Narodna Republika Kina

Narodna Republika Kina



Narodna Republika Kina, često zvana samo Kina je država u istočnoj Aziji. Poznata kao najmnogoljudnija zemlja svijeta, po veličini površine je treća na svijetu (iza Rusije i Kanade) i obuhvaća 9.596.960 km². Pruža se od Tihog oceana na istoku do planinskog lanca Pamira na zapadu (oko 5000 km) i od rijeke Amura (kineski Heilong Jiang) na sjeveru do otoka Hainana na jugu (oko 4000 km).

Na severu se graniči sa Rusijom (dužina granice 3645 km) i Mongolijom (4677 km), na severoistoku sa DNR Korejom (1416 km), na jugu s Vijetnamom (1281 km), Laosom (423 km), Nepalom (1236 km) i Indijom (3380 km), a na zapadu s Pakistanom (523 km), Afganistanom (76 km), Tadžikistanom (414 km), Kirgistanom (858 km) i Kazahstanom (1533 km). Na istoku Kina izlazi na rubna mora Tihog okeana: Žuto more sa zalivom Bo Hai, Istočnokinesko i Južnokinesko more. Ukupna dužina obale kopnene Kine je 18.000 km.

Državna himna: "Marš dobrovoljaca"
Glavni grad Peking
Najveći grad Šangaj
Službeni jezici kineski
Uspostava 1. oktobar 1949.
Površina
-   Ukupno 9.596.960 km2 (4.)
4 sq mi
-   Voda (%) 2,80
Stanovništvo
-   Popis iz 2002   1.298.847.624 (1.)
-   Gustoća 135/km2
349.6/sq mi
Valuta Juan (RMB)
Vremenska zona +8
Pozivni broj 86


(Wikipedija)

Reljef

Kina se po građi i postanku sastoji od tri velika područja: stare sinijske mase na istoku, paleozoičnih planina na severozapadu i mlađih nabranih planina na jugozapadu. Na planine otpada 33% (čak 26 % površine je više od 3000 m), na visoke zaravni 26%, uvale i basene 19%, nizine 12% i pobrđa 10% površine Kine.

Sinijska masa sagrađena je od starih stena, koje su se nabrale već u arhaiku, a paleozoične naslage koje leže na arhajskim nisu nabrane. Severni deo sinijske mase razlomljen je rasedima pa su neki delovi spušteni i pokriveni mladim plavnim nanosima.

Na reljef Kine veliki uticaj imalo je poniranje indijske litosferne ploče pod evroazijsku, što je dovelo do izdizanja Tibeta i nastanka mlađeg nabranog gorja Himalaji. S prosečnom visinom od 4000 km Tibet je najviša visoravan na Zemlji. Njegovim izdizanjem nastao je niz golemih stepenica kojima se teren spušta s jugozapada prema severu i istoku. Između sinijske mase i sibirskog prakopna Angare nabrao se u paleozoiku kontinentalni zapadni deo Kine s visokim gorskim masivima: Tien Shan (7439 m), Džungarski Alatau (4463 m) i Mongolski masiv, tj. Altaj. Ta gorja, građena od kristalnih i metamorfnih škriljaca, bila su u toku duge geološke prošlosti poravnata i u tercijaru, odnosno na početku kvarara izdignuta. Tien Šan je u mlađem tercijaru bio izdignut i rasedima izlomljen u više planinskih lanaca.
Satelitska slika Kine

Tibet okružuju s juga Himalaji (Mt. Everest, 8850 m, najviši vrh na Zemlji), a sa severa Kunlun (7723 m). Na istoku je ograđen strmim gorjem Anyemaqen, Gongga, Hengduan i drugima, koja se pružaju meridionalno. Između gorja Tien Shana na severu i Kunluna na jugu nalazi se izolovana Tarimska zavala koja je nastala duž raseda u mlađem tercijaru i kvartaru. Pretežno je ispunjena naslagama šljunka, prapora i gline. Najveći deo Tarimske zavale je peščana pustinja. Kroz severni dio zavale protiče reka Tarim. Između istočnih ogranaka Tien Shana nalazi se depresija Turpam (–154 m), a severno od Tien Shana Džungarska zavala. Najrasprostranenija zavala je Gobi, koja se prema istoku pruža do Velikog Hingana (2034 m). To je pretežno valovit kraj s malim isponima, a južni deo je prava pustinja. Područje između gorja Ćilijana (Qilian) na zapadu i Taihanga na istoku pokriveno je debelim naslagama prapora.

Tibetska visoravan se prema jugoistoku stepenasto spušta preko zaravni Yunnan-Guizhou i Sichuanskoga basena. U nizinskom području najveće su Istočnokineska nizija u Mandžuriji, Velika nizija u donjem toku Huang Hea te naplavna ravnica u srednjem i donjem toku Jangcea, koje su međusobno odvojene niskim gorjem. S najvećih planinskih delova pod večnim snijegom spuštaju se ogromni lednici.

Obala je uglavnom niska, a more uz obalu je plitko (200 m). Kini pripada 5400 ostrva.

Klima

Osim geografskog položaja i reljefa na klimu Kine veliki utjecaj imaju i monsuni. Od rujna do ožujka pušu hladni i suhi sjeverozapadni vjetrovi iz sjeverne i srednje Azije, a od ožujka do rujna vlažni jugoistočni vjetrovi s oceana koji donose kišu. Dolinama velikih rijeka prodire utjecaj oceana duboko u unutrašnjost kopna, sve do Mongolije. Zbog toga jugoistočni dio Kine ima suptropsku klimu (1600 do 2000 mm oborina), a sjeverni hladnu i suhu kontinentalnu klimu. U sjevernom dijelu Kine godišnja količina oborina ne prelazi 1000 mm. Suša je u sjevernom dijelu Kine vrlo česta. Znatnu količinu oborina dobiva ciklonalnim kišama istočni dio Kine. Najmanje oborina dobivaju zatvorena područja Tarimske zavale i Gobi, a najviše južni krajevi Tibeta, zbog ljetnog monsuna. U zapadnom kontinentalnom dijelu Kine zime su na viskoim planinama duge i vrlo hladne, a ljeta kratka i hladna, dok je u zavalama temperatura ljeti vrlo visoka, a zimi niska. Za izmjene monsuna tajfuni često pustoše jugoistočno primorje Kine.

Vode

Golema riječna mreža Kine pripada porječju Jangcea (18,9%, treća rijeka po duljini na svijetu, 6300 km), Huang Hea – Žute rijeke (7,9%), Xi Jianga, Sungarija, Jianga, Liaoa i Amura. Čak 35,7% površine Kine otpada na endoreična područja: u suhim, izoliranim zavalama kontinentalne Kine rijeke se ulijevaju u jezera, koja su bez otjecanja ili se gube u pijesku. U gornjem toku gotovo sve rijeke imaju velik pad, u donjem toku obiluju rastrošenim materijalom, koji se taloži u nizini, a osobito u delti Yangtzea. Zbog obilja nanosa, koji se jedan dio taloži i u koritu rijeke, riječna korita se povisuju, pa se rijeke često izlijevaju i tako nastaju velike poplave. Rijeka Huang He više je puta promijenila smjer donjeg toka i ušće.

U sjevernom dijelu Kine riječna je mreža dobro razvedena, ali se rijeke zimi zaleđuju. Glavna je rijeka južne Kine Xi Jiang, koja se razgranatom deltom ulijeva u Južnokinesko more. Južni se dio Tibeta preko Inda, Brahmaputre, Irrawaddyja i drugih rijeka odvodnjava u Indijski ocean. Plovne su uglavnom veće rijeke u južnom i srednjem dijelu Kine, osobito Yangtze i Huang He. Plovni kanali, od kojih je najpznatiji Veliki kanal, dug oko 1800 km, služe i za natapanje. Mreža kanala za natapanje omogućuje natapanje od 49,8 milijuna ha poljoprivrednog područja. Kanali često nadomještaju ceste. Najviše jezera ima oko donjeg toka Yangtzea i po suhim zavalama u unutrašnosti Kine.


(Wikipedija)

Клима

Клима Кине је веома разнолика — од суптропске на југу до умерене на северу. На обали време одређују монсуни, који се јављају због различитих апсорпционе моћи земљишта и океана. Сезонско кретање ваздуха и пратећи ветар доносе велике количине влаге лети и релативно суве зиме. Долазак и трајање монсуна у великој мери одређују број и расподелу падавина у земљи. Огромна разлика у ширини, дужини и висини Кине за последицу има различите температуре и временске режиме, упркос чињеници да највећи део земље лежи у области умерене климе.

Најсевернија кинеска покрајина Хеилунгђанг налази се у области умерене климе, а јужно острво Хајнан у тропима. Температура разлике између ове две регије током зимских месеци је велика, али је у лето разлика се смањује. У северном делу Хеилунгђанга температура у јануару може пасти и до -30 °C, просечна температура — око 0 °C. Просечна температура у јулу ове области је 20 °C. У јужним деловима покрајине Гуангдунг просечна температура се креће од 10 °C у јануару до 28 °C у јулу.

Падавине варирају чак и више од температуре. На јужним падинама Кинлинг падају велике количине кише, највише за време летњих монсуна. Северно и западно од планине вероватноћа падавина се смањује. Северозападна област земље је веома сува, са пустињама (Такла Макан, Гоби, Ордос) и готово без падавина.

Јужне и источне области Кине често (око 5 пута годишње) страдају од разорних тајфуна и поплава, монсуна, цунамија и суше. Велики проблем представљања ширење пустиња, посебно пустиње Гоби. Иако су заштитни појасеви шума сађени још од 1970их смањили учестаност пешчаних олуја, дуже суше и лоше пољопривредне навике изазивају пешчане олује које муче северну Кину сваког пролећа, а одатле се шире према Кореји и Јапану. Кина губи годишње око 4.000 km² земље због дезертификације. Воде, ерозија и контрола загађења су постале важна питања у односима Кине са другим земљама.

Флора и фауна

Јужна Кина претежно је прекривена влажним суптропским зимзеленим шумама, средње листопадним, а сјеверна четинарским шумама. Сечуански крај се одликује великим бројем ендемичних врста, а Манџурија ендемичним врстама четињача. У Манџурији су раширене ливаде и пашњаци, а на крајњем истоку и степе. Флора високога планинског појаса убраја се у врстама најбогатије флоре на свету. Шума је јаче развијена на пристранцима који су изложени влажним вјетровима. На шумско подручје отпада око 13,9% површине Кине. Највећи су шумски комплекси у Манџурији и на планинама Сечуана. У Кини расте око 3000 врста биљака које се користе у медицинске сврхе. Суве завале у унутрашњости Кине и на сјеверу обрасле су травом и грмљем или су полупустиње. За вегетацију, особито за пољопривреду, врло је значајно подручје прапора око средишњег тока реке Хоангјо, које је настало у плеистоценско ледено доба еолским наносима прашине из пустињских крајева средње Азије.

Историја

Праисторија

Археолошки докази показују да су рани хоминиди насељавали Кину пре између 250.000 и 2,24 милиона година.[18] У пећини у Џоукоудијену (код данашњег Пекинга) нађени су фосили датирани између 300.000 и 780.000 година пре нове ере.[19][20] Фосили припадају пекиншком човеку, врсти хомо еректуса који је користио ватру. Остаци хомо сапиенса пронађених на истом локалитету су датирани у период између 18.000 и 11.0000 година пре нове ере.[21]
Рани династички период

Древна Кина је једна од најстаријих цивилизација човечанства. Историја Кине према традиционалним кинеским записима се протеже до времена Три суверена и пет императора пре око 5000 година. Записана историја подржана археолошким доказима потиче из 16. века п. н. е.[22] Кина је једна од најстаријих континуалних цивилизација на свету. За корњачин оклоп који се користио за прорицање са ознакама које подсећају на древно кинеско писмо из династије Шенг је установљено да потичу из времена око 1500. п. н. е. Кинеска држава потиче од градова-држава у долини Хоангхоа.

Царска Кина


Година 221. п. н. е. се често узима за годину у којој је Кина уједињена у велико краљевство или царство. Те године Ћин Ш’ хуанг је први ујединио Кину. Сукцесивне кинеске династије су развиле бирократски систем који је омогућио кинеском цару да контролише огромну територију.

Конвенционално гледиште на историју Кине је да је држава пролазиле кроз периоде политичког јединства и нејединства, а повремено су њом доминирали туђински народи, од којих се већина стопила са Кинезима. Културни и политички утицаји из многих делова Азије, преношени сукцесивним имиграцијама, ширењима и културним асимилацијама спојили су се у кинеску културу.

Република Кина (1912—1949)



Дана Република Кина је основана 1. јануара 1912, означивши крај царске Кине. Сун Јат Сен, вођа странке Куоминтанг, је проглашен за привременог председника Републике Кине. Међутим, место председника је касније дато Јуан Шикају, бившем генералу династије Ћинг, који је обезбедио пребег на страну револуције читаве пекиншке војске. Јуан се прогласио 1915. прогласио царем Кине, али је био приморан да абдицира и успостави републику због непопуларности, не само међу становништвом, већ и из редову сопствене пекиншке војске и њених команданата.

После смрти Јуан Шикаја 1916, Кина је политички издељена, са међународно признатом али практично немоћном националном владом са седиштем у Пекингу. Обласни господара су имали стварну контролу над својим територијама. Крајем 1920их, националистички Куоминтанг, под Чанг Кај Шеком, успео је да поново уједињени земљу под својом контролом низом вештих војних и политичких маневара, познатих под именом Северна експедиција. Куоминтанг је преместио главни град државе у Нанкинг и спроводио „политичко туторство“, међуфаза политичког програма Сун Јат Сена Три народна начела за преображај Кине у модерну демократску држава. У пракси, политичко туторство је значило једнопартијску владавину Куоминтанга, али је странка је политички подељена на ривалске фракције. Ова политичка подела је отежала Чангу борбу против комуниста, са којима је Куоминтанг ратовао од 1927. у Кинеском грађанском рату. Куоминтанг је у почетку успешно водио рат, посебно након што су се комунисти повукли у Дугом маршу, али су Сијански инцидент и јапанска агресија приморали Чанга да се супростави Јапану. Јапан је, користећи хаос у коме се нашла Кина, већ 1931. заузео Манџурију и успоставио марионетску државу Манџукуо, а потом постепено ширио свој утицај преко про-јапанских обласних господара.

Други кинеско-јапански рат (1937-1945), део Другог светског рата, изнедрио је нелагодан савез Куоминтанга и комуниста. Јапанск окупација у северној Кини је довела до бројних ратних злочина почињених над цивилним становништвом; укупно је погинуло чак 20 милиона кинеских цивила. Процењено је да је само у Нанкингу током јапанске окупације масакрирано 200.000 Кинеза. Јапан се безусловно предао 1945. Тајван и Пенху су ствљени под административну управу Републике Кине, која је одмах прогласила суверенитет над овим острвима. Кина је изашла из рата као победник, али опустошена и финансијски сломљенаи. Наставак неповерења између Куоминтанга и комуниста довео је до наставка грађанског рата. Године 1947, ступио је на снагу нови устав, али због сталних сукоба многе одредбе устава Републике Кине нису никада спроводене у континенталном делу Кине.

Народна Република Кина (1949—данас)

Кинески грађански рат завршио је 1949. КП Кине је преузела власт над главнином Кине, сем Тајвана. Куоминтанг се повукао на Тајван и нека мала острва Фуџијана. Мао Цедунг је 1. октобра 1949. прогласио Народну Републику Кину. Мао Цедунг се повукао са позиције председника Кине 1959. после неколико великих економских неуспеха, као што је био Велики скок напред. Ли Шаођи га је заменио, али Мао је и даље имао огроман утицај на партију и остао је генерални секретар КП Кине. Једно време Кином је управљало умерено вођство: Ли Шаођи, Денг Сјаопинг и други, који су започели економске реформе. Мао Цедунг и његови савезници су 1966. лансирали Културну револуцију. Према мишљењу многих историчара то је био покушај да се очисти вођство од умерених елемената. Маови следбеници су то сматрали експериментом директне демократије и први покушај борбе против корупције и других негативних утицаја на кинеско друштво. Развио се Маов култ, а привреда земље је током тога периода назадовала. Дошло је до великог нереда током Културне револуције, па је председник владе Џоу Енлај посредовао у смањивању деструктивности и помагао је умерене елементе. Џоу Енлај је иницирао нормализацију односа са САД, па је Кина 1971. постала члан Савета безбедности ОУН уместо Тајвана, који је дотад представљао Кину. Последњих година живота отворено је критиковао жену Мао Цедунга и преостале припаднике банде четворо. Био је најближи сарадник Денг Сјаопинга и помогао је да се Кина након културне револуције ослободи радикалних елемената.

После Маове смрти 1976. ухапшена је Четворочлана банда, а Денг Сјаопинг је успео да преузме власт од Маовог наследника Хуа Гуофенга. Денг није никад постао шеф партије или државе, али је својим утицајем на партију водио земљу путем економских реформи. Прагматизам којим је водио Кину оцртан је његовим речима: „Није битно да ли је мачка црна или бела, битно је да лови мишеве“. Комунистичка партија је смањила своју свеобухватну контролу. Распуштене су и задруге, а сељаци су почели добијати земљу у закуп. Због тога је дошло до повећања пољопривредне производње.

Наука и технологија

Историја

Кина је била светски лидер у науци и технологији до Минг династије. Четри велика открића Кине: прављења папира, компаса, барута и штампарство су се прошириле широм Азије и Европе. Међутим, кинеске научне активности су се смањиле у 14. веку. За разлику од научника у Европи који су прошли кроз научну револуцију, средњовековни кинески мислиоци нису покушали да редукују обсервације природе на математичке законе, и нису формирали школовану заједницу која би могла да има критичко мишљење и могла да преиспитује научни допринос других. Кинеско друштво се концентрисало на литературу, уметност, јавну администрацију, док се наука и технологија сматрала тривијалним и мање битним.[23]

Након више војних пораза у сукобима са западним нацијама у 19. веку, кинески реформисти су почели да промовишу модерну науку и технологију као део политике јачања државе. Грађански рат у Кини се завршио 1949. победом Комунистичке партије, а напори да се организује наука у технологија били су засновани на моделу Совјетског Савеза. Културна револуција (1966-76) имала је катастрофалан утицај на кинеску науку истраживања, јер су научници били прогањани а улагање у истраживања и образовање је било редуковано. Након смрти Мао Цедунга 1976, улагање у науку и технологију је драстично повећано јер је преовладало мишљење да је то стуб модернизације, а започела је и реформа образовног система.[23]

Модерна ера

После културне револуције, Кина је брзо постала једна од светских водећих технолошких сила,[24] улагајући преко 100 милијарде долара у научна истраживања и развој у 2011.[25] На науку и технологију се гледа као битну ствар за постизање економских и политичких циљева, а сматра се да је то и извор националног поноса до нивоа да се то описује као „техно-национализам“.

Кина је брзо развила образовани систем у коме је наглашен значај науке, математике и инжењеринга; само у 2009. преко 10.000 инжењера је докторирали, а 500.000 дипломирало, што је више од било које друге државе.[26] Кина је такође друга у свету по броју објављених научних радова, само у 2010. објављено је 121.500, укључујући 5.200 у водећим међународним часописима.[27] Кинеске компаније попут Huawei и Lenovo су светски лидери у телекомуникацијама и рачунарству,[28][29][30] а кинески суперрачунари се редовно рангирају међу најјачима.[31] Кина је такође и највећи инвеститор у технологије обновљиве енергије.[32]

Кинески космички програм је један од најактивнијих у свету и важан извор националног поноса.[33][34] Први сателит из Кине је лансиран 1970, а 2003. Кина је постала трећа држава која је самостално посала људску посаду у свемир. 2008. године Кина је извела прву мисију у којој је изведена прва активност ван ракете у Шенгџоу 7 мисији. 2011. је лансирана прва кинеска свемирска станица Тиангонг-1, као први део изградње велике свемирске станице са људском посадом до 2020.[35] Кинески лунарни програм има за план да се 2013. лансира и на месец слети беспилотна летелица, а мисија са лунарним слетањем се планира за 2025.

Административна подела

Народна Република Кина има суверенитет над двадесет и три покрајине, док Тајван сматра својом двадесет и трећом покрајином. Ту су још и пет аутономних области, четири региона и две специјалне административне регије које уживају велику аутономију. Двадесет две покрајине, пет аутономија и четири региона називају се још и континенталном Кином, са изузетком Хонг Конга и Макауа.

Највећи градови


1 Шангај Шангај 22.315.426
2 Пекинг Пекинг 18.827.000
3 Тјенцин Тјенцин 11.090.314
4 Гуангџоу Гуангдунг 11.070.654
5 Шенџен Гуангдунг 10.357.938
6 Дунгуан Гуангдунг 8.220.937
7 Ченгду Сичуан 7.123.697
8 Хонгконг Хонгконг 7.055.071
9 Нанкинг Ђангсу 6.852.984
10 Вухан Хубеј 6.434.373
11 Шенјанг Љаонинг 5.743.718
12 Хангџоу Џеђанг 5.695.313
13 Чунгкинг Чунгкинг 5.402.721
14 Харбин Хејлунгђанг 4.517.549
15 Суџоу Ђангсу 4.074.000
16 Ђинан Шандунг 3.922.180
17 Си'ан Шенси 3.890.098
18 Вуси Ђангсу 3.542.319
19 Хефеј Анхуеј 3.352.076
20 Чангчуен Ђилин 3.341.700
Попис становништва 2010

Пекинг



Пекинг (на кинеском: 北京, Běijīng — северна престоница) је главни град Народне Републике Кине (НРК). Према процени из 2009. у граду је живело 7.817.968 становника.[1] Са 14,5 милиона становника у ширем подручју, други је највећи град у Кини после Шангаја. Једна је од четири градске области које су под директном контролом Централне владе, велики је саобраћајни центар са мноштвом пруга, путева и ауто-путева који улазе и излазе из њега у свим правцима. Такође је и политички, културни и образовни центар НРК, док су Шангај и Хонг Конг значајнији економски центри од Пекинга.

Градска самоуправа Град Пекинг
Основан 473. п. н. е.
Становништво
Становништво (2009) 7.817.968 (процена)
Агломерација 17.430.000
Густина становништва 924 ст/км²
Географске карактеристике
Координате 39°54′50″N 116°23′30″E
Надморска висина 43,5 м
Површина 16.801,25 (општина) км²

Историја

Рана историја

Најранији остаци људског становања у Пекингу су нађени у пећинама Брда змајеве кости код места Џоукоудијен у дистрикту Фангшан, 50 километара југозападно од Пекинга, у којима је живео пекиншки човек.[3] Фосили хомо еректуса из ове пећине потичу из времена од пре 230—250.000 година. На локалитету је откопано стотине хиљада артефаката од камена, већином ситно оруђе разних облика. Карактеристичне су грубе алатке већег обима за бацање и сечење (рани период). Током позног доба користе се микролити, а честа су камена шила. Синантропуси су живели углавном сакупљачким начином живота, али су се бавили и ловом. Археолошко налазиште на коме је откривен пекиншки човек је од 1987. на листи Светске културне баштине[3].

Палеолитски хомо сапиенс је такође живео овде пре око 27.000 година[4]. У близини Пекинга су до пре 1000. година пре нове ере постојали градови, као и главни град државе Јан, једне од зараћених страна у Периоду зараћених држава, Ји је основан на месту данашњег Пекинга.[5]

Након пада државе Јан, потоње династије Ћин, Хан и Јин су поставили локалне префектуре у овој области.[5] За време династије Танг, Пекинг је постао штаб фанјашког јиедушија, војног управника садашње северне хебејске области. Ан Лушан је одавде повео устанак Ан Ши 775. године

Средњовековни период

Године 936. касна династија Јин (936-947) из северне Кине је изгубила своје северне територије, укључујући данашњи Пекинг, када их је анексирао китански владар Дегуан[6]. Године 938. династија Лијао је основала нову престоницу Нанкинг (Јужна престоница). Јурченска династија Јин је заузела територију династије Лијао и 1153. пренела своју престоницу у Нанкинг и променила му име у Џунгду.[5] Џунгду се налазио у подручју око данашњег Тијенингсија, југозападно од данашњег Пекинга. Неке од најстаријих грађевина које данас постоје у Пекингу, укључујући џамију Нијуђије и храм Тијенинг, потичу из времена династије Лијао[7].

Монголи су спалили Џунгду до темеља 1215. и поново га изградили године 1267. северно од престонице Јина.[8] У припремама за освајање целе Кине, оснивач династије Јуан Кублај Кан је подигао град Канбалик и учинио га својом престоницом. Изградња града је завршена 1293.[5] Канова одлука је умногоме побољшала статус града који се налазио на северним границама Кине. Канбалик се налазио северно од центра данашњег Пекинга. Центар му се налазио на месту где је сада северни део 2. кружног пута, а простирао се на север до између 3. и 4. кружног пута.

Период династија Минг и Ћинг

Након пада династије Јуан 1368, град је обновила династија Минг и основала префектуру Шунтијен у области око града. Године 1403. трећи цар из династије Минг Југнле је преместио престоницу Минга из Нанкинга у Пекинг. Током династије Минг, Пекинг је добио данашњи облик, а зидине из времена Минга су служиле као градске зидине Пекинга све до модерних времена, када су порушене, а 2. кружни пут је саграђен на њиховом месту.

Верује се да је Пекинг био највећи град на свету од 1425. до 1650. и од 1710. до 1825. Данас је он 17. по реду највећих светских градова.[9]
Забрањени град и Дворана савршене хармоније, поглед са Капије савршене Хармоније

Забрањени град је саграђен ускоро након тога (1406—1420), а пратио га је Храм неба (1420) и бројни други градитељски пројекти. Тјенанмен, који је постао државни симбол Народне Републике Кине и налази се на њеном грбу, је два пута спаљен за време династије Минг, а последња обнова је извршена 1651.

Након што су Манџурци збацили династију Минг и успоставили династију Ћинг, Пекинг је остао престоница Кине током владавине династије Ћинг. Као и током претходних династија, Пекинг је носио и име Ђингши, што је имало исто значење као и Манџурски израз Г'мун Х'цен. Пекинг су током Боксерског устанка 1900. опселе и заузеле стране армије.

Период Републике Кине

Синхајска револуција из 1911, чији је циљ био да се династија Ћинг замени републиком, је у почетку намеравала да успостави свој главни град у Нанкингу. Након што је високи званичник Ћинга Јуан Шикај приморао на абдикацију последњег цара из династије Ћинг и осигурао успех револуције, револуционари у Нанкингу су прихватили да Јуан буде председник нове Републике Кине, а да главни град остане Пекинг.

Јуан је постепено учврстио власт, што је кулминирало његовим пролашењем Кинеског царства крајем 1915. са њим као царем. Овај потез је био врло непопуларан, а сам Јуан је умро мање од годину дана касније. У Пекингу је 1919. почео Покрет 4. маја усмерен против феудализма и империјализма. Кина је након Јуанове смрти потпала под контролу регионалних команданата, а најјаче фракције су водиле честе ратове (Џилско-анхујски рат, Први џилско-фенгтијенски рат и Други џилско-фенгтијенски рат) да би преузели власт над Пекингом.

Након успеха Куоминтангове Северне експедиције која је примирила команданте на северу, Нанкинг је званично проглашен престоницом Републике Кине 1928, а Пекинг је преименован у Пејпинг 28. јуна 1928.[10], што значи „северни мир“.[2]

Током Другог кинеско-јапанског рата, Јапан је освојио Пејпинг 29. јула 1937.[2] Током окупације, граду је враћено старо име Пекинг и постао је седиште Привремене Владе Републике Кине, марионетске државе која је управљала кинеским делом северне Кине под окупацијом Јапана. Касније је та влада спојена са већом владом Ванг Ђингвеја, чије је седиште било у Нанкингу. Царска јапанска армија је у граду основала јединицу 1855, одељење јединице 731, за бактериолошко истраживање, у ком су јапански доктори производили биолошко и хемијско оружје и тестирали га над људима.

Након предаје Јапана у Другом светском рату, Пекингу је 15. августа 1945. опет промењено име у Пејпинг.

Период Народне Републике Кине

Дана 31. јануара 1949, током Кинеског грађанског рата, комунистичке снаге су ушле у Пекинг без борбе. Комунистичка партија Кине на челу са Мао Цедунгом је 1. октобра 1949. на Тјенанмену објавила стварање Народне Републике Кине. Само неколико дана раније, Народна политичка консултативна конференција Кине је одлучила да ће Пејпинг бити главни град нове државе и да ће му име бити промењено назад у Пекинг.

У време оснивања Народне Републике, градска област Пекинга се састојала само од њеног градског подручја и околних предграђа. Урбани део је подељен у неколико малих дистрикта унутар онога што је данас познато као 2. кружни пут. Од тада је неколико околних округа укључено у општину, проширивши површину пекиншке области неколико пута. Градске зидине Пекинга су порушене између 1965. и 1969, током Културне револуције, да би се ослободио простор за изградњу 2. кружног пута.

Након економских реформи Денг Сјаопинга, урбано подручје Пекинга се знатно проширило. Некада се налазило у границама 2. и 3. кружног пута, а данас излази из граница 5. и 6 кружног пута, уз многа пољопривредна подручја претворена у стамбене или пословне четврти. Нова пословна зона се развија у области Гуомао, Вангфуђинг и Сјидан су се преобразили у трговачке четврти, док је Џунганцун постао центар електронске индустрије у Кини.

Током последњих година, ширење Пекинга је такође донело на видело неке проблеме урбанизације, као што је густ сабраћај, лош квалитет ваздуха, губитак историјских делова града и значајан прилив досељеника из сиромашнијих делова државе, посебно из сеоских крајева. Почетком 2005. влада Кине је одобрила план да се коначно заустави неконтролисани развој Пекинга у свим смеровима. Развој главног града Кине ће се сада одвијати у два полукружна појаса изван центра града (на запад и исток), уместо у концентричним круговима.

Географија и клима





Пекинг се налази на северном врху приближно троугласте Севернокинеске низије, која се отвара ка југу и истоку од града. Планине на северу, северозападу и западу штите град и пољопривредне области од пустињских степа. Над северозападним деловима градске области, посебно округом Јенћинг и дистриктом Хуаижоу, доминирају Ђинду планине, док западне границе области уоквирују Сјишан планине. Велики кинески зид, који се простире дуж северних делова градске области Пекинга, се користио овом неравном топографијом да одбрани Кину од номадских упада из степа. Врх Донглинг у венцу Сјишан и на граници са Хебејском облашћу је највећи врх градске области Пекинга, са висином од 2303 m. Главне реке коју протиче кроз пекиншку област су Јунгдинг и Чаобаи, део система реке Хај, које теку на југ. Пекинг је такође северни терминал Великог кинеског канала, који је ископан кроз Севернокинеску равницу до Хангџоа. Резервоар Мијин, изграђен на горњим рукавцима реке Чаобаи је највећи пекиншки резервоар и од суштинске је важности за снабдевање града водом.

Урбани део Пекинга се налази у централном делу градске области и заузима мали, али све више растући део градске области. Урбани део Пекинга се шири изван граница концентричних кружних путева, од којих је најудаљенији од центра 6. кружни пут, који пролази кроз неколико приградских насеља. Капија и трг Тјенанмен се налазе јужно од Забрањеног града, бивше резиденције кинеских царева. Западно од Тјенанмена је Џунгнанхаи, резиденција највиших политичара Народне Републике Кине. Кроз центар Пекинга, правцем исток-запад је Авенија Чанг'ан, једна од главних улица у Пекингу.

Клима у Пекингу је монсунска влажна континентална клима, коју одликују топла и влажна лета услед источноазијских монсуна и углавном хладне, ветровите и суве зиме због утицаја сибирског антициклона. Просечна температура у јануару је од -7 до -4 °C, док је температура у јулу 25 до 26 °C. Највиша икад забележена темепратура је 42 °C, а најнижа -27 °C.[11] Годишња количина падавина је преко 600 mm, од којих 75% падне лети.

.

.

.

.

.

.

.

.

.

.