Ukleti antikviteti, bogataši i nerazjašnjene smrti

Za neke antikvitete kruže priče da su "ukleti", a zbog nekih zaista i bude mrtvih: iza priča o preprodaji antikviteta kriju se detalji koji zvuče kao iz romana Dena Brauna - zakopano blago, misteriozne smrti, pljačke, falsifikovani dokumenti, tajni računi u švajcarskim bankama, posrednici "iz senke"...


Deo Sevsovog blaga izloženog u Budimpešti (FOTO: Derzsi Elekes Andor / Wikimedia Commons)

BBC piše da cene najtraženijih antikviteta dostižu milione dolara - što su cifre koje podstiču iskopavanja u Italiji, Grčkoj, Turskoj... Iskopano blago "trkači" krijumčare preko granica, pohrane ga u Švajcarskoj, a potom ga polako "ubace" na tržište. Igrači u tom mračnom svetu zarade milione - ako prežive opasnu igru.

Do početka 21. veka, trgovina ukradenim antikvitetima dostigla je milijarde dolara godišnje i, posle trgovine drogom i oružjem, najunosnija je delatnost međunarodnog kriminala, pisao je "Njujork tajms".

Uneskovom konvencijom iz 1970. predviđa se zabrana i sprečavanja nezakonitog uvoza, izvoza i prenosa svojine kulturnih dobara i ratifikovana je u 109 zemalja: između ostalog, zabranjena je prodaja antikviteta čije poreklo nije potvrđeno.

U martu, "Bonams" je saopštio da sa aukcije zakazane za 3. april povlači 2.000 godina staru asirsku stelu, čija je vrednost između milion i 1,3 miliona američkih dolara. Reč je o polomljenoj kamenoj ploči sa oslikanom molitvom kralja i kletvom ispisanom klinastim pismom, koja kaže da će prokletstvo pasti na svakoga ko stelu pomeri s mesta. Sumnja se da je ta stela ukradena u istočnoj Siriji, nepoznato je kada, a aukcijska kuća saopštila je da je povukla sa tržišta zbog "daljih proučavanja". Zanimljivo je da je polovina vrha baš te ploče na postavci u Britanskom muzeju još od kraja 19. veka.


Zaokuplja pažnju vekovima: Sevsovo blago

"Bonams" i "Kristi" takođe su morali da povuku nekoliko manjih objekata sa aukcija u martu, pošto je obelodanjeno da su navodno prošli kroz ruke dvojice ozloglašenih krijumčara antikvitetima, Đakoma Medičija i Đanfranka Bekine. Obojica su ranije osuđivani zbog trgovine ukradenim predmetima, pa je Medići odslužio desetogodišnju zatvorsku kaznu i platio globu od 10 miliona evra - najveću koju je u istoriji italijanskog pravosuđa neko platio za to krivično delo.

Na polaroid fotografijama njegovog ogromnog skladišta u Švajcarskoj identifikovan je krčag iz prvog ili drugog veka pre naše ere, koji je bio ponuđen u "Kristiju" i procenjen na 6.700 do 10.000 dolara, kao i keramička piksida (kutija za nakit) iz trećeg veka, procenjena na 5.000 do 8.400 i ponuđena u "Bonamu".

Ranije ove godine, američke vlasti su zaplenile antičku rimsku statuu vrednu četiri miliona dolara u jednom skladištu u Njujorku. I ta statua prošla je kroz Bekinine ruke.

Italijanska, ali i druge vlasti, sve su agresivnije u zahtevima za repatrijaciju ukradenih objekata, a u poslednjih nekoliko godina brojni američki muzeji bili su prinuđeni da vrate opljačkane starine u zemlje porekla.

tanjug

Misteriozne smrti i nestanak blaga


"Neka ovo posuđe, o Sevso, dostojno služi tvojim potomcima"

Možda je najdramatičniji slučaj u vezi sa opljačkanim antikvitetima Sevsovo blago, kolekcija rimskog srebrnog posuđa iz razdoblja kasne antike, iz četvrtog ili petog veka, na koje su pravo polagale čak tri države - Liban, Mađarska i Jugoslavija.

Na jednom od četiri ogromna tanjira, od kojih svaki ima više od šest kilograma čistog srebra, na latinskom je ugravirano: "Neka ovo posuđe, o Sevso, dostojno služi tvojim potomcima." Eksperti su zaključili da je Sevso verovatno bio rimski general i kolekcija je dobila ime po njemu.

No, priča o Sevsovom srebru je, kako navodi BBC, počela sedamdesetih godina kada je iskopano - najverovatnije - u Mađarskoj. Čovek koji je pronašao blago, kasnije je pronađen obešen u podrumu, a dvojica njegovih prijatelja preminula su pod nerazjašnjenim okolnostima. Srebro je nestalo.

Kako je ranije pisala beogradska "Politika", većina arheologa veruje da su savršeno očuvani predmeti ilegalno iskopani 1978. u Mađarskoj, izneti iz zemlje i promenili nekoliko dilera pre nego što su se obreli u Britaniji. Neki od tih puteva vodili su preko Beograda i Hrvatske, a pojedini eksperti tvrde da je ostatak Sevsove kolekcije - sumnja se da je Mađar iskopao više od "zvaničnih" 14 komada - u vlasništvu poznatog beogradskog antikvara Antona Tkaleca, koji je još početkom devedesetih emigrirao u Švajcarsku.

Kako navodi BBC, osamdesetih, komadi iz kolekcije počeli su da se pojavljuju na londonskom tržištu umetnina i britanski aristokrata, markiz od Nortemptona, napravio je konzorcijum sa tadašnjim predsednikom "Sotbija", pokojnim Piterom Vilsonom - te su kupili 14 komada posuđa.

Markiz je odmah pokušao da proda kolekciju Geti muzeju, ali se ispostavilo da su falsifikovani dokumenti iz Libana, koji je trebalo da potvrde navodno poreklo.
Sevsovo srebro stiglo je na njujorško tržište i izloženo je 1990, sa cenom od 50 miliona dolara. Ipak, tri države su momentalno ustvrdile da je reč o kolekciji s njihove teritorije - Mađarska, Liban i Jugoslavija (kasnije je stvar preuzela Hrvatska, jer su Hrvati tvrdili da je posuđe iskopano u Istri). Zbirka je promptno povučena iz prodaje. Sve tri zemlje su 1993. izgubile parnicu pred njujorškim sudom, pošto je za legalnog vlasnika proglašen markiz.

Britanski aristokrata, međutim, zbog cele peripetije sa poreklom nikako nije mogao da proda Sevsovo blago... pa je zaključio da je "ukleto".

Sevsovo srebro pojavilo se u javnosti još jednom, 2006, kada ga je "Bonams" izložio na događaju "samo za odabrane", a potom je ponovo nestalo...

Sudbina markiza i dalje tajna


Mađarski premijer Viktor Orban na otkrivanju dela blaga

Priča je delimično razjašnjena prošlog meseca, kad je mađarska vlada objavila da je otkupila sedam od 14 komada iz te kolekcije, od naslednika Pitera Vilsona za 15 miliona evra.

Kad je reč o delu blaga koje je bilo u vlasništvu markiza, njegova sudbina još uvek je tajna: aristokrata se razveo od svoje pete supruge 2012. godine uz tajni sporazum za koji se "šuška" da je bio "težak" 17 miliona funti - nepoznato je da li je ona možda dobila deo "uklete" kolekcije sporazumnim razvodom, navodi britanski servis.

Tržištem antikviteta, ipak, i danas kruži priča da ima još Sevsovog blaga, osim 14 poznatih komada srebrnog posuđa. Arheolozi ističu da takve kolekcije uvek imaju i pripadajuće kašike i novčiće - koji se, kad je reč o Sevsovom blagu, nikad nisu pojavili na tržištu.

Mnogi veruju da ti delovi kolekcije čame u nekom švajcarskom trezoru, pošto vlasnici čekaju da u potpunosti budu raščišćena pitanja porekla, pa da ga ponude na prodaju.


tanjug

Tajna uklete mumije: Uništila sve koji su je dodirnuli




Negde oko 1860. godine, pet diplomaca sa Oksforda je odlučilo da se uputi u Egipat. Kao suvenir, poneli su poklopac od sarkofaga u kome je sahranjena visoka sveštenica boga Amon-Ra. I tako je sve počelo...

Sveštenica je bila na visokom položaju u Egiptu, tokom vladavine 21. dinastije faraona (1085-945 godine p.n.e.), koji su u to vreme potresali nemiri. Krupnih očiju, i raširenih ruku, njena slika na kovčegu je imala zlokobnu auru.

Od kako je otkrivena, donosila je smrt i nesreću svima koji su došli u kontakt sa njom.

Na povratku iz Egipta, dva diplomca su umrla. Treći se slučajno upucao dok je lovio, i ruka je morala da mu bude amputirana.

Još jedan član grupe, Artur Viler, se vratio u Englesku, gde je svoju celu imovinu prokockao. Potom se ponovo obogatio i preselio u Ameriku, gde je sve bogatstvo izgubio u požaru i poplavi.

Poklopac od sarkofaga je potom preuzela njegova sestra, koja je želela da ga fotografiše 1887. Fotograf je umro, kao i čovek koji mu je odneo ploču na fotografisanje.

Umro je i čovek koji je pokušao da dešifruje hijeroglife sa poklopca. On se ubio.

Posle svega ovoga, jedno je bilo sigurno: Poklopac sarkofaga je proklet, bačena je neka kletva na njega. Ali sve te smrti su bile samo početak....

Artefakt 22542 - „Mumija koja donosi nesreću"



Naslovna strana magazina „Pearson's” u kojoj je 1909. godine objavljena priča o ukletoj mumiji

Ploča volšebnog sarkofaga se sada nalazi u Britanskom muzeju, i poznata je kao „artefakt 22542". Ipak, mnogi je znaju i kao „Mumiju koja donosi nesreću".

Sveštenica čije telo bi ona trebalo da natkriva, nikada nije pronađena. Od kako je došla u muzej 1889, ova umetnina je okrivljena za razne nezgode, od potapanja Titanika, do izbijanja Prvog svetskog rata.

U trenutku kada je došla u muzej, ona je već stekla reputaciju „ukletog artefakta”. Školarci su se smejali, i govorili da je to obićno sujeverje.

Ali onda je jedan mladi novinar odlučio da napravi priču o ovom neobičnom predmetu. 1904. Bertam Flečer Robinson je objavio na naslovnoj strani „Dejli ekspresa" članak pod nazivom „Sveštenica smrti".

Tri godine kasnije, iznenada je umro.

Ser Artur Konan Dojl je pričao kako je upozorio mladog novinara da se ne petlja sa misterioznom sveštenicom, pošto će mu doneti nesreću.

– Upozorio sam Robinsona. Ali on je bio uporan, i sada je mrtav – napisao je Dojl.

Posle ovoga samo su se ređali navodni nesrećni slučajevi, koji su nekako bili povezani sa mumijom.

Sarkofag ne treba odvajati od tela...



Sarkofag mumije danas je izložen u Britanskom muzeju, Foto: britishmuseum.org

Baš u trenutku kada je mumija stigla u Britanski muzej, Engleska imperija je okupirala Egipat i bombardovala Aleksandriju. Tu su i ostali i bili neka vrsta vlasti sve do 1922. godine.

U to vreme i nauka je napredovala. Ipak, neka verovanja su ostala. Tako su, egiptolozi i pored modernog pristupa izučavanja drevnog Egipta, ostali pri uverenju da mrtve treba „pažljivo uznemiravati".

– Imate ploču sarkofaga koji prikazuje mrtvu sveštenicu. On bi očigledno trebalo da je sa njenim telom. A nije. I sada je izložena negde u svetu. Odvojena od tela, sa kojim treba da je jedno. To uzmenirava ljude. To ih plaši – kaže Ketlin M. Kuni, egiptolog Univerziteta u Kaliforniji.

Nikada nije dokazano da je i jedan od ovih nesrećnih slučajeva imao veze sa mumijom. Takođe, većina stručnjaka iz ove oblasti će reći da je čitava ta priča o prokletstvu „obična glupost".

Ipak, ovo obično parče drveta nastavlja da opčinjava javnost i ostaće većno poznata kao mumija koja donosi nesreću svakom ko je dotakne .

dnevno.rs

OVO JE NAJSKUPLJI SAT NA SVETU: Njegova tajna ubila je sve koji su ga posedovali!

Reč je o satu Patek Philippe iz 1933. godine, poznatom još i kao sveti gral među satovima



Sat, koji je poznat kao najskuplji, najsloženiji, ali ujedno i najlepši sat na svetu, nedavno je prodat za 15 miliona funti (18,7 miliona evra).

Reč je o satu Patek Philippe iz 1933. godine, poznatom još i kao "sveti gral među satovima". Međutim, ono što je manje poznato jeste da sat nosi jednu vrstu prokletstva za vlasnike, a da je kletva i dalje "živa", svedoči i to da je poslednji poznati vlasnik umro svega dva dana pre aukcije, sasvim iznenada.



Samo nekoliko sati pre nego što je neimenovani kupac kupio sat, šeik Saud bin Mohamed al Tani, dosadašnji vlasnik i jedan od najbogatijih ljudi u svetu, preminuo je misteriozno u svom domu u Londonu.

Ovaj 48-godišnjak, pripadnik kraljevske porodice Katara, kupio je sat pre 15 godina za, tada neverovatnih, 11 miliona dolara. Sat je bio deo njegove neprocenjive privatne kolekcije.

I dok je njegova smrt objavljena tek nakon prodaje sata, niko još ne zna uzrok smrti. Ipak, ovaj sat ima svoju priču koja ga prati od samog nastanka.

Naime, njegov prvi vlasnik Henri Grejvs, poznati bankar, u najvećoj tajnosti ga je naručio od slavnog Pateka Filipa još davne 1925. godine. Grejvs je želeo da mu napravi "najkomplikovaniji sat na svetu", koji će imati dva lica i čak 24 dodatna podešavanja.

Jedno lice sata je trebalo da pokazuje sve Mesečeve faze, a drugo zalazak i izlazak Sunca u Njujorku. Imao je alarm, štopericu i kalendar.

Međutim, sedam meseci nakon što je Grejvs dobio sat, umro je njegov najbolji prijatelj. Nekoliko meseci kasnije njegov sin Džordž poginuo je u saobraćajnoj nesreći. Da stvar bude još gora, bio je to drugi Henrijev sin koji je izgubio život na ovaj način.

Inače, tridesete godine prošlog veka bile su godine Velike depresije i Grejvs je postao meta ozlojeđenosti javnosti, jer niko nije mogao da veruje da može da razbacuje novac na takav luksuz dok narod umire od gladi.

Grejvs je počeo da sumnja da mu ovaj sat donosi samo nesreću. Dok je jednog dana bio na jahti sa kćerkom, navodno je rekao:

"Ova stvar mi ne donosi ništa osim nesreće", i krenuo da ga baci u vodu. Kćerka Gvendolin ga je sprečila u tome.

"Ne, nemoj ga bacati. Možda jednog dana poželim da ga imam", rekla mu je tada Gvendolin.

Od tada, pa nadalje, sat je uvek bio kod Gvendolin. Njen otac je izgubio interes za satove nakon ovoga. Nakon Grejvsove smrti, Gvendolin je i zvanično nasledila sat, koji je kasnije poklonila svom sinu Redžinaldu Fulertonu, koji ga je prodao jednom industrijalcu iz Ilinoisa za 200.000 dolara, što je oko milion dolara u današnjem novcu.



Sve do 1999. godine sat je bio izložen u muzeju u Ilinoisu, a zatim je prodat privatnom kolekcionaru za 11 miliona dolara.

Zapravo, tada je i došao u posed šeika Sauda bin Mohamed al Tanija. Za njega kažu da je bio jedna od najuticajnijih ličnosti u svetu umetnosti, a sat je obožavao i držao ga je u ličnoj kolekciji. Oni bliski njemu kažu da mu se svakodnevno divio.

A, njegova kolekcija je bila jedna od najvrednijih na svetu. Kažu da je posedovao sve što mu se svidelo ili što je privuklo njegovu pažnju - od slika, umetnina, pa do najskupljih automobila.

Inače, on je bio rođak trenutnog katarskog emira i u svojoj zemlji je bio zadužen za otvaranje biblioteka i muzeja. Prema podacima magazina "The Art Newspaper" on je od 1997. godine na umetnine potrošio više nego bilo koji kolekcionar u svetu.



(Dnevno.rs)

 
             Ova otmena mala vaza,  izrađena od klesanog srebra u drugoj polovini 15. veka, je objekt italijanskog folklora koji  plaši i inspiriše.  Njeno poreklo nije poznato, ali se veruje da je napravljena kao venčani dar za mlade žene u severnom selu blizu Napoli-ja. Kaže se, da su one umrle ili ubijene  prve bračne noći, držeći vazu u rukama.  Zatim je prelazila sa člana na člana porodice, uzrokujući smrt u jednom ili drugom obliku dok nije zapakovana i skrivena od pogleda. Neki su tvrdili da je bila skrivena od strane sveštenika, drugi kažu da je jednostavno nestala, dok drugi tvrde da je pokopana na nepoznatom mestu, dok nije ponovo otkrivena 1988 godine.

Legenda kaže da je, kada je pronađena vaza, komad pergamenta s porukom: "Čuvajte se ... to vaza donosi smrt " bila otkrivena unutar nje.

Jezivo upozorenje je odbačeno, a vaza je ubrzo prodata na aukciji za 4 miliona lira (oko 2250 dolara) lokalnom doktroru. Tri meseca kasnije, bio je mrtav. Njegova porodica ju je brzo prodala istaknutom hirurgu koji nije verovao u takve stvari kao što je kletva, a umro je dva mjeseca kasnije u dobi od 37 godina.

             Nakon kratkog vremena je prodata opet, ovaj put arheologu koji je vidio vazu kao pravi artefakt renesanse, i odmah je dodao njegovoj privatnoj zbirki. Tri meseca kasnije, umire od nepoznate zaraze. Njegova porodica odlučuje prodati vazu. Još jednom, novi vlasnik je umro u razmaku od samo mesec dana nakon kupovine.

Basano Vaza je proglašena ukletom i članovi porodice je bacaju kroz prozor. Vaza umalo pogađa policajca u glavu koji je ubrzo napisao porodici kaznu, koju oni prihvataju, ali ne i vazu.  Iako je policija odlučila da je ponudi muzejima, niko je nije hteo. Do sada, nekoliko italijanskih novina je tvrdilo da je lokalna policija pokopala vazu na nepoznatom mestu, iako neki izvori kažu da je smeštena u mali sanduk i zakopana na temelju drevnog groblja, gde je niko nikad neće iskopati.

OVO JE UKLETI PRSTEN: Ubio je Rudolfa Valentina, a onda su se nizale misteriozne smrti svakog ko ga je nosio

Prema legendi, Valentino je pokazao prsten bliskom prijatelju čim ga je kupio, a onda mu je rekao da je video bledu viziju i mrtvog Valentina


Foto: Wikipedia/Metro Pictures, blogspot/nuttyfacts

Rudolf Valentino se smatra jednom od najvećih zvezda nemih filmova Holivuda. On se rodio 1895. godine, a umro je u svojoj 31. godini, zbog posledica pucanja čira, kako se navodi. Međutim, još uvek se spekuliše o njegovoj smrti i pravom uzroku ove tragedije.

Neki krive prsten, koji je kupio od zlatara 1920. godine, za ranu smrt glumca. U prstenu se nalazio ugrađen dragulj “tigrovo oko”.

Prema legendi, Valentino je pokazao prsten bliskom prijatelju čim ga je kupio. Tom prilikom, njegov prijatelj je rekao da je video bledu viziju i mrtvog Valentina. Bez obzira na to da li je njegov drug zaista video nešto ili ne, slavni glumac je umro posle šest godina i još nekoliko filmova rasprodatih na blagajnama.

On nije bio jedina žrtva prokletstva prstena, među nesrećnim ljudima se našla i njegova ljubavnica Pola Negri. Ona se razbolela dok je nosila prsten svog ljubavnika, tako da je njena karijera stavljena po strani i nije mogla da se oporavi godinama.



Tako je i glumac Rus Kolumbo koji je glumio Valentina u filmu o njegovom životu, nosio prsten i nastradao u pucnjavi nekoliko dana kasnije.

Gangster Džo Kazino je kupio prsten i odbio da ga nosi sve dok kletva nije izbledela. Posle nekoliko godina je stavio prsten na svoju ruku i bio mrtav u roku od nedelju dana. Nastradao je u saobraćajnoj nesreći.

Šezdesetih godina se prstenu gubi svaki trag. Možda je trenutno baš na vašem prstu?

(Telegraf.rs/ Izvor: listverse.com)

CEO SVET SE PLAŠI OVE UKLETE SLIKE: Donosi nesreću, a sigurno znate nekoga ko je ima u kući

Ova slika je posebnu pažnju privukla 80-ih godina prošlog veka, a razlog tome jeste što su izbili požari u velikom broju kuća i stanova gde se nalazio reprint slike "Uplakani dečak"


Reprint slike “Uplakani dečak” umetnika Bruna Amadija, koji se nalazi u velikom broju domaćinstava kao da nosi neko prokletstvo sa sobom.

Ova slika je posebnu pažnju prvenstveno britanskih tabloida privukla 80-ih godina prošlog veka, a razlog tome jeste što su izbili požari u velikom broju kuća i stanova gde se nalazila slika.

Ono što je unelo dodatnu jezu jeste to što su ti stanovi i kuće u kojima je bila slika potpuno izgoreli, a jedini predmet koji je ostao nezahvaćen vatrom upravo je bio reprint uplakanog dečkića.

Britanski mediji su podivljali, tabloid “Sun” je čak pozivao na masovno spaljivanje slike.

Ipak, misteriju “Uplakanog dečaka” uspeo je da reši BBC. Razlog zbog kojeg je u požarima jedino reprint ostajao neoštećen bio je taj što su slike bile premazane lakom otpornim na vatru.

(Telegraf.rs)

SAMO BOG ILI ŽENA GA MOGU MIRNO NOSITI: Britanska kraljica poseduje jedan od najukletijih predmeta!

Onaj ko bude imao ovaj dijamant, imaće i svet, ali i sve njegove nesreće


Foto: AP

VELIKA BRITANIJA - Britanska kraljica Elizabeta II u svom vlasništvu ima jedan od najukletijih predmeta na svetu. Ipak, legenda kaže da će, dokle god ga poseduje žena, sve biti u redu! Koh-i-Nur ili "Brdo svetlosti" je dugo vremena bio najveći dijamant na svetu.

Dijamant je pripadao brojnim hinduskim, mogulskim, iranskim, avganistanskim, sikhijskim i britanskim vladarima koji su se žestoko borili za njega, često ga uzimajući kao ratni plen nakon sukoba.

Godine 1877. postao je deo kraljevskih dragulja kada je kraljica Viktorija postala carica Indije. Dragulj se trenutno nalazi u sklopu krune kraljice Elizabete II i izložen je u londonskom Taueru. Veruje se da je Koh-i-Nur nastao u indijskoj pokrajini Andhra Pradesh, zajedno sa svojim blizancem, Darja-je Nurom ("More svetlosti") i da sa sobom nosi prokletstvo koje pogađa muškarce koji ga nose, piše portal Allday.

Svaki muškarac koji je imao dijamant kod sebe je ili izgubio presto ili mu se dogodila nekakva tragedija! Priče o postojanju kletve povezane s Koh-i-Nurom pojavljuju se još u starom hinduskom spisu, koji je ujedno i prvi spomen dijamanta:

"Onaj ko bude imao ovaj dijamant, imaće i svet, ali i sve njegove nesreće. Samo Bog, ili žena, mogu ga nositi mirne duše."

Kao potvrda ove legende, kraljica Viktorija je postala prvi monarh koji je nosio dragulj i preživela. Nakon nje, Koh-i-Nur nikada nije nošen od strane muškog vladara.

(Dnevno)