Auguste Rodin

François-Auguste-René Rodin (1840. -1917.) je poznat kao jedan od
najvećih umjetnika svog vremena. Poznat je po klasičnim skulpturama kao
što su Mislilac i Poljubac.

Rodin je izvršio revoluciju u skulpturi korištenjem slobode forme koja je do tada bila nepoznata. Izrađivao je realistične skulpture, poput Mislioca, ali i predstavljao senzualnost koja je šokirala suvremenike. Glavni primjer toga je Poljubac. Trudio se da njegove skulpture izražavaju emociju svim dijelovima tijela.

Evo što je on sam rekao za Mislioca:
"Ono zašto on misli, nije samo u njegovom mozgu, zgrčenom čelu, raširenim nozdrvama i stisnutim usnama, već i u svakom mišiću njegovih ruku, leđa i nogu, u stisnutoj šaci i zgrčenim nožnim prstima."

Rodin je bio i naturalist.Više ga je zanimala emocija i karakter nego monumentalnost. Odbacivao je idealizam i apstrakciju tradicija antičke skulpture, kao i dekorativnost  aroknih uzora. Iako se smatra tvorcem moderne skulpture, on nije bio revolucionarni protivnik tradicije.

Auguste Rodin



François-Auguste-René Rodin (čita se: fʁɑ̃ˈswa oˈgyst ʁəˈne ʁɔˈdɛ̃, fransoa ogist rene roden) (Pariz, 12. studenog 1840. - okolica Pariza, 17. studenog 1917.), francuski kipar.

Rodin je poznat kao jedan od najvećih umjetnika svog vremena. Poznat je po klasičnim skulpturama kao što su Mislilac i Poljubac. Poznat je i po ljubavnoj vezi s kiparicom Camille Claudel.

Rodin je izvršio revoluciju u skulpturi korištenjem slobode forme koja je do tada bila nepoznata. Izrađivao je realistične skulpture, poput Mislioca, ali i predstavljao senzualnost koja je šokirala suvremenike. Glavni primjer toga je Poljubac. Trudio se da njegove skulpture izražavaju emociju svim dijelovima tijela.

Evo što je on sam rekao za Mislioca:

„Ono zašto on misli, nije samo u njegovom mozgu, zgrčenom čelu, raširenim nozdrvama i stisnutim usnama, već i u svakom mišiću njegovih ruku, leđa i nogu, u stisnutoj šaci i zgrčenim nožnim prstima.“
(―)
Rodin je bio i naturalist. Više ga je zanimala emocija i karakter nego monumentalnost. Odbacivao je idealizam i apstrakciju tradicija antičke skulpture, kao i dekorativnost baroknih uzora. Iako se smatra tvorcem moderne skulpture, on nije bio revolucionarni protivnik tradicije. Obrazovao se na pariškoj Školi lijepih umjetnosti i godila su mu priznanja akademske javnosti.

Neke svoje narudžbe pretvorio je u snažne umjetničke kreacije. Grad Calais je naručio skulpturu Građani Calaisa koja je trebala opisati događaj iz srednjevjekovne prošlosti grada. Rodin je ovaj zadatak riješio skupinom skulptura koje su postavljene na trgu, a ne na pijedestalu. Spomenik književniku Honoréu de Balzacu je modelirao tako da je spomenik teškim ogrtačem sakrivao tijelo modela, a modeliranjem lica odražavao pogled u daljinu i trenutak umjetničkog razmišljanja. Oba rješenja su naišla na neodobravanje naručilaca, naviknutih na tradicionalne forme skulpture.

U kasnijoj fazi stvaralaštva, Rodin je stvorio nekoliko „nepotpunih“ skulptura (fragmenata), kao što su Čovjek koji korača i Iris - glasnik Bogova. Ovim skulpturama nedostaje glava ili neki drugi dijelovi tijela. U ovim primjerima, umjetnik ne teži postizanju fizičke sličnosti, već prati vlastitu umjetničku ideju. Fragmenti su bili inspiracija za apstraktne kipare.

(Wikipedija)

Mislilac, 1902. g

Victor Hugo (1896.-1909.)

Honoré de Balzac (1891.-98.)

Danaja

Građani Calaisa (1884.-89.)

Poljubac (1882.)

Vrata pakla (1880.-1917.)

Man with broken nose

Rose Beuret

Age of Bronze,
Middelheim, Antwerp

Burghers of Calais

Thought, 1886

The Eternal Idol, 1889

Ugolino

W.E.Henley

Gustav Mahler

U Medon, koji se nalazi nekih desetak kilometara od Pariza, Roden se preselio deset godina pre Stefanove posete sa svojom zivotnom saputnicom Rozom; dve godine kasnije, 1895. on je u ovom mestu kupio vilu de Brillante, u stilu Luja XIII, u kojoj je oformio svoje domacinstvo i atelje. Pored ove vile 1905. godine Roden je kupio i mali Chatoux d'Issy iz osamnaestog veka koji je zeleo da uredi kao muzej u kome bi bila izlozena njegova zbirka anticke umetnosti. Ovu svoju strast on je delio sa Frojdom, jos jednim strastvenim kolekcionarom anticke skulpture; na zalost, zbog finansijskih teskoca ovaj muzej nikada nije ostvaren. S druge strane njegova vila, njegov dom i studio, sada je jedan od dva vazna muzeja posvecena njegovoj umetnosti : tu se sada cuva najveci i najvazniji deo njegovih studija, radova u gipsu i crteza. Drugi muzej, onaj poznatiji koji se nalazi u Parizu - Musee Rodin - takodje je nastao na mestu Rodenovog studija i habitata : 1908. godine Roden se preselio u Hotel Biron gde je zakupio citavo prizemlje da bi potom i kupio citav posed; kada je odlucio da testamentom pokloni sva svoja dela Francuskoj ovaj je prostor preuzela drzava te je pretvoren u muzej. Roden se tada vratio u Medon gde se posle pedeset godina zajednickog zivota konacno ozenio Rozom; na zalost Roza je ubrzo potom umrla, ne prozivevsi vise od dve nedelje u braku da bi krajem iste godine preminuo i sam Roden. Sahranjen je u basti vile u Medonu dok se nad njegovim i Rozinim grobom nalazi bronzani odlivak Mislioca, sto je bila njegova izricita zelja.

Secanja Stefana Cvajga na posetu Rodenovom ateljeu u Medonu tokom svog boravka u Francuskoj, 1903. godine.



U trenutku kada ga je Stefan posetio Roden je bio na vrhuncu slave i stvaralacke snage : od velike i vazne svetske izlozbe 1900. godine u Parizu, gde je podignut citav paviljon samo za njegova dela i gde je izlozio oko sto pedeset dela, Roden je stekao novu slavu i mnoge privatne porudzbine od kojih je mogao sjajno da zivi i koje su znacajno doprinele kasnijoj kupovini vile u Medonu. Jos i pre toga njemu su se divili mnogi veliki ljudi epohe - Oskar Vajld, Mirabo, Huismans - no od tog velikog uspeha na svetskoj izlozbi Roden postaje prava internacionalna zvezda : zaboravlja se cak i skandal koji je proizveo sa spomenikom Balzaku, koji, medjutim, ipak nije izliven u bronzi. Mnogobrojne izlozbe po Evropi - ukljucujuci i onu u Pragu kojom prilikom je putovao po Cehoslovackoj sa Muhom i upoznao Klimta i mladog Rilkea - ucvrscuju dodatno jedno opste obozavanje majstora, pogotovo kod mlade generacije umetnika koji u njemu vide svog vodju i proroka. Ovo obozavanje proizvesce ne samo jedva suzdrzano uzbudjenje kod Stefana Cvajga pri ovoj poseti Medonu vec i monografiju koju mu je posvetio Rilke a koja je izasla te iste, 1903. godine a o cemu ce reci biti kasnije. Te godine, zaista, Roden je na svome vrhuncu postavsi i predsednik internacionalne asocijacije slikara, skulptora i graficara, zamenivsi na tom mestu slikara Vistlera.

Bajkovitu vilu u Medonu sa lepom bastom koja je okruzuje posecuju mnogi znacajni gosti koji tamo hodocaste ne bi li videli majstora na delu i mnogobrojne njegove studije koje ce kasnije biti izlivene u bronzi ili pak izrezane u mermeru; medju ovima, pored Stefana,bili su i engleski kralj Edvard, fotograf Edvard Stajhen koji nam je ostavio divne fotografije Rodena u Medonu i Isidora Dankan koju je potom, kao i njene ucenike, mnogo koristio za modele u svojim crtanim studijama. Docekivala bi ih uvek prisutna Roza pa cesto i pozivala na rucak; bivsa svalja Roza je zivela sa Rodenom jos od 1864. godine i to vise kao domacica i majka njihovog sina, sa kojim medjutim nisu ziveli niti uopste imali mnogo veze, nego kao supruga; pa ipak, i pored veoma brojnih veza koje je Roden imao, uglavnom sa mladim umetnicama i po nekom vojvotkinjom, on nikada nije Rozu napustao te su je svi zvali Madame Rodin. Upravo zbog te cvrste vezanosti za Rozu - koju medjutim sve do poslednje godine njihovog zivota nije hteo da ozvanici brakom - prekinuta je i Rodenova najznacajnija sporedna veza sa vajarkom Kamij Klodel.



O odnosu Rodena i Kamij mogao bi se napisati knjiga, izmedju ostalog o tome je 1988. godine snimljen i film sa sjajnim Zerar Depardjeom kao Rodenom i Izabel Adjani u ulozi Kamij. Ona je sa Rodenom provela petnaest godina, tokom kojih su pored strastvene ljubavne veze delili i svoja umetnicka stremljenja. Kada su se upoznali ona je imala tek osamnaest godina dok je on od nje bio stariji punih dvadeset i cetiri godine; ona mu je bila ucenica, potom model i saradnica. Obzirom da je bila vanredno talentovana Kamij je doprinosila i ravnopravno ucestvovala u umetnickoj razmeni ideja i medjusobnom podsticaju inspiracije. Delili su cak i studio u starom malom zamku. Medjutim, do rastanka je ipak doslo najpre zbog njene strasne ljubomore : Roden nije ni pomisljao da napusti Rozu i ozeni se njom; pored toga izgleda je on imao i drugih zena, o cemu svedoci i Mirabo u jednom pismu u kom ga naziva satirom - onakvim kakve on predstavlja u skulpturi te cak navodi i anegdotu da je u poseti Moneu toliko zurio u njegove cetiri lepe cerke da su se ove jedna po jedna crvenele i u stidu ustajale od stola. Kamij je, doduse, bila pomalo nestabilna od detinjstva no ova veza sa Rodenom potpuno joj je unistila mentalno zdravlje; nakon raskida pocela je da prati od vrste manije gonjenja smatrajuci ne samo da Roden zeli da je unisti kao umetnicu (sto nije tako neverovatno) vec i da zeli da je ubije. Na kraju je dozivela slom zivaca te ju je njena porodica ostavila na staranje instituciji za mentalne bolesti. Tamo je provela ostatak svog zivota. Na slici desno nalazi se njena skulptura Zrelost; tu su prikazani covek i dve zene koje ga vuku svaka na svoju stranu : to su Roza, ona starija kojoj je ona dodelila ulogu smrti i ona u vidu mladje od dve zene.