Kult


Pod pojmom kult se podrazumevaju učenja ili mistični, religiozni atributi koji se pridaju nekim stvarima, ljudima ili životinjama. Kultovi ne moraju biti religiozni, ali kada pojam upotrebljavaju vlasti i crkva najčešće se odnosi na njih.

Razlika između kulta i obreda

Kult je složeniji od obreda, jer kult osim praktične strane religije uključuje i duhovnu stranu. Zato je veoma teško razlikovati kult od same religije. Osim navedene razlike između kulta i obreda, Emil Dirkem navodi još jednu. Naime, za razliku obreda, gde se niz praktičnih aktivnosti vrši u situacijama koje vremenski nisu tačno utvrđene (kao što je venčanje ili sahrana), kultna aktivnost je tačno vremenski utvrđena. Na primer, slava Sv. Dimitrija je svake godine 8. novembra.

Kult i religija

Kult bi predstavljao obožavanje ili obogotvoravanje, a prema predmetu obožavanja, mogu se razlikovati kult prirode i kult predaka. U prvom slučaju je predmet obožavanja neki predmet ili biće iz prirode, a u drugom duša ili duh predaka (kosti ili mošti, relikvije, grobovi). S obzirom da se kult vezuje za obožavanje nečega što je dostupno čulima, karakterističan je za prirodne, paganske ili politeističke religije. Kult se ipak održao i u monoteističkim religijama; u hrišćanstvu postoji obožavanje ikona i moštiju, a u islamu sveti kamen. Neki naučnici smatraju da je svaka religiozna delatnost istovremeno i kultna, pa on važi za sve religije, bez obzira da li su mono- ili poli-teističke. Paul Tilih smatra da kult predstavlja (ponovno) uspostavljanje veze između ljudi i božanstava, odnosno Boga.

Kult i mit

Gotovo u svim drevnim kulturama postoje dva osnovna kulta: kult prirode i kult predaka. Ta dva kulta predstavljaju temelj prvobitnih religija: naturizma i animizma u kojima su implicitno sadržana dva oblika filozofskog učenja: materijalizam i idealizam.

U temelju dve kineske škole mišljenja: taoizma i konfučijanstva su se nalazila dva najstarija kulta u Kini, koji su zapravo kult prirode i kult predaka.

U staroj Grčkoj su se razvila tri najvažnija kulta počevši arhajskog perioda kada svaki grad dobija svog boga zaštitnika: dionizijski kult, apoloniski i orfejski. Prvi je orgijastički kult boga Dionisa, koji je možda ustanovljen još u mikensko doba, jer je ime ovog božanstva prepoznato i na tablicama pisanim linearnim B pismom. Poštovaci ovog božanstva su bile uglavnom žene koje su nazivane menade ili bahanatkinje. Kako bi se sa njim sjedinile, one su u ekstazi komadale divljač (sparagmos) i jele živo meso (omofagija). To su činile po padinama Kiterona i Parnasa. Kao reakcija na ovaj kult, razvijao se kult boga Apolona. Ovaj kult se bitno razlikovao od prethodnog, jer je pozivao na razum i red. Sličan apoloniskom kultu, bio je i orfički, koji je nastao po uzoru na legendarnog pevača Orfeja. U osnovi ovog kulta je bio stav da je samo duša božanska, dok je telo njena „tamnica“ i „izvor svekolikog zla“. Srednjovekovna hrišćanska religija se bazirala upravo na ovom stavu i Platonovom idealizmu. Protivnik ovakvog učenja bio je Niče, koji je podržavao dionizijski princip. Od filozofa starog doba, dionizijski princip su podržavali Tales, Demokrit, Leukip i Epikur.


wikipedija

Kult predaka

Preci u sistemu verovanja Slovena zauzimaju centralno mesto. Oduvek je postojalo verovanje kod Slovena da postoji princip, koji je odgovoran za život pojedinca, koji se naziva duša. Duša nakon smrti čoveka bi trebala da ode na drugi svet. Preci sa drugog sveta mogu da brinu o životima svojih bližnjih. Oni tamo imaju moć da vide i budućnost, tako da mogu na određeni način da upozore svoje bližnje na neke opasnosti. Verovalo se da preci mogu da utiču na sudbine živih. Ovo verovanje je vezano uglavnom za regularno umrle pretke. Naime pretke možemo podeliti na dve grupe. U prvu grupu spadaju ljudi koji su umrli regularnom smrću i kod kojih je ispoštovan obred sahranjivanja na ispravan način. Ovi preci će uglavnom biti blagonakloni prema svojim bližnjim i svom potomstvu kao i daljim generacijama njihove porodice. Međutim i ovakvi preci bi mogli naneti zlo ukoliko bi se uvredili. U drugu grupu umrlih spadaju oni koji nisu umrli prirodnom smrću, koji su umrli prevremeno ili kojima nije ispoštovan pogrebni obred na ispravan način. Duša ovakvih ljudi bi napadali svoju zajednicu, radili bi razne vrste pakosti, pa čak i ubijali. Duše ovakvih pokojnika bi mogle da se vrate u telo i kao takve da napadaju. Mitska bića koja su zapravo duše mrtvih koje nisu zadovoljne i koje čine zlo zajednici su na primer vampir, rusalka, drekavac, vodenjak itd. Kod Slovena gotovo sva mitska bića zapravo predstavljaju dušu nekog čoveka. Ukoliko je to regularan predak, od njega će biti zmija čuvarkuća, ili će se otelotvoriti u vidu vuka ili će se stopiti u princip koji se kod Rusa naziva Rod i Rožanice. Ukoliko ne bi umro na pravi način ili ne bi bio sahranjen na pravi način duša bi postala vampir, drekavac, nav, rusalka ili neki drugi zao demon.

Kod Slovena je bilo razvijeno verovanje da se svet živih i mrtvih prepliće. Međutim kontakt predaka i živih nije bio moguć bilo kad. Taj kontakt je bio moguć samo u nekim danima tokom godine, kao na primer na Badnje veče, kad se predcima sprema večera. Takođe za određena mitska bića, koja vode poreklo od duša mrtvih, se premala u određenim terminima gozba, kako bi se oni udobrovoljili. Predci su se mogli pojaviti u obliku zmije ili vuka kada bi hteli da stupe u kontakt sa svojim živim potomcima i ukoliko bi hteli da ih upozore na neku opasnost ili neki nemili događaj. Takođe postoje narodne priče kako bi vuk ili zmija spasili nekog iz nevolje, ukoliko bi se ta osoba izgubila u šumi ili bila u nekoj drugoj vrsti nevolje. Iz ovog se može zaključiti da oni zapravo spašavaju svog potomka. Te životinje uglavnom mogu da govore u tim narodnim pričama, što im daje još jednu mitološku dimenziju.

Kako su preci mogli da utiču na sudbinu pojedinca, tako se sudbonosnim smatralo rođenje deteta. Rođenje deteta je uvek pripisivano onostranom svetu. Dete je bio zapravo dar od predaka. Takođe po nekim autorima (Ljubinko Radenković) demoni sudbine zapravo predstavljaju prapredke i suđenice bi prema tome bile pramajke. One bi određivale kad će i kako dete umreti i da li će se dalje razvijati porodično stablo po grani deteta kome određuju sudbinu. Na taj našin su ljudi objašnjavali činjenicu da neke porodice imaju decu, dok druge nemaju, iako se ponašaju po istim principima i moralnim normama. Tako bi porodice koje nemaju decu molile pretke da im daju porod i pripremali bi im gozbe. Kao misko biće sudbine koje je vezano za predke su Rod i Rožanice, gde Rod predstavlja sveukupnost predaka, dok bi Rožanice bile pramajke koje bi predstavljale takođe sveukupnost ženskih predaka. Njima se nakon rođenja deteta pripremala gozba da bi čuvali dete i dali mu dobru sudbinu.

Vuk je najbitnija životinja koja je povezana sa ovim kultom. Vuk je totemska životinja kulta predaka. Srbi su čak smatrali da su nastali od vuka. Vuk koji bi imao karakter predka bi obično bio zamišljan da je bele boje. Ovakav vuk ne bi naškodio pojedincu, već bi mu pomogao. Bela boja u evropskom folkloru predstavlja bića povezana sa onostranim svetom. Vuk je takođe vezan za jednog od glavnih bogova u slovenskom panteonu, odnosno sa Dažbogom. Sloveni se sebe nazivali unucima Dažboga, a uzeći u obzir da se Dažbog mogao prema nekim verovanjima pojaviti u obliku belog, hromog vuka, potvrđuje to da su Sloveni verovali da su potomci vuka. Postoji niz običaja u kome se aludira na to da vuk predstavlja mitskog predka. U koledarskim povorkama se često javlja maska vuka. Postoji običaj u kome kad se ubije vuk, on se odere, napuni slamom i ide se po selu i traži nagrada u brašnu, medu, suvom mesu ili nekoj drugoj hrani. Zapravo ta nagrada koja se daje ovim mladićima koji su ubili vuka predstavlja žrtvu ili nešto čime onaj koji to daje pokušava da iskupi sebe, kao i svoje društvo od toga da je učinjeno ubistvo predka, odnosno ubistvo koje nije trebalo da se desi i uvreda predaka.

U gotovo svim običajima se može prepoznati kult predaka, makar u fragmentima. Neki autori su gotovo sve običaje u potpunosti vezivali za kult predaka, kao na primer Čajkanović. Prema Čajkanoviću prva zdravica koja ide Bogu na slavi je zapravo nekad bila zdravica posvećena predcima. Prilikom zaveštanja na krvnu osvetu, ljubilo se desno rame poginulog jer se smatralo da tu boravi neki predak i da se na taj način daje zaveštanje pred predcima da će osveta biti izvršena. Položajnik koji dolazi kao prvi u kuću na Božić takođe predstavlja zamišljenog mitskog predka, koga treba dobro dočekati i darivati i koji će zauzvrat porodici doneti dobrobit i plodnost.Na Badnje veče se spremala gozba za predke i posude nisu smele da se peru do sledećeg dana. Međutim, najizraženije kult predaka se može videti u pogrebnim običajima i običajima koji slede, kao što su zadušnice. U ovim običajima se mogu videti verovanja o tome kako je zamišljen onostrani svet. Sami pogrebni običaji predstavljaju ispraćaj čoveka u onostrani svet. Nakon njegovog prelaska on prestaje da bude pojedinac sa imenom i prezimenom, već postaje deo entiteta predaka. Verovalo se da prvih 40 dana duša boravi na ovom svetu, a da nakon toga postepeno prelazi u onostrani svet. Takođe se verovalo da je duši potrebna hrana i piće, pa i neke lične stvari (na primer ako se radilo o muzičaru, sahranjivani su sa pokojnikom i muzički instrumenti) da bi prešlo na onaj svet. Davanje hrane i drugih stvari se činilo u nekoliko ciklusa, na samom pogrebu, nakon nedelju dana, nakon 40 dana, nakon 6 meseci i nakon godinu dana, kada bi se smatralo da je duša u potpunosti prešla na onostrani svet. Takođe se u ovim običajima može zapaziti činjenica da se i dalje duša poima kao svesni entitet, koji bi se mogao uvrediti i koji bi time postao opasan za zajednicu i mogao bi mu naneti neko zlo tako što bi se mogao povampiriti, na primer.
Kult kumstva je takođe povezan u patrijarhalnom slovenskom društvu za kult predaka. Kum je mogao biti samo jedan na nivou celog jednog roda, odnosno porodice. Kum je rodonačelnik roda i kroz njega mogu da govore preci. Zato se stav kuma toliko poštuje u narodu i njegova reč je po nekim narodnim poslovicama bitnija od Božije. Vuk Karadžić je skupio nekoliko poslovicama u kojima se govori „Kum pa Bog“. Ovaj fenomen nije svojstven samo Slovenima, već svim patrijarhalnim zajednicama. Tako se ovaj fenomen do danas može primetiti u italijanskim mafijaškim porodicama koje imaju jednog kuma, koji je rodonačelnik porodice i njegova reč je sveta. Tako je bilo i u Slovenskim porodicama, sve do 19. veka, kada uloga kuma počinje da popušta, te se javlja više kumova. Taj jedan kum koji je bio na nivou roda je činio sve radnje vezane za kuma u tom rodu. On je davao ime detetu, kumovao bi i na venčanjima, dok bi nakon smrti ispod groba postavljao slamu (koja naziva „Kumova slama“) koja bi olakšala put duši na onaj svet, odnosno obezbedila bi udoban put. Kako se verovalo da je taj onostrani svet, negde na nebu, među zvezdama, tako je za Mlečni put, odnosno našu galaksiju, u srpskom narodu primljeno ime Kumova slama.



starisloveni.com

KULT MRTVIH
Smrt Po hrišćanskom verovanju i učenju crkve, smrt je prelazak iz ovozemaljskog privremenog života u nebeski večni život. Zato se svaki hrišćanin celoga svoga života priprema za taj prelazak. Svaki čovek, još za života, odredi mesto gde želi da bude sahranjen, a kada dođe u stare godine, on sa svojim ukućanima ili prijateljima priprema sve šta je potrebno za sahranu jednog hrišćanina.
Samrtna postelja se u našem narodu zove mesto i sam događaj kada se pokojnikova duša razdvoji od tela. Obično se može na osnovu težine bolesti, i bolesnikova stanja zaključiti i predvideti skora smrt. Tada treba pozvati sveštenika da ispovedi i pričesti bolesnika, da bi se duša lakše rastala od tela. Negde se sačuvao običaj da se rodbina i prijatelji sa bolesnikom pred smrt opraštaju. On njima oprašta njihove uvrede i grehe prema njemu i obratno. Iz narodnog iskustva se zna, da duša pokojnikova koji je ispoveđen i pričešćen, i koji se oprostio sa svojim najbližima, lagano i tiho izlazi iz tela, kao ptica iz kaveza, i rasterećena leti nebeskim prostorima u carstvo nebesko. Opraštanje se vrši na sledeći način: Bolesnik pozove one, za koje smatra da se o njih ogrešio, i jedan po jedan prilaze postelji.
Onda bolesnik govori: "Oprosti mi, brate" (kaže ime, obično kaže i koji greh oseća na duši). Ovaj skine kapu, lagano se pokloni prema bolesniku i govori: "Bog da ti oprosti i ovoga i onoga sveta".
Opremanje mrtvaca Čim se samrtnik počne razdvajati sa dušom, počne, dakle, lagano izdisati, priprema se sveća koja se pali, i stavlja iznad njegove glave, ili mu se stavi u ruke. Sveću pali najbliži i najdraži srodnik. Ocu ili majci sveću pali sin ili kćerka itd. Sveća se pali na sledeći način: Onaj koji pali uzme je, prekrsti se, celiva sveću, pali je šibicom i govori: Za pokoj duše moga (kaže srodstvo i ime). Bog da mu dušu prosti. Ostali prisutni tiho, šapatom izgovaraju - Bog da mu dušu prosti, i krste se. Sveća i njena svetlost simvolišu samoga Hrista koji je svetlost i koji osvetljava put duši svakoga čoveka koji u njega veruje. U narodu se smatra za veliku kaznu i prokletstvo ako neko umre bez sveće.
Čim pokojnik ispusti dušu, pristupa se pripremi za ukop. Najpre se izvrši kupanje, brijanje i oblačenje pokojnika u svečano ukopno ruho. Kupanje vrši neki stariji čovek iz komšiluka ili žena ukoliko je žensko umrlo. Obično se telo istrlja vlažnim peškirima, muškarac se obrije, poseku nokti i obuče se novo odelo, koje pokojnik pripremi još za života. Tako opremljen pokojnik se postavlja na sto u nekoj velikoj sobi, ili ostaje u postelji u kojoj je preminuo, dok se ne pripremi kovčeg. Postavi mu se desna ruka preko leve na grudima, i ruke mu se svežu maramicom, tanjim peškirom ili debljim vunenim koncem; vežu mu se noge oko članaka, i glava ispod brade i preko temena, a oči mu se sklope.
Pripreme za sahranu Pošto od časa smrti pa do sahrane treba da prođe 24 sata, pokojnik prenoći i kući, i oko njega sede njegovi ukućani ili prijatelji, i danju i noću. Vode se ozbiljni razgovori, čitaju molitve za pokoj duše, i evociraju lepe uspomene na pokojnika. Ovo se obično radi u selu pošto pokojnik prenoći u kući. U gradovima ređe, jer telo pokojnika prenoći u kapeli.
Sutradan, jedan dan posle smrti, obavlja se sahrana. Rano, nekoliko komšija i prijatelja odlaze da kopaju grob. Običaj je da niko od rodbine ne kopa raku.
Rodbina, prijatelji i komšije se odmah obaveštavaju čim neko umre, i zakazuje se tačno vreme sahrane. Odmah se obaveštava i sveštenik koji treba da izvrši opelo nad pokojnikom. Blagovremeno se štampaju plakate i eventualno predaje čitulja u novine. Pošto smrt, često može biti iznenadna, domaćin ili ta kuća nisu spremni brzo sami organizovati pogreb, prijatelji i komšije pritiču u pomoć. Kada se dolazi u kuću gde je neko umro, izjavljuje se ukućanima i rodbini saučešće na sledeći način: Onaj koji dolazi, kako koga sretne od rodbine, u kući ili dvorištu, pozdravlja se sa njim, ako su bliskiji, poljube se tri puta u obraz i govori sledeće reči: "primite moje iskreno saučešće". Domaći se zahvaljuju, i odvode goste u sobu gde je pokojnik. Ovaj zatim celiva pokojnika ili ikonu i krst, zapali sveću, položi cveće, odstoji malo pored odra i odlazi u drugu prostoriju za goste.
Opelo U zakazano vreme dolazi sveštenik. Njega dočekuje domaćin i vodi ga u prostoriju gde je pokojnik. Pošto sveštenik uzme potrebne podatke o umrlome, kovčeg sa pokojnikom se iznosi u dvorište, gde se vrši opelo. U mestima gde ima kapela, svi dolaze u zakazano vreme na sahranu, i u određeno vreme se vrši opelo. Najpre se podele svećice svima prisutnima, koje se upale i drže u toku opela. Za vreme opela, rodbina stoji sa desne strane kovčega, a kovčeg je okrenut tako da pokojnik gleda prema istoku. Dok traje opelo vlada potpuna tišina, i razume se, potpuna ozbiljnost. Krst stoji čelo glave pokojnika. Takođe, čelo glave postavlja se manji stočić na koji se stavlja žito, skuvano kao za slavu. U žito se stavlja jedna svećica Pored žita potrebna je i jedna flašica u kojoj je pomešano vino i ulje, (uspomena na svetu tajnu jeleosvećenja), kojim se posle opela preliva pokojnik.
Na stočić se stavlja i jedna čaša sa čistim vinom i kašičicom, da sveštenik na kraju opela prelije žito. Tu se još stavlja pogača i tacna sa medom. Pogača simvolizuje samoga Hrista koji je hleb života, a med sladost raja i večnog blaženog života.
Celivanje pokojnika Kada se opelo završi, najpre rodbina, a zatim svi ostali celivaju pokojnika ili ikonu i krst koji stoje na pokojnikovim grudima. Celivanje se vrši tako, što se polako prilazi kovčegu, i kad se dođe do njega, zastane se, prekrsti i pokloni, pa se onda celiva pokojnik, i tiho se kaže: "Bog da mu dušu prosti".
Pogrebna povorka Kad se završi celivanje, kovčeg se zatvara, ali se ne zakiva, jer se na grobu ponovo otvara. Odmah se kovčeg diže na kola, ili se nosi na rukama. Formira se pogrebna povorka. Na čelu povorke ide krst sa desne strane, a žito, vino i ulje sa leve strane. Iza krsta i žita dolaze litije - barjaci i ripide. Iza njih idu mlađe osobe koje nose cveće. Iza cveća ide sveštenik koji usput peva odgovarajuće posmrtne pesme. Iza sveštenika nosi se kovčeg sa pokojnikom, čije su noge okrenute napred, a iza kovčega ide rodbina raspoređena po stepenu bliskosti sa pokojnikom. Iza rodbine ide narod. Od kuće do groblja, staje se dva puta i čita se mali pomen. Obično se staje kod raskršća, ili kod nekog mesta koje je vezano za pokojnika. Treći pomen se vrši na samom grobu.
Spuštanje u grob Kada se stigne do groba, kovčeg se spušta pored rake, dreše se ruke, noge i glava. Ukopnici to jest ljudi koji su kopali raku celivaju pokojnika, i neko od bliže rodbine. Zatim ce kovčeg zatvara, zakiva ili zavrće poklopac i spušta se pomoću konopaca u raku. Gde je to običaj, sveštenik prelije ostatkom vina i ulja kovčeg u raki, razbije flašicu o neku alatku kojom je kopana raka, uzima grumenčić od prvog iskopanog komada zemlje i baca na kovčeg. Takođe i prisutni bacaju po komadić zemlje, a negde se baca i poneki novčić govoreći: "Bog da mu dušu prosti".
Osvećenje vodice Posle povratka sa groblja sveštenik kod kuće osveti vodicu u prostoriji gde je pokojnik izdahnuo, i gde je ležao dok je bio u kući.Vodica se osvećuje za zdravlje i napredak ostalih u kući. Običaj je u nekim krajevima, kada narod dolazi sa groblja, da se sačekuje u dvorištu, tu svi peru ruke, uzimaju ugljen od žara, pa ga premetnu u rukama i prebace preko sebe. To je ostalo iz vremena kada su Srbijom harale zarazne bolesti i na taj način se po naredbi građanskih vlasti vršila dezinfekcija. To danas nije obavezno činiti. Dobro je, možda, pripremiti vodu i peškir ako nema česma ili kupatilo, da narod opere ruke. Kada sa groblja stignu ukopnici, obavlja se obično večera za pokoj duše umrloga. Za tu su večeru vezani brojni običaji. Na njoj se negde prisutni služe žitom, medom i pogačom, a negde se to radi na grobu.
Što se tiče stava crkve oko opela i sahrane pokojnika, za crkvu je najvažnije žito, vino i sam čin opela. Opelo je molitva u kojoj se sveštenik moli za pokoj duše pokojnika, i za oproštaj grehova njegovih koje je kao čovek u životu učinio. Važni su pomeni koji se vrše od kuće do groblja, jer je pomen, takođe molitva.
Suvišni običaji Međutim, u nekim našim krajevima, za pogreb su vezani brojni suvišni, pogrešni i štetni običaji, koji su često, čak i u suprotnosti sa učenjem crkve. Teško je, razume se, u narodu menjati takve običaje, naročito one koji su vekovima prisutni. Ali u novije vreme, zavode se novi običaji, koji se lako mogu menjati. Jedan od takvih je i kupovina venaca za sahranu, zatim darivanje raznim darovima svih koji prisustvuju sahrani. I jedno i drugo iziskuje velike izdatke, a potpuno je suvišno. Mnogo bi bolje bilo, da se novac za kupovinu venaca preda domaćinu, ili toj kući, što bi dobro došlo u snošenju troškova sahrane. Takođe se uobičajila velika i obilna priprema jela i pića za sahrane, pa se dešava, da, kada se gosti najedu i napiju, sahrana se pretvori u gozbu, i učesnici se počnu u pijanom stanju nedolično i neprikladno ponašati, što je nedopustivi greh prema pokojniku i njegovoj rodbini. Protiv ovakvih pojava treba da se bori sveštenik i svi ozbiljni i bogomoljni ljudi u našem narodu.
Crnina i vreme posle sahrane U znak žalosti za pokojnikom, rodbina od smrti počinje da nosi crno odelo. Žene crnu maramu, a muškarci crnu košulju ili flor. To se nosi godinu dana, i za to vreme rodbina ne učestvuje u veseljima, ne igra i ne peva.
Ovde treba naglasiti da se, bez obzira, kada se desio smrtni slučaj u porodici, obavezno slavi krsna slava, na isti način kao i uvek. Čak, šta više, potrebnije je, upravo, slaviti obzirom da se u molitvama za slavu molimo za pokoj duša naših umrlih srodnika. Ne treba u godini dana posle smrti pokojnika praviti veselje u kući, svadbe, žurke, igranke i sl. U svim ovim slučajevima i o svemu što je vezano za običaje o sahranama, dobro je posavetovati se sveštenikom, jer su običaji različiti u raznim krajevima, pa je ovde nemoguće pomenuti i ukazati da li je neki običaj dobar ili nije.
Trećina Sutradan po sahrani, uža rodbina izlazi na grob, gde pali sveće za pokoj duše umrloga. Trećina se zove, jer je to treći dan od smrti. Na grob se iznosi žito, vino, sveće, med, pogača, kadionica i tamjan. Negde se trećina obavlja sa sveštenikom koji vrši parastos ili mali pomen na grobu.
U nekim krajevima, izlazi se na grob u sedmi dan po smrti, ili u prvu subotu po smrti, i to se zove sedmina. Sve se vrši isto kao i na trećini.
Četrdesetodnevni pomen Od svih molitava za umrle koje crkva propisuje posle opela, najvažniji je četrdesetodnevni pomen ili parastos. Po učenju crkve, u četrdeseti dan posle smrti, duša čovekova izlazi pred Božiji sud. Najbolje je ako se taj parastos vrši tačno u četrdeseti dan, a ako je nemoguće, onda je dobro u subotu koja pada pre toga dana. Zašto subota? Subota je dan koji je crkva posvetila mrtvima, kada se posebno molimo za pokoj njihovih duša i kada izlazimo na groblja. Za taj parastos se priprema žito i vino, med i pogača, kadionica i tamjan, i sveće koje se pale na grobu i koje prisutni drže u rukama.Sveštenik se poziva da izvrši parastos na grobu, ili se donosi žito u crkvu pa nad žitom sveštenik vrši parastos, a rodbina posle toga ide na groblje, preliva grob vinom, nosi osvećeno žito i služe se njime na grobu.
Za ovaj četrdesetodnevni parastos, takođe su vezani brojni običaji, među kojima je klanje "dušnog brava". To ne spada u crkvene i verske običaje. Pod te običaje se jedino može podvesti i opravdati, ukoliko je cilj klanja da se nahrani sirotinja i siromašni, kao dobro delo za pokoj duše umrloga. Sve ostalo je čist paganski običaj vezan za žrtvoprinošenje.
Polugodišnjica i godišnjica Posle šest meseci i jedne godine, takođe se mogu vršiti molitve, odnosno parastosi za umrle. Tada se, kao za četrdeseti dan priprema žito koje osvećuje sveštenik, izlazi se na groblje i pale se sveće i prekađuje grob. Parastosi se mogu održavati i češće. Gozbe i ostalo nije crkveni običaj.
 
Zadušnice Četiri puta godišnje crkva je propisala posebne dane koji su posvećeni molitvi za umrle. To su zadušnice: u subotu pred Mesne poklade - zimske zadušnice, subota pred Duhove - letnje zadušnice, subota pred Miholjdan.- miholjske zadušnice i subota pred Mitrovdan - jesenje ili mitrovske zadušnice. Tada se izlazi na groblje, obavlja se parastos ili pomen, osvećuje se žito, prekađuje grob, pale se sveće za pokoj duša umrlih srodnika i prijatelja i uređuje grob.
Groblja Groblja su mesta gde se sahranjuju naši umrli srodnici. Dužnost hrišćanska nalaže, da se u molitvama sećamo naših pokojnika, da se molimo Bogu za pokoj njihovih duša, palimo sveće, držimo parastose i pomene, podižemo im obeležja na grobovima (spomenike) i da njihove grobove držimo u pristojnom i urednom stanju. Nažalost, ni jedan narod nema tako nemaran odnos prema grobovima svojih srodnika kao Srbi. Da bi se tu stvari popravile, treba zajedno da radi i crkva i država. S druge strane, u pojedinim našim krajevima se ide u drugu krajnost. Na grobljima se podižu skupoceni spomenici, kapele novokomponovane arhitekture, koje više liče na vikendice u kojima imaju frižideri, televizori, kreveti itd. To je ružan običaj. Spomenik treba da bude skroman sa hrišćanskim obeležjem u obliku krsta. Život na zemlji je kratak i spomenik ne može simvolisati večnost i vezanost za zemlju. Mnogo je važnije sećati se svojih umrlih u molitvama, činiti dobra dela za pokoj njihovih duša, pomagati sirotinju, davati priloge crkvama, bolnicama, domovima za nezbrinutu decu i drugim humanitarnim ustanovama.
Kremacija Važno je napomenuti, da spaljivanje mrtvaca nije hrišćanski običaj. Crkva krajnje snishodeći, prema rodbini pokojnika, odobrava opelo nad onim koji će biti spaljen. Kremacija ili spaljivanje je veliki greh pred Bogom.
Samoubistvo Samoubistvo je najveći greh, jer samoubica nema priliku da svoj greh okaje. Nekada se samoubice nisu sahranjivale na grobljima. Crkva lišava samoubicu prava na hrišćanske posmrtne počasti. Po dozvoli arhijereja samo se može obaviti kratak pomen na grobu samoubice, i to ne na dan pogreba.
izvor: Svetosavlje

 

 

 

 

Senka ili šut, smatrana je za fizičko biće koje poseduju i ljudska bića i neživi predmeti.Metafora senke-kao zaštita je proistekla nesumljivo iz odlika klime i ona je zaštita od vreline, ali i zaštita boga ili kralja.Biti u nečijoj senci, kod Egipćana znači biti u nečijoj zaštiti.Senka je istovremeno smatrana i sastavnim delom neke osobe, ali je i zasebni način bitisanja.Prikaz nekog boga na hramu ponekada je nazivan ‘‘senka boga tog i tog…’’.Najviše podataka imamo iz tekstova o zagrobnom životu, ne toliko iz drigih funerarnih tekstova.Prvi pouzdani pomen imamo u tekstovima kovčega, najčešće sa pomenom Ba iz srednjeg carstva.Neki tekstovi mogu navesti na zaključak da su Ba i senka bili delovi iste celine, a po nekim drugim tekstovima su različita bića.Senka se kreće, posmatrana je kao način bitsvovanja, po smrti se vraća u mumiju.