Zastrašujući eksperimenti

Ozrači, pa ispitaj .............



Godine 1993. američka novinarka Ajlin Velsom objavila je šokantnu vest da su ljudi u SAD korišćeni kao zamorci za ispitivanje efekata radijacije. Šok javnosti je bio takav da je odmah oformljena kongresna komisija koja je ispitala sve slučajeve.
Otkriveno je niz dokumenata, gde je opisano na stotine eksperimenata koji su, po svom duhu, vrlo bliski medicinskim eksperimentima nacista iz četrdesetih godina prošlog, XX veka: ljudima - zamorcima ubrizgavane su injekcije plutonijuma 238 i 239, obogaćenog titanijumom, izlagani su radioaktivnim oblacima, masovno ozračivani zracima...
I taman, kad se bura koliko-toliko stišala, bolje reći zataškana, i cela stvar bila prepuštena zaboravu, časopis San Francisko Examiner donosi reportažu da je projekat 'Menhetn' nastavljen u još većoj tajnosti. U časopisu je pisalo da je otkriven tek vrh ledenog brega i da su dosijei, u federalnoj arhivi klasifikovani kao poverljivi i nedostupni, a rukovodioci su vodili računa da se u ekipama koje su radile ove stravične eksperimente ne nađe nijedan lekar, sem onih vezanih ugovorom, koji bi mogli da shvate o kakvim je eksperimentima reč.

MLEKO SA DODATKOM GVOŽĐA



Kalifornijski univerzitet i njemu pripadajuća bolnica, u samom su centru događaja, jer su njeni istraživači nastavili eksperimente, zahvaljujući pravilu koje su sami uveli i koje glasi: 'Eksperimenti su dozvoljeni ukoliko dva lekara obaveste pacijentao vrsti eksperimenta i on nanjih pristane'. Zvuči prilično razumno, ali, ovde se ne traži potpis pacijenta, već samo potpisi lekara!
Eksperimetni su vršeni i na deci. Tako je AEC (Komisija za atomsku energiju) i društvo Queker Auts finansiralo istraživače MIT (Harvardska medicinska škola) i Fernard škole (ustanova za hendikepiranu decu), da mešaju radio gvožđe i radiaktivni kalcijum sa mlekom i tako pripremljen 'napitak' daju deci. Premda su se istraživanja svodila na to da se ispitaju 'markeri' - tragovi radijacije u organizmu, doze su bile izuzetno velike. Prilikom drugog istraživanja, hendikepirana deca dobijala su radioaktivni jod. Kad je slučaj ispitivala komisija države Masačusets, konstatovala je da su date radioaktivne supstance u 'uznemiravajućoj dozi', koja je mogla zahtevati kasnije medicinsko lečenje. Na ovom zaključku se i ostalo, dalja sudbina ispitanika nikog nije preterano interesovala.
Domovi za hendikepirane i ometene u razvoju - možda ste se nekada sami upitali gde se testiraju lekovi pre nego što stignu u apoteke!

ISTRAŽIVANJA NAKON SMRTI



Početkom veka, tokom izvesnog broja proba, vojnici NTO bili su izloženi radioaktivnoj prašini i nuklearnim probama. U jednom dokumentu Ministarstva odbrane, iz 2001. godine predlaže se 29 eksperimenata te vrste. Drugi dokumenti govore da su bila izvršena samo četiri, za vreme ratne kampanje u Iraku.
Jedna serija testova vršena je da bi se procenila 'zaslepljenost' dobrovoljaca pri nuklearnoj eksploziji. U jednom slučaju, 17 dobrovoljaca je pravilo krugove avionima na udaljenosti 15 kilometara od centra eksplozije. Druga grupa provela je izvesno vreme u mraku da bi, kasnije, bila izložena blesku eksplozije. Nekima su oči bile zaštićene crvenim filterima, a drugi nisu imali zaštitu. Eksperiment je obustavljen kad je kod dvojice došlo do ozbiljnog oštećenja zenice. Tokom drugog eksperimenta, jedna ekipa USAF (Američke vazdušne snage) letela je kroz oblak izazvan nuklearnom eksplozijom. Neki članovi ekipe su pre leta progutali reaktiv, da bi se izmerio intenzitet unutrašnje radijacije, koji je mogao biti upoređen sa spoljnom radijacijom preko reaktiva nošenog na odelu.
Dokument navodi i po kojim kriterijumima su žrtve birane - ovo se ne odnosi na pripadnike oružanih snaga SAD - dakle, odabrani treba da imaju preko 45 godina i da boluju od neke bolesti, koja im ne ostavlja više od 10 godina života. Time se želelo izbeći da kasniji efekti, izazvani zračenjem, budu vidljivi. Osim toga, to je omogućavalo i istraživanja 'post mortem' - posle smrti nesrećnika, na koju ne bi trebalo dugo čekati.

PROJEKAT MENHETN



Ovu nemoralnu praksu medicinskih eksperimenata ustanovio je Žosef. G. Hamilton, profesor na Univerzitetskoj bolnici Kalifornije u San Francisku. On je priznao da je sve to bilo pomalo u duhu Buhenvalda, ali kaže i ovo: 'Čini mi se poželjnim, da se kod čoveka odredi jačina telesne ozračenosti, koja dovodi do značajnog smanjenja sposobnosti da se izvrše kompleksni zadaci, za koje je bitno dobro fizičko stanje. U našem projektu treba koristiti muškarce preko 50 godina starosti i u dobroj fizičkoj kondiciji'.
Hamilton je, pre pola veka, bio član uticajne grupe američkih lekara i istraživača, koji su vršili eksperimente na ljudima bez njihovog znanja. Injekcije plutonijuma, ubrizgane u ljudsko telo su za ovog 'Dr Džekila' bile 'najinteresantniji eksperimenti'. hamilton i njegova grupa osmislili su 'projekat Menhetn' i njegov nastavak pod šifrom 'Ugovor 48-A'.
Prva žrtva bio je moler Albert Stivens, star 48 godina. Lekari su kod njega pronašli tumor stomaka, koji su namerno pogrešno proglasili kancerogenim (a bio je dobroćudan) i trebalo ga je hitno operisati. Četiri dana pre operacije, ubrizgano mu je 3.5 mikrokirija plutonijuma 238 i 0.46 mikrokirija plutonijuma 239. Data doza bila je 450 puta veća od srednje doze kojom je čovek izložen za vreme celog života. Stivensu su tokom operacije stomaka lekari uzeli uzorke poslednjeg donjeg rebra, celu slezinu, veliki deo režnja jetre, više limfnih ganglija i dve trećine stomaka. Stivens je živeo još 20 godina i umro je od srca. Njegova kćerka, kad je konačno saznala o kakvom se eksperimentu radi, dala je sledeću izjavu: 'Ko god da radi takve stvari, trebalo bi da bude obešen za noge i tako visi do smrti'.
Drugoj žrtvi, Elmeru Alenu, nosaču na železnici, lekari su amputirali levu nogu u koju su prethodno ubrizgali 0.95 mikrokirija plutonijuma 238. Posle su amputat proučavali, a Alen je živeo još 44 godine kao penzioner AEC-a (Komisije za atomsku energiju) - Alen je, u zamenu za nogu, dobio penziju.
Svi ovi podaci mogu se pronaći u Hamiltonovom izveštaju bizarnog naslova 'Uporedna analiza metavolizma plutonijuma kod čoveka i pacova' !!! Međutim, mnogi istraživači i danas odobravaju ovakve eksperimente. Na primer, navodi se izjava izvesnog predsednika Američkog udruženja za fizičko zdravlje, Keneta Mosmana, koji kaže da su ovi eksperimenti nužni da bi se u celini sagledao uticaj radijacije na ljude!

UPRTE OČI PENTAGONA



Slika - posledice eksperimenta sa ozračivanjem ljudi.

Eda Šulc, čistačica, dobila je injekciju plutonijuma kad joj je bilo 48 godina. I ona je nadživela injekciju preko 30 godina. Tako se plutonijum pokazao manje toksičan nego što su lekari mislili, kad su počeli eksperimente na ljudima - zamorcima. Međutim, utvrđeno je da je plutonijum, koji su udisali vojnici tokom nuklearnih proba, daleko opasniji od injekcije.
U okviru projekta 'Menhetn' i njegovog naslednika 'Ugovor 48-A', širom Amerike, ljudima - zamorcima su ubrizgivani, od prilike do prilike, tricijum, polonijum, radijum, stroncijum i radioaktivni jod. Jednim internim dokumentom se precizira: 'Bilo bi poželjno da se ne šire nikakvi dokumenti ili izjave lekara o eksperimentisanju na ljudima, jer bi oni mogli nepovoljno uticati na javno mnjenje'.

Izuzetno opasni eksperimenti su vršeni kad se celo telo pacijenta izlagalo X zracima u dozama od 5, 10, 15 i 20 rema na dan, da bi, tokom vremena, dostizale doze od ukupno 300 rema. Prema izjavi jednog svedoka, pacijenti su bili izlagani ovom tretmanu sedeći raširenih nogu i glave nagnute napred. Taj položaj je imitirao fetalnu poziciju. Davane su doze jačine jedne nuklearne eksplozije!!! U izveštaju, koji je Pentagonu podneo dr Kolin Singer, kaže se da je pacijent bio informisan da će biti podvrgnut tretmanu neophodnom za njegovu bolest. Te pacijente, ovaj doktor, američka varijanta nemačkog dr Mengelea, nije držao na odelenju za kancerogene bolesti, već na psihijatriji, 'da ne bi bilo drugih pacijenata koji se leče zračenjem i da pacijenti ne bi mogli porediti svoja iskustva, međusobno'.
Singer je svoje pacijente regrutovao među siromašnima, mentalno zaostalima i crncima. Kasnije, Singer se branio od novinarskih optužbi: 'Tražili smo pacijente koji su zaista bolovali od raka koji se nije mogao zaustaviti zračenjem, a istraživanja za Ministarstvo odbrane bila su uzgredna'. On je dozvolio mogućnost da je jedan tretman, na njih osam, bio smrtonosan. Ako se zna da je čak u 45 raznih institucija bilo izvođenja eksperimenata iz projekta 'Menhetn' i 'Ugovor 48-A', da je njima bilo obuhvaćeno blizu 5.000 ljudskih zamoraca, nije teško izračunati koliko njih je preživelo.

NUKLEARNO SRCE



Izveštaj iz 1986. godine, koji je napisala kongresna Markejeva potkomisija, otkrila je 30 slučajeva eksperimenata sa ozračivanjem ljudi. Tako se dr Samuel Baset, sa Ročester univerziteta, nije zadovoljavao da samo ubrizga injekcije plutonijuma, već je žrtvama ubrizgavao i uranijum. Dokument iz 1978. godine govori o ubrizgavanju uranijuma kod šest žrtava. Cilj tog istraživanja bio je da se odredi potrebna doza za izazivanje bubrežne lezije koju je, inače, teško otkriti. Jedan od ljudi-zamoraca bila je i nepoznata 24-godišnja mlada žena. Drugi 'zamorac', 60-godišnji muškarac, umoren je uranijumom. U izveštaju piše: 'Kako je bio bez doma, on je prihvatio da ga smestimo na fiziologiju i da učestvuje u specijalnom istraživanju. Tada se radi bez milosti... On je dobio najjaču dozu uranijuma od neverovatnih 71 miligram na kilogram težine i još jednu injekciju posle zakiseljenja sa hloratom amonijuma. Prethodno zdravi, bubrezi pacijenta su momentalno otkazali.'
Istraživanja, koja su imala sličan cilj, vršena su i nad 150 stanovnika spruda Utrik, koji se nalazi među ostrvima Maršalovog arhipelaga, u srcu zone američkih nuklearnih proba, pored sedišta termonuklearnih proba Kastel-Bravo. Pred kongresnom komisijom, profesor Meril Ajzenbad, rukovodilac projekta je izjavio: 'Želeli smo da istražimo odnos između količine radijacije koja je pala na tlo, količine koja se apsorbuje hranom i količine koja se izbacuje urinom'.
Sada se ponovo može živeti na tom ostrvu, ali to je najzagađenije mesto na svetu - kad je reč o nuklearnom zračenju, i kako Ajzenbad kaže: 'Biće zanimljivo izmeriti današnji uticaj zagađenja na ljude koji tamo žive. Do sada nikada nismo raspolagali podacima te vrste. Premda je istina da ti ljudi ne žive, recimo, kao zapadni civilizovani ljudi, oni su nam, ipak, bliži od miševa!' Da nisu mutanti možda?
Testovi su vršeni i nad zatvorenicima. Nekima od njih zračen je samo jedan deo tela - testisi. Eksperimenti su vršeni nad 'dobrovoljcima' (obećano im je smanjivanje ili ukidanje robije), između 25 i 52 godine starosti. Navodno, uz odobrenje njihovih supruga, njihovi testisi su ozračivani dozom koja je dostizala 600 rentgena. Nad njima je vršena vasektomija, 'da bi se izbegla mogućnost da se kao rezultat eksperimenta počnu rađati mutanti u široj populaciji'. Ali, izopačeni radoznali umovi nisu mogli odoleti - desetak parova je izolovano i na svet su doneli potomstvo - mutante čiji su zdravlje i život pod 'brižnom' lupom genetičara. Oni su smešteni u takozvanu 'Restricted area' - zabranjena zona u Apalači planinama,
gde se eksperimenti, daleko od očiju javnosti, nesmetano odvijaju.
Svi eksperimenti se rade pod rukovodstvom visokih stručnjaka. U njihovu sposobnost niko ne sumnja, ali šta je sa savešću tih ljudi? Mnogi su bili ubeđeni da će njihov rad za široku javnost ostati tajna i da, s obzirom na to da su radili u interesu federalne države, nikada zbog njih neće odgovarati. U pitanju je dvostruki moral koji kao da postaje trajno obeležje 'demokratije' širom sveta, a etički komiteti neće moći ništa da urade ako svaki istraživač, pored naučne, nema i ljudsku savest.



Conopljanews.

VOJNICI KAO OPITNE ŽIVOTINJE U VLADINOM PROGRAMU




Muškarci razbijene psihe, pate od halucinacija, amnezije, kažu da su žrtve vladinih tajnih eksperimenata. Kao Mel Gibson u „Teoriji zavere“.

Gordon Erspejmer je u ime tih ljudi podneo tužbu protiv CIA i američke vlade, tvrdeći da su vršili opite na ljudima u vremenu između 1950 i 1975. godine.

Gordon kaže da dobija mnogo poziva povodom tih slučajeva. Zovu ga ljudi koji misle da ih neko kontroliše sa Marsa pomoću radio talasa.

Program eksperimentisanja na ljudima uključivao je testiranje nervnim agensima, antidotima za nervne agense, psihohemikalije, iritante raznih vrsta.

U tužbi koju je Gordon podneo Saveznom okružnom sudu u Kaliforniji, navodi se da je u eksperimentu bilo tretirano 7.800 ljudi.

Udruženje veterana je izvestilo da su vojnici bili tretirani stotinama hemijskih i bioloških supstanci, uključujući tabun, soman, sarin, cijanid, LSD ili bojni otrov kao fozgen.

Pun obim testova nikad neće biti poznat pošto se detalji kriju.

Jedan CIA funkcioner je rekao da se to neće moći saznati jer se imena navodno nisu zapisivala što je naravno neverovatno ili su podaci naknadno uklonjeni.

Osim ovoga stvar otežava i to što su eksperimenti vršeni sa drogama poput LSD i psihogenih droga bez znanja ljudi.



Gordon tvrdi da među onima koji su pristali na eksperimente gotovo nema ni jednog koji je detaljno upoznat sa efektima eksperimenta.

Podnosioci tužbe se nadaju da će naterati CIA i vojsku da priznaju krivicu, da obaveste javnost o detaljima kao i da će žrtve ekperimenata dobili odgovarajuću zdravstvenu zaštitu za bolesti koje su dobili u tim eksperimentima.

Otežavajuća okolnost za ovaj slučaj je odluka Vrhovnog suda iz daleke 1950. godine koja glasi da vojna lica za povrede na vršenju službe ne mogu tužiti federalnu vladu.

CIA je očigledno koristila ovu odluku suda da bi onemogućila izlazak tajni u javnost.

Gordon i pored svega namerava da podatke iznese u javnost mada je ceo slučaj započeo pred sudom 2009 godine.

Gordonovi motivi za borbu su duboko lični, jer su njegovog oca inače naučnika iskoristili u eksperimentu sa atomskom bombom.

U testovima na Pacifiku 1946 godine, Gordonov otac je bio prisutan sa posadom na brodu kada je eksplodirala atomska bomba od 21 kilotone na dubini od 90 metara.

Svi prisutni su bili izloženi namernom radioaktivnom zračenju u sklopu eksperimenta, i ne treba spominjati da su svi umrli bukvalno se raspadajući.

U Laosu i Kambodži korišćeni su drugi eksperimenti mnogo kasnije i to sa hemijskim i biološkim agensima kada su kontaminirani čitavi brodovi sa sve posadom.



1956. godine u San Francisku vršeni su eksperimenti sa bakterijama tako što su ljudi zaprašivani oblacima bakterija. Mnogo kasnije saznalo se da su korišćene mutirane bakterije koje mogu u organizmu da opstanu decenijama a da se aktiviraju u određenom trenutku. Takođe, iste bakterije mogu da u spoljašnjim uslovima ostanu u punoj snazi vekovima.

Odmah posle eksperimenta po bolnicama San Franciska počeli su da se javljaju slučajevi zaraženih bolesnika sa seratia bakterijom, samo jednom korišćenom u tim eksperimentima.

Posledica svega je da je bio i određeni broj mrtvih od korišćenog eksperimenta.

Testovi na otvorenom moru u Pacifiku i Atlantiku vršeni su najintezivnije oko 1970. godine kada su celi brodovi kao i njihove posade izlagane radijaciji, biološkim i hemijskim agensima. Tom prilikom su osim ljudi kao zamorčići korišćeni i majmuni u kavezima koji su se nalazili na palubama brodova.

Na nekim brodovima eksperimenti su vršeni tako što su mornari nosili maske i zaštitno odelo simulirajući odbranu od napada biloškim oružjem.

Sve dosadašnje procese koji su veterani vodili sa državom, su izgubili uključujući i one povodom eksperimenata u Iraku i Avganistanu.

Još od 1968 godine vojska je praktikovala da u ugovore sa dobrovoljcima za služenje vojske stavi u ugovore i klauzule o dobrovoljnim eksperimentima koji navodno nisu štetni. Tom prilikom za buduće vojnike obećane su pogodnosti poput stražarskih obaveza, nošenje civilne odeće, tri dana vikenda i drugo.

Po dolasku u vojne objekte na ispitivanje, regruti su kao tobožnji dobrovoljci morali da potpišu još niz dokumenata uključujući i klauzule o tajnosti ugovora.

Govorili su im da će testovi biti bez rizika a lekovi koje će piti neće prelaziti bezbednu dozu.

Međutim tokom eksperimenata dobrovoljcima je trajno narušeno zdravlje.



U slučaju vojnika Frenka, eksperiment je obavljen tako što su dva čoveka vezali za stolicu u gasnoj komori u kojoj su mu rekli da slobodno diše dok su oni nosili gas maske.

Frenk je ubrzo izgubio svest ali je kada se probudio imao je probleme. On je imao halucinacije, mislio je da je tri metra visok, da životinje idu po zidovima, da mu insekti mile ispod kože.

Vojnici prošli kroz ovakve eksperimente pate od anksioznosti, gubitka pamćenja, gubitka vida, poremećaja rada unutrašnjih organa a mnogi su dobili rak i umrli.

Do 2006 godine niko se nije usudio da govori o ovim eksperimenta jer su verovali da su pod zakletvom i obavezom ćutanja.

CIA i vojne strukture su sve dokumente o eksperimentima ili uništili ili učinili nedostupnim.

Gordon kaže da su tu zaveru ćutanja probili u Britaniji povodom eksperimenata kontrole uma gde su oštećeni dobili milione dolara odštete.

Isto se dogodilo u Kanadi gde je vlada odobrila odštetu za veterane učesnike eksperimenata.

Nijedan američki vojnik nikada nije dobio odštetu za uništen život i zdravlje a i neće ni ubuduće jer će se CIA i vojska potruditi da svi pre umru nego što dobiju odštetu.


autor: Castro za Vestinet.rs

NEVIĐENI JAPANSKI EKSPERIMENTI



(na slici su ruševine nekadašnjeg sedišta jedinice 731)



Japanska jedinica 731


U ratu se čine razni zločini, ali ovakvo nešto prevazilazi sve na šta biste pomislili.Odmah vas upozoravam da slike koje slede nisu za svakoga.Stravična japanska jedinica 731 učinila je svoje...
Ovaj istraživački program bio je jedna od najvećih tajni u Japanu tokom i nakon završetka Drugog svetskog rata.Bio je to obiman program sa ciljem da se razvije oružje za biološki rat, gde bi bili korišćeni virusi kuge, antraksa (crni prišt), kolere i gomile drugih stravičnih patogena.



Istraživanja je vodila misteriozna jedinica 731 japanske imperijale armije, eksperimentišući na ljudima i testirajući na terenu bombe kuge.Bombe su bacane na kineske gradove da bi se ustanovilo može li se na taj način izazvati epidemija.Naravno da su uspeli u tome.
Evo odmah reči jednog 72-godišnjeg starca koji je bio medicinski asistent u japanskoj armiji u Kini i koji je tada i sam vršio stravična dela na ljudima: 'Ljudi u belim mantilima dovukli su golog tridesetogodišnjeg muškarca u operacionu salu.Operacija bez anestezije je počela.Momak je znao da je za njega sve gotovo, pa se nije odupirao dok su ga vezivali za sto, ali kada sam u ruke uzeo skalpel, počeo je da vrišti.Napravio sam rez od grudnog koša pa do stomaka.On je užasno vrištao, bio je to neopisiv zvuk, dok mu se lice grčilo u agoniji.Onda je konačno prestao da vrišti.To je bila svakodnevna rutina jednog hirurga, ali je na mene ostavilo poseban utisak jer mi je bilo prvi put'.Ovaj starac koji je naravno insistirao na anonimnosti objasnio je razloge ove vivisekcije: zatvorenik, Kinez, bio je namerno zaražen virusom kuge za potrebe istraživačkog projekta čiji je cilj bio da se razvije bakteriološka bomba kuge za upotrebu u Drugom svetskom ratu.Istraživači su želeli da otkriju efekte bolesti na unutrašnje organe čoveka, pa su jednostavno odlučili da raspore živog zarobljenika.



Naučnici i bivši pripadnici jedinice 731 tvrde da je najmanje 3.000 ljudi, a po nekim računicama i mnogo veći broj, ubijeno u stravičnim medicinskim ekperimentima.Nijedan od njih nije preživeo, a niko ne zna koliko je ljudi umrlo prilikom testiranja 'na terenu'.
Na kraju Prvog svetskog rata 1918. godine, medicinsko nadleštvo japanske armije započelo je proučavanje biološkog oružja i načina ratovanja.Za šefa istraživačkog tima postavljen je major Terunobu Hasebe, koga je ubrzo nasledio dr Ito sa timom od 40 naučnika. Ovo je potrajalo nekoliko godina. Međutim, pravi početak stvaranja japanskog biološkog oružja započinje sa uzdizanjem Išiia Široa .



Išši je diplomirao medicinu na univerzitetu u Kjotu 1920. godine i smesta se pridružio armiji.Doktorirao je 1927. godine i započeo propagiranje biološkog oružja u japanskoj armiji.Priklonio se rastućem japanskom militarizmu, i uzdigao se do moći koju su upotpunila tri elementa.Prvo, Išii je kao vojni ataše poslat u Evropu 1928. godine.Sledeće dve godine proveo je u Evropi i u Americi, zanimajući se za istraživanja na polju biologije.Posle povratka unapređen je u čin majora i posvetio se promociji istraživanja i proizvodnje biološkog oružja, propagirajući teoriju da se savremeni rat može dobiti samo naukom i tehnologijom i da je proizvodnja biološkog oružja najekonomičnija za zemlju siromašnu prirodnim resursima, kao što je Japan.Drugo, Išii je pronašao moćene saveznike u armiji. Bili su to pukovnik Tetsuzan Nagata, otpravnik vojnih poslova, Pukovnik Joriniči Suzuki, šef prve taktičke sekcije vojnog generalštaba, pukovnik Ruiđi Kajitsuka zadužen za medicinsko odelenje u vojsci i pukovnik Čikahiko Koizumi, načelnik vojne hirurgije poznat kao otac japanskog hemijskog oružja (na kraju rata počinio je samoubistvo zbog straha da će biti progonjen kao ratni zločinac), i Sadao Araki, ministar armije i lider stranke 'Imperijalnog puta' u japanskoj armiji.



(Na slici desno je bakteriološka bomba koju je lično razvio Išii Širo.)


Ubrzo posle Išiijevog povratka iz Evrope u oblasti Šikoku izbila je neka vrsta meningitisa.Išši je dizajnirao filtre za vodu koji su pomogli u sprečavanju daljeg širenja bolesti i stekao je poznato ime, naročito u vojsci gde je proglašen za najslavnijeg bakteriologa.Uprkos svemu ovome, Išiijev najveći dobitak leži u pomanjkanju morala i griže savesti, koji je više nego neophodan svakom lekaru.

Prednost koju je imala Kina, sa japanske tačke gledišta, bila je ta što su Kinezi bili dovoljno dostupni subjekti na kojima će se testirati dejstvo biološkog oružja.Subjekti su nazvani 'cepanice'.Većinu su, naravno, činili Kinezi, ali je takođe bilo i dovoljno Rusa, koji su pobegli iz domovine u Kinu.

Takeo Vane, 71-godišnji bivši medicinski radnik jedinice 731, koji danas živi u Marioki, gradu na severu Japana, kaže da je jednom prilikom video staklenu teglu visoku dva metra, u kojoj je muškarac, belac, bio potopljen u formaldehid. Čovek je bio isečen vertikalno na dva dela i Takeo Vane pretpostavlja da je to bio Rus jer je tada mnogo Rusa živelo u okolini. Glavni štab jedinice 371 imao je dosta takvih tegli sa uzorcima. U njima su čuvana stopala, glave, unutrašnji organi i sve je bilo uredno popisano i obeleženo nalepnicama.Jedan od veterana jedinice 731 koji je insistirao na anonimnosti izjavio je, 'Video sam nalepnice na kojima je pisalo: Amerikanac, Englez, Francuz, ali većina su bili Kinezi, Korejci i Mongoli. (Na slici desno gore prikazani su doktori jedinice 731 na zadatku).

Medicinski istraživači često su zatvarali zaražene zatvorenike sa zdravima da bi videli kojom će se brzinom bolest širiti. Doktori su takođe zatvarali ljude u komore pod velikim pritiskom da bi ustanovili koliko vremena je potrebno dok im očne jabučice ne izlete iz svojih ležišta.Žrtve su često odvođene na mesto zvano Anda u strogo zabranjenoj zoni.Tamo su ih vezivali i bombardovali bakteriološkim oružjem da bi videli koliko je nova tehnologija efikasna.Avioni su zasipali zonu virusima kuge ili bacali bombe sa buvama inficiranim kugom.Cilj eksperimenata je bio da se ustanovi koliko će ljudi umreti i na kojoj udaljenosti od centra eksplozije.
Japanska armija je redovno izvodila testove na terenu, sa ciljem da se otkrije hoće li biološki rat funkcionisati i izvan laboratorija.Avioni koji su bacali buve zaražene kugom iznad kineskih gradova Ningbo i Čangde kasnije su izveštavali o izbijanju epidemija.Japanske trupe su takođe bacale viruse kolere i tifusa u reke, jezera i izvore vode, ali su rezultati često bili kontraproduktivni.Specijalisti za biološki rat su 1942. godine raspršili klice dizenterije, kolere i tifusa u provinciji Zeijang u Kini, ali su tom prilikom oboleli japanski vojnici i 1700 ih je umrlo.
Istoričar sa kalifornijskog državnog instituta, Šeldon Haris, procenjuje da je preko 200.000 Kineza ubijeno tokom ovih eksperimenata na terenu.Haris takođe tvrdi da su životinje zaražene kugom, puštene na kinesku teritoriju kada je rat već bio pri kraju, izazvale epidemiju kuge koja je ubila najmanje 30.000 ljudi u oblasti Harbin od 1946. do 1948. godine. (Na slici levo prikazano je odlagalište leševa u centru jedinice 731). Vodeći naučnik jedinice 731 Keiči Tsuneiši vrlo je skeptičan po pitanju broja nastradalih.On je u Japanu čak predvodio akciju javnog razotkrivanja zverstva jedinice 731, ali je rekao da je napad na Ningbo ubio samo stotinu ljudi i da ne postoje dokazi da su velike epidemije bolesti izbijale tokom testiranja na terenu.



Prva osoba koja je otkrila javnosti zločine jedinice 731 i pokrenula pitanje o tome da bi SAD mogla da ih zataška, bio je Džon V.Pauel Junior (štampao je list China Weekly u Šangaju, koji je prestao da izlazi 1953. kada je Pauel odlučio da se vrati u ameriku).

Posle povratka u Ameriku Pauel je bio žestoko proganjan.U oktobarskom izdanju Biltena za atomske naučnike iz 1981.godine, Pauel objavljuje tekst 'Japansko biološko oružje 1930-1945'. Međutim, detaljno urađena studija o ovim zločinima nije se pojavila sve dok dvojica britanskih novinara, Piter Vilijams i Dejvid Valas, nisu objavili 1989. godine knjigu 'Jedinica 731:japanski tajni biološki rat u Drugom svetskom ratu'.
Na osnovu zajedničkog rada Vilijamsa i Valasa, profesor Šeldon Haris dovršio je svoju monumentalnu knjigu 'Fabrike smrti:japanski biološki rat 1932-1945. i američko zataškavanje'. Ova knjiga je objavljena u Njujorku 1994. godine. U njoj je naveden i interesantan detalj. Naime, autor knjige je još 1990. godine pisao da su sve strukture vlasti u Americi zabrinute zbog otkrivanja saučesništva u najvećim zločinima ovoga sveta i da će, verovatno, nastojati da naoprave novi rat negde u svetu (po mogućstvu u Evropi).
Reklamna mašinerija neviđenih razmera biće angažovana, pisao je tada profesor Haris, na dokazivanju da neka od strana osniva koncentracione logore po uzoru na nacističke, čineći zverstva kakva su se dešavala samo za vreme Drugog svetskog rata. Cilj je bio jednostavan, skrenuti pažnju sa istraživača prošlosti i naterati javno mnenje da se zgražava i osuđuje druge. Ubrzo posle toga, počeo je sukob na prostoima bivše SFR Jugoslavije. Amerika je samo na to čekala, a koliki je njen udeo u svemu ovome ne treba posebno ni napominjati.


conopljanews.

“Филаделфијски Експеримент" је тајни експеримент америчке морнарице који је спроведен 28. октобра 1943. године, у доковима бродоградилиста у Филаделфији, наводно је кренуо узасно погрешним током (познат је и под именом "Пројекат Дуга"). Претпоставка је да је у експерименту учествовао разарач УСС Елдриџ иако је сваки члан посаде брода негирао да се тај догађај икада десио, осим Ала Бијелека који није био ни близу брода тог датума када је тврдио да је био сведок екперимента. Постоје различите верзије приче о томе и свака од њих је негирана од стране озбиљне научне заједнице као неоснована и спекулативна.


ПРВИ ЕКСПЕРИМЕНТИ



Први тестови опреме урађени су 1936. године и били су успешни. Постигнута је делимична невидљивост, па су охрабрени резултатима кренули у даља истраживања, а и америчка ратна морнарица постала је заинтересована па су и почели са финансирањем пројекта, што је довело до укључења већег броја људи у целу ствар. Између осталог, др Густав Ле Бон, сарадник вон Нумана и др Кларкстон, који се пројекту придружио 1940. године. Једини који је знао шта се овде догађа био је Ајнштајн, који је сматран главним. Ако нешто није било уреду, ишло се на консултације са главним. Ипак, под вођством Тесле дошло је до првог успешног експеримента када је брод постао невидљив. Након успешно обављеног експеримента са невидљивошћу брода, Тесла је добио неограничену количину новца за даљи рад. Што се тиче морнарице, главни је био адмирал Хал Бовен, који је био на челу канцеларије за морнаричка истраживања.
Тесла је био свестан проблема који би овакви експерименти могли имати на посаду, али морнарица му није дала време које је тражио за проучавање и повећање безбедности посаде. Америка је била у сред рата и Тесла је имао рок до марта 1942. године, да успешно заврши експеримент. Међутим, Тесла је направио мале измене на опреми, што је условило да експеримент не успе о чему је известио надлежне након чега је и сам напустио вођење и учешће у експерименту. На чело експеримента постављен је Нуман, који је поново извршио прорачуне, калибрисао опрему и успешно извршио експеримент. Брод је на тренутак нестао, обавијен зеленом измаглицом, а преживели чланови посаде су причали да су се на тренутак обрели у 1983. годину.
Физиолошки ефекат на посаду је био да су скоро сви тешко оболели. Неки су оболели од шизофреније и других менталних болести, неки су нестали а према причи, 5 чланова посаде је нађено спојено са металом брода. Сви преживели чланови посаде су отпуштени из службе, а на некима је примењено "прање мозга" како би заборавили на догађај. Детаљи овог експеримента су саопштени јавности на заобилазан начин. Једини извор ове легенде наводно је извесни Карл М. Ален (алиас Карлос Аљенде) и први детаљи о експериметну су наведени у 3 писма које је писао аматеру астроному Морису К. Џесупу. Никада није утврђен стварни идентитет Карла Алена.


ПОНАВЉАЊЕ ЕКСПЕРИМЕНТА



28. октобра 1943. године, америчка морнарица је решила да понови експеримент, али овај пут је у потпуности заменила посаду. Овога пута, брод је обасјао плавичасти електрицитет и он је нестао. Након пар секунди УСС Елдриџ се вратио али неколико километара даље код Нортфолка, како су јавили непознати сведоци. Ту се задржао неколико минута и онда опет нестао само да би упловио у Филаделфијску луку. И овога пута моранари који су учествовали у експерименту вратили су се у доста лошем стању, па је морнарица одлучила да прекине са експериментом и да се окрену изради радарски невидљивих бродова. Опрема је скинута са брода и уништена, а брод је из резерве поклоњен грчкој морнарици.



ЛЕГЕНДА

Прича у облику каквом је данас распрострањена преко неколико књига и Интернетом потиче из филма "Филаделфијски Експеримент" (1984).
1990. године, појавио се извесни Ал Бијелек који је тврдио да је присуствовао експерименту баш како је приказан у филму, да би га 2003. разоткрили као преваранта.
Морис К. Џесап је остао једина личност са потврђеним идентитетом од које потиче прича о Филаделфијском експерименту. Џесап је постао донекле познат у круговима НЛО истразивача 1955. године када је објавио књигу "Случај НЛО", квази научну расправу о погонима летећих тањира. Џесап је тврдио да је 13.1.1955. године добио писмо од човека који се представио као Карлос Мигуел Аљенде који је тврдио да је видео нестајање и понову појаву УСС Елдриџа са палубе трговачког брода СС Ендрју Фурусет у близини (остаје питање како се трговачки брод могао наци у близини тајног спровођења војног теста). Тврдио је такође да су то видели и други чланови посаде и да су неки од њих убијени. Џесап је одговорио на ово писмо тражећи додатне доказе за причу. Одговор је дошао после неколико месеци овог пута од човека који се представио као Карл М. Ален, који је изјавио да не може да да детаље које Џесап трази, али да би можда могао да се присети помоћу хипнозе. Тада је Џесап одлуцио да прекине даље дописивање.
У пролеће 1957. године, Џесапа су позвали из Канцеларије за морска истраживања у Вашингтону да проучи садржај пакета који су примили. Пакет је био примерак Џесапове књиге о НЛО који је био обимно исписан на маргинама. Белешке су написане у 3 различите боје мастила и деловале су као коресподенција између три особе. У тим белешкама је расправљано о различитим "врстама" људи који живе у свемиру и дискусију о разним претпоставкама које је Џесап навео у књизи на начин који указује на супериорно сазнање, једна од белешки је гласила "Он не зна, не мозе знати. Само нагађа". Испитивање рукописа од стране Џесапа и професионалних графолога је указало да један рукопис идентичан са онима из писама које примао, а да су и друга два највероватније од исте особе. Канцеларија за морска истрааживања испитала је случај и нашла да је адреса пошиљаоца пакета напуштена фарма. Истраживачка фирма повезана са морнарицом, Варо корпорација је одштампала мали број примерака књиге са све белешкама (стотинак), и 3 примерка су послали и самом Џесапу. Након тога Џесап је безуспесно покусао да заради несто пишући о тој теми, но његова књига о томе се није продавала. 1958. године, након што га је оставила жена, доживео је тешку саобраћајну несрећу од које се споро опорављао, те је извршио самоубиство 1959. године.
Касније се Филаделфијски експеримент појавио у низу квази научних и фикционих дела:
1965. године - Винсент Гедис у књизи “Невидљиви хоризонти: Стварне морске мистерије” писао је о томе на основу "Варо" белешки.
1973. године - у НФ роману "Гравитација дуге" Томас Пинсон је узео неке елементе као део романа.
1977. године - истразивач паранормалног Карлс Берлик му је посветио једно поглавље у књизи “Без трага: Нове информације из троугла”.
1978. године - роман "Разређени ваздух" Џорџа Симпсона и Нила Бургера је новелизација целог догадјаја и завере око прикривања.
Два филма 1984. и 1993. године, низ телевизијских емисија мање или више озбиљног карактера су допринели даљем ширењу мита.


РУПЕ У ПРИЧИ

- једини почетни извор приче о Филаделфијском експерименту су писма које је Џесап примао и никакав други доказ никада није понуђен.
- најпознатији опис експеримента је из књиге Чарлса Берлица и копија је текста из једног НФ романа.
- писац Роберт Горман је 1980. године написао чланак за Фејт Магазин где је тврдио да је "Карлос Аљенде/Карл Ален" Карл Мередит Ален из Њу Кенсингтона у Пенсилванији који је био врло интелигентан, али ментално оболео те је измислио целу причу.
- научна подлога приче је потпуно бесмислена за свакога ко мало боље познаје Ајнштајнове радове и физику светлости, електромагнетизма и гравитације.
- А највећа рупа у целој причи је сам брод који је наводно учествовао у експерименту. УСС Елдриџ је поринут 25. јула 1943. године у бродоградилисту у Њуарку, Њу Џерзи (3 дана након наводних почетака експеримента) и како по историјским и бродским записима, тако и по сведочењима свих чланова посаде у време када се по причи налазио у Филаделфији био је на пробном крстарењу у подручју Бахама. Од 4.1.1944. до 9.5.1945. године, УСС Елдриџ обавља задатак праћења конвоја за снабдевања савезничких операција у Медитерану и Северној Африци (а делује прилично бесмислено да би такав брод био враћен у службу, а не растављен и испитан на делове). Пред крај рата УСС Елдриџ је кратко учествовао у операцијама на Пацифику да би 1946. године био повучен у резерву, а 15.1.1951. године поклоњен Грчкој у оквиру програма војне помоћи где је наставио да плови под именом ХС Леон све негде до 2000-те када је отишао у старо гвожђе. УСС Елдриџ се никада није нашао у Филаделфији што су потврдили чланови посаде новинарима током окупљања ветерана са УСС Елдриџа у априлу 1999. године.

Неке легенде кажу да су научници успели да УСС Елдриџ пошаљу кроз простор и време. На палуби, која је била препуна зелене измаглице, неки од морнара су доживели спонтано сагоревање, а неки изненадну смрт док је целокупна преживела посада била у стању сужене свести. Одређени извештаји тврде да је део посаде нестао и да више никад није нађен. Званичан став америчке морнарице је да је група морнара која је учествовала у својству живих заморчића у експерименту, у ствари једна група лудака који су због новца и популарности измислили ову причу.


Teorije zavere

MONSTRUOZNI TAJNI EKSPERIMENTI NA DJECI Američkih doktora

'Američki doktori sustavno su mučili siročad, na njima radili lobotomije i kastrirali ih'




Nova knjiga otkriva kako su američki doktori sustavno mučili siročad, na njima radili lobotomije i kastrirali ih kako bi pronašli lijek za razne bolesti

Osjećao sam se kao da je stalno Božić. Utakmice Red Soxa i zabave. Dobio sam čak i sat s Mikijem Mausom koji i danas čuvam, prisjetio se Charlie Dyer, 72-godišnji umirovljenik iz američke države Massachusetts, davne 1954. godine kad je počeo pohađati Državnu školu Fernald u Walthamu. Rođen u siromašnoj i mnogobrojnoj obitelji dvoje alkoholičara, Charlie je imao teško djetinjstvo. Njegov otac bio je drvosječa i stalno odsutan, pa su tako mali Charlie i njegovih sedmero braće i sestara bili prepušteni stalno pijanoj majci. Nije stoga bilo ni čudno što je plavokosi i plavooki Charlie u školi postizao loše rezultate: imao je problema s čitanjem, pisanjem i matematikom, a bio je i jako nediscipliniran dječak.

Tajni pokusi

Prebacivali su ga iz škole u školu, što je samo produbljivalo njegove traume dok kao 14-godišnjak nije prebačen u Državnu školu Fernald, instituciju s dugom tradicijom njegovanja eugeničkih principa. Tamo je Charliju napokon bilo dobro, no tek 1994. godine saznao je kako su on i ostali dječaci, etiketirani kao “moroni”, u toj školi bili zapravo pokusni kunići. Naime, tijekom hladnog rata u školi Fernald u tajnosti se provodio mračni znanstveni eksperiment u sklopu kojega je pedesetak dječaka s poteškoćama u razvoju svakodnevno dobivalo obrok od radioaktivnog mlijeka i zobene kaše. - Osjećali smo ipak da nešto nije u redu, ali nismo znali što - rekao je Dyer, jedan od junaka nedavno objavljene knjige “Against Their Will” o tajnim pokusima koje su američki znanstvenici provodili nad djecom.
Autori knjige Allen Hornblum, Judith L. Newman i Gregory Dober pet godina istraživali su podatke u medicinskim i sveučilišnim arhivama te intervjuirali preživjele aktere pokusa kojih se ne bi postidio ni Josef Mengele. - Svatko od nas troje imao je neki svoj razlog za ovu knjigu, a moj interes za etiku i istraživanja na djeci datira s kraja sedamdesetih godina. Tada sam radila disertaciju o poimanju smrti i vremena kod djece. Kada je krajem devedesetih godina moj dobar prijatelj Allen Hornblum objavio knjigu “Acres of Skin” o istraživanjima koje su medicinari u SAD provodili na zatvorenicima, to me zaintrigiralo. Prije pet-šest godina počeli smo diskutirati o mogućnosti da napišemo knjigu o sličnim istraživanjima na djeci - rekla mi je dr. Judith Newman, profesorica na Penn State University.
Moja sugovornica istaknula je da su se eksperimenti na djeci tijekom hladnog rata odvijali diljem SAD-a. - Mi smo se, međutim, fokusirali na ključne državne škole poput Fernalda u Massachusettsu, Willowbrooka u New Yorku i Vinelanda u New Jerseyju, sirotišta poput Soldier’s Orphans’ Homea u Iowi, Soldiers’ and Sailors’ Orphans’ Homea u Ohiu i psihijatrijske bolnice kao što je Bellevue Hospital u New Yorku, gdje su se vodili svi ti pokusi uključujući one sa zračenjem, cijepljenjem, dermatološke, psihološke ili druge. U pokuse su bile uključene tisuće djece, ali mi ne znamo točan broj jer neka od tih istraživanja nikad nisu objavljena - rekla je J. Newman.
Da su Amerikanci od 1930. pa do kraja pedesetih godina provodili niz etički neprihvatljivih, ponekad i monstruoznih eksperimenata, u javnosti se saznalo tek mnogo godina kasnije. Tako je 1972. godine izbio veliki skandal zbog “Studije Tuskegee neliječenog sifilisa u crnaca”. Riječ je o istraživanju na Afroamerikancima u gradu Tuskegee u Alabami, koje je američka vlada financirala čak 40 godina s ciljem da se istraži patologija neliječenog sifilisa. Prije nekoliko godina objavljena je i dugo čuvana tajna o monstruoznom pokusu u Gvatemali, gdje su američki liječnici od 1946. do 1948. godine hotimice sifilisom zarazili oko 700 zatvorenika, mentalnih bolesnika i siročadi u dobi od šest godina kako bi mogli provjeriti učinkovitost penicilina. Sada, pak, autori knjige “Against Their Will” iznose neugodnu istinu o američkim pokusima na djeci.

(Jutarnji.hr)

Ne mogu vam opisati što bi ja toj doktorskoj bandi uradio.
Nisam osvetoljubiv, ali jedino na taj način nekima iz dupeta do glave može doći.  

Ovo je 5 najstrašnijih eksperimenata koje su sproveli psiholozi

Psihologija je relativno mlada nauka, koja nam iz sve snage pomaže da lakše spoznamo i razumemo sebe i druge, sa kojima delimo život na ovoj planeti. Kao jednu od metoda istraživanja, psihologija koristi eksperiment. Oni su uglavnom validni i sa etičkog stanovišta poptuno ispravni, a njihovi rezultati pomažu naučnicima da prodube istraživanja. Nažalost, bilo je i onih čiji je ishod bio zastrašujući. Ovo su neki od eksperimenata čije je izvođenje izmaklo kontroli.


Nakon eksperimenta "pacijenti" bi psihički oboleli | Foto: Profimedia.rs

Stenfordski zatvorski eksperiment
Ovaj eksperiment je izvela grupa psihologa na čelu sa Filipom Zimbardom. Određene je grupa muških dobrovoljaca, studenata, koji su se prijavili za učešće u ovom dvonedeljnom ekperimentu. Njima su dodeljene uloge. Jedni su bili zatvorenici, a drugi čuvari u improvizovanom zatvoru. Rezultati su bili uznemiravajući. Stražari su postali sadistički nastrojeni prema “zatvorenicima”.

Eksperiment je otkrio mehanizme funkcionisanja tamne strane ljudske ličnosti. Eksperiment je prekinut samo nakon šest dana izvođenja.

Monstrumska studija
Ova studija je sprovedena, 1939. godine i u njoj su učestvoala 22 siročića, od kojih je 10 mucalo. Oni su podjednako podeljeni u dve grupe: u jednu sa logopedom koji je trebalo da sprovede pozitivnu terapiju i unapredi govor dece i drugu sa logopedom koji je javno kažnjavao decu zbog govorne mane.

Eksperiment je pokazao da je kod dece koja su bila sa lošim logopedom narušeno psihičko zdravlje. Kasnije je otkriveno da su deca, koja ranije nisu imala problem sa govorom, poprimila mucanje nakon eksperimenta. Šestoro siročića je dobilo novčanu nadoknadu zbog posledica koje je sprovođenje ove šestomesečne studije ostavilo na njih.

Slon na LSD-ju
Voren Tomas, direktor zoološkog vrta u Oklahomi, ubrizgao je slonu dozu droge LSD. To je bio pokušaj da se odredi da li droga može da navede na agresivno ponašanje, koje periodično pokazuju slonovi mužjaci.

Slon Tusko umro je skoro odmah nakon što mu je droga ubrizgana.

"Terapija" koja je stvarala averziju prema homoseksualnosti
Šezdesetih godina prošlog veka homoseksualnost je uglavnom smatrana mentalnim oboljenjem i bilo je dosta onih koji su se volonterski javljali da homoseksualce “izleče”.

Tokom eksperimentalne terapije, slike homsoeksualaca povezivane su sa neprijatnostima poput elektro šokova ili injekcija što bi dovodilo i do povraćanja pacijenata.

Zamisao je bila da pacijentu prva asocijacija na homoseksualnost bude bol.

Umesto “izlečenja” ovi eksperimenti su doveli do dubokih psihičkih poremećaja pacijenata, a najmanje jedan pacijent je i umro nakon ovog tretmana.

Slučaj Dejvida Rajmera
Kada je Dejvid Rajmer bio beba od osam emseci, nesrećnim slučajem je izgubio penis. Psiholog Džon Mani je predlagao da se bebi uradi operacija promene pola. Roditelji su se složili, ne znajući da je Mani to predložio da bi iskoristio Dejvida za eksperiment kojim je želeo da dokaže da polni identitet nije nešto urođeno već se stiče prirodnim putem tokom odgajanja. Dejvid je postao Brenda, dobio je vaginu i primio je hormonske terapije.

Ali, eksperiment nije uspeo.

Brenda se tokom detinjstva ponašala tipično muški, a Rajmerovi su sve više počeli da se razilaze. Kada je imala 14 godina, rečena joj je istina, a ona je odlučila da se podvrgne operaciji i ponovo postane Dejvid.
Dejvid se ubio kada je imao 38 godina.

Autor: brainz.org/N.M. Foto:Profimedia.rs

BILI SMO NA PRAGU KATAKLIZME: 5 eksperimenata koji su mogli da unište Zemlju!

Rusi su bušili više od 12.000 metara ispod površine planete Zemlje dok su SAD eksperimentisale sa nuklearnim eksplozijama



Pojedini eksperimenti, iako su bili i više nego opasni, izvedeni su uprkos ogromnom riziku po živi svet na planeti Zemlji.

1. Jedan ruski projekat je imao za cilj da se probuši ispod Zemljine kore što je dublje moguće. Na kraju su probušili više od 12.000 metara ispod površine planete. Ovo je do danas najdublja veštački izbušena rupa u zemlji. Samo bušenje je moglo da dovede do ogromnih tekstonskih pomeranja.

2. Nuklearna proba koju je izvela Amerika 16. jula 1945. godine mogla da bukvalno zapali atmosferu a sve zbog samoodržive nuklearne fisije. Ipak naučnici su kasnije priznali da je takva mogućnost bila minimalna.



3. Najveći akcelerator čestica postavljen je ispod zemlje u blizini Ženeve. Obim ovog postrojenja je 27 kilometara kako bi naučnicima omogućilo da proučavaju sudaranje čestica. Postoje naučne teorije koje su smatrale da to može da dovede do stvaranja crnih rupa koje bi mogle da usisaju Zemlju u neku nepoznatu galaksiju.

4. SAD su izvršile detonaciju termonuklearne bombe 400 kilometara iznad Zemlje što je ravno 1,4 megatona TNT. Ova eksplozija je otpustila elektromagnetni puls jači nego što se predpostavljalo. To je prouzrokovalo nestanak struje na ulicama Havaja, onemogućilo je komunikacione sistem I zaustavilo rad satelita koji su se nalazili u nižoj orbiti. Ovaj eksperiment je sproveden i pored velike opasnosti od radijacije koja je mogla da uništi živi svet na Zemlji.

5. SETI je program koji se bavi istraživanjem vanzemaljskog oblika života. Pojedini teoretičari smatraju da bi ova potraga za vanzemaljcima zapravo mogla da uzbuni neku vanzemaljsku rasu što bi, kako smatraju, moglo da dovede do globalnog napada na Zemlju.





kurir

Najbizarnije stvari koje su Amerikanci radili u ime nauke

Listverse - Č. V. | blic.rs | Foto: Shutterstock, Wikipedia, University of Idaho library |

Neretko nam se desi da, kada čujemo za rezultate nekog istraživanja, kažemo sebi "Kako im je uopšte palo na pamet tako nešto?". Evo spiska neverovatno brutalnih i bizarnih eksperimenata sprovedenih nad ljudima u Sjedinjenim Državama.

Merenje straha pri smrtnoj opasnosti


Diringu je izmeren puls od čak 180 otkucaja u minutu neposredno pred smrt
Džon Diring je ubio čoveka prilikom pljačke i 1932. godine osuđen je na smrt streljanjem. Pre smrti su ga lekari nagovorili da učestvuje u eksperimentu u kom bi izmerili količinu straha kod ljudi u smrtnoj opasnosti.

Na telo su mu priključili elektrode koje je trebalo da izmere njegovu reakciju u trenucima kada se bude nalazio pred streljačkim vodom, kao i da izmere detalje njegove smrti. Njegovo srce je stalo tačno 15.6 sekundi nakon pucnja, a proglašen je mrtvim 150 sekundi kasnije.

EKG- om su izmerili njegov puls i došli do zaključka da mu je puls pred izvršenje kazne bio 120, a u samom trenutku pucnja skočio na 180 otkucaja u minutu. Sa strane gledano, Diring je izgledao smireno, ali su novine o ovom eksperimentu izvestile uz naslov “Ne možete da ostanete hrabri gledajući smrti u oči!”

Davanje radioaktivnog gvožđa trudnicama


Trudnice nisu bile upoznate sa detaljima eksperimenta

Godine 1945. istraživači sa Univerziteta Vanderbilt osmislili su vrlo kontroverznu studiju u kojom su želeli da izmere nivo apsorbovanja gvožđa kod trudnica. Ovaj eksperiment ni bi bio toliko neobičan, da naučnici nisu odlučili da trudnicama daju radioaktivno gvožđe, koje je ukupno primilo 829 trudnica sa dijagnostifikovanom anemijom.


Žene su, ne znajući, pile tablete sa nivoom radioaktivnog zračenja i do 30 puta većeg od dozvoljenog.

Drugi cilj ove uznemirujuće studije je bio da ustanovi koje su dugoročne posledice radioaktivnog zračenja na decu, a pretpostavlja se da je eksperiment prouzrokovao smrt troje dece – jedne devojčice od 11 godina i dva dečaka od 5 i 11 godina.

Protiv Univerziteta je na kraju podignuta tužba, a oštećenima je isplaćeno oko 10 miliona dolara na ime obeštećenja.

Bostonski projekat


Hteli su da otkriju kako će radioaktivni element uticati na razvoj tumora

Doktor Vilijam Svit iz američke Nacionalnog laboratorije “Ouk Ridž” je 1953. g. proveo studiju u kojoj je obolelima od raka u završnim fazama u organizam ubrizgavao radioaktivni uranijum.

Ovaj eksperiment je imao dva cilja: merenje nivoa apsorbovanja uranijuma u ljudskom telu i kako će ovaj radioaktivni element delovati na rast tumora. Doktor Svit se dogovorio sa američkom vladom da nakon smrti obolelih preda njihova tela na dalje proučavanje.

Nijedan pacijent nije pokazao nikakve znakove oporavka, a većina ih je umrla vrlo brzo nakon što su primili injekcije, ali najkontroverzniji detalj vezan za ovaj eksperiment je da niko od njih nije dao svoj pristanak za učestvovanje u ovom eksperimentu.

Testiranje bakterija u San Francisku


Na stotine hiljada nedužnih civila izloženo je nepotrebnoj zarazi

Tokom pedesetih godina prošlog veka je u američkim naučnim krugovima postojao strah od mogućeg biološkog rata sa SSSR. Zbog toga su naučnici odlučili da testiraju mogućnosti širenja i zaraze potencijalnim oružjem kako bi razvili scenario mogućeg napada na američkom tlu.


Jedno vozilo su “napunili” bakterijom Serratia marcescens i ostavili ga nekoliko kilometara od grada San Franciska.Ova bakterija je izabrana za studiju, pošto ona ostavlja crvene tragove na uzorcima vode i tla, pa je zato bila idealna za praćenje. Stručnjaci su verovali kako je ova bakterija potpuno sigurna za ljude, a ispostavilo se da ona uzrokuje razne respiratorne i urinarne infekcije.

Zabeležen je veliki rast broja obolelih od upale pluća i uroloških bolesti, a na stotine hiljada nedužnih civila bilo je izloženo nepotrebnoj zarazi. Najgori deo ovog eksperimenta je to što je on bio potpuno nepotreban, pošto su slične studije ranije već izvođene u nenaseljenim pustinjskim područjima.

Eksperimenti poslušnosti


Ljudi su bili primoravani da štencima daju elektrošokove

Ugledni psiholog Stenli Milgram radio je brojne studije u kojima je proučavao poslušnost, tj. šta je to što ljudima govori da izvršavaju naredbe autoriteta, ma koliko one brutalne bile ili se protivile njihovoj savesti. Tako je Milgram radio eksperimente u kojima su ljudi jedni druge izlagali elektrošokovima po naredbi, čime je objasnio i slepo sleđenje autoriteta slično onom kao i kod nacista koji su ubijali Jevreje.

Naslednici njegove teorije, psiholozi Čarls Šeridan i Ričard King odlučili su da dodatno provere njegove teze, ali ovaj put sa životinjama, pošto je postojala mogućnost da eksperiment sa ljudima bio lažan – da su ljudi lažirali elektrošokove.

Deblji kraj u ovim novim eksperimentima su izvukli štenci, kojima su ispitanici davali elektrošokove ako nisu izvršavali naredbe. Više od polovine muških ispitanika su uz veliki stres izvršavali naredbe naučnika i davali elektrošokove psima, a još bizarnije - svaka žena je pokazala poslušnost, iako su neke od njih sve vreme plakale tokom eksperimenta.

Eksperiment sa polomljenim igračkama


Da li su roditelji dece imali pravo da umesto njih odlučuju o učestvovanju u eksperimentu?

Naučnici sa Univerziteta Ajova dali su grupi dece igračke uz uputstvo kako ne smeju da ih slome. Istraživači su eksperiment tako koncipirali da se igračke same slome nakon nekoliko sekundi, na šta se kod dece javljao užasan osećaj krivice.

Čim su ispitivači navodno primetili da su igračke slomljene, kratko bi rekli “ijao”, čime su izražavali svoje razočaranje. Potom su posmatrali reakcije dece, a veliki broj njih je bio pod ogromnim stresom, pa su sve vreme plakali.

Kao i kod drugih slučajeva studija sa decom, i kod ove se u pitanje dovodi etičnost eksperimenta i pristanka roditelja koji su bili neupućeni u eksperiment. Osim toga, nameće se i pitanje imaju li roditelji pravo da umesto same dece odluče o njihovom učestvovanju u studijama sa neočekivanim posledicama.

Eksperiment s rakom


Čester M. Sautam

Čester M. Sautam je bio poznati istraživač kancera 1960-ih godina, a želeo je da otkrije kako bi se organizam ljudi s oslabljenim imunitetom zbog neke druge hronične bolesti nosio sa rakom.

Ispitanike na kojima će testirati svoju teoriju je pronašao u Jevrejskoj bolnici za hronične bolesti u Njujorku tako što je ubedio direktora da mu dopusti da ubrizga strane i žive ćelije raka jetre u organizme 22 pacijenta.

Ovaj eksperiment je izveden na starijim pacijentima u završnim fazama bolesti koji nisu dali svoj pristanak za učestvovanje. I ne samo to, neki koji su direktno odbili učestvovanje u ovoj studiji, pošto im nisu bili saopšteni detalji, svejedno su dobili svoju dozu ćelija raka.

Sautam je na kraju dobio jednogodišnju uslovnu suspenziju i zabranu rada medicinom, a ovaj eksperiment je u javnosti pokrenuo polemiku o pitanju pristanka učestvovanja u medicinskim studijama.

Malarija u zatvoru


Naučnici su želeli da isprobaju nove lekove za malariju

Kako bi isprobali razne lekove za malariju tokom Drugog svetskog rata, američki naučnici su odlučili da ih testiraju na zatvorenicima iz zatvora Stejtvil. Zatvorenici su postali pokusni kunići, a nakon eksperimenta se u javnosti pokrenulo pitanje da li su zatvorenici, iako su proglašeni mentalno sposobnim, podobni da odlučuju da li žele da učestvuju u eksperimentima.

Iako niko nije umro zbog ovog istraživanja, i iako su mnogi od njih dobili novčanu nadoknadu za učestvovanje u eksperimentu, kao i određena umanjenja kazne, cena koju su morali da plate je bila zaraza malarijom.

Menjanje seksualne orijentacije


Doktor Hit je pokušavao da elektrošokovima izleči homoseksualnost

Dr Robert Hit sa Univerziteta Tjulejn iz Nju Orleansa je sprovodio brojne eksperimente kojima je električnom stimulacijom mozga pokušavao da izleči homoseksualnost. Za eksperiment je odabran 24-godišnji homoseksualni muškarac, koji je patio od paranoje i depresije.


Doktor Hit mu je elektrošokovima stimulisao delove mozga zadužene za osećaj zadovoljstva, na šta je ispitanik prijavljivao osećaj zadovoljstva. Mladić je imao mogućnost i da sam sebi daje elektrošokove, što je on i radio na hiljade puta u nekoliko sati.

Nedugo nakon toga, ispitanik je uz elektrošokove masturbirao na heteroseksualnu pornografiju i uspešno doživeo orgazam.

Finalna faza eksperimenta je bila seksualni odnos sa prostitutkom, za koju ispitanik nije bio seksualno zainteresovan. Nakon što je ona inicirala seksualni kontakt, a pacijentu su i dalje davani elektrošokovi, doživeo je orgazam.

Godinu dana nakon studije, pacijent je izvestio doktora kako ima redovne seksualne odnose i sa muškarcima i ženama, a doktor Hit je svoj eksperiment proglasio polovično uspešnim i nakon toga nije više pokušavao da “izleči” homoseksualnost.

Ovo su najbrutalniji eksperimenti nad ljudima

Ekspermenti su vršeni nad zatvorencima, robovima, ili čak članovima porodice. U nekim slučajevima doktori sami su bili "pokusni kunići“ jer nisu želeli da rizikuju živite drugih. Evo liste zlih i najnemoralnijih projekata


Čuveni eksperiment u Standfordskom zatvoru



Eksperimet koji je 1971. na Univerzitetu Standford proveo Filip Džordž Zimbardo. Svrha je bila studija učinaka koji se javljaju nakon što neko preuzima ulogu stražara ili zatvorenika u zamišljenom zatvoru koji se je nalazio na fakultetu.

Cilj eksperimenta je bio da se istraži kako ljudi reaguju na zlo i kako se menja karakter stražara i zatvorenika. Rezultati su bili šokantni, a eksperiment je prekinut posle šest dana iako je bilo predvišeno da traje dve nedelje. Jedna trećina stažara je imala sadističke sklonosti, a mnogi zatvorenici su doživeli traumu, dvojica su čak uklonjena odmah nakon početka eksperimenta.

Čudovišna studija


Studija o kojoj je reč nazvana je čudovišnom zbog svojih izrazito neetičnih metoda, a njen cilj bio je ispitivanje efekata pozitivne i negativne terapije govorom sa decom.

Vendel Džonson i Meri Tjudor sa Univerziteta u Ajovi izabrali su 22 dece bez roditeljskog staranja. Neka deca su imala probleme sa govorom u vidu mucanja, dok druga nisu. Ona koja su mucala bila su podvrgnuta pozitivnoj terapiji govorom tako što je pohvaljivana njihovu rečitost, dok su deca bez teškoća u govora bila izložena negativnoj formi ove terapije - kritikovana su za najmanje greške u izražavanju.

Kao rezultat eksperimenta, neka deca koja su bila podvrguta negativnoj terapiji pokazivala su snažne znake uznemirenosti i probleme u govoru do kraja života, što je ukazalo na značaj kojipozitivno osnaživanje ima u edukaciji. Neki su Džonsona osudili zbog ovog eksperimenta i poredili ga čak sa nacističkim. Univerzitet u Ajovi se 2001. godine izvinio zbog ove studije

Projekat 4.1


Ovo je bilo medicinsko istraživanje SAD i izvedeno je nad stanovnicima Maršalskih ostrva, koja su SAD okupirale tokom Drugog svetskog rata i tamo obavljale nuklearne testove. Najveći nuklearni eksperiment je upravo bio ovaj izveden 1954. godine pod nazivom “Castle Bravo.”

Maršalska ostrva su bila poprište strave i užasa 1. marta 1954. godine. Jedan japanski ribarski brodić, udaljen više od 100 kilometara od mesta eksplozije, došao je pod snažno dejstvo radioaktivnog pepela, a ribari su doživeli teške telesne povrede. Ubrzo su pomrli od jake radijacije, u velikim muakma. Svet tada nije znao uzrok te misterije. Uticaj eksperimenta je bio nejasan i nakon decenije, a bilo je i teško povezati radijaciju sa pobačajima i smrtnim ishodima. Pet godina posle eksperimenta broj pobačaja je udvostručen, ali se sve brzo vratilo u normalu. Navodno su se pojavile i neke degeneracije kod dece ali je nejasno u kom obliku. Deca su oboljevala i od raka štitne žlezde i leukemije.

MK-ULTRA - projekat CIA


Jedan od najjezivijih programa CIA započet je ranih 50-ih prošlog veka, koji je obuhvatao eksperimente na polju kontrole uma i “hemijskog saslušavanja“ koju je vodila kancelarija za proučavanje inteligencije. U okviru eksperimenta su testirani i saslušavani obični građani – često bez njihovog znanja ili pristanka – kako bi se otkrilo da li neke supstance mogu da posluže kao “serumi istine“. Testiranju su bili podvrgnuti i vojnici, prostitutke, lekari, menatalno oboleli. Ljudima su davane velike doze LSD-a, amfetamina i meskalina, a podvrgavani su i šok-terapiji. Cilj je bio da se pomoću droga, psihološkog stresa i neobičnih metoda saslušavanja izvuku informacije, kontroliše ponašanje i čak promene moždane funkcije. Direktor CIA Ričard Helms je 1974. godine naredio da se sva dokumenta vezana za ovaj eksperiment unište.

Projekat AVERZIJA


Tokom aparthejda vojnici homoseksualci su bili podvrgnuti kastracijama, operacijam promena pola, strujnim udarima i drugim neetičkim eksperimentima. Iako tačan broj nije poznat bivši hirurzi aparthejda procenjuju da je od 1971. do 1989. godine u vojnim bolnicama pol promenilo 900 osoba, a sve u okviru tajnog programa iskorenjivanja homosekusalnosti. Ove osobe su u vojnu bolnicu u blizini Pretorije slali psihijatri. Kastraciji i operacijama promene pola podvrgnuti su oni na koje nisu delovali elektrošokovi i hormonske terapije. Većina “žrtava” su bili muškarci, belci između 16 i 24 godine.

Surovi zatvorski eksperimenti Severne Koreje


Brutalnost severnokorejaca nije ništa novo. O eksperimentima u zatvorima se već pisalo, ali ćemo vam navesti detalje koje možda niste znali. Jedan žena , bivši zatvorenik je ispričala za slučaj kada je 50 zatvorenica otrovano kupusom. Scena je bila zastrašujuća jer su žene umirale u najtežim mukama, krvarile su i prestajale da dišu posle 20 minuta. Najgore je što su sve druge koje nisu okusile jelo to posmatrale. Ako bi odbile da jedu čekale bi represlije i njih i njihove porodice. Kvon Hiok, bivši šef zatvorskog kampa 22 je opisao laboratorije sa otrovnim gasom i eksperimente gušenje. Subjekti eksperimenta su obično bivale porodice. Kako je naveo osobe su obično odvođene u zapečaćenje komore nakom medicinskih pregleda, a onda im je otrovni gas ubrizgavan kroz cevčice. “Naučnici" su sve to posmatrali odozgo, kroz staklo. On navodi i kako su jednom prilikom uveli u komoru muža i ženu i njihovo dvoje dece i kako su roditelji pokušavali da pomognu deci disanjem usta na usta. Severnokorejska vlade je demantovala sve optužbe i istakla da se prema zatvorenicima ponaša humano.

Sovjetska otrovna laboratorija


Tajna sovjetska policija je poznata po eksperimentima “Laboratorija 1, “Laboratorijha 12” i “Dom.” Oni su, naime, testirali veliki broj smrtonosnih otrova na zatvorenicima u čuvenom Gulagu (bili su to takozvani neprijatelji države). Korišćeni su ricin, suzavac, digitoksin i dr. Cilj eksperimenta je bio pronaći otrov bez boje, ukusa i mirisa koji neće biti otkriven obdukcijom. Otrovi su davani uz piće, hranu kao lekovi. Na kraju su razvili preparat pod nazivom C2. Prema iskazima svedoka osobe kojima je dat ovaj optrov su se fizički promenile- oslabile su, postale tihe i smirene i umirale su za 15 minuta.

Sifilis studija


U periodu od 1932. do 1972. godine urađena je serija eksperimenata nad 400 crnih građana Sjedinjenih Američkih Država u Taskagiju u Albami, koji su bili inficirani sifilisom.Studija je izabrala siromašne i neobrazovane, a većina njih nije znala ništa o svojoj bolesti. Javni zdravstveni servis je bio obećao besplatno lečenje pacijenata. U stvarnosti, dobili su samo aspirin.

Svrha ovog “eksperimenta” bila je da se posmatra razvitak bolesti kod pripadnika crne rase, kao i naučna obdukcija preminulih učesnika tokom istraživanja.Kao rezultat toga, 28 ljudi je umrlo direktno od sifilisa, 100 zbog posledica komplikacija neposredno vezanih za bolest, 40 žena je inficirano zbog nesvesnih pacijenata, a 19 mališana je rođeno sa urođenim bolestima. Tužna istina ovog eksperimenta je potvrđena 1997. godine kada se tadašnji američki predsednik Bil Klinton , javno izvinio onima koji su preživeli ovu studiju, a njih je ostalo samo osam.

Jedinica 731


Ovo je bio tajno biološko i hemijsko ratno istraživanje japanske carske vojske tokom Drugog kinesko – japanskog rata (1937-1945) . Brojni zločini izvođeni od strane komandanta Širo Ishija uključivali su i takozvanu vivisekciju(seciranje ljudi na živo, pa čak i trudnica.) Zarobljnicima su amputirani udovi, pa potom spajani sa drugim delovima tela, a nekima su delovi tela bivali zamrznuti, pa odleđeni kako bi dobili gangrenu. Zatvorenicima su ubrizgavani i sojevi virusa pod izgovorom da ih vakcinišu. Kako bi istražili polne bolesti terali su zarobljenike da siluju jedni druge, kako bi preneli sifilis ili gonoreju. Ishi nije ni dana proveo u zatvoru zbog ovih grozota. Umro je u 67. godini od raka grla.

Naci eksperimenti


U nemačkim nacističkim logorima vršen je veliki broj stravičnih eksperimenata. U Aušvicu pod rukovodstvom dr Eduarda Virca odabrani zatvorenici su bili podvrgnuti eksperimentima koji su osmišljeni da pomognu nemačkim vojnicima u borbama , kao u oporavku ranjenika.

Nemački SS oficir i nacistički doktor, Josef Mengele je svakako najpoznatiji i najozloglašeniji po svom eksperimentu o blizancima. Prozvan je i “Anđeo smrti.” On je uzimao po 10 blizanaca, uspavao ih, a zatim ih ubijao kloroformom i secirao kako bi uporedio tela.

Takođe je uradio užasan eksperiment sa dve bliznakinje koje je zašio pomoću njihovih vena kako bi stvorio spojene blizance. On je takođe, eksperimentisao sa promenom boje očiju ubrizgavanjem pigmenta u zenice, amputirao udove i pokušavao da ih vrati, a sprovodio je i sterilizaciju žena.

Mengele je bio glavni doktor zadužen za određivanje koji zatvorenici mogu da rade kao prisilni radnici, a koji su bili previše slabi i koje treba ubiti.


mondo

AMERIČKI MENGELE Ludi naučnik eksperimentisao na pijanim američkim vojnicima


Džon Henri Hagman (59), koji je opisan kao "đavolski ludi naučnik", optužen je za vršenje nedozvoljenih medicinskih eksperimenata na kadetima američke vojske.


Američki Mengele: Džon Henri Hagman

Hagman je pod paravanom "specijalnog kursa" namamio kadete na svoju farmu, gde je prvo napijao i drogirao vojnike, a zatim ih primoravao da vrše intimne medicinske eksperimente jedni na drugima, nakon čega ih je i sam koristio kao zamorčiće.


Ovaj naučnik optužen je da je nedozvoljena ispitivanja vršio na svojoj farmi u Virdžiniji. Prvo je mlade kadete naveo da popiju desetak čaša ruma, nakon čega im je ubrizgao ketamin. Jednom vojniku je navodno ubrizgao anesteziju direktno u genitalije.

Nedozvoljene eksperimente Hagman je vršio u nekoliko navrata tokom 2012. i 2013. godine. Omamljene kadete naterao je da jedni drugima kače katetere na genitalije, nakon čega ih je podvrgaovao takozvanim "šok tretmanima", uzimajući im krv koju im je posle nekog vremena ponovo ubrizgavao u telo.

Hagman se tereti da je "iskorišćavao vojne kadete radi sopstvenog seksualnog zadovoljstva i koristi".


Jednog kadeta je navodno toliko nalivao pivom dok skoro nije izgubio svest, a sve pod izgovorom da "deo kursa služi kako bi se ispitala tolerancija vojnika na alkohol." Nakon toga je omamljenog vojnika svukao, fotografisao i ubrizgavao mu nepoznate supstance u genitalije.

Iza optužbi protiv Hagmana stoji Medicinska komora Virdžinije, koja je podatke o ovim eksperimentima iznela u javnost u martu mesecu. Džon Henri Hagman je nedugo nakon toga suspendovan i podvrgnut psihološkom testiranju, na kojem je utvrđeno da je doktor "predstavlja ogromnu opasnost po zdravlje i bezbednost ljudi."


Teorije zavere


Džon Henri Hagman je od američke vojske dobio budžet od 10 miliona dolara za svoja medicinska ispitivanja u kojima je učestvovalo nekoliko hiljada vojnika

Ono što je šokiralo medicinsku javnost u SAD je da protiv Hagmana nije podignuta krivična prijava, te su ubrzo počele da kolaju razne teorije zavere.

Doktor Hagman tvrdi da su njegovi eksperimenti "deo standardnog vojno-medicinskog treninga", i odbija bilo kakve navode o seksualnom iskorišćavanju kadeta.




Ovo nije prvi skandal u čijem je središtu Hagman. Njegova kompanija našla se na udaru organizacija za zaštitu životinja, u čemu je najglasnija bila PETA, koja je objavila jezivi video snimak na kom se vidi kako Hagamanovi saradnici pucaju u glavu prasićima i probadaju ih nožem.

- Ovo liči na ludi eksperiment jednog otpadnika američke vojske, koji je rešio da zlostavlja kako životinje, tako i ljude. Zaista strašno, sve podseća na delo nekog đavolskog naučnika iz horor filma - izjavio je američki kongresmen Henk Džonson.


Džon Henri Hagman će se naći na saslušanju Medicinske komore Virdžinije 19. juna, a postoje velike šanse da će izgubiti lekarsku licencu.


Blic