Arsenije Teodorović

Arsenije Arsa Teodorović (1767—1826)


ARSENIJE TEODOROVIĆ
(Perlez, 1767 — Novi Sad, 13.02.1826)


Počeo je kao pomoćni učitelj, zatim učenik nekolicine domaćih slikara-zanatlija u Banatu i Sremu, Teodorović odlazi u Beč i 1788. upisuje Akademiju. U Beču se upoznaje sa Dositejem Obradovićem i drugim mladim "jozefinistima", i od tada počinje da aktivno sarađuje na kulturnom preporeodu austrijskih Srba. Završivši Akademiju 1796., prelazi u Novi Sad, a onda se posle nekoliko meseci nastanjuje u Temišvaru. Godine 1803. vraća se u Novi Sad i tu ostaje do smrti.


DELA

Teodorovićev portret Dositeja iz 1794. je prvi građanski portret u srpskom slikarstvu. Tim portretom Teodorović najavljuje da pripada avangardnom, klasicističkom stilskom shvatanju. Posle slede portreti Avrama Mrazovića, Gavrila Bozitovca, fedmaršala Duke, prote Kojića i episkopa Kirila Živkovića. "Naslikao je i nekoliko izvanrednih ženskih portreta. Na ovim delima manje je insistirao na materiji, dekorativnim elementima i kolorističkim efektima, a više na na tečnom crtežu, strogom modelovanju i psihološkom nijansiranju" (enc. Jugoslavije JLZ 1971 g.) Tim svojim načinom slikanja obezbedio je sebi vodeće mesto u klasicističkoj školi. Svoje klasicističke sklonosti ispoljio je još više i još jasnije na svojim ikonama, alegorijskim i istorijskim kompozicijama.

Najviše vremena i napora uložio je Teodorović u slikanje ikona. Koliko je danas poznato izradio je oko 26 ikonostasa (Futog 1798, Pakrac, 18000, Vršac, 1808—09, Veliki Sent Mikloš, 1809, Budim 1810, Novi Sad 1811, Belenjiš 1812, Karlovac 1813, Zemun, 1815, Sremska Mitrovica, 1815—16, Veliki Bečkerek, 1817, Bavanište, 1818 i dr.). Na tim ikonostasima, rađenim na osnovu gravira velikih renesansnih i baroknih majstora, ispoljio je karakteristične osobine svog flasicističkog vaspitanja: jednostavn crtež, preglednu kompoziciju, uzdržanu paletu, idilično osvetljenje. Pozadine svojih biblijskih scena pretrpavao je ostacima antičkih stafaža, ostacima grčkih hramova, akveduktima, mediteranskim pejzažima. Na tim ikonama bio je prozračniji nego na portretima i i istorijskim kopozicijama, verovatno iz nasleđa njegovih prethodnika, baroknih i rokoko majstora T. D. Kračuna i Teodora Ilića Češljara.

Godine 1821. slika svoju istorijsku kompoziciju Stevan Štiljanović deli hranu sirotinji. Uprkos ambicijama uloženim u nju, nije uspeo da svom ugledu doda renome istorijskog slikara.

Kao pretstanik klasicizma i kao nadaren umetnik, stvorio je čitavu školu. Kroz njegove radionice u Temišvaru i Novom Sadu prošli su mnogi učenici, među kojima su najpoznatiji Konstantin Danil i Nikola Aleksić. Svoj uticaj na mlađe umetnike proširio je još više preko "Ctračke škole" u Sremskim Karlovcima, kojom je rukovodio nekoliko godina.