Razmišljanja jednog ateiste, Raj i pakao kroz teoriju igara

Gost

Razmotrimo sledeću rečenicu: "Inteligencija grupe ljudi manja je od inteligencije najglupljeg člana te grupe". Zvuči provokativno i površno, ali ilustracija tačnosti ove tvrdnje postoji u jednom od zanimljivih koncepata teorije igara, koji se zove "Zatvorenikova dilema". Ukratko, dva čoveka su pokušala pljačku banke, ali nisu uspeli i kasnije su uhvaćeni I osumnjičeni. Policija ne može da dokaže da sukrivi, ali su svakome od njih (bez znanja onog drugog) ponudili nagodbu: onaj ko prizna, biće mu oproštena kazna, a ko ne prizna, dobiće 20 godina robije. Ako obojica priznaju, zbog saradnje s policijom će dobiti samo po 5 godina,a ako ni jedan ne prizna, krivica nije dokazana pa će dobiti samo po 6 meseci zbog nelegalnog posedovanja oružja. Pojedinačno, svakome od njih se isplati da prizna jer će mu kazna tako biti manja, bez obzira da li će onaj drugi priznati ili ne, ali će tako u zbiru proći lošije; nastupiće kao neinteligentna grupa, bez obzira što je svaki od njih možda dovoljno inteligentan za dobru odluku. Ovde neće biti reči o odnosu između inteligencije grupe i pojedinca, mada je i ta tema zanimljiva za analizu religije, pa je prepuštam svakome od vas da je sam analizira. Ovaj uvod bio je samo zbog ovakvih kvadrantnih tabela (ili dijagrama), koji su uobičajeni alat za donošenje odluka u teoriji igara

Počinjemo s prvom tezom. Ako postoji zagrobni život, bar onako kako to propovedaju skoro sve religije na svetu, onda će pravednik ići u raj, a grešnik u pakao.

Postoji i drugo tumačenje: vernik ide u raj, a nevernik u pakao. Koje od ova dva tumačenja je tačno? U analizi ovog pitanja, pomoći će nam kvadrantna tabela. Za sada smo samo sigurni da vernik-pravednik ide u raj, a ateista-grešnik u pakao. Ali, na veliku žalost crkve, postoje i vernici-grešnici I ateisti-pravednici. Ko od njih pravi veću grešku? Kome se može oprostiti, a kome ne može? Kuda oni idu posle smrti? Vernici, a naročito sveštenici, ne vole da im se postavlja ovo pitanje. Ipak, ako insistirate, nevoljno će vam odgovoriti da ako neko napusti Hrista, i Hrist će njega napustiti; to može da znači samo jedno

Crkva tvrdi da će svaki vernik ići u raj, a svaki nevernik u pakao. Tako je religijsko tumačenje nebeske pravde odnelo pobedu. Ovde, ipak, postoji mali amandman: vernik-grešnik najpre mora da prođe kroz čistilište, da bi bio spreman za raj. Ako je nestrpliv, on od greha može da se očisti i za života, ako se ispovedi i ako izdrži sve kazne koje mu se propišu. Pošto u ljudskom društvu za sve može da se nađe najamna radna snaga, bogati ljudi su plaćali siromašnima da podnesu kazne u njihovo ime. I svi su bili zadovoljni...dok se papa Leon X nije dosetio da je šteta da taj novac ide siromašnima umesto Crkvi, pa je 1517. godine uveo takozvanu indulgenciju : otkupljivanje grehova za novac.Ubijaš, siluješ, pljačkaš, pa se lepo pokaješ platiš, i čist si pred Bogom. Svi zadovoljni.

Posao je lepo krenuo, ali šteta bi bilo da se i ostalima ne ponudi ista usluga, jer bi se time izgubio deo unosnog tržišta prodaje magle. Tako je svako ko ima novca mogao da kupi svoje mesto u raju.Cena je bila viša za one koji su to mesto manje zasluživali, što je sasvim logično u uslovima savremenog tržišnog privređivanja...

...ali ako uklonimo sve što je nevažno iz ove konstrukcije, ostaje samo ono što je od početka bilo važno: novac. Ovo ne važi samo za hrišansku crkvu, nego i za sve druge na svetu. Pravoslavna crkva ima mnogo načina da novac vernika (pa i nevernika) premesti na svoj račun: porezi,doplatne marke, dotacije i sponzorstva firmi u društvenom vlasništvu, zahvatanja iz već opljačkane državne kase, reketiranje ljudi na sahranama i ostalim ritualima (kol'ko daš, al'da znaš da Bog sve vidi...) I sve je po zakonu, koji je propisao neko ko misli da je time za sebe otkupio mesto u nepostojećem raju.

Sledeća kvadrantna tabela poslužiće za analizu jednog zanimljivog argumenta koji vernici vole da upotrebe u ubeđivanju nevernika da se priklone Crkvi: ako nema Boga (pa time ni zagrobnog života), onda su i vernik i ateista u jednakom položaju, a ako ima, onda je prednost na strain vernika, jer ga posle smrti kao nagrada čeka raj. Dakle, isplati se biti vernik. Ovo je ipak podvala, jer se ta razlika odnosi samo na period posle smrti. A tokom života?

Vernici svoj život provode kao ovce u stadu. Oni ovo ne shvataju kao uvredu, jer često i sami zasebe koriste to poređenje. Sveštenike su proglasili za svoje pastire, koji će svaku "zabludelu ovcu"vratiti nazad u stado.S druge strane, čovek koji nije opterećen religijom, svoj život će provesti u društvu, bez straha iograničenja koje mu nameće vera. Njemu ne treba religija da bi voleo, radio i uživao u životu. Ostaje samo još jedno pitanje: da li je vernik posle smrti zaista nagrađen ili je možda kažnjen boravkom u raju? Da li bi pakao, ako bi postojao, za njega bio kazna ili nagrada? Kakvo društvo biste imali u raju, a kakvo u paklu? Možda bi nekome prijalo druženje s poltronima iulizicama (jer su time zaslužili mesto u Raju, ako ga nisu kupili), ali ima i takvih koji bi se radije družili s kreativnim ljudima koji imaju svoju ličnost i dostojanstvo, koji radije razmišljaju svojom nego tuđom glavom.

Rafael je na gornjoj slici prikazao dva anđela koji se smrtno dosađuju, i to u večnosti, što je veoma mnogo vremena. Na donjoj slici je umetnička vizija pakla pakla, s nečim što liči na vatru, ali nju tamo sasvim sigurno niko ne može da oseti, jer su čulne ćelije za toplotu i bol ostavili negde deleko na Zemlji...

Ko je na ovim slikama kažnjen, a ko nagrađen? Kakva je poruka? Isak Asimov: "Nema ničega strašnog u spavanju bez snova. To je svakako bolje od večnih muka u paklu i večnog dosađivanja u raju."

Gost

Pa kome verovati, kome se diviti?

Voleo bih da se divim uzvišenim stvarima i slobodno iznosim svoje misli koje mi je Priroda podarila da sklapam kao slobodan čovek, neopterećen nijednom unapred objavljenom istinom u koju, zbog tradicije iz perioda opšteg neznanja, još pod pretnjom, moram da verujem. Ako sebi slobodno neopterećen postavim novo pitanje –zašto bi trebalo verovati u bilo šta, u redu, prihvatiću, ali svojom slobodnom voljom i u skladu sa svojim iintelektom želim da verujem puno toga: U Sokratov moral i njegovu uzvišenu Lepotu, u lepotu iskrenh osećanja, hemigvejski se divim harmoniji ogromnih morskih talasa, duboko verujem u prelepu čistu ljubav, opčinjeno verujem u iskonski osmeh deteta, verujem u zakone celokupne Vaseljene...i verujem da vrlo malo istine ima u zapisima iz varvarskog i nepismenog bronzanog doba, još kroz istoriju pogrešno prepisivanih i urednički cenzurisanih i dorađivanih...

Filozofija nije u stanju da prati eksploziju naučne misli, niti može više da bude perjanica ljudskog promišljanja...isuviše daleko su otišle fundamentalne nauke u poslednjih 200 god da bi se mogli očekivati neki značajni rezultati na osnovu samo spekulativnih metoda moderne filozofije...

Pa evo, daću vam primer kome verovati! Sa dozom opreza koju sami odaberete! Šta je bilo tik pre i tik posle Velikog Praska pokušao je da nam objasni čovek u invalidskim kolicima, opijajući nas beskrajnom lepotom suštine ljudske spoznaje...Nije neophodan uslov postojanje Inteligentnog Dizajna, kaže on! O koliko je misli trebalo kroz istoriju, koliko pogleda gore u Zvezde, da bi se došlo do zaključka ovog giganta u kolicima...

2.5. Koreni religijskog pojednostavljivanja

U stalnoj suprotnosti između kolosalne moći naših misli i slabašnog tela sklonog bolestima, između pogleda gore u Zvezde i strahova, između samosvesnosti naše prolaznosti i bogatstva duša naših, zbunjeni smo, upašeni pred moćnom Prirodom tražimo neki spas, objašnjenje, nadu...Kukavički se pomirimo i krenemo da verujemo u nešto i neznamo gde je to i kako izgleda to i da li postoji to, svesni da To nema mnogo logike, ali eto kad može toliki narod da veruje, verovaću i ja, lakše je...

A zašto ne izaberemo prelepu alternativu tom slepom verovanju, da su moral i ljubav izvori našeg nadahnuća, deca da nam daju nadu, i ako bol nas zaustavlja da se opet uzdignemo i moć naših misli da nam nadjača tugu, rad nas odvraća od traženja smisla ali čitajmo, naći ćem ga, hrabrost da nam daje snagu da se suprostavimo koliko možemo svemu što nas ruši, lepota života da nas ispunjava i kao dar nas zadovolji da smo ipak srećnici, da smo to baš mi, izabrani između milijardi DNK kombinacija, da ŽIVIMO .. Živeti zdrav jak optimistički normalan život je morao biti civilizacijski ideal, morao! Zato i trražim neke odgovore...

Zašto nijedna religija ne tretira pitanja o Svemiru? Kako pitanje geneze Svemira može biti uvreda? Kako se nijedna ne suprostavlja greškama predhodnika? Zašto je data tolika počast teolozima da se oni bave pitanjima šta nauka može, a šta ne? Odakle religiji pravo da nam ona ukazuje šta je dobro , a šta ne? I da misli da jedino ona ima pravo da nas pravilno uči? Pa mi smo sasvim slučajno vaspitani u religiji kojoj slučajno pripadamo. Druge religije nikada nisu u pravu, osim naše. Kako se niko ne bavi kontradiktornim poglavljima iz Biblije? Kako je moguća smrtna kazna za one koji skupljaju grančice na sabat? Zašto imamo 5120 svetaca, svaki specijalizovan za nešto? Niko ne obraća pažnju da imamo 3 hijerarhije anđela i 9 činova. Zašto je prelazak sa politeizma na monoteizam toliki civilizacijski napredak i u čemu se sastoji? Zašto toliki uticaj ima učenje iz bronzanog doba? Literarnom analizom lako dolazimo do zaključka da je Bog starog zaveta najneprijatniji lik u svetskoj književnosti, zašto o tome niko ne piše? Ljubomoran, sitničav, nepravedan, sve bi da nadzire, etnički čistač, ženomrzac, rasista, čedoubica...

U evolutivnom smislu, kakve koristi imamo od religije? Zašto upšte ona postoji kad je Priroda tako ekonomična i ništa bespotrebno ne opstaje? Središnja teorema Evolucije kaže: Ponašanje živih bića usmereno je ka maximalnom povećanju verovatnoće opstanka i geni su odgovorni za takvo ponašanje. Primitivna plemena savršeno znaju da opstaju u prirodi. Ali zašto gube vreme, prinose žrtve, klanjaju se, kleče, mole, vode krstaške ratove, žrtvuju najlepšu decu, poštuju nekog toliko oholog? Da nije vernik srećniji od skeptika? Ne, po svim ispitivanjima nema tih dokaza. Isto bi se pitanje moglo postaviti da li je pijanac srećniji od trezvenjaka! Da ne služi religija za utehu? Zašto bi naš um evoluirao u smeru da nalazi utehu? Mozak nema to svojstvo! Ako se nađemo u čoporu izgladnelih lavova, mozak nam ne sugeriše da su to zečevi kao utehu, naportiv, mozak munjevito reaguje i tražimo spas. Nije moguće u evolutivnom smislu ni obrazloženje da je religija sredstvo vladajuće klase. Religija manipuliše i sputava naše sexualne nagone i čini nas drugačijim od životinja? Ne, nemože to biti rezultat evolucije, jer je mozak "podešen" da uživa u sexu da bi obezbedio produžetak vrste.

Noćni leptir ima 30 stepeni nagnute cevi u oku i vidno polje pod uglom goni ga da spiralno se približava sijalici sve dok ne ugine. Kao noćni leptir, uprkos naučnim činjenicama, religisko uverenje opstaje, zašto?

Hipotetički, ako jedno pleme ima svoga ratničkog Boga, a drugo nema, mnogo veću verovatnoću da opstane ima prvo pleme! Evo jakog i valjanog razloga! Sklonost da veruje roditeljima, plemenskom starešini, naročito ako se ubeđivanje ponavlja kroz svečane obrede ritualne igre i oblačenja, je najbrži način da se dete nauči na opstanak! "Ne plivaj u toj reci je krokodil" je zasnovano na veri u autoritet plemena.

Psihoanaliza nam kaže da je poznata faza razvoja deteta promena stava, od neprijateljskog prema ocu do mazohistički poslušnog i konačno stav deteta koga voli majka. Svako i malo preterano ispoljavanje ovih faza može odvesti u psihičku bolest. U tom smislu zdravija su deca koja se opiru prihvatanju zavisnosti i dogmi...

Rituali primitivnih naroda u nemoći pred Prirodom i u neznanju, u večnom strahu od smrti i nagonu ka samoodržanju, jasno nam pokazuju da imamo težnju da neko ili nešto bude sažaljiv prema nama, da samilost bude kiša za naše useve ili spas bolesnog bližnjeg. Potrebno je ritualno verovanje da ublažimo strahove? Strahove od nedostatka odgovora još od rođenja, strahove od kazne Oca još iz detinjstva, strahove od prolaznosti naše, od bola i gladi, od nemoći pred neumoljivom Prirodom, kroz čitav život prate nas nesvesni strahovi... većina ljudi nije imala razloga niti vremena, a verovatno ni moći, da sebi postavlja sva ta beskrajno složena pitanja tražeći odgovore, kad već negde ima unapred ponuđenu konačnu Istinu i onoga ko je zna i onoga ko će mu je reći...

Hiljadama godina dovoljan je bio jedan pokret rukom u obliku krsta preko grudi ili klanjanje do zemlje ili bojažljivi pogled u nebo i nije bilo više potreba za olako upuštanje u traženje smisla...

Plemena na Novoj Gvineji očekuju spas svakim preletom aviona uz stavljanje maski na lice i igru uz vatru. Uporedimo ovo sa osnovnim gnoseološkim pitanjem o primarnosti vere i uma. Duboko se zamislimo pri nedoumicama šta su potrebe našeg uma: religija, vera, igra, maska,racio...Istorija pozorišta nas uči o potrebi da maskom, makar povremeno, budemo neko drugi, sociološka teorija igara nam kaže da je Igra deo naše ličnosti, "Kaži mi koju Igru igraš, reći ću ti ko si"... A odnos između vere i racia? Da li prvo treba verovati, pa onda misliti, ili je valjda obrnuto?

Centralna misao religijska je da postoji nadljudska Inteligencija koja je sa namerom isplanirala i stvorila Kosmos i sve u njemu i još je lični naš Bog. I kad bi svi dokazi bili protiv, ostali bi i dalje oni koji tvrde da je religija potreba ili uteha, kreacionisti bi i dalje ostali pri svojoj tvrdnji da Zemlja postoji svega 4000 godina jer na to ih upućuje reč božja. Zašto je toliko jako to ustrojstvo još uvek i dan danas?

Ogroman prostor koji vernici dobijaju u medijima mora jednog dana biti istražen i vraćen u granice koje zaslužuje, duboko sam uveren da će makar moji unuci to doživeti. O drskosti, kao prigovor savesti može se izbeći služenje vojske, ali neki nobelovac, briljantan naučnik mora u vojsku!

Duboko verujem da će vrtoglavi uspon naučne misli i tehnološki napredak u smislu nanotehnologije ili neutrino astronomije jednom, po meni za manje od jednog veka, dovesti do visokog nivoa ljudske svesti i kritične mase znanja, koja će u najmanju ruku ispitivati čudne definicije. Zamišljam trenutak kada opšti smeh izaziva vekovna definicija Svetog Trojstva: "U jedinstvu Boga postoje 3 osobe: Otac, Sin i Sveti Duh, koje se međusobno jasno razlikuju. Prema tome, Otac je Bog, Sin je Bog, Sveti Duh je Bog, pa ipak ne postoje tri, već jedan Bog".

Ali pokušajmo da nastavimo sa objašnjenjem i nabrajanjem korena religije i njenog pojednostavljivanja...

Zabrane nas prate kroz život. Zabrane od snažnog svemogućeg Oca još od naručja majke, koju prirodno gledamo kao najnevinije i najdivnije stvorenje na svetu, odrastamo sa zadovoljstvom da slušamo i budemo pohvaljeni za poslušnost i uz obećane nagrade. Kad odrastemo, društvena sredina je puna zabrana, pa konačno stabilnost društvenog poretka i vlasti zavisi od mirne poslušnosti.

Pasivan stav masa prema odlukama ljudi na vlasti, pojednostvavljeni odgovori na sva komplikovana pitanja, libidonozno zadovoljstvo, sprečavanje ljudi da promene položaj u društvu, očuvanje vlasti...

Nagoni su inherentni nama, veilčanstvena Evolucija nam je omogućila nagon da produženjem vrste i taj nagon ne zavisi od spoljne sredine, ništa ga ne može obuzdati osim bolesti. Nagon za sexom ne traži preduslove, potrebna je samo fantazija (opet je izvor moć naših misli)...

O kako smo željni odsustva bola i nezadovoljstva...makar negde, zovimo to mesto rajem ili obećanim drugim životom, prija pomisao na takvo okruženje... ko ima vremena da misli da li je to lažno obećanje ili ne...

Pojednostavljen stav o moralu, eto rekao vam je neko dovoljno je verovati u moje stavove i biti moralan! Jeste li nekad analizirali deset božijih zapovesti, ako ihi uopšte i znate? Većina vernika sa oduševljenjem spominje upravo moralnu kategoriju kao osnov verovanja u svoju religiju, opšta objašnjenja Postojanja i Svrsishodnosti odmah se prebacuju u domen metafora i simbolike, jer tamo sve može da ima smisla.

Prvih 4 božjih zapovesti nemaju nikakvih dodirnih tačaka sa moralnošću:

· Ja sam Gospod Bog tvoj, nemoj imati drugih bogova osim mene.

· Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike. Nemoj im se klanjati niti im služiti.

· Ne uzimaj uzalud imena Gospoda Boga svojega

· Sećaj se dana od odmora da ga svetkuješ.

Koliko su ova načela, pod pretnjom smrtne kazne, suštinski bitna za opstanak civilizacije?

Sledećih 5, od pete do devete božije zapovesti, imaju dodirnih tačaka sa moralnošću:

· Poštuj oca svojega i mater svoju.

· Ne ubij.

· Ne čini preljube.

· Ne kradi.

· Ne svedoči lažno na bližnjega svojega.

Upozorenja ovakve vrste postoje u svim kulturama. Naučna je činjenica da je u ljudskom rodu osećanje moralnosti postojalo i pre nego što su izneta u svetim spisima, čak postoje i pre čovečanstva - svi primati poštuju i privrženi su svom rodu i odbijaju, u načelu, ubistva i krađe. I konačno deseta:

· Ne poželi kuće bližnjega svoga, ne poželi žene bližnjega svoga ni sluge njegove ni sluškinje njegove ni vola njegova ni magarca njegova niti išta što je bližnjega tvojega

Kako je moguće da se Tvorac Svemira za kraj, kao finalnu zapovest, nije mogao dosetiti ničega važnijeg kao večnu moralnu poruku za čovečanstvo, nego magaraca, volova i slugu? Zar blistavi Um Stvoritelja smatra da će među ljudima večito biti gospodara i sluga? Da li možemo smatrati da je ovo vrhunac iskaza o moralnosti?

Zar još uvek nije dovoljan broj razloga? Kada možemo reći da smo skupili kritičnu masu?

» Novo otkriće u svemiru obara teoriju o tamnoj materiji?
» Pakao na Veneri?
» Anđeli & demoni , Raj & Pakao
» Zvezde olimpijskih igara
» Pakao na zemlji! Ovo je najtoplije mjesto na planetu