Опсада Београда [You must be registered and logged in to see this image.]Мађарска слика из 19. века. У средини, са крстом у руци, је Јован Капистран.
Опсада Београда 1456. године (мађ. Nándorfehérvári diadal, тур. Belgrad kuşatması) је други велики напад Турака на овај град који се десио између 4. и 22. јула. Након пада Цариграда, главни противник Османлија на западу била је краљевина Угарска. Султан Мехмед II покренуо је велику војску са циљем да освоји Смедерево, престоницу српског деспота Ђурђа Бранковића, и Београд, најзначајније угарско упориште на јужној граници.
Велику турску силу нису дочекале уједињене хришћанске снаге чему су се многи надали. Чак ни у самој Угарској није постигнут договор о јединственом деловању. Војску која је бранила београдско утврђење чинили су одреди које је окупио Јанош Хуњади, нешто трупа које је послао деспот Ђурађ, као и одреди слабо наоружаних крсташа.
Значајан догађај током опсаде је разбијање турске флоте на Дунаву 14. јула 1456. године. Увидевши да не могу да одсеку град од река, а самим тим и од Угарске, Турци су се одлучили на жесток јуриш који је изведен 21. јула. Уз велике напоре опсађени су одолели а сутрадан је уследило турско повлачење.
Подневна звона, по налогу папе Калиста III, прослављају овај догађај све до данашњих дана.
Опсада до 14. јула
[You must be registered and logged in to see this image.]Цртеж топа каквог су користили Турци при освајању Константинопоља а касније коришћеног при нападу на Београд 1456. године.
У јуну 1456. огромна турска војска кретала се кроз Србију ка Дунаву. Ђурађ Бранковић и цео српски народ били су узнемирени доласком турске силе.[2] Баш тада на небу се појавила репата звезда која досезаше до земље. Ондашњи, сујеверни свет сматрао је да ова појава, касније названа Халејева комета, доноси несрећу. Српски деспот слао је султану поклоне како би га умилостивио али без успеха, па је турска војска дошла под Смедерево. Један део турске војске посео је Рудник, а један број коњаника је кренуо против Скендербега. Смедерево је било добро снабдевено и утврђено. И други српски градови били су спремани за борбу. Турци су напали Смедерево али је град одолевао. Спаљено је предграђе. На вест да долазе Угри, султан Мехмед II се поколебао. Пошто губици нису били занемарљиви, одустао је од освајања српске престонице и кренуо ка Београду.
Турски пљачкашки одреди још су током јуна узнемиравали околину Београда. Том приликом страдала је и једна српска црква за чију се обнову залагао Силађи, без сумње са циљем да приволи Србе на заједничку борбу.
Хуњади је био добро обавештен о покретима и намерама султанове војске. Он је намеравао да пресретне турске бродове на Дунаву пре него што стигну до Београда. С тим циљем је отишао у Ковин, али када су 3. јула турски бродови наишли он није имао довољно снаге за планирану акцију. Истог дана турски бродови су били пред Београдом.
Становништво града било је запрепашћено турском силом. То није био напад неког локалног турског заповедника, већ огромна војска коју је предводио султан. Када је у град 2. јула дошао одред крсташа сачекан је бурно, уз музику и опште весеље. Капистран је планирао да из Београда оде Хуњадију и да заједно припремају помоћ опседнутом граду. Силађи је био против Капистрановог одласка јер је сматрао да је касно организовати нове одреде и да се треба борити оним чиме се располаже. Капистран је ипак отишао 3. јула. Хуњади је припремао бродове у Сланкамену. Ове напоре помагао је и српски деспот. Он је обећао велику помоћ ако се борба против Турака настави и јужно од Саве и Дунава. У Италији се пронела вест да је Хуњади спреман да се договори са султаном, али је по свој прилици ово била варка са циљем да се изврши притисак на италијанске дворове јер су те гласине истовремено јављале да је султану углавном стало до слободног пролаза у Италију.
Турска војска је првих дана јула запосела читаву околину Београда. На најистакнутијем месту постављен је султанов шатор окружен јаничарима. На левом крилу, дуж савске обале биле су распоређене снаге под командом беглербега азијских поседа, а дуж дунавске снаге румелијског беглербега Караџе.
Битка на реци 14. јула 1456.
[You must be registered and logged in to see this image.]Опсада Београда
Ситуација у опседнутом Београду постајала је све тежа па је спољна акција била све потребнија. Угарска флота окупила се до 13. јула у Сланкамену. Био је само један већи брод снадбевен топовима и експлозивним материјалом. У Сланкамену су такође били искусни Хуњадијеви борци и одреди крсташа. Капистран је проповедима одржавао морал бораца. Да би акција била успешна, било је договорено да београдски кастелани припреме мале лађе и да, када борба већ почне, нападну Турке.
Ношена речним струјама Дунава, флота је кренула ка Београду. У борби су на хришћанској страни учествовали шајкаши, људи који су добро познавали Дунав, што ће се показати као изузетно важно у потоњим борбама. Копном се ка Земуну кретала крсташка војска под Капистрановом командом. Ка Београду је ишао и Хуњади са својим људима. Удружене снаге под Хуњадијем код Земуна су водиле прве борбе. Турске лађе биле су распоређене код Земуна и повезане ланцима како би лакше спречиле пробој борбене линије. Хуњади је за дан продора на Дунаву изабрао 14. јул. Све је зависило од првог налета, од тога да ли ће се разбити ред турских галија. Угарске лађе жестоко су напале. Разбијена је прва турска борбена линија. Бродови су дејствовали једни на друге топовима и пушкама, а када би се довољно приближили, започињала би борба прса у прса. За исход борбе био је значајан напад шајкаша из Београда, са леђа. Храброст Срба шајкаша нарочито је хвалио Таљакоцо.[6] За време борби нечијом непажњом избио је пожар на највећој хришћанској лађи. Пожар је угашен, али је лађа онеспособљена, што је Таљакоцо навео као разлог због кога све турске лађе нису заробљене или уништене.
После разбијања првог борбеног реда турских галија, мали покретни хришћански бродови имали су веће изгледе на успех. Турке је ухватила паника. Неке лађе су побегле, друге су заробљне. Резултат борбе био је неколико потопљних галија, неколико заробљених и више стотина подављених Турака. Хришћани су имали мање жртава. Главни резултат борбе било је отварање речног пута ка граду. Стигла су појачања као и намирнице. Сутрадан, после победе код Земуна, у Београд су ушли Хуњади и Капистран носећи заплењене турске заставе. Силађи је наредио да се истакну на градске зидине. Капистран је убрзо напустио Београд. Највише времена провео је с крсташима у Земуну.
Опсада од 14. до 21. јула
Одмах по уласку у град Хуњади је предузео све што је било у његовој моћи да побољша одбрану. Радило се на поправци градских бедема, снабдевању града и обучавању крсташа. Ове послове заједнички су обављали Хуњади и Силађи. Капистран је у Земуну обучавао и опремао крсташе а када би то Хуњади наредио слао би их у Београд.
[You must be registered and logged in to see this image.]Слика Вагнера Шандора из 19. века која приказује херојство ратника Титуса Дуговића (мађ: Titusz Dugovics) који је спречио османског барјактара да стави султанов туг (коњски реп) на београдске зидине али је затим са својим противником пао са зидина и погинуо.
После пораза на Дунаву Турци су још више пажње посветили нападу са копна. Бомбардовање је настављено и довлачен је материјал за затрпавање градског јарка. Дана 15. јула дошло је до мањег окршаја испред градских зидина. Једна мања група крсташа коју је предводио Фаркаш изашла је из града где су их Турци, надмоћни на отвореном пољу, потукли.
Турци су се спремали за напад. Градске зидине већ су попуштале на толико места да се није могло све поправити. Отпочело је и копање подземног канала како би се минирали зидови и омогућио продор у град. Земљом из овог канала затрпаван је јарак. Хуњади је 20. јула био обавештен о предстојећем турском нападу.
Турско бомбардовање је престало. Одвијале су се последње припреме за општи напад. Хуњади је сматрао да је ситуација безнадежна па је у ноћи између 20. и 21. јула предложио напуштање града. Он сам је напустио град, али није наредио повлачење угарских одреда, а и сам је остао у непосредној близини Београда одакле је командовао. Ноћ пред напад, у град је пребачена група од 4.000 крсташа.
Напад
Увече 21. јула отпочео је турски напад. Војску су обилазили дервиши и одређивали награде за оне који се први попну на зидине и оне који први уђу у град. Уз велике губитке приближавали су се нападачи зидинама. Турци су нападали свим средствима али су се и хришћани жестоко борили. У борбу се укључило свештенство. Турци су се пробили у Доњи град. Ова група је тек после жестоке борбе избачена из града. Око поноћи борба је достигла врхунац. Критични тренутак је наступио када је група од 600-700 јаничара продрла у град. Борбе су вођене како на бедемима тако и на улицама. У овом тренутку и Силађи је посумњао у могућност да се град одбрани. Турци су јуришали ка мосту који је водио у Горњи град. Пошто овај мост није био подигнут на њему се развила најжешћа борба. Од ове борбе зависила је судбина града. Јаничари нису успели да се пробију у Горњи град. Уследио је хришћански противнапад у рану зору 22. јула. Браниоци су бацали бакље на турске војнике који су се пели на градске зидине. Брзо је букнула ватра и турски продор је обустављен. Јаничари, који су били одсечени у граду, су побијени. Једновременост којој је извршена ова хришћанска акција знатно је допринела ефикасности. Она није могла бити резултат појединачне иницијативе крсташа. Турци су били уверени да је све вршено по Хуњадијевом плану. Турске лађе нису одиграле значајнију улогу приликом овог напада. Хришћани су господарили рекама. Оне лађе које нису биле уништене, султан је наредио да се спале како не би пале у непријатељске руке. То је и учињено ујутро 22. јула.
Борбе 22. јула
[You must be registered and logged in to see this image.]Борбе под Београдом 1456, минијатура коју је 1584. израдио Мехмед бег, чувени османски минијатуриста. Минијатура приказује неколико епизода из опсаде: у горњем делу хришћанску војску која очекује напад, затим раскомадана тела на обали Саве, док највећи део заузима представа напада на град којим командује султан на белом коњу. У доњем десном углу приказано је уредно повлачење османске војске.
Хуњади је 22. јула наредио Силађију да никога не пушта из града како браниоце не би уништили Турци на отвореном пољу. Ипак, крсташе није било могуће задржати. Они су излазили кроз рушевине и пробијене зидове. Прву, малу групу крсташа, Турци нису напали јер им је циљ био да их што више изађе. Пошто су његови позиви да се врате били узалудни Капистран им се и сам придружио. Крсташи су јуришали на турске топове које су окренули против Турака. Одмах су почели да пљачкају турске шаторе.
У почетку Турци нису спречавали испад хришћана. По Хуњадију и Капистрану они су ово радили намерно, а исто објашњење се налази и у турским изворима. Могуће је ипак да су Турци већ тада отпочели повлачење. Ипак, убрзо је уследио жесток турски противнапад. Крсташи су разбијени, а Капистран се спасао. Сам Хуњади није учествовао у овим борбама. У борби је учествовао Мехмед II који је покушавао да спречи повлачење своје војске. У овом окршају је и рањен. Многи истакнути Турци су изгинули међу њима и румелијски беглербег Караџа, који је погинуо од топовског ђулета пре турског напада 21. јула а у борбама испред града погинуо је заповедник јаничара, Хасан. У борбама око Београда јаничари су тешко страдали.
Повлачење Турака
Иако су сатерали хришћане у град, Турци нису имали снаге да га освоје. Већ после неуспеха у ноћи између 21—22. јула султан је одлучио да се повуче. Разлози за повлачење били су велики губици и погибија неких од најзначајнијих достојанственика.
Прве припреме за повлачење извршене су 22. јула. Ујутру су спаљене лађе на Дунаву а потом је уништавано све што се није могло понети. Није било могуће уништити или однети све што је претходних недеља било донето. У току ноћи између 22. и 23. јула читава турска војска се повукла. Турци су се трудили да њихово повлачење прође незапажено како би избегли гоњење. Захваљујући брзини којој су се Турци евакуисали хришћани су дошли до богатог плена. Заплењен је велики број топова.
Капистран је желео да се се крене у потеру за Турцима, али су против тога били Силађи и Хуњади знајући да малобројни хришћани не би могли на отвореном пољу да потуку турску војску, чак иако су се Турци повлачили. Мање групе хришћана кренуле су ради пљачке у гоњење Турака. Отимали су све што су могли, а највише теглећу стоку.
После опсаде
Контроверзе око заслуга
Одмах након опсаде почели су сукоби између крсташа и угарских чета. Трвења су почела међу борцима да би се касније пренела и на старешине, Хуњадија и Капистрана. Убрзо су се у граду појавиле глад и болести. Крсташи су били незадовољни. Протестовали су како победа није дело било ког угарског племића већ њихово и Капистраново. Само захваљујући брзој Капистрановој интервенцији није дошло до крвопролића. Увидевши ситуацију, он је схватио да је најбоље да распусти крсташе кућама. Објавио је да је крсташки рат завршен. И сам је убрзо напустио Београд.
Такође, након опсаде се поставило питање заслуга за победу. Насталим спором бавиле су се генерације. Много се расправљало да ли је за успех заслужнији Хуњади или Капистран. Оба ова учесника су се трудила да истакну своје заслуге и да умање значај оног другог, а од свих који су писали о опсади Београда, најбоље сведочанство оставио је фрањевац Таљакоцо, иако ни он није био непристрасан већ је уздизао свог старешину.
Тешко је приписивати заслуге само једном човеку. Улога сваког од њих, и Хуњадијева и Капистранова али и Силађијева и папског легата Карвахала била је толика да би успешан исход борби било тешко замислити без учешћа неког од њих. По речима папе Калиста III, док је Хуњади био организатор, Капистран је углавном био организатор и војни заповедник. Исход борбе одлучили су и војници који су се често борили мимо наређења својих претпостављених.
Турски губици
О тачном броју турских губитака нема поузданих података. Број погинулих под Београдом који дају извори креће се од неколико хиљада до неколико десетина хиљада. Турска флота на Дунаву претрпела је катастрофу. Оно што нису уништили шајкаши, спаљено је како не би допало у руке непријатељу. Јаничари су такође тешко страдали. Они су и имали најтежи задатак да се пробију у град. Највећи део турских топова пао је хришћанима у руке. Број Турака који су напустили султанову војску или су заробљени није могуће ни приближно утврдити. Ђеновљанин Промонторио де Кампис проценио је турске губитке на 500.000 дуката.
Сила која је више месеци окупљана из свих провинција царства морала је да се повуче. Овај пораз је нарушио углед турског султана. Он се светио својим сарадницима због пораза. Када су му петорица гласника донели лоше вести из Угарске он је наредио да се побију. Постоје и подаци који говоре да је лично одрубио главе неким својим војсковођама а неки су, по његовом наређењу, побијени чим су стигли у Софију. Освајач Цариграда враћао се рањен и са проређеном војском не освојивши Београд који је био превелики изазов и за његовог оца Мурата II 1440. године.
Хришћански губици
Материјална штета нанета београдском утврђењу била је огромна. Највише бранилаца погинуло је у борбама 21. и 22. јула а знатно мање од турских бомбардовања. Заробљене хришћане Турци су убијали. И овде је немогуће дати прецизну процену броја жртава.
На градском утврђењу највише су страдали градски зидови на Доњем граду. На неким местима они су били потпуно порушени. Многе куле су такође биле разорене. Страдали су и објекти унутар градских зидина. Једна црква је погођена док је Таљакоцо у њој вршио службу. Након одласка крсташа Хуњади је урадио све што је у његовој моћи да обнови разрушене бедеме. Ипак град је био толико разорен да је потпуна обнова била ван његове моћи. Он је тражио да угарски краљ што пре доће на југ своје земље и помогне обнављање града. Средства је тражио и од племића. Нормализација живота у граду текла је врло споро.
Последице
[You must be registered and logged in to see this image.]Споменик на Калемегдану
Вест о хришћанској победи ширила се врло брзо. Многи су се понадали да су заустављена турска освајања. Најзначајнији београдски браниоци, Хуњади и Капистран, слали су писма угарском краљу, папи, племићима, Венецији, миланском војводи. Папа је вест о победи разносио даље па је она стигла и до етиопског владара. Вест о победи ширили су и Дубровчани. Наређено је да се свуда приреде свечаности у част победе код Београда, а лично је сматрао овај догађај најсрећнијим догађајем у свом животу. Папа је 6. август прогласио даном београдске победе који је требало да се слави у целом хришћанском свету. О значају који су савременици придавали овом догађају показује и велики број савремених извора. Ниједан догађај у средњовековној београдској историји није забележен у тако великом броју извора.
Победу хришћана обележио је и губитак најзначајнијих бранилаца. Наиме, у полуразореном граду дошло је до ширења разних заразних болести. Код Хуњадија су се први знаци куге појавили 4. августа, а 6. августа су се први симптоми појавили и код Капистрана. Хуњади је пребачен у Земун где је након недељу дана умро. Хришћани су изгубили човека који је цео свој живот посветио борби против Турака, а Турци су добили задовољење за претрпљени пораз — град нису освојили, али је њихов највећи противник био мртав. Капистран је умро 23. октобра 1456. године у Илоку. Пре краја године умро је и српски деспот Ђурађ Бранковић, још једна важна личност у балканској политици претходних деценија.
Папски легат Карвахал још увек је гајио наду у могућност организовања крсташког рата и настављање борбе против Турака. Међутим, такав подухват био је немогућ без подршке племића који би обезбедили коњицу а он такву подршку није имао. Крсташи су се у потпуности разишли тек у децембру 1456. године.
Значај хришћанске победе састоји се у привременом заустављању турских освајања и даљег продора ка Западној Европи.
wikipedia.