Neil Young

Neil Percival Young ,(12. novembar 1945 -),
je kanadski kantautor koji se smatra jednim od najvažnijih muzičara svoje generacije.

Karijeru je započeo 1960. u domovini prije nego što se 1966. doselio u Kaliforniju gdje je zajedno

sa Stephenom Stillsom i Richiejem Furayom osnovao znameniti rock bend Buffalo Springfield.

Poslije njegovog raspada je nastavio solo-karijeru, a 1969. se kao četvrti član priključio bendu

Crosby, Stills & Nash s kojim povremeno nastupa do današnjih dana. Opus mu karakterizira često

eksperimentiranje sa različitim stilovima - od akustične gitare bliske folk rocku , preko "električnih"

pjesama hard rocka , pri čemu je surađivao sa bendom  Grazy Horse. Često ga se naziva

"kumom grungea" s obzirom na uticaj koji je imao kod vodećih izvođača tog stila.

Young je također poznat i po svom političkom aktivizmu, odnosno pjesmama koje se tiču

američke politike, iako se Young nikada nije odrekao kanadskog državljanstva. Godine 1970. je

napisao pjesmu Ohio posvećenu masakru na Kent Stateu, a 1989. je, kritizirajući politiku

tadašnjeg predsjednika Georgea H. W. Busha napisao Rockin' in the Free World koja je kasnije

korištena u filmu Fahrenheit 911. Godine 1985. je bio suosnivač dobrotvornog koncerta Farm Aid,

čiji je cilj financijska pomoć siromašnim američkim farmerima. Young je poznat po tome što je 2004. u

jednoj pjesmi izrazio nadu da bi Barack Obama, tada nepoznati senator, mogao postati predsjednik,

a što se na kraju ostvarilo.

Young ima troje djece - sinove Zekea i Bena i kćer Amber Jean.


wikipedija

Nil Jang u Beču: Ljubav i samo ljubav

Piše: Vladimir Skočajić, b92

Pri čistoj svesti i zdravoj pameti javno izjavljujem da je ovo bio najlepši koncert koji

sam gledao u svom životu.



Gledajući koncert Nila Janga i njegovih Crazy Horse u Beču 23. jula 2014, imao sam
utisak kao da sam celog života pio flaširanu vodu, a onda sam došao na izvor. Ono
što smo videli i čuli te večeri u Štadhale areni jeste sama esencija rok muzike – suština,
srce, krtina, sve i svja, nazovite kako vam drago. U životu sam pogledao na stotine
koncerata, ali prsti jedne ruke su suvišni za broj onih koji su zvučali lepše od
Jangove svirke u Austriji. Znate onaj osećaj kada na planeti besne bar dva rata,
paukovi vam mesecima pletu mreže po novčaniku, državu vam vode retardirani imbecili,
a vama ne silazi osmeh sa lica dva sata? E pa ako znate, onda ste sigurno ili ludi, ili
ste bili na nekom od julskih koncerata Nila Janga i Crazy Horse. Trećeg nema.

Za Nila Janga važi isto što i za najveće gitariste svih vremena (Džimi Hendriks, Kit Ričards,
Džimi Pejdž, Džej Meskis), a to je da svi oni imaju imaju osoben zvuk svog instrumenta.
Čim čujete kako soliraju, već nakon 3-4 sekunde znate da je gitara njihova i da ne
može pripadati nikom drugom. Da bi Jangov zvuk bio još osobeniji, pomažu mu muzičari
koji sviraju sa njim preko četiri decenije. Na bečkom koncertu u bendu Crazy Horse
bili su Frenk Sampedro na ritam gitari, Ralf Molina na bubnjevima i Rik Rozas
na basu. Ovaj poslednji je zamenio originalnog Crazy Horse basistu Bilija Talbota
koji zbog zdravstvenih problema nije mogao na ovu turneju, mada i sam Rozas svira sa
Nilom preko 30 godina.

Istina je da Crazy Horse vizuelno ne ostavljaju preterano upečatljiv utisak: Sampedro
 liči na vikend pecaroša i taksistu koji bi vam bez pardona uzeo 30 evra od železničke
 stanice do Vračara, Rozas je vuzelno mešavina Jangovog brata kog je sustigla starost,
 Indijanca bez refleksa, a u licu pomalo podseća na Dragana Ambrozića, dok Talbot
 kao da je maznuo kačket svom sinu, okrenuo ga naopako, a na svirku je došao
 umoran posle piva ispred dragstora. Međutim, slušajući ih sve zajedno sa
 instrumentima u rukama, momentalno biva jasna ona izreka da odelo ne čini čoveka.
 Niti Frenk ima bilo kakve veze sa tipičnim srpskim taksistom, niti je Rozas bez refleksa,
 a Ralf je sve osim što je umoran. Hemija koja postoji između ova četiri muzičara viđa
 se samo kod još par bendova na celoj planeti. Tehnički su svi toliko podmazani i
premazani, da bi komotno mogli svirati sa povezima na očima i opet bi zvučali
savšreno kompaktno. Kako i ne bi kada dele istu binu četiri decenije. A onaj ko
 izvlači zaključke na osnovu fizičkog izgleda i boja/šara na Frenkovoj majici, tj. onaj
 kome je vizuelno ispred suštine, taj nema šta da traži na ovakvom koncertu.

Što se set liste tiče, ona je vrlo slična tokom cele turneje. Postoji 80 – 90% istih pesama
 koje sviraju svako veče, dok ostatak s vremena na vreme promene. Poslednja promena
 desila se nakon što im je 17. jula otkazan koncert u Tel Avivu zbog rata u Gazi. Nakon
 toga, u repertoar su uvrstili anti-ratne “Name of Love” (izvodili je Krozbi, Stils, Neš i Jang)
i “Living With War”. Upravo je ova potonja bila jedina slaba tačka na koncertu – za razliku
 od besne trube u originalu, na bečkoj svirci je zvučala pomalo mlako na usnoj harmonici. Ipak,
 njihovo uključivanje u repertoar je pre svega demonstracija Nilovog pacifističkog stava.
 Izgleda da nisu baš svi hipici džointe zamenili aktn tašnama.

Kada smo kod vrhunaca večeri, tu bih pre svega pomenuo “Love to Burn” koja je u trajanju
 od preko 15 minuta sažela ceo koncert. U njoj dolazi do izražaja malopre pomenuta hemija
 benda, Nilovo gospodarenje gitarom i prelazi od kojih se ježi koža. Svi zajedno krenu,
 pa stanu, pa odu na psihodeličnu poljanu, pa na mračnu kruat-rok ulicu sa r’n’r ritmom,
pa na Velvet Underground buku, pa se vrate na melodični refren u kom briljiraju dve
crnkinje na pratećim vokalim, pa onda sve to opet. Pa onda opet.


.............

Tu savršenu gitarsku, hipnotičku vožnju čuli smo i u “Love and Only Love” kojom već
dve godine počinju svi Crazy Horse koncerti. Nije slučajno zašto je Nil izabrao baš ovu
 pesmu za prvo poglavlje – upravo sintagmom iz naslova može se opisati koren
njihovog odnosa prema muzici tokom cele karijere. Nema kompromisa sa publikom,
 izdavačima, kolegama iz benda ili bilo kim drugim. Samo lični osećaj i ljubav, pa
 makar se to nikom sem njemu ne svidelo.

Vrhunac broj dva bila je epska tema “Cortez the Killer” sa albuma “Zuma”. U tih
 10 minuta Nil i Crazy Horse su nas poveli putem španskih konkvistadora, uz odjek
 tišine kalifornijskih dolina iz Stajnebekovih romana. Količina emocija koja izvire iz
Jangovih “Cortez the Killer” solo deonica, komotno se može tovariti u vagone i da
 je još ostane.

Kad smo već kod emocija, one su posebno bile na dohvat ruke kada je Nil uzeo
 akustičnu gitaru. Uz Boba Dilana, on je verovatno jedini muzičar na svetu koji
samo sa akustičnom gitarom može zvučati bolje od celokupnog benda. Prvo je uz
 horsko pevanje cele hale odsvirao Dilanov evergrin “Blowing in the Wind”,
 a onda je usledio jedan od najvećih akustičnih hitova “Heart of Gold”.

Gledajući Nila kako par metara ispred mene svira i peva pesmu koja me poznaje
 bolje od mnogih prijatelja, koja se preko dve decenije družila sa mnom i u dobru
 i zlu, čaša emocija se prelila i sva tečnost se prosula po mojim obrazima. Sreća
 pa je u sali bilo prilično mračno, jer verujem da sam izgledao zarozanije od bake
 koja je upravo otkrila da Hulio/Bajazit iz njene omiljene serije zapravo nije
siroče, te da su mu roditelji živi i čekaju ga u dvorcu. “Heart of Gold” je Jangova
 “Mona Liza”, a u Beču smo imali privilegiju da gledamo kako je ponovo slika
 samo za nas.

Nilov stav prema konzumerističkom svetu, podvučen je u “Days that Used to Be”.
 Kada bismo u slobodnom prevodu opisali tekst pesme, on bi glasio “kako ljudi
pričaju da je bolje da ne talasaš, da sediš tu gde si, da je finansijska sigurnost
 najvažnija, da zajebeš revoluciju, da ćutiš i trpiš izrabljivačku gamad koja ti je
 kupila firmu jer je to jedini način da imaš auto koji želiš…bez obzira što ćeš tako
 pogaziti po svemu onome što si pričao in the days that used to be”. U ovoj
pesmi opet trijumfuju crnkinje na bek vokalima, jer kada desetak puta na kraju
 ponove “people say don’t rock the boat” ne osećaš ništa drugo osim da uzmeš
kran i razbiješ ceo brod u paramarčad. Posebno je upečatljiv romantični model
 Nilove Greč gitare, koji izgleda kao da je maznut iz Elvisovog Grejslenda ili iz
arsenala Edija Kokrena.

Poslednja pesma u zvaničnom delu bila je grandž himna “Keep on Rocking in the Free World”,
 dok smo na bis čuli novu stvar “Who's Gonna Stand Up and Save the Earth” u kojoj Nil
propagira očuvanje životne okoline. S tim u vezi je i crna majica sa natpisom Earth koju nosi
 na celoj turneji i koja se besplatno delila publici na ulasku u salu.

Razumem da je sigurno bilo mnogo onih kojima su falile “Like a Hurricane”, “Cinnamon Girl”,
 “Powderfinger”, “Down by the River” ili neki peti Nilov besmrtni hit. Međutim,
 ako posmatramo set listu kao koncept, neke stvari će nam biti jasnije. Sve počinje
 kompozicijom koja govori kako ljubav pobeđuje sve, a između su pesme o borbi
 sa sa samim sobom, sa našim nadređenima alavim na materijalno, sa svetskim
 liderima koji ratuju “za naše dobro”, o odgovorima na sve te borbe koje lebde u
 vazduhu, o španskom koljaču koji je paradigma ovih današnjih….i ako sve to
prebrodimo, svarimo i pobedimo, možda ćemo uspeti to rock in the free world.
 Pod uslovom da isti taj svet spasemo. Uostalom, Nil već 40 i kusur godina svira
 koncerte, pa je potpuno logično zašto mu se ćefnulo da ove godine svira npr.
opskurnu “Standing in the Light of Love” umesto “Like a Hurricane” po
milijarditi put. Ipak samo jedan bend svira “Satisfaction” pola veka.


Kada već pominjemo “Satisfaction”, Beč je imao privilegiju da ovog leta u samo mesec dana
 ugosti Rolling Stones, Boba Dilana i Nila Janga. To me je navelo na pomisao da su to ljudi
koji su odgajili rok muziku, dojili je, učili da čita i piše, upisali u školu, pa na fakultet i konačno
izveli na pravi put (i posle svega toga su stigli da ovog leta borave u našem košiluku).
Iako bih voleo da budu tu još pola veka, zakoni prirode su neumoljivi. Smena generacija je
već počela. Međutim, sudeći po njihovim sadašnjim aktivnostima, naročito po
 ovom koncertu Nila Janga i Crazy Horse, praznina koja će se osetiti njihovim
odlaskom biće ogromna. No, umesto da dolivam novu dozu patetike u ovaj već
dovoljno patetičan tekst, samo ću reći da ne propuštate njihove svirke ako vam
se ukaže prilika. To vam kaže neko ko će uvek pre izabrati koncert mladog benda
 naloženog na svoju svirku, nego nekog matorca koji živi od stare slave i vole ga
 samo u Srbiji. Ali Nil Jang nije matorac iako sledeće godine puni 70 i ne živi od
 stare slave - on pravi slavu još uvek. I to vrlo besnu slavu. Oni koji su ga gledali
 uživo znaju o čemu pričam.


b92.net