Goran Lazovic

Оријана, жена коју сам волео!

-Постоје моменти у животу, када ћутање постаје грех а причање постаје обавеза! – рекла је сестрићу Едуарду отварајући шампањац, који јој је уз цигарете био једина храна, у њеном њујоршком апартману, у 61. улици, где је писала споро и уживала у откуцајима писаће машине “oliveti“’.
Њујорк је тих дана личио на Лос Анђелес, у којем се, причала је, ништа не креће осим аутомобила, и где ништа не расте осим пластике.
У Тоскани је још трајало лето, а у њеној сеоској породичној кући недалеко од Фиренце, где су некад сви Фалачиеви, отац Едуардо, мајка Тоска, кћерка анархисте Августа Контињија, сестре Нера и Паола, и стриц Бруно, знали да уживају у фирентинском несланом хлебу и причама издалека, увлачила се тишина.
Силвио Берлускони, онај кога је назвала – идиотом!, послао је авион по Оријану Фалачи, већ изнурену од болести, а она која је тврдила да су Запад и Европа болеснији од ње, тражила је само да се све обави у строгој тајности.
-Умрећу на ногама! – говорила је, подсећајући да је моћ мрзак и нехуман феномен!
Био је петак кад је објављено да је умрла!
Папа Бенедикт XVI, с којим се сретала и причала му о свом атеизму, на вест о Оријаниној смрти повукао се у Ватиканску капелу и помолио за спас њене душе.
Та жена, која је личила на шешир пун трешања, с поносом је говорила како је њена рођака Илдебранди била оптужена за јерес и жива спаљена, јер је, по оптужби инквизиције, кувала јагњеће месо у време часног поста.
И скоро у тајности, уз пуно цвећа и двадесетак присутних, на гробљу Agli Allori, сахрањена је Оријана Фалачи, у породичној гробници, поред оца, мајке и сестре.
Сви су умрли од рака.
Поред њих је и камени облутак Алекоса Панагулиса, човека кога је волела, песника и политичара.
Када је он погинуо, Оријана је изгубила његово дете које је носила у стомаку.
Са њом су у гроб положене и три жуте руже.
И новине “Каријера дела Сера“.
Франко Зафирели, режисер и десничар, и најслађе љубавно искуство једног фратра, у часу кад се Италија опраштала од Пирандела, признао је да је Оријана била најважнија жена коју је Фиренца имала у прошлом веку.
И на ковчег је спустио свој “Златни флорин“, који Фалачиева никада није добила, а који се додељује најзначајнијим Фирентинцима.
-Дете моје, настојим да ти објасним да бити мушкарац не значи имати само реп спреда, него значи – бити личност! – писала је Оријана Фалачи нерођеном детету.
И тврдила да се Европа као курва предала султанима.
И сад се више не зове Европа, него – Еурабија.
Жена која није разговарала само са Хитлером и Стаљином, уверена да кад човек одустане од својих принципа и вредности постаје мртав, и да је ислам религија која није ништа произвела осим верника, на самрти је рекла:
-Кроз своје књиге умрећу, надам се, мање него кад умрем!
Била је чак и партизанка, и звала се – Емилија.
У плетеницама је преносила поруке, а у корпи с поврћем бомбе.
Волео сам ту жену, онако како се не воле жене, читао сам је до поноћи, замишљао, почео да је једем, глођем, од њених вијетнамских прича до мог Бродарева није био ни трептај хода, од њених реченица правио сам јутарњу кафу, учио се памћењу и све би то можда престало да је нисам срео једне јесени у Београду.
Успео сам да јој пружим руку.
Била је то жена коју сам волео.
И умрла је на дан кад сам се ја родио!

Владимир Скобцов – Србија је моја душа и моја савест!


Деци у украјинским школама дају компот звани – “крв руских младенаца“ – прича Владимир Скобцов, песник и бард, Орфеј Донбаса, како га зове велика Јуна Петровна, уверена да поседује божји дар и језик тајног знања.
Рођен је у Доњецку, бавио се и боксом, тврди да је први пут умро 1974. од једне нечасне љубави, он, који Гогоља и Булгакова сматра најискренијим пријатељима, увек у белој рубашки, с гитаром, налик Пушкину из времена војне с Турцима, јутрос је слушао суседе како се хвале што су живи:
-Јеси ли видео како ми је метак прошао поред главе?
-Мени је прохујао поред ногу. Ти га не би ни осетио, зато ја имам више разлога да славим!
И прича о животу на првој линији фронта, о крви недужних људи, тврдећи да фашизам није у мајдановским клозетима него у главама, сећа се кад су бранили Дебаљцево, кад су гореле куће, јаукале старице, са зидова падале иконе, кад су им укро-нацисти ракетама копали гробове.
И кад су се вратили у Доњецк, из Запорожја му се јавила једна позната песникиња, која га је упитала: – зашто сте нарушили примирје?
-А ја тад нисам знао ни да л ми је глава на рамену, како смо преживели и одбранили Дебаљцево!
Кијевске власти све чине да нацистичку идеју упакују у демократски целофан.
-Сад нам је теже него кад смо ратовали против Немаца. Нама Немци нису ништа, а ово су наша браћа, суседи…! Они нама нуде други идентитет, баш овде где владају руски језик и руска култура, и то чине кукавички, подло, гађају школе и цркве, и хоће да нас приморају да будемо оно што нисмо.
Бог је језик, говорио је Бродски.
Он је Источник наше снаге, али фашисти то не знају.
Зато је Реч моје оружје.
И чуда је чинио Владимир Скобцов да истину о Донбасу сазна свет, посебно онај демократски, који више брине о здрављу виндзорских пудлица него о деци ове младе Републике, поготово онима којима су гранате однеле руке или ноге.
Направио је велики фестивал – “Бољшој Донбас“!
И долазили су великани руске сцене, од Кобзона до Степанцова, певали су у Доњецку и уметници из Белорусије, Француске, а Скобцов, учесник бројних фестивала ауторске песме, дипломама које је на њима добио – облепио је тоалет, јер му нису допустили да учествује на Грушинском фестивалу, да истакне заставу ДНР, тврдећи – либерално, да је то неполитичка манифестација.
-Ко сам ја без домовине? – упитао је тада себе. И одговорио тако тихо да су га чули само Јуна Петровна Мориц, читав Доњецк, и неки Срби, које у граду од милион ружа, већ зову – херојима!
-Србија је моја душа и моја савест! – говори ми Скобцов, чије књиге и песме знају напамет и људи из руских возова, онај обични свет који своје муке успављује у најјефтинијим плац-купеима, где се никада не може остати гладан, јер ти људи без родољубља не иду ни на пијац.
А кад падне ноћ, и кад запуца, небо, каже, постаје злаћано, па крваво, па модро, и док фијучу тако гранате, он гледа у звезде и све је сигурнији да једну никада неће погодити.
Та звезда се зове – Јуна Петровна Мориц, што у преводу значи – Донбас!

Родио се, Илија!


Данас је у Београду Рускиња Ксјуша, по презимену Радовић, у улици Краљице
Наталије, родила сина.
Дала му је име – Илија!
Господине, Мичел, желим Вам срећан лет.
Све чинимо да Вам Бог не врати оно што сте нама дали!

Медни Кадирова, Рамзан и подснежници!


-Најлепше звезде на небу назвао бих њеним именом! – каже Рамзан.
Она му је најдража песма!
-Пуно је волим, али код нас је неумесно о томе говорити.
Родила је десеторо деце!
Седам кћери и три сина, усвојила још два сирочета, Медни Мусаевна , супруга чеченског председника Рамзана Кадирова, жена меког гласа, скромна и умна.
И није напунила четрдесету.
Упознали су се у школи у селу Центарој.
-Ишао сам да видим где она живи, и гледао да ли ме види! – смешка се Кадиров, чије је презиме узела 1996.
-Имам дивну породицу, здраву децу, вољеног супруга. Срећна сам! – каже Медни.
Кћерке: Ајшат, Хадишат, Хутмат, Путмат, Тобарик, Ашура, и најмлађу Тјшат, и синове Ахмата, Зелимхана и Адама васпитава у традиционалном духу.
Они су од малена учили Куран, чак и кад нису знали да читају, јер су речи памтили по слуху!
-Деца су најлепше цвеће! – додаје, захвална на помоћи свекрве, Ајмани Несиевне, овогодишње добитнице сверуске награде “Штит и ружа“, која јој је додељена за бригу о сирочадима и породицама погинулих полицајаца, која у Чеченији представља симбол добра и милосрђа.
Најстарија кћерка Ајшат студент је чеченског државног универзитета.
Недавно се удала за Рамзановог школског друга, а до свадбе младенци су се познавали само две недеље. Сада живе одвојено, у својој кући.
Млађа кћерка Хутмат воли животиње. Има фарму оваца, крава и коза.
Синови Кадирових желе да буду професионални спортисти.
Млађани Ахмад познат је већ у боксерском свету. У једном мечу, противника је нокаутирао у четрнаестој секунди.
Медни Кадирова, чеченска жена-загонетка, склона ћутању, која поред матерњег чеченског одлично говори и руски, бави се и хуманитарним радом и често посећује болнице.
Такође, има и модну кућу Firdaws, и дизајнира муслиманску одећу!
Њени производи су познати не само у Чеченији него и у бројним исламским земљама: уникатни , рађени ручно, уз поштовање муслиманске традиције, увек су изазвали велико интересовање, посебно на модним ревијама у Москви.
-Захвалан сам судбини и Свевишњем, што сам нашао своју половину у лику Медни Мусаевне! – говори Кадиров, који је вољеној доносио цвеће, прелепе подснежнике, из високих кавкаских гора, а Медни их још чува.
И дражи су јој од свих дијаманата овога света.
-Испраћала сам га толико пута, каже, не знајући да ли ће се вратити. Нека те чува Свевишњи Алах, и понављала – ми ћемо те чекати!
У складу са исламском традицијом, следбеници Рамзана Кадирова у Чеченији већ имају по четири жене.
Лоша демографска ситуација и мањак младих мушкараца увођење полигамије, која је забрањена у Русији, виде као једино решење овог проблема.
Рамзан Кадиров, чувар завета предака, заштитник породице и заговорник забране абортуса, који је за разводе бракова, врло ретке у овој земљи, увео посебну процедуру – породично помирење, о другој жени не размишља.
-Та би морала бити паметнија и лепша , а таква не постоји!
Медни се осмехује и трепери од радости.
Док у Америци, где хришћанство сматрају сектом, а хомосексуализам демократским достигнећем, чеченске мушкарце називају варварима, људима који не знају за љубав.
Рамзан Кадиров, који никада не улази у очев радни кабинет нити седа на његову столицу, јер се сматра недостојним тога, недалеко од “грозне тврђаве“, како су прво звали Грозни, где су својевремено као војници службовали Љермонтов и Толстој, у граду Аргуну направио је џамију мајци у част.
И то је једна од малобројних џамија у свету са женским именом.
-Ако желиш у Рај, мораш угодити мајци! – каже. Мајка је нешто најсветије, и у Курану пише да је Рај у подножју мајке!
Медни гледа кроз прозор, и као да броји пахуље.
Ћути, а у мислима јој слике из села Джалке, три километра од Гудермеса.
Тамо расту најлепши подснежници.
Најлепши у Чеченији, најнемирнијој земљи Кавказа, којој је Кадиров донео мир.
И донеће их својој вољеној која не личи ни на једну.
Зато је он само њен!

ЉУДИ И ГРАДОВИ


Нова књига Горана Лазовића
Хит - издање СрбоАрта
720 страна, тврд повез, рецензент - Емир Кустурица!
Луксузно издање!

Несвакидашња књига ЉУДИ И ГРАДОВИ, исписана на више од седам стотина страна, која је према карактеризацији писца, ГОРАНА ЛАЗОВИЋА, можда роман, појавила се ових дана, свежа и другачија да остави траг у времену и опомене нас да у дигиталном добу и виртуелним световима постоје живи сусрет и разговори. Путописно-поетска проза причана и писана током вишегодишњих путовања и скитања од Монголије, Париза, Ростова на Дону, Беча, Прага, преко Сибира, Јасне пољане, Вероне, Иркутска, Венеције, Трира, Краснојарска, Кијева, Лавова, Нице, Хабаровска, Краснодара, Минхена, Долгопрудног, Карелије, Темишвара, Констатинова, Истанбула, Санкт Петербурга, све до Бајкалског језера. У књизи се налазе и Лазовићеви записи са Волге, доживљаји из села Бороваја, као и писма из Доњецка, приче о Тичјем пољу, Сребреници, Угљевику и московском Божићу.
“Људи и градови” воде нас кроз маштенске и “јестаствене светове”, душевним као и реалним пространствима, дарујући нас, штедро, али као у мимогреду, као да то ни помена вредно није, драгуљ-реченицама.
Ето, читајте и уживајте!
Очи ће вам бити озарене, као и душа, тако штогод нећете наћи на Интернету…то је оно причање крај ватре, у позни сат, лагано, пред озбиљним и мрким људима.
Зашто можда роман? Шта "Људе и градове" чини романом а шта недостаје да то буде?
Моја нова књига је у предворју класичног романа, има доста његових одлика али роман није, мада сам је жанровски крстио да то можда јесте.
Романом је чине људи и догађаји, повезана радња и време кроз које пролазим као учесник и сведок онога о чему пишем, или ми о томе причају: негде је то исповест, неретко само портрет јунака, а најчешће корачање за њима, след њихове судбине, и стално окретање за собом. Отуда и толико лирских минијатура, које повезују време, радњу и људе, па и градове.
На Толстојевом гробу например, у Јасној пољани, у чувеној Долини тишине, наспрам Дрвета љубави, често сам сретао људе који нису ни знали име онога над чијим гробом стоје, али су ту дошли по туристичком програму, као оне две Немице – лезбејке, које описујем у књизи, и када им је речено да су на важном месту, оне су узвратиле – кад смо већ ту, зашто да не направимо селфи?
Ово је књига о овом времену, кад моћници желе да нас увере да је свето све што је грешно, и кад се Рај представља као добро снабдевени супермаркет.
Људи су данас постали толико сами да су заборавили да причају са собом, или то чине толико гласно да нам се чини да разговарају са суседима које не познају.
И добро је што ово није класичан роман, за ту врсту литературе ово време нема времена.
Сад написати и објавити књигу од скоро хиљаду страна равно је покушају самоубиства.
Али, ето, хоћу да верујем, да ће доћи време кад ће људи корачати усправно и кад ће моћи слободно да кажу да не припадају ни једној партији а да буду поштовани, не на основу онога што имају, него, на основу онога шта знају.
Моја књига није за свакога, понајмање за оне који ће њене корице покушати да уклопе са бојом намештаја у спаваћој соби.

Морали сте проћи доста градова и срести пуно људи, колико да би настала књига?
Три године сам писао ову књигу, а колико сам за то време пропутовао најбоље знају моје патике, ове које сам урамио на веранди, које су само у једном месецу прошле више од 12 000 километара. Оне су се скоро распале, зато им не дам да пропадну. Биле су са мном на Бајкалу, тог лета, и у Краснодару и још на пет мора, у Санкт Петербургу, Москви, биле су и у Карелији, на два сата од Северног пола, и оне сад чекају да о њима напишем причу.
Не мора се проћи ни пуно мора ни пуно градова да би се написала оваква књига, али сам је написао, јер сам то желео исто као што сада хоћу да напишем књигу о поклонима које сам добијао на путовањима. Видите, можда несвесно, ја се опет враћам људима и градовима, онима који су ме гостили, јер у овој соби, где сада причамо, део је њихове душе, мириса, овде су и снови које сам тамо негде сањао, неизговорене речи, ево, чувам и медвеђе нокте из Сибира, и кад их дотакнем сетим се Ивана Ивановича из Зикова, који ме је извео на снег и уз хармонику ми казивао Пушкина. Он ми је поклонио комад брезове коре, и ја ћу на њему написати песму о тој ноћи када је Уљана Јаворска пливала по снегу.
Откуд жеља и потреба за живим разговором, сусретом лице у лице и погледом очи у очи у веку свеопште људске отуђености и монолога?
То је можда бољка из детињства, увек сам више волео да слушам него да причам, јер ме је ово друго пуно замарало.
Можда ме и сад због тога боле болести које сам заборавио!
Причи која нема меса не требају моје уши, имам ја у животу пречих ствари, уместо да слушам глупости, лепше се осећам кад гледам фотографије кад сам био на гробу Волође Мајаковског или да поново читам писма Марине Тарковски.
Од лоших прича ме боли желудац, више него од лоших људи.
Међутим, оно што ме плаши, човек је данас заборавио да прича, и кад то ради, свака прича бива обојена неверицом, можда и страхом, и све му се чини да ће му оно што каже ући у биографију које нема.
Зато, тражећи приче, ја сам налазио људе, и одлазио у градове, где сам сретао себе из детињих снова, домаштавао у сваком путопису по неки лик, чак и део радње, и исповедао се својој сабраћи, обично на гробљу, Кафки и Јесењину например, са собом водио неку Соњечку, измаштану од стотину зена, и све то да бих био уверљивији, и да би тај сусрет са неким од саговорника имао драмски набој, такав да читалац осети нечујни подсмех кад књигу испусти из руку.
Данас је човека теско гледати у очи, јер тамо најчешће ниста лепо нема да се види, или има забезекнутости кад му се учини несто добро.
Но, сналазио сам се, и сви људи са којима сам причао унели су ме у неке своје бележнице, јаве се понекад, неки ме зову братом, а неки, попут Сергеја Соломатина, једва чекају да опет дођем на Волгу, да ћутимо заједно.
Је ли сваки сусрет са човеком прича?
Сваки човек је солитер за себе, а ја нисам љубитељ високих зграда, у приземљу се најкомотније осећам, и не марим за поглед из птичје перспективе.
Томе су ме научили велики људи, неке књиге и очеве приче.
Растао сам у Бродареву, тамо су уске улице, и мисао је таква, и кад год бих се вратио са брда које смо звали Насова трешња, отац је питао – шта си видео?
-Ништа! – одговарао сам.
-Онда је добро! Од висине се, сине, глава квари!
Ту истину сам спознао код Јевтушенка, Вознесенског, Дмитрија Данилова, Вадима Степанцова, код Рубанова и других, који су, кад их гледате у квартовима где због њих долази поштар, скоро неприметни, можда обицнији од девојке која ради у продавници новина.
Једноставност је врлина памети, а ономе ко је паметан не пада на памет да изиграва провинцијску библиотекарку, која тугује кад се за њом дзибери не окрећу.
У Вашој књизи је велики број познатих и значајних светских имена, обавијених велом недодирљивости, колико је тешко или лако причати са таквим људима?
Све је ово један велики рингишпил, и кад седнете - нема више скидања!
Они су знали ко су, а ја нисам заборавио због чега ме примају.
Не заслужују они да их поредим са овим нашим ''интелелектуалцима'', јер се бојим да прича, например, о Канту и печењу тек скинутом с ражња, не заврши у досијеу тајних служби.
За мале људе велики људи имају само једну ману!
Ово је Балкан, успех се не опрашта!
И све што не могу делом, они могу језиком, оним поганим, да понизе, опањкају, да измисле и после полижу све што су попљували.

Прича се да сте Кустуричин човек од поверења и да сте захваљујући њему стигли и до Патријарха Кирила?
Ја сам чуо лепшу причу, да људи који брину о Кустуричиној безбедности брину и о мени, чак ми доносе лимун кад се прехладим. И ја ништа не желим да демантујем, осим тога да лимун не користим.
Како гледате на то што је Кустурица био уз сваку власт у Србији?
Посумњајте бар мало у моје памћење, и проверите која то власт у Србији није била уз Кустурицу, ко то од српских владара није хтео да му се додвори и да буде у његовом друштву?!
Кустурица је мали играч за ове просторе, ако ми не верујете отиђите у руско село Пустошка, име вам све говори. Имао сам тамо књижевно вече, а село је на граници са Белорусијом и Литванијом, и ја питам – да вам још нешто прочитам?, а они – не, други пут, причајте нам сад о Кустурици! У тој руској вукојебини, ти људи знају више о Кустурици него студенти режије у Београду!
Хајде сад, да се запитамо у чему је проблем?
Вероватно у оном пласту сена на Мећавнику, у оној голој ледини, где је сад позорница на којој су наступала најзначајнија светска имена музике и глуме! То је, знате, само никло, преко ноћи, и тај пласт сена је, прича се, једном освануо са руском заставом на врху, а то место је тако дивно могло да се употреби, да Европа висе не брине о никлу.
Да ли случајно, Кустурица је и рецензент Ваше књиге?
Можда му је то грешка, тешко је мене волети, а јос теже ми опростити што сам уз њега.
Како сте дошли до руског Патријарха ?
Није било тешко, сад ми се чини да то може свако! Било је пуно провера, администрације, печата, и превише чекања. Кад сам изгубио стрпљење, јавили су ми да могу да долетим. И, ето, случајности, на аеродрому сам се срео са Кустурицом, само је питао – откуд ти?

Можда има, несрећа се носи а срећа тражи. И кад смо најсрећнији, тражимо још. Зато нам је туга на врату, зато смо ретко своји. Градове чине људи, а људи градове. Једно без другог су сиротиња. То је као и у љубави, увек је добијао онај ко је губио, имао је на крају о чему да прича.
До колико људи и колико градова су до сад стигли Ваши "Људи и градови"?
Не знам докле су дошли моји ЉУДИ И ГРАДОВИ, мени је важно да путују. Ноћас су били у Бољшој театру, јуче у Переделкину, па у Требињу, има их у Смедереву, Београду, Угљевику, Суботици, стигли су и до Мећавника!
Како је Кустурица реаговао?
Био је огорчен, рекао је – књига тек изашла, а већ хит! То, стварно, нема смисла!
Као писац како коментаришете последње одлуке у Хагу?
Правда је достизна и у њу верујем, само ме чуди што се сад не оглашава Борис Тадић.
Ваша књига ће ускоро бити објављена и на руском језику?
И то у преводу великог Игора Товстонога, сјајног човека и великог филолога, и хоћу да је промовишем од Бајкала до Пустошке, а после да седнем у воз и да из Москве одем до Владивостока, трансибирском пругом, да се сретнем са јунацима књиге, да их окупим, као и оне из Монголије, тамо негде око Иркутска, да их загрлим, и кажем – остајте срећно, ја идем даље!

Горан Лазовић: Приче из Албаније
Киша је у Београду, поподне као покисло штене цвили под прозором, свадбарски урнебес пристигао са улице, има и пуцања, ветра и наде да ћу до зиме научити да подложим ватру.
– Шта си јео? – пита мајка.

– Оно од јуче!

– Али јуче ниси ништа спремао!

– То сам и јео, мајко!

Ово је Соњечкино доба, кад год прилегнем нађем је испод јастука.

Изгужвана и мокра, са лицем које се шири на нежност, досољава ми и вида снове.

Причам јој о вуку који је сањао свог убицу.

И заборавио сан.

Кад су се срели, човек му је рекао – однекуд се знамо!

И то је било последње што је изговорио.

Овакве приче Соњечку одводе у други крај собе.

После гледа на једно око, задиже хаљиницу да је не изгужва, и покушава да препозна глас који ме убеђује да се спакујем.

– Крећемо у Албанију!

– Кад?

– За пола сата! Хоћеш ли са нама?
Одговарам – хоћу, и увиђам да не знам шта говорим.

Између Малог Пожаревца и Тополе палим цигарету.

Марија ме други пут упознаје са Владом.

Иду у Драч, пословно, на задњем седишту сложили и оно што никад нису гужвали у Београду.

Заглављен сам између кесе с виклерима и великог несесера.

Из њега допире мирис пасте за зубе.

Не би се то ни осетило, да ми се није учинило да је несесер подметач за седење.

Тек негде иза Краљева ослобађамо се вештачког озона.

Пред мостом, одакле пут води према Девојачкој стени и манастиру Градац, баш на проширењу где медари продају вунене чарапе, ракију, полувере и луч срећемо сестру Ефимију.

Бившу Јелену.

Куповала потрепштине за манастир, и застала.

Као да је чекала да нас загрли.

– Кад ће те доћи?

– Кад дођемо к себи! – одговарам.

У манастирском конаку причали смо једном о козама и Тарковском.

Кувала је чај и приносила посне колаче.

И на одласку ме даривала иконом Светог Луке, да ме чува од вишка речи, и тупих слова.

Кад је с нарамком кренула уз брдо, као да је половина мене пошла за њом.

Као да сам гледао лептирицу, купусарку, како се успиње на тек процвали дуд.

У Рожајама лепршају зелене заставе.

Расплетене косе девојачке, високе штикле и хеланке, и поред њих оне што им се ни очи не виде, па им корак одмерен и укочен.

Гледају испред себе, и вирну понекад у телефон.

Онако с кесама, застану поред излога, онда се окрену и продуже.

Миришу ћевапи, дишу баклаве и перје некакво пролеће низ улицу.

Да није светла, Рожаје би у свачијем оку остало касаба.

На удаваче подсећа, оне које су навршиле два пунолетства и чекају да се у њих заљуби неко богат, и невин.

– Колико си пута била у Албанији? – питам Марију.

– Мало више него ти на Дорћолу!

Влада се смешка, и пред Подгорицом ми показује крстић који је добио од патријарха Павла.

Он га дељао, обичном бритвом, од сувог јавора.

Пред кишу отежа.

Спрема се Подгорица за спавање.

Ветар јој помаже, уз баладе из кафића, и две продавачице сладоледа, опасане дебелим шаловима.

Закључавају радњу и проверавају катанце, поред семафора.

Скрећемо према Божају, граничном прелазу Hani или Hatit.

Нико се не обазире на наше београдске таблице.

Чак ни црногорски цариници, утегнути и мало смешни са лампама у руци.

Сноп светла се зауставио на мом колену.

И на оном несесеру из којег је већ прокуљао мирис женског парфема.

Мислим да је поломљено и оно што је било неломљиво.

На албанској страни рутинска размена погледа, листање и скенирање докумената, и широк осмех пун кармина.

Негде сам то чудо сретао, или ми се привиђало у тмуши, кад сам се тражио тамо где ме није било.

Питам је за име.

– Дрита! – каже, и рука јој остаје на недрима, на царинској униформи, украшеној црвенилом и црним орловима.

До Скадра педесетак километара.

Као да јездимо низ зетску долину.

Питомиња у којој би и камен никао, пут уређен и прегледан, начичкани виногради и воћке поред житних стрњика утонули у мрак.

Скадарско језеро баца сенке према месецу који исијава у налетима, и застаје на таблама продаваца крапова.

Оне су поред пута, наспрам усамљених кућа најчешће без крова на четири воде.

Имају само плочу, и високу ограду.

И на тим таблама је уметник нацртао рибу која личи на фебруарског мачора.

Има и бункера, из доба Енвера Хоџе.

У ресторану „Тратида“, где нас госте печеним сиром, вином и пршутом са Његуша, причају да су бункери прављени од најтврђег материјала.

Да би се уверио у квалитет градње, Хоџа је пројектанте затварао у те бункере и потом на њих бацао гранате.

– Има ли преживелих? – питам.

– Бункери су надживели великог француског ђака! – одговарају.

У Албанији их је било више од шесто хиљада, а један је вредео као гарсоњера у Тирани.

Марији се већ спава.

Ето, зато волим да путујем сам, да на леђима не носим ничији сан, чак ни у земљи у коју сам ушао испуњен слутњом да ми се ништа лепо не може десити.

Касно је за ноћ али не и за шетњу.

Делује то можда лудо, превише храбро, у земљи одакле је Бог званично протеран 1967.

Албанија је била прва самопроглашена атеистичка држава на свету, а јавно ушражњавање вере дозволила тек 1990.

Бог на овим просторима још увек сигурно после другог дневника одлази на починак.

Пролазимо поред хотела Европа.

Сав је у сјају и кристалу, и на пространом паркингу нема аутомобила којем се лопови не би обрадовали.

Џипови, па опет џипови, и понеки мерцедес.

И тако до трга Dugajet e Reja.

Из неких ресторана одјекује српска музика, она која се не слуша устима него срцем и ушима.

– Здравко Чолић у Скадру?- зачуђен је Влада.

– Споро то стиже до мог мозга! Вечерас изгледа најмање верујем себи.

Шпартамо улицом Jeronim De Rada.

Широки излози, на другој страни дрворед, билборди, а из оних соцреалистичких зграда, којима малени балкони служе за гледање и слагање свега што не треба, као да цури неко сиротињско светло, и по завршетку треће смене претвара се у таму.

Младеж нас сусреће, весела и мало бучна.

И ми за њима, право према шопинг кварту, званом Kemal Dracini.

Има свега, и српских наполитанки у излозима.

А град ми је изгледао тужно и сиво кад смо у њега улазили.

На свакој кривини перионица аутомобила – lavarh!

И чкиљава светла, празне тезге и згучени ноћни пси.
Ово је најљубавнији град у Албанији! – прича рецепционерка.

Овде се додирују Дрим и Бојана, и после одлазе у Јадранско море.

Кад је изговорила оно – додирују, Влада је праснуо у смех.

И она такође, са српским акцентом.

Срби из Скадра су махом пореклом из Црне Горе, језик им је српски и изјашњавају се као Србо-Црногорци.

У овој некадашњој балканској трговачкој метрополи живело је више од 250 000 Срба, од којих је скоро половина током Првог светског рата избегла у Србију и Црну Гору.

Срби у Скадру нису дијаспора него аутохтони народ.

Гостовао је овде и Матија Бећковић, под зидинама Младе Гојковице.

У оближњем селу Враки, у цркви Свете Тројице, литургију служио патријарх Иринеј.

Марија спава мртвим сном, ни дувански дим јој не смета, ни отварање флаша, шуштање македонског пива, чак би се обрадовала да је пробудимо.

То не изговарам, и на прстима промичем поред њеног кревета.

– Да је мени мајка конзул, спавао бих још тврђе!- добацује Влада.

Марија се изненада усправља, и пита: – А што није?

У Скадру, четвртом албанском граду по величини, где је српски језик укинуо краљ Зогу декретом из 1934, до када је радила српска школа „Обилић“.

– Мислио сам да спаваш!

– Сад имам право да те пробудим кад пожелим, и да ти причам о мајци и другим конзулима! – каже Марија.

И отвара прозор.

Који ме ујутру подсетио да имам још жива леђа.

Кафу пијемо у Љешу.

Пролазимо Вор и примичемо се Драчу, негдашњем главном граду Албаније.

Сад је то велика лука, 1912. био је српски.

Палме и бродови, мандарине у приколицама, корморани и домаће вране, и људи насмејани, озарени сунцем, они старији пуше чучећи, и ретко су гологлави.

Марија и Влада одлазе ка Капетанији.

Већ касне и изгледају смешно са хрпом папира у наручју.

Они то зову документима.

Чак им се и ветар смешка.

Екрем Дуљевић је тачан.

Чак ме је и чекао, и братски раширио руке при сусрету.

Идем у Фијер, албанску Тоскану.

Поља пуна маслина, стара и млада стабла се огледају у мору, виногради утегнути под конац и ограђени, и ваздух као натопљен морским зачинима.

Све је окренуто према сунцу, и оној плавети која таласа, хучи и тамо негде у даљини псује небо што не може да га дотакне.

Пролазимо Кавају.

Екрем помиње претке.

У Албанију су дошли 1924!

Кренули ка Цариграду из Рашке области, и застали.

Направили куће изнад града Фиера.

Албанске власти су им промениле презиме у Дула.

Екрем је неправду исправио преко суда, уз доста мука и пара.

Срби се у матичним књигама, каже, воде као Албанци, а ако се на попису изјасне као Срби , то би значило да дају лажне податке, за шта могу и кривично да одговарају.

Екрем је Србин мухамеданске вероисповести.

Зна своје корене, иде и у цркву и у џамију.

– Ја и сви моји знамо да смо Срби. – прича. Промена вере некад је значила опстанак породица, па чак и племена.

Из Лушње улазимо у Фиер, Bashkia Fier!

Град окружен мочварама, река Гјаница се улива у Семан, идемо низ улицу која је од друге раздвојена тротоаром.

Велики и мали чемпреси као српски војници за време голготе одупиру се ветру.

И опет куће са равним крововима, испред њих албанска застава, негде су окачене и на бандери, поред капије.

Застајемо у улици оивиченој бетонским лоптама обојеним у жуто.

И гледам како црни мерцедес претиче коњску запрегу, уз доста муке и вештине.

Читав град је у градњи.

Ничу зграде, уноси се мермер, постављају велика стакла, и неке жене пролазе на бициклима.

– Пре 2010. овде нико није знао ни једну српску реч! – каже Екрем.

Владика Амфилохије је покренуо иницијативу да се српски језик сачува на овим просторима.

У региону Фиера живи око пет хиљада Срба.

Немају своју школу.

Грчкој и македонској мањини је омогућено образовање на матерњем језику.

У Ђирокастри је отворена и грчка средња школа, а македонска у Пустецу.

Извлачимо се из града, другом страном, и опет упадамо у гужву.

Дуљевићи нас чекају.

Живе на периферији града, на узвишењу одакле се види пут којим се до Тиране стиже за два сата.

Село се зове Рефли Милбофш и у њему има више од четити стотине српских кућа.

Пред Екремовом – српска застава!

Дочекују ме као најрођенијег, насмејани и весели, разгласили већ да имају госта из Србије.

Љубанда, Голоб, Џевахир и Мирко су Екремова браћа,

Ожењени и скућени, имају петнаесторо деце.

И петнаест српских застава.

Дознајем да у Албанији тренутно живи око тридесет хиљада припадника српско- црногорске мањине.

Албанске власти кажу – само 150!

Краљ Зогу је сањао о албанском идентитету и почео да га ствара бришући оно „ић“ из презимена.

Са српским именом није могло да се школује ни запосли до пада Енвера Хоџе.

Тако су српска имена замењивана албанским и по значењу била понижавајућа: Guri – камен, Druri – дрво, Hekuri – гвожђе….!

Промена имена и презимена је данас могућа, али је врло скупа, и спора.

Екрем показује према кући, где је направио школу за учење српског језика.

Прво је основао Удружење Јединство.

Више од хиљаду Срба захваљујући њему научило је ћирилицу.

Учење српског језика организовао је и у Фиру, и у селу Хамин.

Учитељи су долазили из Скадра и Тиране.

Долазили су и дођоши са Косова, прво уцењивали родитеље, па децу, наставницима претили смрћу.

Разбијали прозоре и клупе.

Било је дана кад је са браћом чувао стражу под оружјем.

Долазио и један академик из Тиране, да га убеди како он није Србине него Албанац.

Он и Козмо Дима, који шест година предаје српски језик, једном су претучени од косовске банде, која би и овде свему што је српско да утре траг.

Вредни и поносни Екрем слеже раменима.
И окреће се према браћи која му у свесрдно помажу.

Колико су сви они гладни домовине.

Србија их помаже и гледа издалека.

Обезбеђује уџбенике и десетак Срба из околине Фиера стипендира на београдским факултетима.

Али, све је то премало у односу на друге, скоро ништа према потребама. Овдашњи Срби немају приступ медијима.

Немају ни јавно гласило.

Имају само једни друге, и верују у Бога.

Улазим у учионицу.

Деца устају и једногласно изговарају – добар дан и добро дошли!

Показују ми српску заставу.

Љубе је и слажу, и на карти показују где је Србија.

– Где је то?- питам.

– Тамо далеко! – одговара девојчица из првог реда.

(Искра, 18. 10. 2016)

TRŠAVO MOJE, DANAS SU MI JAVILI DA SI UMRLA: POTRESNI OPROŠTAJ OD JADRANKE STOJAKOVIĆ

Kažu da voljeni umiru samo kad iščeznu iz naših srca. U prilog večnoj, kosmičkoj ljubavi govore reči Gorana Lazovića koje je posthumno uputio Jadranki Stojaković.
Godinama ih je vezivalo nežno prijateljstvo puno tajni samo njima znanih. Putevi su im se često razilazili, ali uvek bi se vraćali jedno drugom. Kada su mu javili da je umrla, nije verovao. Nije verovao ni kada mu se nije javila na telefon. A ipak je morao nešto da kaže. Pa je napisao poemu.


Pogledajte prelepe i potresne reči kojima se Goran Lazović, publicista, scenarista i reditelj oprostio od drage mu Jadranke Stojaković.





"Mila moja,

Danas su mi javili da si umrla i ja sam hteo da proverim koliko me lažu, pa sam okrenuo onaj tvoj tajni broj koji se završava sa nula pet dva.

Zvonilo je do kraja, zvonilo nekoliko puta tako, i, zamisli, niko se nije oglašavao, niti još ikome verujem da te više nema.
Da je bilo sreće, umesto ovog pisma, danas bih ti možda bio u gostima.
I sad mi žao što sam te poslušao, kad si rekla:-ne dolazi, ne bi me prepoznao, gasim se, moj Gorane!
Ako si zaista umrla, dopusti da u tvoje ime proleću prvi izjavim saučešće!
I svim bulevarima, i usamljenim platanima koje smo grlili posle ponoći.
Znaš da te volim izistinski, onako kako može da voli brat koji nema sestru.
Zato si ti bila moja telesna mana!

Jer, sve smo mogli mi.

Čak i one noći kad si odlazila u Japan, govoreći:- ne tuguj, bleso! Dopisivaćemo se preko Sunca!
Nismo se tada gledali u oči kao što ni sad ne smem da se pogledam u ogledalo.
Tamo bih ugledao tebe u mojim suzama, video te kako mašeš, i vičeš:-budi bar malo muško!
Ako je sve ovo istina, i ako je smrt zaista došla po tvoje haljine, danas ti se najviše raduju Duško, Arsen, Kemo, Mika i Toma!
Prvi put im zavidim, i psujem glasno, što su te prizvali, jer su znali – šta si ti meni!

Čuvam tvoja pisma i slike.
I tvoje ruke, koje su još na mom skutu.
Tršavo moje!

Sav sam se u sveću pretvorio.

I gorim za tvoju dušu, za tvoje oči, gorim tvojim glasom, koji šapće:-moj golube!
Je li ovo dan otkad nas više nema?
Ko će te sad zvati u ponoć?
Šta će meni Banjaluka bez tebe, Sarajevo, Dom sindikata, i hotel Moskva?
Odem li ikad više tamo, tražiću tišinu i ruže za tvoje ime.

Za mene ne brini, snaći ću se, ali onaj komad duše koji si mi otkinula stavi negde ispod jastuka.
Ja to govorim svima koje volim kad odu bez pozdrava.
Hoću malo da te žuljam kad me nema."