хлеба дневно, државни радници 400 грама, а деца и неспособни 300 грама. Велике количине жита, брашна и шећера су разнесене 8. септембра, због недостатка противваздушне одбране. Неколико дана након почетка опсаде, било је могуће јести и у неким комерцијалним ресторанима - који су користили 12% масти и 10% меса које је град трошио. 12. септембра 1941. је израчунато да ће залихе и за војску и за цивиле трајати: жито и брашно - 35 дана гриз и макароне - 30 дана месо (такође и стока) - 33 дана маст - 45 дана шећер и посластице - 60 дана

Истог дана су почела нова ограничења у исхрани: радници су добијали 500 грама хлеба, службеници и деца 300 грама, а неспособни 250 грама. Порције меса и гриза су такође смањене, али су порције шећера, слаткиша и масти повећано. Војска и Балтичка флота су имале неке порције за хитне случајеве, али оне нису биле довољне. Флота језера Ладога је била лоше опремљена и бомбардовала ју је немачка авијација; неколико баржи са житом је потопљено у септембру. Значајан део овога су касније покупили рониоци. Ово овлажено жито је касније коришћено за прављење хлеба. Када су потрошене резерве слада, корићене су замене као што су целулоза и памук. Овас слабијег квалитета за коње је такође коришћен, док су коњи храњени лишћем са дрвећа.

Када је 2.000 тона овчијих изнутрица нађено у луци, галантин је прављен од њих. Касније је месо замењено галантином и смрдљивом телећом кожом. Током опсаде је било укупно 5 смањења количине хране: 2. септембра, 10. септембра, 1. октобра, 13. новембра и 20. новембра. Глад је олакшана повртњацима који су покривали већину отвореног терена у граду од 1943.

До 8. септембра, Немци су увелико окружили град, блокирајући све путеве снабдевања до Лењинграда и његових предграђа, осим јединог коридора преко језера Ладоге. Неспособне или не желећи да даље напредују и суоче се са исхитреном, али и бриљантном одбраном коју је организовао Георгиј Жуков, немачке армије су успоставиле опсаду града која је трајала око 880 дана. У хаосу прве ратне зиме, план за евакуацију није био изводљив или извршен, а град и његова предграђа су буквално умирали од глади у комплетној изолацији до 20. новембра 1941, када је успостављен ледени пут преко језера Ладоге. Последице бомбардовања и глади (посебно током прве зиме) по град су биле ужасне. Ледени пут, назван Пут живота, се могао користити само зими, а у остатку године су коришћени бродови. Ипак, пут је довео храну унутра, а цивиле напоље и омогућио је граду да настави да се одупире.

Совјетска контраофанзива

[You must be registered and logged in to see this image.]

Опсада се наставила све до операције Искра, офанзиве војника из Лењинградског и Волковског фронта, која је започела ујутро 12. јануара 1943. године. Након жестоких борби, јединице Црвене армије су савладале моћне немачке утврде јужно од језера Ладога и 18. јануара 1943, Лењинградски и Волковски фронт су се спојили, отворивши копнени коридор опседнутом граду. Јануара 1944, совјетска офанзива је отерала Немце из јужних предграђа града, окончавши тиме опсаду. Касније, у лето 1944, Финци су приморани назад на другу страну Виборшког залива и реке Вуокси.

Рат

Храброст бранилаца града је била важан симбол совјетске воље да се одупре. У првих неколико недеља рата, Британци су били толико обесхрабљени колапсом совјетских армија, да су мислили да је победа нациста неизбежна.
Лењинград

Коначан број жртава током опсаде није прецизно утврђен. Након рата совјетска влада је проценила да је од 1941. до јануара 1944. умрло 670.000 људи, углавном од глади. Неке независне процене дају много веће цифре од 700.000 до 1,5 милиона, док су већине процена око 1,1 милион. Већина жртава је сахрањена на Пискаревскојевом гробљу. Чак и 2000. године у граду су постојале празнине на местима где су пре опсаде биле зграде.

Лењинград је одликован орденом Града хероја 1945. године.

Утицај на културу

Опсада је утицала на свест становника Лењинграда барем једну генерацију након рата. Лељинград је увек ласкао себи да је град културе, а избор да ли да се спали библиотека (или намештај стар 200 година) или да се смрзне до смрти је био тежак. Услови у граду су били ужасни, а глад је била константна током опсаде. Са друге стране, град је издржао скоро три године, а понос града је непогрешив: „Троја је пала, Рим је пао, Лењинград није пао“.

Опсада Лењинграда је обележена касних педесетих Зеленим појасом славе, кругом дрвећа и споменика дуж историјског фронта. Упозорења становницима града којом страном да ходају се могу још увек видети (она су враћена након рата).

Познати руски композитор Дмитриј Шостакович је написао Седму лењинградску симфонију и рекао је да „то није о Лењинграду под опсадом, већ да је о Лењинграду који је Стаљин уништио, а Хитлер скоро довршио“. 2003. амерички писац Елис Блеквел је издала „Глад“, бурну историјску драматизацију догађаја повезаних са опсадом.

Амерички певач Били Џоел је написао песму Лењинград, која говори о познатој опсади. Песма делимично говори о младом руском дечаку Виктору, који је изгубио свог оца у опсади.

Руски туристички водичи у Петерхову, у данашњем Санкт Петербургу, тврде да је још увек опасно ићи у шетњу у парковима палате током олуја са грмљавином јер шрапнели заостали у дрвећу привлаче муње.


wikipedia.










[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

Enigma

Ženski
Poruka : 55658

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


Opsada Empty
PočaljiNaslov: Re: Opsada   Opsada Sat610Uto 10 Sep - 17:44

Опсада Јерусалима

[You must be registered and logged in to see this image.]

Опсада Јерусалима (1099) одиграла се од 7. јуна до 15. јула 1099. током Првог крсташког рата. Крсташи успевају да заузму Јерусалим. Тиме су ослободили Христов гроб и остварили су циљ Првог крсташког рата. Готово све становништво Јерусалима је поклано по освајању. Готфрид Бујонски 22. јула узима титулу чувара гроба Господњег. Након годину дана његов брат Балдвин I Јерусалимски постаје краљ Јерусалима.

После успешне опсаде Антиохије у јуну 1098. крсташи су провели у том подручју остатак године. Папски изасланик је умро, па Боемунд Тарентски преузима контролу над Антиохијом. Балдвин I Јерусалимски је остао у Едеси, која је раније заузета током 1098. Било је неслагања међу принчевима што даље да се ради. Рејмонд Тулушки разочаран напушта Антиохију и осваја тврђаву Марат ал Нуман. При крају 1098. нижи витезови и пешадија почињу да прете да ће на Јерусалим без посвађаних принчева.

Опсада Јерусалима

Опсада Арке трајала је до 13. маја, када крсташи одлазе необављена посла. Фатимиди су покушали са мировним преговорима, под условом да крсташи не наставе према Јерусалиму. Фатимидски гувернер Јерусалима као да није разумевао да је то циљ крсташког похода. Од владара Триполија крсташи добијају коње и новац. Настављајући јужно дуж обале крсташи пролазе 19. маја крај Бејрута, а 23. маја крај Тира.

Онда су скренули у унутрашњост код Јафе и дошли су 3. јуна до Рамале. Становништво је већ било напустило Рамалу. У Рамали успостављају бискупију у цркви светог Ђорђа.

Готфрид шаље 6. јуна Танкреда Галилејског и Гастона да заузму Витлејем. Танкред Галилејски на тај начин ослобађа Цркву Богородичиног Гроба у Витлејему. Крсташи коначно долазе 7. јуна до Јерусалима. Многи су били ганути видевши град због кога су се упутили на тако далеки пут.

Јерусалим стављају под опсаду, али крсташи су трпели много више од оних које су опседали, пошто је околина Јерусалима била оскудна храном и водом. Град је био добро припремљен за опсаду, а фатимидски гувернер је већ протерао већину хришћана. Од 7.000 витезова, који су кренули само је 1.500 дошло до Јерусалима. Било је ту и 12.000 крсташа пешадинаца. Готфрид Бујонски, Роберт Фландријски и Роберт Нормандијски опседали су северне зидине Јерусалима до Давидове куле. Рејмонд Тулушки је поставио логор са западне стране, од Давидове куле до планине Цион.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Неуспешан је био покушај директног напада на зидине 13. јуна. Без хране и воде људи и животиње су брзо умирали од жеђи и глади ван зидина Јерусалима. Крсташи су зато знали да време ради против њих. Међутим имали су среће да је после првог неуспешног напада дошло неколико хришћанских бродова у Јафу, па су се снабдели за кратко време. Крсташи су у Самарији секли дрвеће за градњу опсадних справа. Још увек је недостајало хране и воде, а крајем јуна је стигла и вест да Фатимиди шаљу војску из Египта према њима.

Коначни напад и покољ

[You must be registered and logged in to see this image.]

Током опсаде нападани су зидови, али сви ти напади су били одбијани. У међувремену крсташи су успели да направе три опсадне направе. Довукли су их до зидина Јерусалима 14. јула, што изненађује и забрињава опседнути гарнизон. Ујутро 15. јула опсадна кула Готфрида Бујонског долази до зидина близу североисточних угаоних врата.

Први улази у Јерусалим фландријски витез Летолд, па онда Готфрид Бујонски, брат му Еустас Бујонски и Танкред Галилејски. Опсадна кула Рејмонда Тулушког била је заустављена, али кад су други крсташи ушли у Јерусалим, муслимани који су чували врата предају се Рејмонду Тулушком.

Кад су крсташи ушли у Јерусалим побили су готово све становнике Јерусалима до следећег јутра. Побили су и муслимане, Јевреје и хришћане. Многи муслимани су нашли склониште у Ал акса џамији, али покољ је био тако страшан, да је према историјским изворима крв била до колена. Танкред Галилејски заузима четврт где је био јерусалимски храм и ту је понудио заштиту муслиманима, али није их могао заштитити.

Фатимидски гувернер Јерусалима се повукао у Давидову кулу. Предао се под условом слободног изласка из Јерусалима за себе и своју пратњу. Они су једини преживели покољ

Након покоља Готфрид Бујонски 22. јула узима титулу чувара гроба Господњег. Одбио је да га прогласе краљем у граду где је Христос умро. Рејмонд Тулуски одбија било какву титулу, а Готфрид га успева наговорити да преда Давидову кулу. Арнулф Чокски користи Рејмондов одлазак на ходочашће, па је изабран 1. августа као први Латински патријарх Јерусалима. То је била зона грчких патријарха, али грчки оправдани захтеви су игнорисани. Арнулф открива 5. августа реликвију, тј остатке Часног Крста, на коме је био разапет Христ.

Готфрид Бујонски је предводио 12. августа крсташку војску, носећи испред војске остатке Часног Крста. Сукобљавају се са фатимидском војском 12. августа у бици код Аскалона. Победили су у тој бици, па је већина после тога сматрала да су испуњени њихови крсташки циљеви.

Само стотињак витезова остаје, а сви остали се враћају кући. Њихова победа је утрла пут успостављању Латинског јерусалимског краљевства. Након годину дана, тј. 1100. Балдвин I Јерусалимски постаје краљ Јерусалима.


wikipedia.










[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

Enigma

Ženski
Poruka : 55658

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


Opsada Empty
PočaljiNaslov: Re: Opsada   Opsada Sat610Uto 10 Sep - 17:57

Опсада Смедерева

[You must be registered and logged in to see this image.]

Опсада Смедерева 1453. године била је још један неуспешан покушај османске војске да заузме престоницу Српске деспотовине, Смедерево. Мехмед II Освајач је лично водио османску војску која је бројала 20.000 људи, док је град бранило свега 6.000 Срба на челу са Томом Кантакузином. Срби су опет однели победу, Мехмед се са својом војском повукао, али се после свега 3 године поново вратио и поново безуспешно напао Смедерево 1456.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Опсада Смедерева 1456. године била је неуспешан покушај османске војске да заузме престоницу Српске деспотовине Смедерево. Султан Мехмед Освајач планирао је да пре напада на Београд освоји Смедерево. Пре доласка турске војске деспот Ђурађ Бранковић је пребегао на своје поседе у Угарској. Град је био добро припремљен за одбрану па су Турци убрзо морали да одустану од освајања града.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Након вишемесечне опсаде Смедеревске тврђаве у којем се налазио турски гарнизон на челу са диздаром Мухаремом Гушом Бошњаком српски устаници предвођени Карађорђем Петровићем коначно су ослободили Смедерево на дан 8/21. новембра 1805. године.

О томе колики је био значај ослобођења Смедерева од Турака у Првом српском устанку најбоље нам говори чињеница да је вожд Карађорђе одлучио да, одмах након ослобођења града, у Смедерево премести седиште тадашње српске народне владе – Синода. Пресељење Синода извршено је крајем 1805. године, а одлуком Скупштине устаничких старешина назив привремене владе преименован је у Правитељствујушчи совјет сербски.

По други пут у својој историји, иако у другачијим историјским околностима, овај град постаје српска престоница. Ослобођење града ставља Смедерево у сам епицентар историјских догађања као ново административно и војно седиште.

„Сад Карађорђе рече Хајде, вели, да бирамо куће за синод. Нађемо једну прилично лепу кућу. Ево ти, вели, куће за синод, а ево около других за ноћивање синоџија; но иди у Боговађу и све пренесите овде у ову кућу....Дођемо у Смедерево, у наших царева и деспота град, и све како ваља понамештамо" (Прота Матеја Ненадовић, Мемоари)

Совјетници су, по Карађорђевом одобрењу, заседали у једној турској кући, која се, највероватније, налазила у средини смедеревске вароши, изван Смедеревске тврђаве.











[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

katarina

Ženski
Poruka : 74915

Učlanjen : 06.06.2011


Opsada Empty
PočaljiNaslov: Re: Opsada   Opsada Sat610Uto 23 Jun - 11:27

Opsada opsade


[You must be registered and logged in to see this image.]

Kada su se Gali u Aleziji pobunili protiv rimske vlasti, Julije Cezar je poslao 60 hiljada vojnika da opkole grad u kome je bilo 80 hiljada galskih pobunjenika. Ubrzo je stigla vijest da Galima stiže u pomoć armija od 120 hiljada vojnika. Cezarovo rješenje bilo je da napravi još jedan prsten odbrane oko već postavljene opsade. U narednih nekoliko nedjelja, nadjačani četiri na prema jedan, Cezarovi vojnici su držali opsadu Alezije dok je druga polovina armije branila opsadu od spoljašnjeg napada. Na kraju je uspio da potuče napadačku vojsku i natjera galske pobunjenike na predaju.










Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Opsada Empty
PočaljiNaslov: Re: Opsada   Opsada Sat610

Nazad na vrh Ići dole
 
Opsada
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-