Miloš Karadaglić

Miloš Karadaglić





  Miloš Karadaglić,  gitarista , rodjen u Podgorici 1983.
U svetskoj štampi tog momka iz Londona, a rodom iz Crne Gore, nazivaju „balkanskim čudom”,
„netipičnim gitarskim herojem” i sve u sličnom tonu. Reč je o donedavno ne baš naročito
poznatom Milošu Karadagliću (28), a danas, kažu, harizmatičnom umetniku. Ni taj od
preterane upotrebe lako izlizani atribut nije izostao u aktuelnim opisima mladog
klasičnog gitariste.
Čitava ta medijska parada usledila je nakon njegovog albuma prvenca „Mediteraneo”
koji se visoko popeo na lestvicama snimaka klasične muzike. Njegovu popularnost
potvrđuje i to što je ušao i među prvih 20 na francuskoj top listi pop muzike. Nedavno
je Miloš Karadaglić bio na turneji na Dalekom istoku i Australiji, gde je takođe objavljen 
pomenuti album samo preimenovan u„Gitara”. Na tim snimcima dominira gitarska tradicija
(Tarega, Albenic, Granados), s tim što ona ovde postaje zvuk za neke nove uši.




Miloš Karadaglić taj zvuk stvara na gitari australijskog majstora Grega Smolmana,
za koju kaže: „Imati nju u rukama je kao voziti ferari”. To je, međutim, samo zgodna
stilska figura vlasnika gitare koji, dabome, nije i vlasnik ove moćne i skupe „mašine” za čiji
volan, po sopstvenom priznanju, nikad ni seo nije.
Ali, vratimo se malo u zavičaj Miloša Karadaglića za koji kaže da je najlepše mesto na zemlji,
ali i konstatuje da je Crna Gora u priličnom deficitu sa klasičnom muzikom. Tamo, veli, dominiraju
folk i pop muzika. Mnogima iz njegove bliže i dalje okoline bilo je dosta neobično kada se, kao klinac,
dohvatio klasične gitare. Na tu muzičku obalu poveli su magični zvuci gitare Andresa Segovije.



Kada mu je bilo 14 godina pozvali su ga da svira na francuskoj TV i polako je postajao svestan
da je život sa gitarom put koji je za sebe izabrao, i da se tim putem mora dalje u pravcu velikog
sveta muzike. Spremajući se za to uzimao je i dodatne časove u Beogradu i stigao je na željene
studije na londonskoj Kraljevskoj akademiji. I napredovao je brzo, jer je „od gore” dobio zlatne prste.
Ali, ako ćemo pravo, nije sve samo u prstima.

– Za gitariste je važno i disanje, i „pevanje”. Pevaj, pevaj sa svojim gitarskim frazama
i priđi svakoj noti kao da treba da je otpevaš! Poštuj svaku notu kao jedinku i...onda kreni
da gradišpuzle – slikovito govori gitarista.
Vredne nagrade koje su stizale bile su potvrda njegovog talenta. On je prvi gitarista kome je,
recimo, dodeljena Nagrada Princa od Velsa. Ipak, ona dosad najveća „nagrada” bila je potpisani
ugovor sa čuvenom kućom „Dojče gramofon”, jednom od vodećih u svetu kada je o klasičnoj
muzici reč. Za njih je napravio mnogo snimaka i proletos se pojavio „Mediteraneo”, prvi od šest
albuma za ovog uglednog izdavača. Sve to ulaznica je u najviše gitarsko društvo. Na pitanje
zašto baš ovakav prvi album, Karadaglić  odgovara:
– Gitara je instrument Meditirana, meni bliskog i lično i profesionalno. Tu je i renesansa,
i drugi važni periodi, i latinoamerički  uticaji...  razni koncepti. I naslovi u albumu tiču se
različitih perioda u mom životu, imaju svoje mesto u mojoj biografiji. Tu je prva kompo-
zicija na gitari koju sam čuo, prva koju sam publici odsvirao i tako redom.
Mladom Karadagliću desilo se, eto, da dodirne svoje snove. Zna kolika je njihova cena.
Bez obzira, radi „osvajanja” nove publike, i danas je spreman da joj krene u susret, da iziđe iz
koncertne dvorane, da svira i na mestima na kojima ga ne očekuju, samo ako je to način
da je pridobijeza muziku klasične gitare.
Pred onu već „pridobijenu” publiku on će izaći ovoga meseca i na maloj američkoj turneji:
tri koncerta, ali na obalama dva okeana. Pomenimo samo da je poslednji nastup u njujorškom
Karnegi holu.

politika.rs /M.Sehovic
2.10.2011.