Violeta Božović

Tango pod kišobranom

( decembar,kiše..

Rekao si
da ceo svet stane
u jedno tvoje oko,
da bez mene u drugom
ne postoji Ljubav,

Da su mi trepavice zastor
iza kojeg krijem zoru
koju sii slikao poljupcem
umesto kista...

Da To što smo pronašli
uopšte ne liči na maglu,
podseća više na nebo
prepuno ptica,

kad smo pod kišobranom
očima ljubav dotakli,
i nežnim dodirom
se zbili
vrelinom jagodica..

Najednom kroz kišu
nam se sudariše oči ,
nastade blesak u srcu
pa mlada nesvestica,

pod kišobranom zatim
se ljubiše- poljupci
dok niz kaplje na nosu
je klizala besanica..

Tad ispisa Reč po pločniku
viteže dragi,
da svet je postao trena
kad smo se sreli,

kad mesto ludaka
kojima bejasmo dragi
sa nama je kisnula noć
sa krovova i ulica...

I ništa ne umeh reći
sem da čekah te dugo,
da odavno prestah da gledam
u onaj vremenski sat

Kad si mi taknuo usne
-usnama ljubivši dugo
veru, da ovo je stvarnost
da ništa ne vredi -sem nas!

Vetar je svirao Tango
lišće je letelo svodom
po koji čas u nama
pretvarao se u pesmu,

Kad si mi uzeo prste
zakletvu davši pred svodom
i poveo korake naše
ka najlepšem ljubavnom nesnu...

I dalje- Vetar je svirao Tango
iz vremena divnog oboje čuli smo glas,
lišće je letelo svodom i sve bilo je stvarno
java je ličila bajci, a snu je ličio san...

Ti koja pratiš njegove dane

T i koja pratiš
njegove dane
kao što mesec
prati oblake,
koja ga bolje
od mene lažeš
i zbunjuješ
njegovo
uplašeno srce

U zmi moj miris
iz njegove šake
i pusti ga nazad
da me nađe.

Ako su tvoja bedra bol
što hrani mesečinu
i slap tvoje kose
uspavanka za svice
ako je tvoja ćutnja led
njegovom osmehu
tvoj ležaj spremište
za njegove tuge

Uzmi moj glas iz večeri kasne
i pusti ga nazad, da me nađe…

Niz vreme putuju misli
teskobne od ljubavi njegove
u čijim virovima utopih suze
kao što to učiniše ptice
umorne od obmane…

A ti pratiš njegove dane
poput ljubavnice
koje zaklonila je lice
isto i od suze
isto i od kiše…

Ispijmo vino istine
iz krčaga tajne
krenimo skupa
ženo suđenice
drumom
po kojem gazile nisu
njegove stope
od sna uplašene,
od jave umorne.

Na grančici vremena
prhuću ptice dvije
dok pijani dani
najavljuju
ljubavi naše,
tiho umiranje…

MOLITVA




Šuti, kao što ćeš šutnjom otići u svetlost
Kroz koju će te voditi moja Ljubav živa
Pred oltarom Božjim dok celivaš večnost
Priznaću Gospodu-Za sve ja sam kriva
Nek meni sudi u tvom zadnjem času
A Tebi nek preda Anđeoske trube
Sa oprostom greha u drščućem glasu
Da zaboraviš moje stihove i Duge
I usnuo tako u belini neba
Poneseš sa sobom ovo srce Pesmom
Po kazni da živim od sećanja bleda
Umrla od neba,venčana sa zemljom
Kad potoci poteku dahom novog proleća
I budem te tražila po uspomeni trava
U nebu zračak sunca nek te na me seća
Proleće u meni uz tebe nek spava.

O Tebi




"O tebi mi oholo kapljica kiša
stihove na staklu kovitla u sećanje
o Tebi mi priča i opet priča
nostalgija za Tobom
obučena u ćutanje...."

Pismo



Ne zaklanjaj sunce očima
Izgoreće ti snovi.
Pročitah poruku zapisanu u meni
Za tvoja buduća vremena.
Naši tragovi prolaze prašinom.
Trg golubova. Ja i ti.
Sa rukom u ruci posmatramo ptice
Što kljuckaju Sunce u mrvama hleba.

***

Pisala sam ti u pesku poruke
Koje si nogicom razbijao do smeha
Samo jedna te dotakla
A ona glasi
Mala deca su veća od ogromnog Sunca
Kad ih gledamo očima peska
A manja od svetlosnog zraka
Pred ogledalom svemira

***

Ljudski koraci se utrkuju s vremenom.
Reke dana kao bujica odnose detinjstvo.
Dolazi zrelost, ozbiljne jeseni u okraćalim
Odelima.
Poneki list se pre vremena u bujici izgubi.
Pišem ti da bi imao hrabrosti odoleti burama
vremena,
Gledajući u nadu da će u tvojim kišama pevati sunčeva pesma.
Živeći s tobom naučila sam:
Male stvari u životu čine lepotu.
Što je stvar veća to je teže od nje načiniti svemir.

***

Kad osetiš da si sam
Podigni pogled zvezdama.
One uvek imaju šta da ti kažu ako hoćeš da ih čuješ.
Jedna mi je u noći tvog rođenja napisala pesmu na
staklu
I osvetlila čitav beskraj u tamnoj
bolničkoj sobi gde su kucale senke.
Zato
Kad god možeš došapni nebu našu tajnu.
Jer sve su svetlosti lepe kad vode svitanju.

Fotografija vremena

Doći će neka nova leta
Novi ljudi nove ljubavi
Tvoje male cipelice
Stajaće negde duboko u nekom ormaru.
Na dnu.
U sećanju.
Doći će nove cipele.
Novi koraci.
Nove bore na tvom dlanu.
Novi tragovi suza
I fotografija mene
Koja ti mašem
Iz večnosti

Zabrinuta za daljine

Ko li će noćas moju suzu da prosi
Na muška pleća da svali teret
moje gorčine.
Kome će biti duboke i tople
moje oči
kad iz njih plam ljubavi razgori
srce tišine.

Ko li će moje noći da teši
i crpi život iz moga bedra,
kome će biti topla i jedra
moja njedra
kad iz njih ljubav zablista,
sjaj sunca, pev ptica.

Da li će ga prepoznati moja nestalna duša
kad stigne sudbinom vođen
uronjen u suton šutljivog brega.
Da li će mu srce poput brze vode
biti puno za me igara i smeha.

Da li će umeti da razume u snu
moju suzu kad tiho kane,
da li će u zagrljaj da me uzme
Začaravši ljubavlju dane
zanesen i brižan za moje srce
koje se iznova rađa
iz svakog drhtaja zvezda.

Hoće li umeti da prašta
sva moja leta, moje zime,
moje oseke i moje plime.

I kad mi srce od nepravdi sveta
strada i gine
da li će svoje rame
pod moj teret da savije,
da usnem,
lakše prebolim rane
Da ustanem brže
i da se nasmejem.

Kroz okna doleću ptice
iz moje duše nestalne
u kojoj stanuju priče,
dok nalakćena zovem
njegovo neznano ime

ИСПОД СТАРОГ МОСТА

Испод старог моста сам шћућурен стојиш
док ти се низ нос кишне клижу капи
низ капљице брзе тренутке бројиш
срце ће је твоје у маси препознати…

Пролазе колоне,много чудног света
са осмехом на лицу сваког чекаш,пратиш
и нервозно гужваш дршку неког цвета
пазећи да њега случајно не сквасиш.

Испод старог моста више ниси један
збуњено се вртиш,од погледа кријеш
до тебе је стао клинац други један
ако њу ти чека, ал ћеш да га бијеш!

Но, убрзо стиже девојчица друга
дечаку до тебе нешто тихо збори
загрљене,сретне дочека их киша
са којом уз тебе, само Мост тај стоји.

Испод старог моста још шћућурен стојиш
чувајућ од кише дршку оног цвета
једна,две,три-нове капље бројиш
клижу се низ сузе,малени поета!

SVE ŠTO STIHOM SVETLI U MENI TE PEVA

Sve što stihom svetli u meni te peva

Postaješ u meni od svih tajni Tajna

Kad zatvorim oči san te sa mnom sneva

Sa rukom u ruci u buđenju dana.



Sve što sreću zbori u meni te čuje

Odjekuješ ko cimbal u dnu moga src

Kovitlaš u meni oluje i bure

Iz pomrčine svetliš zrakom svoga sunca.



Moćan kao ljubav koja plodi veru

Utiskuješ u mene sve nemire ljute

Kad približiš usne poboźno, mom čelu

Anđeli mi nežno dodiruju skute.



Zatim ide ples dve poboźne tišine



To preda mnom klečiš ko’ nada, ko’ vera

Naše žudnje pršte od oseke do plime

Sve što stihom svetli u meni te peva.

Violeta Boźović

Božovićeva je pre nekoliko meseci u Itаliji bilа dobitnik povelja čаsti zа poeziju u dvа itаlijаnskа grаdа – u Kаzerti za pesmu “Nije lako voleti ljude”, i u Gаlаtoneu zа pesmu “Molitva”.

Inače, Božovićeva je član udruženja književnika Srbije, Crne Gore i novosadske Matice Srpske, a živi na relaciji Beograd – Prijedor. U svojoj širokoj paleti umetničkog stvaralaštva ona je objavila brojne knjige poput – “Kandilo sećanja”, “Remenje monaških sandala”, “Kako se pravi nebo”, “Dnevnik Slađane Kobas”, “U vihoru ljubavi i smrti”, “Antologijski izbor najznačajnijih autora Potkozarja”, “Da sam te srela pre proleća”, “Sveštenik”, “Ljubav je velika Tajna”.

Pobednička pesma svetskog šampionata poezije Sinaj 2018 6 oktobar 2018 gdine.

SVE ŠTO STIHOM SVETLI U MENI TE PEVA

Sve što stihom svetli u meni te peva Postaješ u meni od svih tajni Tajna Kad zatvorim oči,san te sa mnom sneva Sa rukom u ruci u buđenju dana.

Sve što sreću zbori u meni te čuje Odjekuješ ko cimbal u dnu moga srca Kovitlaš u meni oluje i bure iz pomrčine svetliš zrakom svoga sunca.

Moćan kao ljubav koja plodi veru Utiskuješ u mene sve nemire ljute Kad približiš usne poboźno, mom čelu Anđeli mi nežno dodiruju skute.

Zatim ide ples dve poboźne tišine To Preda mnom klečiš ko nada, ko vera Naše žudnje pršte od oseke do plime Sve što stihom svetli u meni te peva.

Violeta Boźović

RAZGOVOR SA DESANKOM

Desanko majko,tebi se obraćam Kriva pred srcem svojim grešnim,Ti si me učila kako da snevamI proleća ljubavi da cvetaju u meni…

I plesti- potoke u duge zanesene Ljubiti suđenika pesmom- kroz vreme Ti si me majčice učila voleti Sve ljude, travke .. mesečeve mene…

Što si me učila majčice Poetska Da sunčev zračak podelim pticama, Da li si znala Desanko ponosna Koliko u ljudima zlobi se Tama..

Desanko majko tuguju proleća U meni se grle jeseni i zime, Gde si da kročiš laticama cveća iz večnosti tihe mi dotakneš rime..

Ljubavlju pevam o Večna -Tebi Pošalji mi znak po sunčevom zračku, Ne daj majko da ubiju u meni ljubav što trči nežnom maslačku…

I prvoj pčeli koja sleti Na Proletnji nežni najlepši cvet,Smem li da verujem da ću preboleti Taj zlobni oholi i okrutni svet..
Desanko majko Tebi se obraćam Kriva pred srcem svojim grešnim, Ti si me učila kako da snevam i proleća ljubavi da cvetaju u meni…

Predskazanje…

Noćas jedan čovek u daljini šeta Zamišljen i setan osluškuje tišine, Kao da je sam na raskršću sveta Zagledan u svetlost nežne mesečine.

Noćas jedan čovek u mom oku spava Ka njemu me vode svi putevi pusti,Onde gde mu rame brižnost došaptava Moja će se ruka ko zvezda da spusti.

Osluškuje bolan otkucaje, RimeTišinu ko nežnost iz očiju slutim,Dodiruje mi usne velom mesečine Dok voljena iz zvezda ljubavlju mu ćutim….

Violeta Božović

POLJUBAC IKONI

Ponekad se setim …Na ramenu je nosio mesec Djed moj što silazi gordI visok Niz crnu ćutnju planina
U rukama je držao Kukuruza sepet

Dok mu se sa grudi Slivala mesečina….

Počesto ga vidim, kao u magli Korača kroz predele Oblačne i meke Korake mu pozdravljaju zrikavci mali Kroz njegove puteljke Hučale su reke…

Obrisi kuća se vezivaše za nebo Između dva vremena i dva ponora dna Starina je dragi Osedlao sedlo Ponosit i (s) večan Galopirao do sna…

Korača brižno Niz njegovu dolinu Čuvar mog detinjstva i mojega sna
Duš ko dragi što ušao U tišinu Iz ikone ćuti Kad ga ljubim ja.

Violeta Božović

Po mom skromnom mišljenju, umetnost nastaje onda, kad večnost ugrabimo olovkom i spustimo je na papir.

Violeta Božović

Na noć osmehnuta

Zaspala si u svojim igračkama
Prosute suze u snu
Na noć osmehnuta
Devojčice
Koja si poput sićušnih pahulja
Letela niz ovo olujno doba
i dodirom ručica ispisala
prve ljubavi u vrtovima detinjstva
Poslušaj noćas stih moj
s kojim te tražim
u svetlosti onih dalekih sazvežđa.

Ti znaš
kako je teško biti sam
sa svojim suzama
kad majčina ruka
ne teši san da dođe na uzglavlja
kad zabole svetlosti tuđih ognjišta
u kojima bezbrižna deca imaju sve
a ti ništa...

Ti znaš
kako su bolele zore na tvojim staklima
noseći dane
sve bliže i bliže trenu nestajanja
i kako je to voleti sunce
kroz promrzla okna
dok niz trg našeg malog grada
vetar za tebe korača.

Šapuću drvoredi
o tvojim osmesima
pljuskom o obale
Sana kao da grca
o bezumnom dobu
jednog surovog rata
što ote i tebe
zvezdo trinaesta
na noć osmehnuta

Mesečeva pesma

Ako su zvezde uspavale vetar
U tvojoj kosi putniče
Što bosim nogama prelaziš sazvežđa
Odeven u jesen
Ako tvoj jauk otele lastavice
Sa uvelog proplanka
I srne te sakrile u svoj duboki pogled
Budi mom domu gost
Mom srcu brat
Moje jutro podne i večer
Nisu se moje ruke umorile od nežnosti
Niti su moje reči samo vetar u oluku
Što škripi i budi
Snove dečje
Ja u srcu nosim tebe
Kao skamenjenu bol
Koja se plaši prve suze
Iz srca da poteče
Da ga ne razbije
U komadiće sitne
Malecke
Ti ako si zvezdama brat
A gorske vile ti ljube dlanove bele
I ako si onaj
O kom mi dugo priča huk planine
I samoća žene
Budi mom domu gost mom srcu brat
Moje jutro podne i večer
A ja biću melem za tvoje rane
Dok svu noć uz huk planine
Nas će grliti mesec

Fotografija vremena

Doći će neka nova leta
Novi ljudi nove ljubavi
Tvoje male cipelice
Stajaće negde duboko u nekom ormaru.
Na dnu.
U sećanju.
Doći će nove cipele.
Novi koraci.
Nove bore na tvom dlanu.
Novi tragovi suza
I fotografija mene
Koja ti mašem
Iz večnosti.

Zabrinuta za daljine

Ko li će noćas moju suzu da prosi
Na muška pleća da svali teret
moje gorčine.
Kome će biti duboke i tople
moje oči
kad iz njih plam ljubavi razgori
srce tišine.

Ko li će moje noći da teši
i crpi život iz moga bedra,
kome će biti topla i jedra
moja njedra
kad iz njih ljubav zablista,
sjaj sunca, pev ptica.

Da li će ga prepoznati moja nestalna duša
kad stigne sudbinom vođen
uronjen u suton šutljivog brega.
Da li će mu srce poput brze vode
biti puno za me igara i smeha.

Da li će umeti da razume u snu
moju suzu kad tiho kane,
da li će u zagrljaj da me uzme
Začaravši ljubavlju dane
zanesen i brižan za moje srce
koje se iznova rađa
iz svakog drhtaja zvezda.

Hoće li umeti da prašta
sva moja leta, moje zime,
moje oseke i moje plime.

I kad mi srce od nepravdi sveta
strada i gine
da li će svoje rame
pod moj teret da savije,
da usnem,
lakše prebolim rane
Da ustanem brže
i da se nasmejem.

Kroz okna doleću ptice
iz moje duše nestalne
u kojoj stanuju priče,
dok nalakćena zovem
njegovo neznano ime
zabrinuta za daljine.

Šta ću noćas imati na sebi



Na sebi ću noćas imati tišinu,
tvoju ruku koja haljinu mi svlači,
Usnama ćeš vrelo skidat mesečinu,
iz koje ću celu sebe-Tebi dati...


Po telu mi Duge poljubaca pršte,
kao plime tvojih uzdrhtalih reči,
Dok me strasno želiš, zvezde tiho drhte...
....u tišni dugo ostaješ u meni
,
Oči u očima se pretvaraju u svemir
Srce u mom srcu duše snažno spoji
Ova tiha strepnja,jecaj tihi nemir
Razdire nas,ljubi,igrom strasti želi..

Zato me ne pitaj zašto oči gore,
pred tvojom senkom i mesec ubledi,
Obnažena gledam,usne da ti gore
To ću noćas imati na sebi

Pusti me ponekad

Pusti me ponekad da budem sama
ne pitaj šta mi se u srcu skriva,
Koja to nežna neprebolna rana
po duši mi novu orgulju svira.

Ne pitaj zašto se kamene u meni
nečujni tragovi dragog mu glasa,
šta se to zbiva kad sve zazeleni
i proleće prospe milion visibaba...

Pusti me ponekad da odem daleko
u susret pesmi koja se plavi,
ti ne znaš da tamo čeka me neko
čija sam ljubav u snu i na javi..

Ti si moj prijatelj koji me ljubi
unatoč oluji suza i dana
ne diraj srce- što peva- kad gubi,
Pusti me ponekad da budem sama...

NASLUĆIVANJE

Ispred našeg doma mirisaće jesen
Veverica tvoj će povratak da sanja,
Ja ću nasmešena, zibat` naše dete
Jednu dragu knjigu, sećanja nam davna...

Ispred jedne staze stajaće fijaker
Trčaće kroz žito tvoja pesma mlada,
s` lica ćeš mi nežno skidat beli šlajer
poljupcima ljubeć suzu sa obraza..

Razgrnuću vreme ovom pesmom jasnom
koja ti svu ljubav mojom pesmom zbori,
nek nas ne zabole u vremenu kasnom
naše tajne reči, nežni razgovori

Gde god bio,Tu si, jer u meni traješ
Od želje i strasti srce tvoje gori,
što ti više pevam,to mi lepše daješ
one drage reči-" Volim te,o`Volim!

Utrni pesmom, svetiljku iz dana
U kojima pevaše naši glasi jasni,
Gde spavaše sreća, otvori se rana
iz koje nam vreme, za kazaljkom kasni...

Neka nas ne bole nova svanuća
Svako u svom domu,ono drugo sanja,
Malu kraj vode, kućicu od pruća
Građenu od zvezda,naših srećnih dana..

Neka nas ništa ne prekida u tome
I kad zvone dugo tuđa zvona pusta,
Večan,ti ćeš živet`- tu u srcu mome
dom biće ti- moje duše, kuća...

Ispred našeg doma mirisaće jesen
Veverica tvoj će povratak da sanja,
Ja ću nasmešena, zibat naše dete
Jednu dragu knjigu, sećanja nam davna...

"Povedi me sebi Oče nebeski "

"Hteo bih,
ali vreme koje sam stvorio
čeka da ga upotrebiš
srcem svojim!"


"Uzmi i moj stih
i njime sveži vekove
Gospode Veliki!"

"Hoću,učiniću to
kako bi oni
koji u stihu Tvojemu snivaju
u večnosti bili srcem Tvojim vaskrsnuti.

"Gospode svetlosti zašto sam postala pesnik
kad srce mi more uragani*"

Oluje vekova kao da razbijaju san
svakoj kapljici koju spustim na papir!"

Zato si postala kćeri
da učiš ljude Ljubavi

Ljubav vezuje duše zvezda
sa dušama onih
što veruju da je ona
jedina molitva
koja ostvaruje svoje snove

Zato si postala pesnik.

Pesnik je izabranik VEČNOSTI.

OSMEH



Te bore što vidiš ispod oka moga
Odsjaji su suza što urezaše pute,
Časovima noćnim što dozivaše Boga
Kucala sam vreme u nebeske minute.

Te tuge što pišu najlepše poeme
Ispisale jesu tragove na licu,
Dok su usne dugo,zavezene neme
Kamenile reči što ležaše na srcu.

Ti nastavi onde gde bejasmo stali
Ja unazad idem ka sećanja proleću,
Ako u njem' nađeš jedan sanak plavi
Sahrani u njemu belu golubicu.

Na livadi zelenoj,na livadi setnoj
Obiđi taj grob što na ljubav liči,
Možda nađeš mene u odori cvetnoj
S" borom ispod oka što na osmeh liči…