Tradicionalne dečije igre

Jedan od prvih koji je skrenuo pažnju na bitnost igre u kulturi i razvoju ljudskog društva uopšte, bio je J.Hujzinga. Dvadesetak godina kasnije, njegovu definiciju razradio je i dopunio, R.Kajoa.
R. Kajoa igru definiše kao aktivnost koja je: slobodna - na koju se igrač ne primorava a ujedno time igra ne gubi svoju prirodu privlačne i vesele razonode; izdvojena - ograničena preciznim vremenskim i prostornim, unapred utvrđenim granicama; neizvesna - njen se tok i ishod ne mogu unapred predvideti, pošto se inicijativi igrača obavezno daje izvesna sloboda iz potrebe za izmišljanjem; neproduktivna - pošto ne stvara ni dobra, ni bogatstva, niti bilo kakvu vrstu novih elemenata, izuzev prenošenja vlasništva unutar kruga igrača, i čiji je ishod i situacija identična onoj na početku partije; propisana - podvrgnuta odredbama koje ukidaju obične zakone i za trenutak uvode novu, jedino važeću zakonitost; fiktivna - praćena specifičnom svešću o nekoj vrsti drugorazredne realnosti ili o potpunoj nerealnosti u odnosu na tekući život.
Dakle, sledeći Kajoinu definiciju igre, prema postavljenom problemu, izdvojeni mogući obredni elementi će samo naglasiti da su prema svojoj strukturi nekada pripadali svetu realnosti i odgovarajućim obredima, a potom su prešli u bezazlenu, vanvremensku igru dece. Ima i takvih prepoznatljivih elemenata za koje sigurno znamo da su još uvek deo obrednog ponašanja, a da su u dečju igru dospeli dečjem imitiranju "sveta odraslih".
S obzirom da je igra svojstvena čoveku u svim njegovim starosnim razdobljima, u ovoj temi razmatraće se samo jedna vrsta igara a to su tradicionalne dečje igre u kojima je, uslovno rečeno, moguće prepoznati određene elemente obredne prakse minulih vremena, ali i sadašnjosti. Obredna praksa u okvirima ovoga rada tretirana je kao vrsta religijskog ponašanja i mišljenja zajednice tokom godišnjeg i životnog ciklusa običaja.

Pojam tradicionalnih igara




Pod tradicionalnim igrama podrazumeva se nasleđe iz prošlosti koje je uspelo da se održi i u modernom civilizacijskom dobu u kojem se postepeno razlažu stare društvene tvorevine. Uobičajeno je da se pod tradicionalnim igrama najčešće tretira igra u seoskim sredinama, koja se prenosila iz generacije u generaciju, tako da se može i danas registrovati. Detinjstvo prati vertikalna i horizontalna integracija u socijalnu sredinu. Uključivanje u zajednicu zasniva se na nizu realnih i simboličkih veza sa predstavnicima prethodnih pokolenja - od roditelja do dalekih predaka, sa jedne strane, i drugo, razvija se u društvu vršnjaka, pa određeni elementi ponašanja preuzeti putem igre i ne moraju biti u osnovi sastavni deo odnosne kulture. Ovome ide u prilog tvrđenje M.Duran, da proučavanje geneze igre u okviru uzajamnog odnosa deteta i odraslih, predstavlja plodotvoran put za razumevanje dečje igre uopšte

Žmurke



Žmurku igra neograničen broj. Određivanje onog ko će prvi žmuriti bira sudija koji donosi presudu na sledeći način: dva igrača stave po dva prsta na njegovo koleno. On stavi šaku među njihove prste i pokretima šakom prema jednom i drugom govori: «Dva se petla pobiše na popovo bunjište jedan reče iš, drugi reče ti da žmuriš”. I tako na čije prste padne šaka, taj prvi žmuri. Mesto žmurke je stalno na jednom mestu, na glas «zora” žmurač polazi u traženje sakrivenih saigrača a u isto vreme mora paziti da neko od sakrivenih ne pljune na mesto žmurenja, jer ako se to desi on mora ponovo žmuriti.

Leleškinja



Leleškinja i „vojvoškinja” je stara igra koju su obično igrali đaci za vreme odmora. Posle prvog svetskog rata retko se igrala, dak je danas zaboravljena. Za ovu igru treba što veći broj igrača koji se podele na dva jednaka tabora i na odstojanju od 20 metara, okrenuti jedni prema drugima, pohvatani čvrsto za ruke, obrazuju živi zid. Obe strane proglase po jednog za «cara”. Igra počinje time što jedna strana viče: «Leleškinja!” a druga: «Vojvoškinja!”, potom prva pita: «Koga hoćete?”, a druga kaže: «Cara”. Ovaj juriša svom snagom i ako ne uspe da probije živi zid vraća se poražen. Onda druga strana traži nekog (ne mora cara) i tako se ponavlja sve dok se hoće. Pobednik je ona strana koja ima više proboja.

Negde ovu igru nazivaju i ”Arjačkinje barjačkinje”

Klis



Klis se sastoji od oblovitog parčeta drveta debljine srednjeg prsta i dužine 1 pedalj i štapa iste debljine oko 60 cm dužine, koji se nazivao «maška”. Mesto odakle se klis bije obeleženo je štapom nabijenim u zemlju. Igra se na taj način, što se klis levom rukom drži, a desnom se štapom udara, treba veština pri udarcu, da isti ne bude preko ruke.

Cilj igre je u tome da se najdalje otera klis od belege. Daljina se meri maškom. Broj igrača je neograničen.

Popac



Popac je igra slična klisu, sa razlikom što se prilikom udara klis ne drži rukom, već se preko nekog predmeta postavi koso, igrač maškom udari klis preko njegove gornje polovine tako da bi isti skočio u vis i tad dok je još u letu treba ga vešto udariti da bi otišao što dalje od belege. Ukoliko prvom ne uspe udarac, on predaje drugom. Ishod igre je isti kao i kod klisa, a takođe i broj igrača.

Igra ” piljaka”



Kamenčići iz prirode, koštunjavo voće (bademi), koštice od bresaka ili nektarina, sjajna su igračka za igru piljaka, veoma korisnom za vežbanje zapažanja, oštroumnosti, koordinacije čula vida i pokreta ruku, brzine, opuštanja. Samo pet kamenčića i dva do četiri igrača je potrebno za „igru bez granica.“ Igra počinje „jedinicama,“ tako što igrač baci u vis kamenčić koji drži u ruci i pre nego što ga uhvati u letu, dok pada, pokupi istom rukom jedan kamenčić, piljak, sa poda (zemlje, betona,). Na isti način pokupi drugi, treći, četvrti kamenčić. Ukoliko pogreši, bilo da ne podigne kamenčić sa poda ili da ne uhvati piljak koji je bačen u vis, piljci se predaju sledećem igraču. Prvi igrač može se izabrati brojalicom ili tako što svaki igrač redom, postavi pet piljaka na nadlanicu, baci ih u vis i hvata istom rukom. Igrač koji uhvati najviše piljaka u šaci, je prvi igrač. Slede „dvojke.“ Igrač u šaci ima svih pet piljaka, jedan baca u vis, ostala četiri spušta u istom trenutku na pod, hvatajući i bačen u vis. I nastavlja igru bacajući jedan piljak u vis, istovremeno podiže dva piljka sa poda i hvata i onaj koji je bacio u vis. Na isti način podiže sa poda i preostala dva piljka. Slede „trojke,“ podižući sa poda tri piljka, hvatajući i bačen u vis, a potom podiže sa poda još jedan preostali, hvatajući onaj, bačen u vis. Slede „četvorke,“ igrač baca jedan piljak u vis, skuplja sa poda sva četiri i hvata i onaj koji pada, bačen u vis. Igrač koji sa uspehom dovrši „četvorku,“ završava prvo kolo igre koje se boduje sa ukupno četiri boda.

Kukumiš



Igru «kukumiš” igrali su đaci osnovci koji se pohvataju u kolo, a jednom vežu maramu preko očiju i puste ga da hvata i pogađa ime uhvaćenog. Ako ne pogodi ime ide opet u centar kruga i počinje hvatanje ispočetka. Kad pogodi, onda ga taj zamenjuje.

Trule kobile



Za ovu igru je potrebno dve ekipe koje broje nekoliko članova. Takmičari biraju sudiju, koji obično stoji uz zid sa rukama spuštenim na stomak. Jedna od ekipa predstavlja kobilu i njen zadatak je da se poređa tako što se prvi član presavije u pasu i njegova glava treba da bude u rukama sudije, na kog se oslanja. Iza prvog člana se ređaju ostali članovi. Svi se savijaju u pasu, a njihove glave su između nogu svakog prethodnog člana, slično kao kod ragbi igrača.

Drugom timu pripadaju skakači. Njihov zadatak je da se što bolje zalete i skoče kobili, odnosno takmičarima suprotne ekipe, na leđa, ali tako da prvi koji skače bude što bliže sudiji, kako bi ostavio mesta za ostale. Ako kobila poklekne dok skakači skaču na nju, skakanje se ponavlja. Ko je god na kobili, ne sme dodirnuti zemlju jer, u suprotnom, taj tim postaje kobila i gubi. Kada svi skakači budu na kobili, sudija broji do deset i ako niko iz ekipe koja je kobila ne poklekne, oni pobeđuju, ukoliko se desi suprotno, gube i moraju ponovo biti kobila.

Između dve vatre



Ovo je igra pogodna za veće društvo podeljeno, takođe, u dve ekipe. Za nju nam je potrebna jedna lopta, najbolje bi bilo da je odbojkaška ili neka laganija lopta. Svaka ekipa odabira svog kapitena. Takođe, svaka ima svoje polje, a na kraju tog polja, sa obe strane, stoje kapiteni suprotnih ekipa i gađaju protivničke igrače, koji se nalaze u sredini. Svaki igrač ima jedan život, po dogovoru može i više. Ali igrač gubi život i ispada iz igre ako lopta koju kapiten suprotne ekipe baca, pogodi baš njega ili mu ispadne iz ruke prilikom hvatanja. On ide kod svog kapitena i pomaže mu. Izbačeni igrač se može vratiti u igru, ako neko iz njegovog tima najmanje tri puta uhvati loptu koju baca kapiten suprotne ekipe. Kad su pogođeni svi igrači jedne ekipe, kapiten ulazi u igru, a kad je i on pogođen, igra se završava. Pobednici su oni kojih manje ispadne iz igre.

Ledeni čika



Kada onaj koji juri druge nekog dotakne i kaže: "Zaleđen", taj mora da se ukopa u mestu. Ledeni čika juri dalje. Ostali, još nedodirnuti, mogu dodirom da odlede one koji su zaleđeni, a da bi neko u igri pobedio, mora da zaledi sve učesnike. Igra ima isti efekat kao i šuge.

Igra orasima



«Igra orasima” nije komplikovana. Napravi se kupa – gomilica od 4 oraha koja je udaljena od mesta gađanja 10–15 metara. Svaki igrač ima već pripremljeni «gađač”, najkrupniji orah, a samo gađanje je po dogovoru. Može se gađati 1–3 puta. Svaki igrač mora imati veći broj oraha, jer nikad se ne zna da li će se dobiti ili izgubiti. Ko je vešt u gađanju uzme ponekad i po nekoliko kilograma.

Igra školice



U manjim sredinama, kao i onim koje su udaljene od gradskih centara, deca često igraju školice. Nacrtaju «mrežu» kredom ili komadićem cigle na asfaltu, a potom skaču po njoj. Dve su vrste školica. Jedna izgleda kao pravougaonik podeljen na osam simetričnih kvadrata, dok drugu čine: najpre dva polja - jedno iza drugog, u trećem redu su opet dva polja - ali jedno pored drugog, pa opet samo jedno, i na kraju ponovo dva polja u jednom redu. Ponegde deca crtaju sedam, osam ili deset polja, zavisno od "tradicije". Kada se nacrta mreža, potrebno je nešto što će deca da bacaju - recimo kamenčić, koji se redom baca od prvog do poslednjeg polja, obeleženih brojevima, a dete do obeleženog polja skače na jednoj nozi. Pobednik je onaj ko ne spusti drugu nogu, pogodi polje koje je na redu i ne stane na nacrtani okvir.

Starija deca mogu igru da učine zanimljivijom tako što će predmet da bacaju unatraške, da skaču obema nogama, žmureći... Igrica je odlična za razvijanje osećaja za prostor, preciznost i, naravno, sve mišiće angažovane pri skoku. Najveća mana školice je što je spora igra, pa mala deca nemaju strpljenja da gledaju dok ostali igraju. Ali je, opet, igra koja traži kretanje, ravnotežu, snalažljivost... i ne košta.

GUMI-GUMI


Gumi gumi je najpopularnija ženska igra iz djetinjstva. Potrebna je velika guma koja se stavi dvjema curama oko nogu u najnižu poziciju (skroz dolje na gležnjeve) i zatim treća cura mora odigrati cijeli niz kompliciranih pokreta, uglavnom odraditi brojeve od 1 do 10 po unaprijed dogovorenom stilu:

-"BALERINA ROKOKO"

1- skočiš na gumu, jedna noga gore, jedna ispod gume
2- kao jedan, onda izvučeš onu donju i nagaziš gumu
3- kao dva, pa još jedan skok, tako da raširiš noge na istoj gumi
4- kao dva, pa onda preskočiš na drugu gumu i ponoviš to isto
5- kao 4, samo što se prije skakanja na drugu gumu skoči u sredinu između guma
6- kao 3 pa još jednom na drugoj gumi
7- kao 6 samo sa skokom u sredinu......8,9,10.

Pjeva se:

"Balerina Rokoko
diže noge visoko
a njen muž je baletan
diže noge na tavan.
Ako skakčica prođe prvi niz bez greške, guma se diže na više pozicije; listovi, koljena, nadkoljenice, stražnjica, struk, prsa, ispod ruke, vrata....

Preskakanje konopca



Za ovu igru su potrebni konopac, patike i komotna odeća. Park ili dvorište su idealni, mada dete to može da radi i u stanu - naravno, pazeći na nameštaj! Postoje razne vrste konopaca, od gume ili kanapa - svejedno, samo da nisu plastični, jer su takvi nesavitljivi! Da li je dužina dobra, proverite tako što će dete da stane na sredinu konopca, držeći ga u ručicama, dok su drške u visini pazuha. Ako je duži, skratite ga kod drški, a ako je samo malo duži, dete može višak da obmota oko šaka.

Pravilno preskakanje konopca podrazumeva da su laktovi blizu tela, bez velikih i napornih zamaha rukom i visokih skokova. Suština je da se u pravom trenutku odskoči nekoliko centimetara. Leđa moraju da budu ispravljena, pogled napred.

Frizbi



Evo još jednog plastičnog, jevtinog rekvizita. To je frizbi, leteći plastični disk, prečnika oko 20 do 30 centimetara. Da biste frizbi daleko bacili, i da bi to bilo precizno, palac ruke mora da bude na gornjem a ostali prsti savijeni na donjem delu, s tim što je bacanje preciznije ako je kažiprst na ivici, a brže ako je ispod frizbija (tamo gde su i ostali prsti). Pri bacanju, lakat mora da bude savijen, a frizbi u nivou ramena, blago okrenut ka gore, to jest ka smeru bacanja. Glavni zamah može da se izvede iz zgloba šake ili ramena. Najvažnije što deca treba da nauče, jeste da pre bacanja znaju u kom pravcu bacaju, da nema naglih pokreta slobodnom rukom i nogama, jer tako rasipaju energiju. Za decu je uživanje u samoj igri bacanja, ali i trčanje do frizbija ako dalje odleti - možete da se "takmičite" ko će pre da stigne, vi ili dete.

CARE, CARE GOSPODARE



S jedne strane stoji grupa djece (stanu jedan pokraj drugog), a s druge jedno dijete, tj. "car" (stoji leđima okrenut grupi djece).
Djeca pitaju (sami se dogovore za redoslijed): Care, care, gospodare, kol'ko ima sati?
"Car" odgovara:
2 konjska (dugački koraci)
ili 5 mišjih (mali koraci)
ili 3 mačja (srednji koraci)
ili 1 mravlji (stopalo ispred stopala)
Pobjednik je onaj tko prvi stigne do „cara“ te sada on postaje novi "car".

Igra će biti još zabavnija ako:
- "pitači" mijenjaju glas kako "car" po glasu ne bi znao tko ga pita;
- "car" prevari i našali se s igračem koji mu je stigao vrlo blizu odgovorivši mu: "Pao sat u bunar", na što se igrač mora vratiti na početnu poziciju.

Hula-hop



Lakši je za korišćenje od konopca, kada se savladaju osnovne tehnike. Odličan je za stomačiće, guzu, noge, pa i ruke - kada se vrti na njima. Postoji nekoliko načina "upotrebe": sa nogama razmaknutim u visini ramena, a kasnije i propinjanjem na prstiće, da se vrti na kukovima, struku ili malo više, a može i naizmenično - da obruč šeta niz, i uz torzo, a rukama se vrti kada su ispravljene, kružnim pokretima iz ramena. Manji obručevi mogu - ako ste spretni, da se vrte i oko noge. Nisu skupi, veselih su boja i šara, a u prodavnicama igračaka imate i one manjih obima, idealnih za decu.

Preskakanje lastiša



Lično, najviše mi nedostaju devojčice, pa i dečaci koji preskaču lastiš. Dovoljno je kupiti običan šnajderski lastiš, mada danas postoje i specijalno napravljeni za preskakanje. Kada se vezivanjem krajeva napravi zatvoren krug, sve je spremno za igru, koja može da bude po pravilima, ili potpuno bez njih. Igra lastišem traži dosta skokova i preciznosti da se pogodi ograničeni prostor, a odlično razgibava, jača zglobove i okretnost.

Ako dete ima društvo, a najbolje je tri mališana na okupu, jedno dete preskače, dok drugo dvoje drže po jednu stranu lastiša. Inače, lastiš mora da bude zategnut toliko da ne pada, dakle ne previše. Može da bude oko nožnih zglobova onih koji ga drže, jedne ili obe noge. Igra može da krene od te najmanje visine, pa uvis. Najpopularnija je bila igra "prstića", kada se kreće od kažiprsta kao dela koji drži lastiš, pa do jedne ili obe šake. Ponekad se preskače prvo nogom uz lastiš, ili suprotnom - sa one strane na kojoj je detetu lakše. Ko dobro nauči da preskače lastiš, naučio je dobro i odraz za bilo koji sport u kojem je to potrebno. Da su nove generacije devojčica preskakale lastiš satima, možda ne bi osnovnu školu završavale sa celulitom!
A ako imate dečaka nemirnog i spretnog, dopustite mu da preskoči lastiš iz zaleta, posebno ako ima više od pet godina!

LETI, LETI...



U igri sudjeluje dvoje ili više djece. Djeca sjede i kažiprstima lupkaju o stol ili koljena. Jedan govori: "Leti, leti, leti... olovka!" ili "Leti, leti, leti... avion!" itd. Ako igrač izgovori nešto što leti, djeca dižu kažiprst u zrak, a ako kaže nešto što ne može letjeti, ruke ostaju mirne. Igra se na ispadanje.

Ko se nije sakrio...



Nekada se letnja dečija druženja nisu mogla zamisliti bez kultne igre - žmurke. Sa prvim sumrakom, koji je bio idealno doba dana za ovu igru, sva deca ovog sveta su se skrivala i tražila po svojim komšilucima.

Danas, zbog ekspanzije online igara gde se deca iz svojih fotelja jure i traže po sajber bespućima i bezbednosnih rizika zbog kojih roditelji više vole da su im deca „na oku“ nego u polumraku ulica i parkova, žmurke su potisnute u zaborav.

Tako su današnja deca izgubila talenat za ovu čuvenu gerilsku avanturu na asfaltu. Sve nas koji smo umeli da "nestanemo" tako dobro da su nas tražili sve dok nam ne dosadi da se krijemo.

Par fotki koje će vas nasmejati , dečija kreativnost granice nema.

LASTIŠ: Igra koja nam je ulepšala detinjstvo a danas je zaboravljena!

Iako se igra samo uz pomoć jednog komada lastiša, ova igra je obeležila mnoga detinjstva
Lastiš, preskakanje, igra, foto: Printskrin/Youtube


Bila je ovo omiljena igra devojčica iz onih generacija koje svoje detinjstvo više pamte po crno-belim nego kolor fotografijama. Čini se tako daleko, ali verujemo, drage naše, da su vam u sećanju ostale bar neke od igara koje su se igrale uz lastiš!

Za igru je bio dovoljan samo taj komad lastiša koji se uglavnom mogao nabaviti bez puno muke i dve-tri saigračice! I tu je bilo bitno da lastiš nije tanak, debljina je morala biti barem 1 cm! A znalo se desiti da nemate društvo pa vam je kao "držač" lastiša znala poslužiti i bandera ili stolice!

Na kraju dana svaka uredna vlasnica bi svoj lastiš oprala – istrljala sapunom pa ga ostavila da se osuši za sutrašnje igre.

Najpopularnije igre su bili "Prstići" i "Titove parade". Kod ove prve, dve devojčice drže lastiš prvo s četiri prsta, dok ga treća preskače. U sledećim "fazama" smanjuje se broj prstiju i na kraju se lastiš drži samo jednim prstom, što je bilo i najteži deo igre. Ponekad se preskače prvo nogom uz lastiš, ili suprotnom – sa one strane na kojoj je detetu lakše. Ko dobro nauči da preskače lastiš, naučio je dobro i odraz za bilo koji sport u kojem je to potrebno. Da su nove generacije devojčica preskakale lastiš satima, možda ne bi osnovnu školu završavale sa celulitom!


Bila je i druga varijanta gde su dve devojčice lastiš prvo držale oko članaka, pa oko kolena, zatim bedara, ispod pazuha, pa vrata; sve te razine je trebalo preskočiti, a naravno ona devojčica koja uspe preskočiti ovu posljednju je bila "glavna" u društvu!

"Titove parade" su bukvalno bile prava – zapetljancija! Poenta je bila da devojčice (obično njih tri) drže lastiš u obliku slova "X", dok četvrta devojčica kroz ovako zapetljan lastiš pokušava vešto da se provuče ne dodirujući ga. Dok se ona provlači, ove druge zajedno pevaju "Olimpijade, Titove parade, mamine pomade, milicija kaže … stop!" E sad, negde se ova igra zvala i "Paukove mreže" ali je princip bio uglavnom isti.


Igrala se i igra “Matematike” po otprilike sledećim pravilima odnosno brojevima:

0. prekoči se lastiš

1. sa obe noge se skoči između lastiša pa izađe sa druge strane

2. jedna noga preko druge noge, uđe se u lastiš tako sa jedne stane, a sa druge se izađe

3. jednom nogom se sa strane dotakne lastis, stane se

4. opkorači se jedan lastiš, pa drugi i tako pređe na drugu stranu

5. skoči se u isto vreme sa obe noge na oba lastiša

6. stane se jednom nogom između lastiša pa se skače tri puta na lastiše, sa obe noge

7. isto, samo se ne skače tri puta dole, pa na lastiš, nego kad jednom skočiš, tri puta odskočiš

Eto, igre su se malo razlikovale od grada do grada, ali su u principu imale vrlo slična pravila. Današnje mame (nekada eksperti u lastišu) pokušavaju ovu igru preneti na svoje devojčice mada je to puno teže uz sve moguće elektronske naprave i igrice koje danas postoje. Drage naše, ipak vas želimo ohrabriti da istrajete i da sa nama podelite svoje znanje i sećanja na igru koja sejednostavno zove – lastiš.



(nostalgično)