Poreklo imena gradova u Srbiji

Poreklo imena grada Sombor


Iako je poreklo samog imena grada Sombor sporno i ne može se sa sigurnošću dati pravo tumačenje, jedno od najverovatnijih je ono koje sam i sama učila u školi a povezuje se sa imenom nekadašnjeg naselja koje je posedovala vlastelinska porodica Cobor – Sent – Mihalj.

Sombor je vekovima bio na granicama madjarske države te postoje mnogobrojna svedočenja i radovi madjarskih autora koji su mišljenja da je ime grada Sombora (Zombora) nastalo transformacijom imena vlastelinske porodice Cobor. Razlog je veoma jednostavan. Slovenski živalj je redje glasovne skupine zamenio običnijim i češćim, naravno zbog lakšeg izgovora. Tako je umesto “co” sastao “so”, a umesto Cobor – Sobor. Kasnije je od Sobora nastao Sombor.

Poznate varijante ovog imena su: Sanbor početkom XVII veka, Sambor – 1667 godine, Sanbur – 1698 godine, Zibor – 1699 godine.



Prema svedočenju palatina Ileškazi Ištvana još su Turci Cobor – Sent – Mihalj zvali Somborom (1599), no ipak ime Sombor nije nastalo po dolasku grada pod tursku vlast – 1541 godine već pre njihovog dolaska. U to vreme imena naselja su dobijala imena po posedu u vlasništvu feudalne porodice a to bi u ovom slučaju bilo Cobor. Iz dokumenata se vidi da Turci nisu odbacili crkveni deo imena Cobor – Sent – Mihalj kao “ćaurski” već sam narod pre njihovog dolaska.

Nakon turske vladavine zvanični naziv grada je Zombor. U mnogobrojnim dokumentima nailazimo i na Zombor i na Sombor a veoma često na istom dokumentu i na jedan i na drugi naziv. Današnje ime grada Sombor je slovenskog porekla dok je madjarska varijanta – Zombor. U SFRJ su obe varijante bile u ravnopravnoj upotrebi.

Toliko o poreklu samog imena grada, no, da se malo osvrnemo i na Sombor kroz istoriju.

Poplavama i pomeranjima toka Dunava kao i manjih reka Plazovića i Mostonge nastao je močvarni teren koji je bio obrastao trskom i vodenim biljem što predstavlja glavne odlike somborskog područja. O Mostongi se govorilo kao o donjem toku Plazovića a tek u novije vreme se o njima govori kao o dve reke. Stanovnici su za svoja prebivališta koristili ostrva koja su se dizala iz barovite reke kojih je bilo ukupno 14.

Huni su u prvim decenijama V veka - 375 godine nove ere na području srednjeg Podunavljana i Potisja pod svoju vlast okupili ostatke drugih varvarskih naroda. Medju njima su bila i slovenska plemena. 453 godine ona podpadaju pod Gepide, a 567 pod Avare, dok su se krajem treće decenije IX veka pojavile i Bugarske čete koje su imale osvajačke težnje prema Panonskoj niziji.

U srednju Evropu na kraju IX veka dolaze Madjari. Pod Arpadovim vodjstvom preko prevoja Vereci 896 godine došlo je 200.000 do 250.000 osvajača gde su zatekli slovenska plemena. Pokorenim plemenima Madjari su nametnuli svoju vlast ali nisu uspeli izmeniti etničke prilike, medjutim posle poraza kod Augsburga – 955 godine menjaju i način života.

U slovenskim plemenima su postojali župani koji su prikupljali dažbine za novu vlast zadržavši deo za sebe. Taj deo je morao biti odobren od strane osvajača.

Za vreme Stefana I (997 – 1038) najznačajnija je bila Bačka i Bodroška županija. Kako se tada vodilo računa o organizovanju crkve i formiranju državnih upravnih jedinica po sistemu županija, crkva je na taj način dobijala posede sa kmetovima. U kartama pre mohačke bitke – 1526 godine se nalazi i mesto Coborszentmihaly koje je označavalo područje današnjeg Sombora.

Tatari su 1241 godine doprli i u Bodrošku županiju, medjutim na spiskovima davaoca crkvene desetine se ne nalazi naselje Sent Mihalj. Ovaj podatak ne mora da znači da nije postojao. Zahvaljujući močvarnom području neka naselja su uspela preživeti tatarsku najezdu.

Ugledni feudalac toga vremena bila je porodica Cobor. Predak ove porodice, Janoš I, oko 1360 godine živeo je u ovoj županiji a potpisivao se kao Janussy et Chobor Szt. Mihaly, nobilis de Bodrogh. Na osnovu toga zaključujemo da je naselje Sent Mihalj u posed porodice Cobor došlo oko 1360 godine.

Uz dozvolu Madjarskog kralja Matije (1450 – 1480) porodica Cobor je na teritoriji svoga poseda Cobor Sent Mihalj 1469 godine sazidala utvrdjenje od drvene ili kamene gradje.

Kao dokaz da je Cobor Sent Mihalj postojao uoči mohačke bitke nam svedoči objavljen poziv u Beču, Titelu i Cobor Sent Mihalju kojim je papa Lav III pozivao na pokretanje krstaškog pohoda protiv Turaka 1514.

Porodica Cobor je nakom mohačke bitke za nasledje izmedju Ferdinanda Habsburškog i Jovana Zapolje bila stala uz habsburšku dinasitju.

1541 godine Cobor Sent Mihalj je zauzeo Perteb paša i tako pada pod tursku vlast. Madjarski živalj se povuči na sever.

Šezdesetih godina XVI veka u katastarskim popisima segedinskog sandžaka spominju se sedam nahija: segedinska, vašarheljska, kaločanska, šoltska, bačka, somborska i titelska. Sombor je imao status tvrdjave i veoma značajno mesto u Bačkoj što dokazuju i državni prihodi koji 1570 godine u Somboru iznose 654.044 aspri , dok Kolut sa pustarom Kiš – kolut ima svega 47.630, Bezdan 4.633 a Doroslovo 7.000 aspri.

Najbogatija i najgušće naseljena teritoriju koju su Turci u drugoj polovini XVI veka osvojili severno od Save i Dunava je Bačka. Novi nameti, pljačkanja i zloupotreba turske uprave su nakon krize osmanlijskog feudalnog uredjenja i borbe koje su Turci poveli protiv Austrije i Ugarske 1593 – 1606 pogoršali položaj naroda u Bačkoj. U području Sombora stacioniraju se odredi turske vojske kao i njihovih saveznika – Tatara. 1594 godine dolazi do nemira i ustanka protiv Turaka u Banatum a nakon represalija prema ustanicima dogodila se i veća seoba srba iz bajske, somborske i subotičke nahije prema severu. 1598 veliki broj Srba seli se sa područja Sombor – Baje- Subotice.

U Somboru je glavni zapovednik dio Piri – paša koji je bio čuven po svojim nedelima nad narodima za koja je saznao i sam paša u Jegru te je poslao izaslanika da utvrdi stanje na terenu koji je svoj izveštaj završio rečima: “Bačka je postala pustoš”.

U zimu 1598 pa sve do juna 1599 godine u Somboru je boravila tatarska vojska. Gazigeraj, kan tatarske vojske je bio ratnik ali ujedno i najinteligentniji krimski kan, naučnik i pesnik.

1610 godine dok je segedinski sadžak pripao Jegarskom ejalitu, Sombor i dalje ostao nahijsko sedište u Bačkoj.

Dok sam čitala i proučavala sve podatke do kojih sam došla pronadjoh i one gde se govori da je Evlija Čelebi, koji je pratio Kara-Mehmed-pašu na put u Beč, opisao Sombor. Iz tog opisa se vidi da je Sombor u stara vremena bio velika varoš. Grad je bio opasan opkopom. On ga je nazvao-palankom jer je bio manje utvrdjenje, dok je spoljašnji deo nazvao-šeherom što bi značilo veće otvoreno gradsko naselje. U njemu se nalazila gradjevina od tvrdog materijala-citadela. U gradu su bila i dva šahi-topa.

1683 godine u vreme napada Turaka na severne delove Madjarske i pokušaja da osvoje Beč kroz Sombor je prošao i tatarski kan Kalga kako bi pomogao turskoj vojsci.

Turci i Tatari su Sombor napustili 12 septembra 1687 godine kada ga naseljavaju Bunjevci i Duje Marković postaje kapetan somborskim militara.

Posle poraza austrijske vojske od Turaka, u južnoj Srbiji iz straha od Tuske i Tatarske odmazde, Pećki patrijarh Arsenije Čarnojević sa sveštenstvom i narodom krenuo je u seobu na sever. Nakon proglasa – pozivnog pisma od 06 aprila 1690 godine cara Leopolda da se pridruže u borbi protiv Turaka ova seoba bila je masovnija. Izbeglice sa juga naseljavaju predele preko Save i Dunava da bi nakon pada Beograda 28 oktobra 1690 godine otišli još severnije do Sombora, Baje, Budima, Sent-Andreje.

Odredi iz Sombora, pešaci i konjanici predvodjeni Bunjevcem Dujom Mirkovićem učestvuju sa austrijskom vojskom u bici sa Turcima kod Slankamena- 1691 godine gde on i gine. Veoma je interesantno da je od 1963 godine u Somboru poznat i naziv srpska narodna milicija.

Pre bitke kod Sente-11 septembra 1697 godine u Somboru, jakom uporištu carske vojske, boravio je i princ Eugenije Savojski prikupljajući vojsku.

Svi ovi podaci su izvučeni i u kratkim crtama ovde izneseni iz mnogobrojnih spisa, dokumenata, knjiga koja se nalaze u bogatoj arhivskoj riznici Istoriskog arhiva Sombor.

Slika mateke grada Sombora u tursko doba preuzeta je sa sajta Gradskog muzaja u Somboru.

verkic.rs

Poreklo imena grada Niš

Na osnovu arheoloških iskopavanja može se zaključiti da je teriotorija na kojoj se danas nalazi grad Niš bila naseljena ljudskim zajednicama još od perioda srednjeg paleolita (100.000-30.000 god. pne.). Ostaci iz paleolita, nađeni na lokalitetu Kremenac, čuvaju se u arheološkoj zbirci Narodnog muzeja u Nišu. Iz perioda bronzanog doba pronađeni se grobnice u Medoševcu i veliko naselje, koje se nalazi pored antičkog nalazišta Medijana.

Prema najčešće navođenoj tezi o etimološkom poreklu imena grada, Niš su imenovali Kelti sa značenjem Vilin grad.

Naissos je bio grčka kolonija. Niš jedno od mogućih mesta na kojima se nalazila grčka mitološka Nisa, naseljena nimfama, gde je Dionis odrastao i po kojoj je dobio ime.
U vreme Rimskog carstva grad ima ime Naissus, što je romanizovani naziv grčkog imena Naissos.

Rimljani su osvajili Niš u toku Dardanijskih ratova u 1. veku pre nove ere i grad se razvija kao strateška raskrsnica, vojni i trgovinski centar u provinciji Gornjoj Meziji. U 2. veku nove ere Niš je bio već dovoljno poznat grad da ga Ptolomej u svojoj „Geografiji“ pominje kao jedan od četiri najveća grada Dardanije.

Septembra, 268. godine rimska vojska predvođena carom Galijenom, i dvojicom budućih careva: glavnim komandantom Markom Aurelijem Klaudijem i komandantom konjice Aurelijanom sukobila se sa Gotima kod Niša u najkrvavijem okršaju 3 veka, poznatom pod imenom bitka kod Naisusa. Tom prilikom pobijeno je između 30.000 i 50.000 Gota. Bitka kod Naisusa obezbedila je postojanje Zapadnom carstvu još dva naredna veka.

U Nišu je 27. februara 272, rođen sin vojnog komandanta Konstancija Hlora i krčmareve kćerke Flavije Julije Helene, budući car Konstantin Veliki. U rodnom gradu car Konstantin I sagradio je carsku vilu Medijana, koja je danas važno arheološko nalazište. Mozaički podovi i drugi ostaci carskog luksuza čuvaju su u muzeju na Medijani. Aristokratske vile su smeštene u okolini carske palate.

Godine 284, kada je car Dioklecijan odvojio Dardaniju od Gornje Mezije i učionio je zasebnom oblašću, grad Niš je postao glavni grad ove rimske provincije.

U toku 4. veka osniva se eparhija u Nišu, čime Niš postaje i jedan od važnih religijskih centara. Bazilika iz 4. veka u Nišu je jedna od najstarijih hrišćanskih spomenika u svetu.
Odličan strateški položaj i bogatstvo Niša učinili su ga čestom metom napada mnogih naroda. Iako je car Julijan Apostata ojačao zidove oko Niša kako bi ga učinio neosvojivim, Niš je često osvajan, spaljivan i razara. Najpre ga osvaja Atila uz silovit napad. Tom prilikom Huni su masakrirali stanovništvo grada. Godinama kasnije su obale reke bile još uvek pokrivene ljudskim kostima, kao ostacima hunskog razaranja. Još 448. Prisk je opisao Niš kao grad koji deluje napušteno, sa par bolesnih osoba koje leže po crkvama i obalama reke punim ljudskih kostiju. Delimično obnovljen grad ponovo ruše varvari 480. godine.

iz wikipedije

Poreklo imena grada Novi Sad

Osnovan je 1694. godine, Novi Sad je dugo vremena bio centar srpske kulture, zbog čega je dobio ime „Srpska Atina“. Danas je Novi Sad veliki industrijski i finansijski centar srpske ekonomije, univerzitetski grad i školski centar, kulturni, naučni, zdravstveni, politički i administrativni centar Autonomne Pokrajine Vojvodine, grad domaćin mnogih međunarodnih i domaćih privrednih, kulturnih, naučnih i sportskih manifestacija, kao i grad muzeja, galerija, biblioteka i pozorišta.

Od istorijskog značaja na ovim prostorima ime Novog Sada glasi Neoplanta (latinski), Neusatz ili Neusatz an der Donau (nemački), Novi Sad (hrvatski), Novi Sad (rumunski) i Млада Лоза (bugarski).


Prvobitna imena Novog Sada bila su Racka varoš (Ratzen Stadt, Ratzenstatt) i Petrovaradinski šanac (Peterwardeiner Schantz), dok ime Novi Sad (Neoplanta, Neusatz, Újvidék) datira iz 1748. godine.

Novi Sad znači–„novi zasad“. Njegova imena na drugima jezicima označavaju isto (Neoplanta, Ujvidek). Nastao je kao zaleđe vojničkoj Petrovardinskoj tvrđavi, koja je u istoriji bila važna tačka odbrane od Turaka na njihovom osvajanju zapadne Evrope. Prvi popis stanovnika (“Conscripto Rascianicae Civitatis trans Danubium situata”), koji potiče iz 1698. godine ukazuje da je Novi Sad nastao naseljavanjem raznih naroda zatečenih u Panonskoj niziji. Ubrzo, posle mira Austrije sa Turskom, u grad dolaze izbegli Srbi, Jevreji i Cincari, uglavnom iz okupiranog Beograda.

Kako je Beograd dobio ime

Singidunum, Singidon, Alba Greka, Beli grad, Belgrad, različito su kroz istoriju nazivali jedan od najstarijih gradova u Evropi, Beograd...

„A kako divan položaj ima taj grad! Baš na ušću velikih reka, hladne Save i velelepnog Dunava." - češki putopisac Jan Neruda (1834 - 1891)...

Skordisci, keltsko pleme, su naselili teritoriju Beograda još 279. g. pre n. e. Njegovo prvobitno ime je bilo Singidunum. Veruje se da taj naziv potiče ili od reči „dunum" što znači brežuljak ili od „din" tj. grad. Skordisci su svoje ime, kako se pretpostavlja, dobili po Skordus planini - Šar planini.

U trećem veku ovaj grad je dobio status rimske kolonije. O tadašnjem vremenu svedoče i velika groblja koja su se prostirala od Kalemegdana, pa do šireg dela grada. Antički kovčezi su pronađeni i u Botaničkoj bašti i u Makedonskoj ulici.

Srbi ga naseljavaju u sedmom veku i nazivaju ga Belim gradom. Ime kao takvo je pomenuto u vizantijskim analima cara Lava V Jermenina (813 - 820) zajedno sa nazivima Singidon i Alba Greka. Tako su ga zvali Vizantijci, a još su koristili i imena Belagradon i Belegradon. Prvi put se slovenski naziv Beograd pominje u pisanom dokumentu 16. aprila 878. godine i to u pismu pape Jovana VIII bugarskom knezu Borisu.

Beograd je zbog dobrog geografskog položaja vekovima bio grad u kome su se smenjivali razni osvajači. Pre dolaska Slovena osvajali su ga Huni, Saramati, Ostrogoti i Avari. Kao pogranična tvrđava bio je na smenu u bugarskim, srpskim i mađarskim rukama. Turci su ga osvojili u 15 veku.

Pored 16. aprila, još jedan izuzetno značajan datum je 19. april 1867. g. kada je poslednji turski komandant Ali Riza-paša, uz grmljavinu topova, Knezu Mihailu predao ključeve tvrđave. Na čelu svojih trupa Mihailo je ušao u grad kroz Stambol kapiju.

Nekadašnja kapija se nalazila između Spomenika knez - Mihaila, Narodnog pozorišta i prostora na uglu Francuske ulice i Trga Republike.

Zbog ova dva značajna istorijska događaja dani od 16. do 19. aprila se obeležavaju kao „Dani Beograda".


Kako su nastala imena nekih beogradskih uzvišenja? Naši preci nisu geografski razlikovali brda i bregove, pa im ni nazivi nisu uvek bili tačni. Rimljani se hvale što je njihov grad na sedam bregova, a Beograd ima čak 28 brda. Danas se ne zna kako su neka od njih dobila imena.

Beograđani mogu da kažu da njihov grad živi na više od 20 brda i bregova. Neravan teren, ali i burna istorija i smena različitih vladara odneli su u zaborav nazive koje su nekada nosila beogradska uzvišenja, pa danas istoričari ne mogu sa sigurnošću da tvrde kako su nastajala neka od njihovih imena.

Nazivi koje su Beograđani nadevali svojim uzvišenjima nisu uvek bili tačni, jer naši preci nisu geografski precizno razlikovali brda i bregove. Kako nam je objasnio dekan Geografskog fakulteta Srba Stamenković, brda i bregovi imaju nadmorsku visinu između 200 i 500 metara.

- Razlika je u tome što brdo mora da ima dva vrha - objašnjava Stamenković.- Breg ima samo jedan vrh, pa iako ima dovoljnu visinu ne smatramo ga brdom. Naši preci su davali imena beogradskim brdima ne znajući za tu razliku. Tako mnoga uzvišenja imaju geografski netačan naziv, ali su to imena koja su uvrežena u narodu.

Kako nam je rekao kustos Muzeja grada Beograda Darko Ćirić, za nastanak nekih od imena beogradskih uzvišenja postoje pretpostavke ili predanja, dok se za druge sa sigurnošću može tvrditi kako su nastala.

- Banovo brdo dobilo je ime po Matiji Banu, diplomati i književniku, koji je prvi napravio letnjikovac sa vinogradom na tom prostoru - kaže Ćirić.- Pre toga ovo mesto su Turci zvali Ordija, što je bilo ime za veću vojnu jedinicu, dok su ga Srbi zvali i Golo brdo.

Zatim, postoji Banjičko brdo, koje je dobilo ime po mestu Banjici, a ono, opet po izvorima tople vode.

Vezirovo brdo je jugoistočni deo Topčiderskog brda, mesto gde se danas nalazi Beli dvor, ali sa sigurnošću ne može da se kaže po kojem veziru je dobilo ime.

Vračar se prvi put pominje na jednom turskom planu iz 1621. godine kao "brdo i veliko polje".
- On se deli na Istočni, Zapadni i Veliki Vračar, odnosno Zvezdaru - dodaje Ćirić.- Sve su to uzvišenja. Bulevar oslobođenja (bivši Bulevar JNA), u delu od Slavije do Franše D Eperea deli Vračar na Istočni i Zapadni. Istočni se proteže skoro do Karaburme i Zvezdare, a Zapadni od Mostara do Bulevara oslobođenja.

Egzotičan naziv ponelo je Goljino brdo, deo između Banjičkog puta i naselja Miljakovac dva. Izvesno je da je ime dobilo po nekom neuglednom nesrećniku, ali po kojem tačno, to se ne zna.

- Tu je i Dedinje, za koje danas ne postoje precizni podaci kako mu je nastalo ime - kaže dr Vidoje Golubović, autor knjige "Stari Beograd - topografski rečnik".- Stari hroničari ga prvo zovu "Dedija" i "Dedino brdo", ali se danas ne zna zašto.

Đurđevo brdo je prostor između Bulevara vojvode Mišića, vojvode Putnika, i ulica Vasilija Gaćeše i Vase Pelagića. To brdo je deo Senjaka.

Zeleno brdo se nalazi između Mirijevskog bulevara i Stojčinog brda, koje su pre Drugog svetskog rata zvali i Stajićevo. To je deo Zvezdare, a ime je dobilo po tome što je to bila potpuna golet obrasla samo travom. Istočni Vračar bi takođe mogao da bude tretiran kao brdo ili greben.

Četiri poznata brda koja danas okružuju Rakovicu pre Drugog svetskog rata uopšte se ne pominju. Tako Julino, Labudovo i Petlovo brdo sa jedne, kao i Kanarevo brdo sa druge strane nisu bili pominjani na mapama predratnog Beograda, da bi njihova današnja imena počela da se pojavljuju na geografskim kartama tek posle 1950. godine. Međutim, po kome su dobili imena, danas se precizno ne zna.

- Ni za Konjarnik se pouzdano ne zna kako je dobio ime - dodaje Golubović.- Prema jednoj od legendi bio je golo brdo pa su tu Beograđani dovodili konje zbog ispaše, i tako je i dobio ime.

Mirijevsko brdo dobilo je ime po selu koje se tu nalazi, a Košutnjak po košutama koje su nekada bile česti žitelji tamošnjih šuma. Pašino brdo danas češće zovu Lekino. Navodno su tamo Srbi ubili jednog Turčina, pa su ga prozvali Pašom. Neki su tvrdili da je brdo dobilo ime po Nikoli Pašiću, pa da su ga posle rata prekrstili u čast Aleksandra - Leke Rankovića.

Senjak je bio izletište starih Beograđana. Tamo su se, tokom letnjih žega dobrostojeći sklanjali u senke, pa odatle naziv Senjak. Sa druge strane, pretpostavlja se da je Straževica dobila ime po nekoj od bezbrojnih straža u vreme srpsko-turskih sukoba.

Terazijska greda ili Terazijsko brdo počinje od Gornjeg kalemegdanskog grada i doseže do Ulice kralja Milana. Ona deli Beograd na dunavsku i savsku padinu.

- Topčidersko brdo dobilo ime po Topčideru, prostoru koje se nalazi ispod samog uzvišenja - dodaje Ćirić. - Ime je dobilo po turskim rečima "tobdžija" i "dere" što znači artiljerijska dolina.

Čubura je uzvišenje koje ima status brega, a na turskom ova reč označava plitak izvor.

- I Torlak je brdo za turskim nazivom - dodaje Ćirić.- Ona može da ima dva značenja - po jednom, označava razmetljivca, dok po drugom predstavlja neiskusnog, neukog mladog čoveka.

BRDO LUDNICA

Još jedno brdo sa egzotičnim nazivom je Brdo Ludnica, koje je smešteno na uglu Kneza Miloša i Franše d Eperea, a ime je dobilo po Guberevcu. Dabome, ovakav naziv bio je u skladu sa ondašnjim beogradskim žargonom.

AVALA

JEDINA Beogradska planina je Avala. Samo nekoliko metara je nadvisila 500 metara nadmorske visine, pa je tretirana kao planina, a ne brdo. I ona ima tursko poreklo, od reči "havala", koja obeležava ustavu ili branu.


lookerweekly.com/novosti.rs

Grad Kragujevac

Kragujevac je sa 180.252 stanovnika četvrti grad po veličini u Srbiji (ne računajući Kosovo i Metohiju), i sedište Šumadijskog okruga, a nalazi se oko 120 kilometara južno od Beograda.

Pretpostavlja se da je Kragujevac kao naseljeno mesto postojao i pre Nemanjićke države.

Kragujevac je prvi put spomenut u turskom popisnom defteru iz 1476. godine kao "Kragujfoča", bivši trg sa 32 kuće. Ime je dobio po ptici kraguj (vrsti jastreba) koja je u srednjem veku korišćena za lov, a danas zauzima počasno mesto na gradskom grbu.


Grad je prvi put spomenut u turskom popisu (Tafudefter) iz 1476. godine kao "Kragujofča", trg sa 32 kuće. Od takvog naselja, Kragujevac je izrastao u značajan grad, po mnogo čemu prvi u Srbiji, određujući tako razvoj i budućnost cele države.



kragujevac.com

Subotica


Subotica (mađ. Szabadka) je najseverniji grad u Republici Srbiji, drugi po broju stanovnika u Vojvodini.

Subotica se prvi put pominje 1391. pod mađarskim imenom Zabadka. Godine 1527.

Subotica je bila prestonica kratkotrajne srpske države samoproglašenog cara Jovana Nenada. Osmanlijsko carstvo je vladalo gradom od 1542. do 1686, kada je postala posed Habzburške monarhije. Od polovine 18. veka ime joj je promenjeno u Sancta Maria, po austrijskoj carici Mariji Tereziji. Ime grada je ponovo promenjeno 1779. u Maria Tereziopolis, a ime Subotica (Szabadka) joj je vraćeno 1845. Subotica je 1918. ušla u sastav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Od 2007. Subotica ima status grada u Republici Srbiji.


Postoji mnogo različitih imena za grad Suboticu kroz istoriju. Ovo je zbog toga što je grad ugostio mnogo različitih ljudi od srednjeg veka. Svi oni su pisali o Subotici, nazivali je na svojim jezicima, ali, u najvećem slučaju, nisu popravljali izgovore sve do modernog doba.

Najranije zapisano ime je Zabatka iz 1391. godine. Ovo je jedna od varijanti trenutnog naziva grada na mađarskom jeziku Szabadka. Mađarski naziv grada sastoji se od prideva Szabad, koji znači „slobodan“, i sufiksa -ka koji je nežan deminutiv. Najranije ime Subotice, međutim, znači nešto kao „malo“ ili „drago“ „slobodno mesto“.

Srpski naziv grada Subotica potiče od reči dana u nedelji „subota“ i prvi put se pojavljuje 1653. godine. Pošto ime potiče od reči za dan u nedelji, subota celo značenje imena grada bi bilo nešto kao „mala subota“.

Drugi izvori kazuju da je od prvog naziva Sopotnica (Sopot je mesto gde ima mnogo vode, izvorište, osobina terena - prema mađarskom izgovoru Zabatka) do današnjeg, promenjeno oko 200 naziva, i da grad ime nosi po Suboti Vrliću, rizničaru cara Jovana Nenada.

Subotica ima različite nazive na zvaničnim jezicima u Vojvodini: Szabadka (mađarski), Subotica (hrvatski), Maria-Theresiopel ili Theresiopel (nemački), Subotica (slovački), Subotica (rusinski), Subotica ili Subotiţa (rumunski).


iz wikipedije

Leskovac

Грчки историчар Херодот помиње у V веку пре нашег рачунања времена, да је на месту или у близини данашњег Лесковца постојало извесно илирско ( дарданско ) насеље, око којег се гајила конопља. У II веку после нашег рачунања времена, пошто су победили Илире, Римљани су нашли једно насеље на левој обали Ветернице, и на брду Хисар подигли тврђаву, која је доминирала градом и друмом.


О првим вековима живота наших предака на овим просторима не налазимо помена све до XII века. Предео око данашњег Лесковца под именом Глубочица ( Дубочица ) грчки цар Манојло је Немањи у XII веку поклонио област Глубочицу, у којој се налазило насеље Лесковац. Из времена цара Душана и непосредно после тога поједина села у Дубочици па и сам Лесковац били су даривани манастирима: цар Стефан Душан, је 1348 године дао на поклон манастиру Хилендар село Лесковац; 1395 године монахиња Ефимија ( кнегиња Милица ) са синовима Вуком и Стефаном дала је Светогорском манастиру Св. Пантелејмона кућу и два човека у Лесковцу.

Тада је Лесковац први пут поменут као град.

Крајем XVIII века, Лесковац је већ центар великог Лесковачког пашалука који је обухватао целу територију бившег санџака Алаџи - Хисар (Крушевац) и Параћин. Француски географ Ами Буе, 1837. године пише да Лесковац има 3000 кућа: 2400 хришћанских, 500 турских, 30 циганских и 10 јеврејских, укупно 15.000 становника.

Како је Лесковац добио име

По легенди се сматра да се испод брда у близини садашњег града налазило језеро, али је дошло до његовог сушења и ту је изникла биљка леска (лешник). По њој је и насеље добило име Лесковац и то пре више од 600 година, али је у време турске владавине наденуто у Хисар од истоимене турске речи која значи тврђава.


gradleskovac.org

Vranje

Нема поузданих података када и где је формирано насеље на чијим темељима је изникао град Врање. Претпоставка је да се то догодило у време Траколира (Римљана), Византије (Грка) или Словена, који су ове просторе населили у ВИ и ВИИ веку. Једно је међутим сасвим извесно: ово је изузетно важно геостратешко подручје на коме су се од памтивека укрштали каравански путеви тако да је “најлакши пут ка једноме и ка другоме, освајаче водио преко врањског поморавља”.

Први писани траг о Врању, још у XИ веку , оставила нам је Ана Комнина, Гркиња царског рода. Пишуци о владавини свога оца Алексија Комнина, она у књизи “Алексијада” каже да је рашки Жупан Вукан, 1093. године, у свом освајачком походу, стигао у Врање и освојио га. Не задуго, он се пред моћном Византијом морао повући.

Ona to opisuje ovako:

„Na to se Vukan osmeli i, kako nije preostalo nikoga da mu se suprotstavi, poče da pljačka susedne gradove i zemlje. I okolinu Skoplja potpuno opustoši, a delom i popali. Ali ne samo to, nego, zauzevši Polov i stigavši do Vranja, uništi i opustoši sve i odvuče otuda mnogo plena pa se vrati u svoju zemlju. “

Други пут Врање је, 1193. године, од Византије привремено преотео велики рашки Жупан Стефан Немања и припојио га средњевековној српској држави. Ипак, у састав српске државе Врање је дефинитивно ушло 1207. године када га је освојио Стефан Првовенчани. Градом и истовремено Жупом, током средњег века, господарили су властелини краљ Стефан Дечански и Цар Душан.

Распадом српске средњевековне Државе, Турци су Врање освојили 14. јуна 1455. године , и држали га у својим рукама све до 31. јануара 1878. године, на светог Антанаса, када је варош освојила српска војска под командом Ђенерала Јована Белимарковића. Врање је под Турцима било 422 године. Град је, у Кнежевини Србији, дочекао слободу са нешто више од 8.000 становника.


Po imenima naselja u Vranju skoro da se može pratiti bliža i dalja istorija ovih prostora, jer kako je koje naselje nastajalo dobijalo je naziv po onome što je bilo najaktuelnije u tom trenutku, a imalo je sličnosti sa stanjem na terenu.


U nazivima nekih naselja ima i crnog humora, pa su Vranjanci naselje „Ledena stena” tako prozvali jer su, kada je pre 20 godina izgrađeno, u svakom stanu postojali radijatori ali nije bilo toplane pa su stanovi bili kao u „ledenoj steni”.

Naselje „Češalj” dobilo je ime po tome što zgrade u nizu nisu izgrađene kao lamele već kao „češalj”.

Naselje „Palestina” tako je prozvano jer se nalazi ispod auto puta, na mestu gde je bila stara gradska deponija koja je u vreme kada je naselje nastajalo još radila.

Osim novijih, Vranje ima i niz egzotičnih orjentalnih naziva ostalih još iz vremena turske okupacije. Tako je naselje Asambair, koje se nalazi u donjem delu grada, dobilo naziv po turskoj reči koja znači „zemljište na padini brda”.

Tu je i deo grada koji se zove „Tulbe” što na turskom znači centar, zatim naselje „Saraina” koje se nalazi na mestu gde se pre nekoliko stotina godina nalazio dvor „saraj” Sulejman bega.

Prema poslednjem popisu, Vranje ima 87.288 stanovnika, a među egzotičnim, prećutno prihvaćenim nazivima naselja mogu se naći i Donji i Gornji Asambair, Šapranački rid (brdo), Kuso blato, Tekija, Ogledna stanica, Odžinka, Sobina, Ćoška, Panađurište, Raška, Rudina.

(Beta)

Још од праисторијских времена људи су насељавали просторе на којима се данас налази Сурдулица. Данашње име-Сурдулица је романског порекла и потиче од Влаха Сурдуличана. У развијено бронзано доба становништво ових крајева сачињавали су староседеоци Балканског полуострва. Нешто касније ово подручје настањују Дарданци. У античко доба насеље се налазило на плавини, на домак данашњег атара.

Римске колоније обитавају у Сурдулици, користећи рудно богатство власинских рудника гвожђа чија се руда делимично прерађивала и у самом насељу. У доба византијске владавине насеље и даље на истом месту, а искориштавање и прерада гвоздене руде се наставља.

У средњем веку, Сурдулица се налазила у саставу српске државе Немањића. У првој половини XВ столећа, према казивању Константина Филозофа подручје данашње Сурдулице (Иногошт), држао је под својом влашћу ћесар Угљеша (1402-1423). Половином XВ столећа, Иногошт потпада под турску феудалну власт. Од тога доба па све до 1877. год Сурдулица има физиономију сеоског насеља рударског типа. Писани трагови о Сурдулици као сеоском насељу потичу из 1530. године у путопису Б. Курипешића, где он каже: "Затим дођоше у Врању... и доспјеше у село Сурдулица".

Ослобођење Сурдулице од Турака 1877. год. има огроман значај за развој насеља.

Сурдулица је 1887. године проглашена за варошицу. Од тога доба она постаје економско средиште Масуричког среза. Балкански ратови су ометали њен развој, а за време Првог светског рата, ниједно варошко насеље на југу наше земље није страдало од поробљивача као што је то Сурдулица.

Након Другог светског рата Сурдулицу је задесио убрзани привредни развој. Она је напредовала у сваком погледу. Данас је модеран град са око 13.000 становника.



Као најстарији сталноседелачки српски родови сматрају се: Антићи, Петровићи и Стамболије. Толико је свега српских куца било приликом ослобођења од Турака 1877.године.

pcinjskiokrug.org.rs

Valjevo



ПОРЕКЛО ИМЕНА

Филолошко тумачење настанка имена Ваљево доводи нас до старог словенског личног имена Ваљ, тако да је ВАЉЕВО као присвојни придев означавао власништво феудалног поседа. Ову претпоставку потврђује и прича по којој је Ваљ био власник друмске крчме око које се потом развило насеље, данашње Ваљево. Постоји и хипотеза по којој је реч Ваљево настала од старог латинског израза VALLIS - долина.

Поред филолошког тумачења постоје и различите легенде. Најпознатија је она по којој је Ваљево име добило по ВАЉАРИЦАМА за израду сукна које су некада у великом броју постојале дуж Колубаре. По другом предању, будући становници града су се СВАЉАЛИ у котлину са оближњих брда и основали град, а постоји и мишљење да је Ваљево добило име по ВАЉАНОЈ, плодној земљи.



valjevo.rs

Prokuplje - grad Svetog Prokopija


Prokuplje

Ovakav naziv grad nosi po imenu sveca Prokopija, hriscanskog mucenika iz doba rimskog imperatora Dioklecijana. Pred tursko osvajanje Nisa 1386. godine mosti sv. Prokopija, po crkvenom predanju prenetu su iz niske crkve u Prokuplje i sahranjene u ovdasnju crkvu, koja i danas nosi njegovo ime.

Ovo tumacenje porekla naziva Prokuplja mnogo je verovatnije od pretpostavke nekih istoricara, koji su, gledajuci kako reka Toplica prokopava sebi oko Hisara, dosli na pomisao da je Prokuplje dobilo ime od glagola ``prokopati`'.








Значење елемената грба

Централни део грба је симболична представа самог Прокупља:
Тамноплаво брдо симболизује брдо Хисар на коме постоје остаци утврђења подигнутог у доба Римљана око кога се град развио и црква светог Прокопија по којој је град добио име.
Тамноплава стилизована зграда са торњем симболизује задужбину др Алексе Савића која се налази на врху Хисара над градом тзв. Савићевац.
Вијугаве сребрне линије симболизују реку Топлицу која протиче кроз град.
Бројеви 1, 3, 9 и 5 представљају годину првог помена града (1395) под данашњим именом (град светог Прокопија) у једном документу кнегиње Милице, док један већи сребрни круг окружен са девет мањих симболизује Југ Богдана и девет Југовића који су према легенди живели у граду, због чега се стара црква и једина преостала кула утврђења граду називају Југ Богдановим


Sveti Prokopije



PROKOPIJE
Tumačenje imena | Početno slovo P
Srpsko, hrišćansko nasleđe. Potiče iz grčkog “Prokopios”, izvorno iz “prokope” u značenju “uspeh, napredovanje”. Svetačko je ime hrišćanskog mučenika rođenog u Jerusalimu koji je bio oficir u Dioklecijanovoj gardi a pogubljen je u Kesariji Palestinskoj 303. godine. Po njegovom imenu je nastao naziv grada Prokuplje.

Smederevo



Poreklo naziva Smederevo i značenje ovog toponima još nisu pouzdano utvrđeni. Mišljenja o tome su brojna a ovde ćemo izneti nekoliko najubedljivijih.
Jedna teorija kaže da je "s pogledom" na nekadašnje šume u okolini naziv Smederevo postao od "smet" i "drevo". Takođe je moguće da je naziv potekao od imena neke ličnosti koja se mogla zvati Smender (srednjovekovno muško ime).

Postoji nekoliko pretpostavki (prve tri su najvise prihvacene):

1. Naselje je dobilo ime po valjaricama kojih je u tom kraju bilo mnogo, tacnije, govori se o valjaricama na Kolubari;
2. Ime izvedeno od latinske reci vallis - dolina;
3. Ime dobijeno zbog "valjane" zemlje u tom kraju (ne slazem se bas sa ovim, obzirom da imamo pravu ilovacu);
4. Izbeglice (niko ne zna koje i kada), su bezeci preko brda izbili u dolinu koja se "valjala" pred njima;
5. Genitiv od imena Valj (pretpostavlja se veleposednika);
6. Iskvaren oblik od reci Balba, tvrdjave na Balkanu koga pominju izvesni Vizantijski izvori ali niko joj ne zna lokaciju ...

Zrenjanin



Ime koje je grad nosio šest vekova, u upotrebi je od prvih pisanih tragova o naselju (početak XIV veka) do 1935. godine, kada dobija naziv Petrovgrad, po kralju Petru I Karađorđeviću. Današnje ime dobija nakon Drugog svetskog rata, po revolucionaru Žarku Zrenjaninu. Ne postoje verodostojna objašnjenja o poreklu i značenju imena Bečkerek, koje se izgovaralo u raznim varijantama. Odstupanja se mogu protumačiti delom kao greške u pisanju, a delom kao različiti dijalektički izgovori jedne iste reči. Sama reč "Bečkerek" bila je predmet mnogih tumačenja i objašnjenja. Neki istoriografi izvode reč iz imena naroda Pečenega.

Kuršumlija



U doba Rimljana Kuršumlija se zvala Ad Fines, što znači "na kraju". Poreklo imena Ad Fines potiče od toga što se mesto nalazilo na granici dve rimske provincije, Dalmacije i Gornje Mezije. U doba Vizantije Kuršumlija se zvala Toplice i bila je sedište episkopije. .
U srednjem veku Toplice su bile prva prestonica Stefana Nemanje, Nemanjića. On je ovde od 1159. do 1168. sagradio prve dve svoje zadužbine - manastir Svetog Nikole i manastir Svete Bogorodice. Manastirske crkve su bile pokrivene olovnim pločama koje su blještale na suncu i videle se daleko, pa je po njima mesto nazvano Bele Crkve. Ovo ime mesto je zadržalo do dolaska Turaka koji su Bele Crkve počeli da zovu Kuršumli Kilise, što u prevodu znači "olovna crkva". Kasnije se ovo ime transformisalo u Kuršumlje, da bi po oslobađanju od Turaka 1878. godine bilo prihvaćeno ime Kuršumlija.

Čačak




Jedan od srpskih izvora o poreklu imena nalazimo kod Vuka Stefanovića
Karadžića koji je oko 1820. godine posetio manastire u Ovčaru i Kablaru.
Vuk zapisa: Govori se da je manastir Vavedenje gradio sveti Sava i
njegov otac Simeun. Jos se pripoveda da je nekakav njihov sluga, od
svakih kola, koja su vukla kamen kroz polje uz Moravu, ostavljao po
jedan kamen na mestu gde je sada Čačak, pa od ovog kamenja onde zidao
crkvu. Kad su ga zapitali šta radi, on odgovaraše: „Eto, čačkam nešto“…I
tako je ostalo ime – Čačak. Ta crkva koja je više puta turčena i
krštavana, stoji i danas i mnogo je veća i lepša od manastira ovčarskih.

Višnjička Banja



Naselje Višnjička Banja postoji već mnogo godina, a kako je dobilo ime je vrlo složena priča pa bi vam svako iz tog dela Beograda mogao ispričati drugačiju priču u vezi sa tim . U svakom slučaju Višnjička Banja dobija ime tako što se nezvanično odvaja od naselja Višnjica i otuda prvi deo imena Višnjička. Drugi deo imena naselja, Banja, dobija jer se u njoj nalazi lekoviti izvor vode bogate sumporom. Dakle jedino što je sigurno, to je kako je dobila drugi deo naziva Banja, sada ostaje da razjasnimo kako je višnjica odnosno drugi deo naziva Višnjička dobila ime.



Velika većina ljudi koji u iz ovog dela Beograda nezvanično govori o tome kako je Višnjička Banja dobila ime po jednoj devojci koja se zvala Višnja.

Priča o ovoj devojci kaže sledeće:

Devojka Višnja je bila iskreno zaljubljena u jednog momka, ali nažalost njena istinska ljubav se nije ostvarila, tačnije u to vreme Turci joj nisu dozvolili ljubavnu romansu i ona je tragično završila. Sigurno se pitate otkud to da joj Turci nisu dozovlili… Smatra se da Višnjica postoji još iz vremena turaka i da je Višnjica ustvari bila turska baza . Većina stanovnika, što starosedeoca, što ljudi koji su u Višnjičkoj Banji kupili stan misli da je ona dobila ime po velikom broju voćnjaka višanja, s obzirom na to da višnja veoma dobro radja na zemljištu na kome se nalazi naselje Višnjička Banja. Pojedini vlasnici nekretnina Višnjička Banja smatraju da je dobila ime po Višnji Obrenović. Višnja Obrenović je bila majka Miloša Obrenovića a Miloš Obrenović je naselio Višnjicu sa granica Bugarske i Grčke.

Eto kako je sve Višnjička Banja dobila ime.

Шид



Постоје разне претпоставке о пореклу самог имена Шид.
По свему судећи изгледа да је име потока Шидина и насеља везано за обраслу и густу шикару, која се звала "сита". Насеље које је изникло око сите, названо је сит а касније Шид. Поток који пролази кpоз насеље Шид добио је име Шидина.
Друга претпоставка говори како је преко потока био саграђен мост још у доба Римљана. Како се мост мађарски каже "хид"(híd) и ово насеље око моста, тј. хида претворило се у Шид.

Arandjelovac



Što se tiče porekla imena grada, ono je zabeleženo 1858. godine i potiče od kneza Miloša koji je često bio na lečenju u Bukovičkoj banji. Zbog toga, u znak zahvalnosti, podigao je crkvu i posvetio je Svetom arhanđelu Gavrilu, a od dela sela Vrbice zajedno sa delom sela Bukovik, formira varoš koju naziva Aranđelovac.

Zrenjanin



Ime koje je grad nosio šest vekova, u upotrebi je od prvih pisanih tragova o naselju (početak XIV veka) do 1935. godine, kada dobija naziv Petrovgrad, po kralju Petru I Karađorđeviću. Današnje ime dobija nakon Drugog svetskog rata, po revolucionaru Žarku Zrenjaninu. Ne postoje verodostojna objašnjenja o poreklu i značenju imena Bečkerek, koje se izgovaralo u raznim varijantama. Odstupanja se mogu protumačiti delom kao greške u pisanju, a delom kao različiti dijalektički izgovori jedne iste reči. Sama reč "Bečkerek" bila je predmet mnogih tumačenja i objašnjenja. Neki istoriografi izvode reč iz imena naroda Pečenega.

ВЛАДИЧИН ХАН


Владичин Хан спада у ред младих насеља.
Први пут се помиње пре око 120 година. Име је добио по усамљеној кући - хану, која се налази на “царском друму”,у атару села Калиманце. Према подацима публицисте Татомира П. Вукановица, кућу је половином 19. века, подигао извесни Стефан Грк. Реч је, иначе, о Грку Стефаносу Стефанопулусу који је, бежећи од Турака, овде нашао уточиште, саградивши "хан" за прихват каравана. Стефан је касније хан продао скопском митрополиту Пајсију, по чијој је црквеној титули (владика), хан добио име Владичин Хан. Убрзо је исто име добило и насеље које се ту формирало.Од 1887. године, Владичин Хан је у службеним списима насеље које је и седиште среза пољаничког.


Развоју насеља и овог краја, посебно је допринела изградња железничке пруге 1886. и моста на Јужној Морави 1910. године. Према првом попису становника од 1890. године,Владичин Хан је имао 26 кућа и 101 становника, а 1895.године, 60 домаћинства са 325 становника. Већ 1921.године, проглашен је за варошицу, иако се општина и наредних шест година звала калиманска.

Као и сви ови крајеви и Владичин Хан је, у току балканских и Првог светског рата, веома страдао од бугарских и немачких окупатора. О томе говоре подаци из пописа од 1921. године, када је овде регистровано само 66 домаћинстава и 317 становника. Већ 1930. године, пописом је установљено да ово место има 450 становника и 117 кућа.
Нови, укупни слом, град је доживео у Другом светском рату, када је окупиран од стране Бугарске, која је за четири године одавде интернирала око 2.300 мештана, а спалила 1.160 зграда. Из ове општине је 1.850 бораца приступило ослободилачким јединицама, од којих је 152 дало животе на ратиштима широм Југославије. Владичин Хан је, 8. Септембра 1944. године, ослободила 8. српска бригада 22. дивизије. Од тада почиње једна нова станица историје овог града и његов нагли економски, културни и свеукупни развој.

Између два светска рата Владичин Хан је био варошица са развијеном трговином и занатством. Подаци кажу да је варош 1930. године, имала 20 трговаца који су годишње извозили 50 до 100 вагона јабука и крушака, 30 вагона волова и око 6.000 оваца и коза. Те 1930. године,варош је имала 5 воденичара, 2 казанџије, 12 ковача, 3 колара, 5 кројача, 2 обућара, 5 пекара, 2 поткивача, 2 столара, 15 терзија и по једног лимара и ужара. У 57 радњи, поред мајстора, радило је 96 калфи и шегрта. Прво индустријско предузеће овде је формирано у каменолому (мајдану) Момин Камен, који је, по неким подацима, радио још у време Турака.Званично, прво индустријско предузеће је Фабрика за производњу црепа и цигле, саграђена 1930/31. године, која је била власнислво Миодрага Костића, Драгутина Станковића и Михајла Ђордевића, а запошљавала је око 25 радника. Прво државно индустријско предузеће била је Дуванска станица, која је почела са радом 1937.године, мада је овде дуван откупљиван још пре Првог светског рата.лндустријски и укупни развој места посебно је живнуо 1938. године, када је Владичин Хан добио струју.

Први званични резултати после рата кажу да је Владичин Хан, 1948. године, имао 1.262 становника и 350 домацинстава. Већ 1953. године, подаци пописа бележе да је овде било 1.782 житеља. Значајно помена је да је варош 1956. године, добила свој први Урбанистички план, а у распону од 1958. До 1962. ураден је и Детаљни урбанистички план. Тиме је дојучерашње друмско насеље и паланка на путу, почело да добија урбане контуре и лик варошког насеља индустријског типа, што је условило изградњу водоводне мреже 1964. године.
Посебна карактеристика овог места је брз индустријски развој. Тако је средствима заједнице и ванредним напорима свих становника комуне, од 1954. године, саграђено неколико индустријских капацитета који су одавно стекли велику репутацију на привредној карти Србије. То су: Предузеће за откуп и обраду дувана, Индустрија градевинског материјала Балкан Брицк, Индустрија намештаја "Слога", Водопривредно предузеће "Ханинг", Пољопривредни комбинат "Делишес", Фабрика омотног папира “ФОПА”, Предузеће за обраду обојених метала "Јужна морава', Фабрика за прераду пластичних маса "Ханпласт" и други.

Пописом становништва 1991. године, град је имао 7.835, а општина 25.255 становника. Процењује се да је 1996. године, град имао 12.500 становника.


pcinjskiokrug

БОСИЛЕГРАД


Једини писани подаци о прошлости општине Босилеград налазе се у књизи "Ћустендилско крајиште" етнолога Јордана Захаријева, који је рођен и одрастао у Босилеграду .

По легенди :

Када су турци освојили Бугарску, садашњи регион Краjиште (Босилеградски крај) био је под управом војвода: Краља Буса или Бусила и Краља Бранка. Утврђење краља Буса је било на месту Градиште на око један километар од Босилеграда, док је краљ Бранко имао утврђење на око 15-ак километара југозападно.
Када су турци покорили Ћустендилски крај, двоје војвода се држало још друго времена, због кнфигурације планинског терена.
Убрзо су турци и њих покорили. Прво је покорен краљ Бранко, док је Бусилово утврђење било много јаче и одолевало нападима. Високи зидови тврђаве, густа шума и стрме литице око ње нису дозвољавали турцима да јој приђу. Тада су се они послужили лукавством, натеравши Краља Бранка да посаље поруку Краљ Бусилу да изађе из тврђаве, посто турака нема више, да би отишли на причашће у црву Св. Спас код села Рајчиловци. Приликом изласка Краљ Бус је да заповест својим људима да затворе тврђаву и да је добро чувају.
Међутим, када је стигао код цркве, турци су га заробили и убили на зверски начин, заједно са Краљ Бранком. Тада су турци спалили Босилеград.

Као најстарије племе, које је живело на овим просторима спомиње се племе поенци, који су живели између Струме и Вардара. Око 506 г п.н.е. велики део поенаца је био окупиран од стране персијанаца. У 4 в. п. н.е. Поенија је била под владавином другог племена дентелити или дантелити. Војводство дентелита је било од Риле до Осогова, на северу до тимочких притока и софијског војводства.
Касније, овај крај је био насељен трачанима, који су се највише бавили сточарством и рударством. У области је пронађен велики број примерака старог кованог новца који сведочи о њиховом постојаљу на овим просторима. То су најпоузданији подаци по којима може да се види који су народи живели на овим просторима.
По први пут у овај крај долазе бугари 809 г. када је Софија била заузета д стране Хана Крума. Под владавином Цар Бориса (845-884) Македонија до реке Струме и Охрида је била бугарска, тако да су и ови крајеви улазили у те територије. Око 200 година ове територије су биле под Византијском влашћу. У току 1084 г. око 80 хиљада печенега прелази Дунав и улазе дубоко у Византијску државу како би крали. Византијска војска, помогнута бугарима, успела је да их разоружа и да их насели у околини данашње Софије. Убрзо су примили православну вер и име шопи остаје до дана данашњег.

У време владавине Цара Калојана, овај крај је припадао Бугарској, али је после смрти Цара Ивана Асена II (1247 г.) је припао Византији. 1282 г. краљ Милутин II, српски владар, осваја област око Велбужда (данашњи Ћустендил). После овога овај крај освајају турци. Током владавине турака Босилеградски крај је био нахија.

После ослобођеља Бугарске од турака 1878 г. Босилеградки крај припрада територији Кнежевине Бугарске. Седиште тадашњег Крајишта је било у селу Извор. После присаједињавања Источне Румелије и Кнежевине Бугарске 1886 г. Босилеград постаје центар области, админитративни центар се премешта у Босилеград и сам округ је прекрштен у Босилеградска општина.


У време Балканског и Међусавезничког рата (1912-1913 г.) и у току Првог светског рата (1914 - 1918) Босилеград је био у саставу Бугарске царевине. Ипак после рата, према Нојском мировном договору поражена Бугарска је приморана да као ратну отштету преда део својих територија. Једна од територија је била и Босилеградски крај. Званично, 27 новембра 1919 г. Босилеград је припојен краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (од 1920 г. Краљевина Југославија ).

Тако, после Другог светског рата овај крај остаје у саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. После 1990 г. Босилеградска општина је у саставу Савезне Републике Југославије, а данас је у саставу Републике Србије.

Народ овог краја се је од давнина бавио пољопривредом, занатством, дунђерајом и трговином.
У новије време многи су радили као рудари, грађевинари, трговци и занатлије.
Занатство је заступљено само за потребе становништва као и пољопривреда.
У последњих двадесетак година становништво је упошљавано у постојећим индустријским капацитетима.

Од раније, а нарочито после другог светског рата, читово сеоско подручје је захваћено јаким миграционим процесом.

Од 37 сеоских насеља 22 имају мање од 200 становника, међу њима 8 испод 100, односно 4 насеља бележе испод 50 становника са тенденцијом гашења читавих домаћинстава. Интензитет одлива становништва је такав да се у наредном периоду може очекивати гашење више од 5 заједница пре свега у приграничном појасу према Републици Македонији и Републици Бугарској.

Евидентни проблем општине Босилеград представља апсолутно смањење становнишва са целог подручја, осим из седишта општине и приградског насеља Рајчиловци.
Процес демографског пражњења становништва може зауставити само динамичaн економски развој.

Ečka


Ečka, selo u Vojvodini je dobilo ime po ćerki hunskog vojskovođe Atile, Biča Božjeg. U pohodu na severnu Evropu, Atila je zastao u ovim močvarnim predelima gde je često vladala malarija. Prema legendi, njegova ćerka Ečka se razbolela i umrla, ali je po njoj selo dobilo ime.

Град Јагодина



Град Јагодина је један од градова у Републици Србији. Налази се у централној Србији и спада у Поморавски округ. Средиште града као и округа је градско насеље Јагодина.

За 6 векова град је имао три имена: Јагодна, Јагодина и Светозарево. Први писани споменик датира од 15. јула 1399. године. То је извештај кнегиње Милице и њених синова Стевана и Вука дубровачкој општини о неком Дубровчанину. Године 1946. Јагодина добија име Светозарево по социјалисти Светозару Марковићу.

Романтичари, маштари, помињу крчмарицу Јагоду, са дворима и ханом на Црвеном брегу изнад гробља, у чијем је подножју расло село, названо по њој Јагодина. Крчмарица Јагода је, казују њени поштоваоци, по сунцу служила госте а под сјајем месеца, са 40 разбојника, нападала и пљачкала богате караване крај Цариградског друма. Трајало би то до у бескрај, да и легенда нема крај, па се вели да је у једној пљачки срела младића, пред чијом је лепотом задрхтала њена разбојничка рука. Изневерени пријатељи су је пустили да га поведе у своје дворе, али јој издају никада нису опростили. Једне ноћи нестао је у пламену Јагодин хан, над чијим се згариштем, у мрклим ноћима, годинама чуло њено језиво кикотање. Старији памте да је крај гробља постојао комад необрађеног земљишта, који се до скоро називао општинска утрина, а некад давно Јагодина ливада. У време Турака, од сеоцета у подножју Црвеног брега, израшће њихово насеље, које ће назвати Јагодина паланка, па отуда доцније и име Јагодина.

wikipedija

Kraljevo


Kraljevo nikad nije bilo prestonica, iako mu je ime s prestolom povezano. I ne samo ime.

Kao dokaz, Kraljevčani će vam odmah pokazati zastavu i grb grada - sedam kruna simboliše sedam krunisanja srpskih kraljeva u Žiči. A kad se tome doda i blizina zadužbine velikog župana - Studenice, zatim Ljubostinja, Gradac, srednjovekovna tvrđava Maglič - sve to pokazuje da je Kraljevo, kako kažu lokalne legende, „prvobitna srpska oblast".

Ipak, istorija pamti Kraljevo tek od 14. veka. Mada, tada je to bilo selo pod imenom Rudo Polje. Od turske okupacije, odomaćilo se ime Karanovac.

Posle potpisivanja Požarevačkog mira, Karanovac je bio bogata zanatlijska varoš, važno pogranično naselje u kom su se okupljali Turci, odbegli iz mesta koja su pripadala Austriji.

"Kad je kralj Milan došao u posetu Karanovcu, odlučeno je da, u čast proglašenja Srbije za Kraljevinu, Karanovac promeni ime u Kraljevo; 1949. godine dolazi do promene imena u Rankovićevo, kako se zvalo do 1955. godine", objašnjava hronologiju promene imena istoričar Dragan Drašković, direktor Narodnog muzeja u Kraljevu.

Da li je to ovaj grad deceniju ranije predvideo Brionski plenum? I kako su meštani bili tako vešti da u doba socijalističkog samoupravljanja gradu vrate monarhističko ime? Ipak, odgovor na ta pitanja nije zabavan kao što se u prvi mah očekuje. Više je svedočanstvo o burnoj i tragičnoj istoriji.

Četvrti kraljevački bataljon stradao je u Drugom svetskom ratu, a tu je i izvršena odmazda - sto za jednog ubijenog Nemca, 50 za ranjenog, tako da su vlasti ipak odlučile da te kraljevačke "zasluge" u NOB-u ne budu zaboravljene i to je, prema Draškovićevom objašnjenju, ključni razlog zašto je Kraljevo i u posleratnom periodu dobilo to ime.


Po brzoj promeni imena, Kraljevo je ozbiljno konkurisalo da pretekne državu u kojoj smo živeli.

rts