Ova tema neka bude za stvari koje nas kad ih vidimo i čitamo o njima,vezano za kućne ljubimce, dira ravno u srce. U tom kontekstu prilažem tekst koji me je ganuo [You must be registered and logged in to see this image.]
Samo mi ljudi znamo biti toliko okrutni i okrenuti leđa biću koje je cijeli svoj kratak život posvetilo samo ljubeći nas i služeći nam. Ono je bilo spremno dati sve svoje za nas, posljednju kap krvi, posljednji dah, a mi smo ga tako bezdušno napustili. Koliko bi ljudi to bilo spremno učiniti za vas? Zar u njima nema niti trunčice toliko glasovite ljudskosti? Kada bi znali koliko ih je volio, od srama i žalosti bi potpuno nestali. Niti milijuni suza ne bi bile dovoljne da se iskaže koliku je bol to jadno biće osjetilo kada su ga ostavili samog na livadi i zalupili vratima auta, odvozeći se daleko od njega, daleko od bića koje ih je možda jedino voljelo.
Oni koji su zalupili vratima nisu bili dostojni niti pogleda jednog PSA, a kamoli cijelog njegovog života i sve njegove ljubavi. Ako ikada uvide svoju grešku, nemojte im olakšavati, pustite saznaju da je njihov pas skončao na ulici od gladi i žeđi jer je previše ljudi koji bi zalupili vratima. Neka vide koliko je to jadno izgladnjelo biće s radošću trčalo za svakom osobom koja je bilo imalo nalik njima.
Neka im bol propara srce kada vide kako je ta ispijena životinjica do posljednjeg daha bezumorno tragala za njima, ne gubeći uzaludnu nadu. Nikada im nemojte prešutjeti da je ta životinjica hrabro stupila pred čopor pasa i borila se junački, primivši teške udarce i podle ugrize, sve samo da bi mogla nastaviti tragati za njima.
Ako im zatajite da je to stvorenje bilo teško ozlijeđeno u pokušaju dostizanja auta sličnog njihovom, možda će ponovo zalupiti vratima. Čak i tako ozlijeđena i polumrtva imala je snagu doći do livade na kojoj ste nekada zajedno provodili sretne trenutke. Njoj je to bilo najljepše mjesto za svršiti svoj bijedni život. Tu su joj najbliži kada su tako daleko od nje.
Koliko je teško umrijeti sa spoznajom da vas je jedni kojeg ste voljeli ostavio, potpuno samog, u okrutnom svijetu? Čak i tako ostavljeno, ono može pronaći trak sreće u tmini. Taj sjaj je spoznaja da nije nikada odustalo od svoje potrage za vama i da je umrlo pokušavajući. Ljudi to ne mogu zaista razumjeti. Takvu ljubav i žalosnu sreću. I mi se zovemo višom rasom.
Na mene je ostavio utisak ovaj snimak sa youtuba . Nisam znala da su i psi ovako požrtvovani jedan za drugog [You must be registered and logged in to see this image.]
Nedjelju dana: Danas punim nedjelju dana. Kako je lijepo biti dio ovog Svijeta.
Mjesec dana: Majka se odlično stara o meni. Zaista je majka za primjer.
Dva mesjeca: Danas su me odvojili od majke. Ona je bila veoma uznemirena zbog toga i ispratila me je tužnim pogledom. Nadam se da će moja nova ljudska porodica brinuti o meni toliko dobro kao ona.
Četiri mjeseca: Odrastao sam veoma brzo i sve mi privlači pažnju.U mojoj kući žive i mala djeca koja su mi kao mlađa braća. Često se igramo, oni mene vuku za rep a ja ih u igri povremeno malo gricnem.
Pet mjeseci: Danas su vikali na mene. Gazdarica je ljuta pošto sam se ispiškio u kući ali mi nikad nisu rekli gdje bi trebalo to raditi. Sada spavam u hodniku . To mi se nimalo ne dopada.
Osam mjeseci: Ja sam jedan veoma sretan pas! Imam toplinu doma, i osjećam se vrlo sigurno i zaštićeno...Mislim da me moja ljudska porodica zaista voli. Cijelo dvorište je moje, pa ja često kopam zemlju kao što su to radili moji preci da bi sakrili hranu. Moji i ne pokušavaju da me nauče novim stvarima pa je vjerojatno ovo što radim sasvim u redu.
Dvanaest mjeseci: Danas punim godinu dana. Odrastao sam pas. Međutim moji vlasnici kažu da sam porastao više nego što su oni očekivali. Kako li su samo ponosni na mene!
Trinaest mjeseci: Danas su me vezali. Skoro da nisam mogao ni da se mrdnem na sunce kada mi je bilo hladno ili u hlad kada je vrućina. Kažu da će me promatrati i da sam nezahvalan. Ništa ne razumijem.
Petnaest mjeseci: Sve se promijenilo...Drže me zaključanog na terasici. Jako sam usamljen. Moja obitelj me više ne želi. Ponekad čak zaborave da sam žedan ili gladan. Kada pada kiša, nemam ni krov nad glavom.
Šesnaest mjeseci: Danas su me sklonili sa terase. Bio sam siguran da su mi sve oprostili da sam skakao od sreće. Rep mi radi kao navijen. Štoviše, mislio sam da me vode u šetnju!!! Krenuli smo u pravcu autoputa kada su odjednom zaustavili auto, otvorili vrata i izašli van. Bio sam sretan misleći da ćemo cijeli dan provesti u prirodi. Ne shvaćam zašto su naglo zatvorili vrata i otišli. Stanite!, lajao sam! Bili su me zaboravili...Trčao sam za automobilom iz sve snage. Moja tuga je rasla kako sam ostajao bez daha a oni ubrzavali...Na kraju sam shvatio šta se dogodilo...Napustili su me.
Sedamnaest mjeseci: Uzalud tražim put kući, sâm i napušten. Lutajući tako, naišao sam i na neke dobre ljude koji su se sažalili na mene i dali mi nešto hrane. Očima im pokazujem zahvalnost iz dubine duše. Nadam se da će me usvojiti, bio bih poslušan kao nikada do tada!!! Nažalost oni samo sležu ramenima i kažu nešto kao - `jadan mali, vejrojatno se izgubio...`
Osamnaest mjeseci: Prije neki dan sam prolazio pored škole i video mnoštvo djece nalik mojoj braći iz obitelji. Prišao sam im bliže a jedna grupica je počela da me gađa kamenjem glasno se smijući. Takmičili su se ko će me preciznije pogoditi. Jedan kamen me je pogodio pravo u oko i od tada više ne vidim na njega.
Devetnaest mjeseci: Nevjerojatno! Kada bih ljepše izgledao, ljudi bi se i sažalili na mene. Sada sam vrlo slab i izgledam užasno. Izgubio sam jedno oko i ljudi me tjeraju kada pokušam da se odmorim u njihovoj blizini.
Dvadeset mjeseci: Jedva se krećem. Danas su me kola udarila kada sam pokušao prijeći ulicu. Bio sam na pješačkom prijelazu. Nikada neću zaboraviti zadovoljan izraz lica vozača koji me udario. Bolje da me na mestu ubio. Ovako mi je samo slomio zadnje noge! Bol je neizdrživa! Noge me ne drže. Jedva sam se dovukao do trave pored puta. Deset dana sam bio na suncu, kiši i hladnoći bez imalo vode i hrane. Nisam više u stanju da se pomaknem. Sve me boli. Nalazim se na veoma vlažnom mjestu i čini mi se da i dlaka počinje da mi opada. Neki prolaznici se prave da me ne vide, dok drugi govore jedni drugima da ne prilaze.
Skoro da sam bez svijesti ali sam nekom unutrašnjom snagom uspio otvoriti oči. Njen topli glas me probudio.`Jadni maleni , kako su te to ostavili.`. Sa njom je bio i jedna čovijek u bijelom koji me pogledao izbliza i rekao: `Žao mi je ali ne možemo ga spasiti. Najbolje da mu skratimo muke.` Djevojka je pristala dok su joj suze išle niz lice. Uspio sam nekako pomaknuti rep, pogledati je i zahvaliti joj se što mi je pomogla da konačno pronađem mir.
U momentu dok sam osjećao sitni ubod igle, prije nego što sam pao u vječni san, pomislih:`zašto sam se uopšte rodio kada me niko nije želio?`
Ima pasa i pasa. Ja sam bio pas odabrani. Imao sam dobre papire i u venama vučju krv. Stanovao sam na uzvisini i udisao sam mirise pogleda na livade u suncu, na smreke na kiši i grudve zemlje pod snegom.
Imao sam čestitu kuću i ljude da mi služe. Hranili su me, prali, četkali, izvodili u lepe šetnje. Doduše, poštujući me, ali bez poverenja. Niko nije zaboravljao čiji sam pas.
Svaka pišljiva džukela može imati gospodara. Ali, pažnja - marš, kloni se poređenja. Moj gospodar bio je gospodin jedini takve vrste... Posedovao je poveliko stado da ga u korak prati, gledajući ga s bojažljivim divljenjem.
Meni su upućivali osmehe s loše skrivenom ljubomorom. Jer, samo sam ja imao pravo dočekivati ga skačući u vazduh, samo ja - opraštati se vukući ga zubima za pantalone. Samo je meni dozvoljeno bilo s glavom na njegovim kolenima primati milovanja i češkanja iza ušiju. Samo sam se ja mogao pred njim praviti da spavam, i tada bi se on naginjao i nešto mi šaputao.
Na druge se srdio često i glasno. Režao je na njih, ujedao, trčao od zida do zida. Mislim da je voleo samo mene i više nikada, nikoga.
Ali, imao sam i obaveze: čekanje, verovanje. Jer, pojavljivao se na kratko i za dugo nestajao. Šta ga je zaustavljalo u dolini, ne znam.
Nagađao sam stoga da su to važne stvari, barem toliko važne kao što je za mene borba s mačkama i svim što se nepotrebno miče.
Postoji sudbina i sudbina.
Moja se najednom promenila. Stiglo je jedno proleće, a njega nije bilo kraj mene. Nastala je u kući čudna strka. Sanduci, kovčezi, torbe, ugurani su u automobile. Vozila su se trubeći spuštala dole i gubila se iza krivine.
Na terasi su gorele nekakve skule, krpe, žute bluze, povezi s crnim znakovima i mnogo, vrlo mnogo poderanih kutija iz kojih su ispadale zastavice.
Motao sam se u toj zbrci više začuđen nego ljut. Osećao sam na dlaci neprijateljske poglede. Kao da sam ničiji pas, nametljiva prišipetlja koja se već sa stepeništa nogom goni.
Neko mi je strgnuo srebrnu ogrlicu. Neko je šutnuo moju zdelicu danima praznu. A onda, zadnji neko, pre nego što je krenuo na put, provirio je kroz prozor automobila i pucao u mene dva put.
Čak nije umeo ni pogoditi kako valja, jer sam umirao još dugo i bolno, u zujanju raspomamljenih muva ja, pas svoga gospodara.
Naslov: Da li zaista samo ljudi imaju osećanja? Čet 26 Jan - 2:02
Da li zaista samo ljudi imaju osećanja?
Tromjesečna slonica Lola, koja je živela u Zoološkom vrtu Helabrun u Minhenu , umrla je od srčanih problema. Lola je uginula nedugo pre nego je trebala da bude operisana kako bi joj se ispravio urođeni defekt na srcu, koji je na kraju doveo do embolije.
Ova mala slonica trebalo je da postane prvi slon na svetu koji je otišao na operaciju, a složeni zahvat poveren je timu veterinara i hirurga.
Slonica je odvedena u bolnicu na pregled pre operacije. Data joj je anestezija, ali umrla je za vreme skeniranja uprkos pokušajima lekara da je osveste.
Tijelo malene slonice vraćeno je krdu, gde je njena majka, Panang, nežno surlom milovala telo svoje kćeri. Isto su učinili i ostali slonovi, koji su se jedan po jedan oprostili od Lole.
1.Moj život traje 10 do 15 godina.Svaki rastanak od tebe za mene znači patnju.Razmisli o tome prije nego što me uzmeš. 2.Voli me onakvog kakav jesam,jer si ti mene birao.Ja nemam tu mogućnost da biram prijatelja i gospodara. 3.Daj mi vremena da shvatim što ti od mene tražiš.Prije nego što me u toku obuke izgrdiš,preispitaj sebe,možda ti griješis ili ja ne mogu shvatiti što ti želiš. 4.Imaj ljubavi za mene,ja živim od toga. 5.Nemoj se ljutiti na mene i nemoj me kažnjavati.Ti imaš svoj posao,svoje prijatelje,svoju razonodu,a ja imam samo tebe. 6.Pričaj sa mnom!Iako se tebi čini da te ne razumijem,ja ipak znam što misliš i osjećaš. 7.Znaj da ja ne zaboravljam kako se sa mnom postupa. 8.Pomisli prije nego što me udariš,da te ja s lakoćom mogu ugristi,ali ja to nikad ne radim. 9.Ne uzimaj me kao igračku dok sam mali i sladak,da bi me kasnije odbacio,jer je moja ljubav prema tebi vječna. 10.Brini o meni kad ostarim,ostanem bez zuba,oglušim,oslijepim,prestanem se kretati.I o tebi će netko brinuti - starost je ista za sve. 11.Prati me na mom posljednjem putu.Nemoj nikad reći:"Ja to ne mogu gledati" ili "Neka se to dogodi u mom odsustvu".S tobom je sve za mene lakše.Neka ti to bude dug za moju vjernost i našu lijepu mladost. 12.Kad me više ne bude bilo,nemoj tugovati,već usreći nekog novog psa i voli ga kao što si mene volio.
Kad sam bio štene, bilo ti je zabavno sa mnom, dopadale su ti se moje poze i zasmejavao sam te. Zvao si me svojom bebicom, i uprkos velikom broju izgriženih patika i sažvakanih jastuka sa kauča, postao sam tvoj najbolji prijatelj. Uvek kada sam bio „zločest“, dizao si prst i pitao me „Kako si samo mogao?“ - ali, uvek si popuštao, okretao me na leđa i češkao po stomaku. Sporo sam učio šta treba da se obavlja napolju, duže nego što si očekivao, jer si ti bio stalno strašno zauzet, ali zajedno smo nekako uspeli da se izborimo i sa tim. Sećam se onih noći kada sam se u krevetu privijao uz tebe a ti mi odavao sve svoje tajne i snove, i verovao sam da život ne može da bude lepši. Zajedno smo se dugo šetali po parku, vozili se autom, išli po sladoled (ja sam uvek dobijao samo parčence korneta - „sladoled nije dobar za pse“, govorio si), i satima sam dremao na suncu strpljivo čekajući na tvoj povratak sa posla. Kako je vreme prolazilo, sve više vremena si provodio na poslu i počeo da se posvećuješ svojoj karijeri - a i da tražiš društvo drugara tvoje vrste. Strpljivo sam čekao, tešio te kada si imao probleme, ljubavne i poslovne, nikada te nisam prekorevao zbog loših odluka i prevrtao sam se od sreće kada si dolazio kući. Radovao sam se zajedno sa tobom i kada si se zaljubio. Ona, sada tvoja supruga, ne voli baš pse - pa ipak sam poželeo srdačnu dobrodošlicu kada je došla u „našu kuću“, pokušavao da joj pokažem svoju naklonost i slušao sam je. Bio sam srećan, jer si ti bio srećan. A onda su došle vaše bebe i delio sam sa vama uzbuđenost zbog novih članova porodice. Bio sam fasciniran njihovom roza bojom kože i njihovim mirisom i želeo da ih čuvam. Ali, ti i tvoja supruga ste se plašili da bih mogao da ih povredim, i tako sam većinu vremena provodio u drugoj sobi ili u svojoj kućici. A tako sam želeo da ih volim. Isto kao tebe. Ali, kada su porasli, postao sam i njihov prijatelj. Pentrali su se po meni svojim klimavim nogicama, vukli me za uši, nabijali prstiće u oko, čačkali mi uši i ljubili me u njušku. Voleo sam sve na njima i njihov dodir - jer je tvoj dodir postao veoma retka pojava - i branio bih ih svojih životom da je samo zatrebalo. Tajno sam se zavlačio u njihove krevete, slušao njihove probleme i snove, zajednički smo osluškivali da čujemo zvuk tvojih kola kako prilaze kući. A nekada si na pitanje da li imaš psa, odmah izvlačio moju sliku iz novčanika i pričao o meni. Poslednjih godina odgovaraš samo kratko „da“ i odmah menjaš temu razgovora. „Tvoj pas“ se pretvorio u „tamo nekog psa“, i svaki trošak koji moraš da izdvojiš za mene postao ti je trn u oku. Dobio si novu šansu da napreduješ u poslu. U drugom gradu. Ti i tvoja porodica ćete se preseliti u drugi stan u kojem kućni ljubimci nisu dozvoljeni. Za „tvoju“ porodicu napravio si najbolji mogući izbor, ali postojalo je vreme kada sam ja bio tvoja jedina porodica. Radovao sam se vožnji automobilom, dok nismo došli do azila za napuštene životinje. Mirisalo je na pse i mačke, na strah, na beznađe. Ispunio si formulare i rekao „Znam da ćete pronaći dobru porodicu i novi dom za njega“. Odgovorili su ti sleganjem ramenima i mučnim pogledom. Znali su šta čeka psa ili mačku u „zrelim godinama“ - bili oni rasni ili ne. Svom sinu si svaki prstić pojedinačno morao da odvajaš od moje ogrlice dok je vikao „Ne tata, molim te! Ne smeš da mi oduzmeš mog psa“. I brinuo sam se za njega i lekciji kojoj si ga upravo naučio: o prijateljstvu i lojalnosti, o poštovanju, pre svega života. Za rastanak si me potapšao po glavi, uspešno izbegavao da me pogledaš u oči i ljubazno se odrekao moje ogrlice i povoca. Morao si da požuriš da stigneš na vreme na svoj termin, a sada sam i ja imao svoj. Kada ste otišli, slušao sam šta zaposleni pričaju. Da si sigurno već mesecima znao da moraš da se seliš i da me ostaviš i da uprkos tome ništa nisi preduzeo da nađeš novi dom za mene. Odmahivali su samo glavom i govorili: „Kako je samo mogao?“ Ovde se dobro brinu o nama, onoliko koliko mogu. Naravno, hrane nas redovno, ali ja sam svoj apetit izgubio onog momenta kada ste otišli. Na početku sam stalno trčao do rešetki čim je neko ulazio u prostoriju, nadajući se da si ti - da si se predomislio - da je sve ovo bio samo ružan san ... ili sam se nadao da će doći bar neko ko će se bar malo zainteresovati za mene i spasti me. Kada sam shvatio da, za razliku od mnogobrojnih štenaca, razigranih i veselih u svom neznanju šta ih čeka napolju, nemam šta da ponudim, povukao sam se u naudaljeniji ugao i čekao. Čuo sam njene korake i znao, kada je krajem dana došla po mene, i lagano pošao za njom hodnikom do jedne odvojene prostorije. Prijatno mirna prostorija. Podigla me je na sto, počešala me iza uveta i rekla da će sve biti u redu. Srce mi je udaralo kao ludo od uzbuđenja, šta li će se sad desiti, ali osećao sam i olakšanje. Moje vreme je isteklo. Po svojoj prirodi, više sam se brinuo za nju. Osećao sam da joj ovaj zadatak teško pada, isto kao što sam osećao svaku promenu Tvog raspoloženja. Pažljivo je položila iglu na moju prednju šapu dok joj se jedna suza lagano spuštala niz obraz. Liznuo sam je po ruci, da je utešim, isto kao što sam i Tebe godinama tešio. Uvežbanim pokretom ugurala je iglu u moju venu. Kada sam osetio ubod i hladnu tečnost koja protiče mojim telom, postao sam pospan i polako sam se ispružio, pogledao u njene oči i šapnuo „Kako si samo mogao?“ Možda je razumela pseći jezik i zbog toga rekla „Tako mi je žao“. Zagrlila me je i požurila da mi objasni da je njena dužnost da se potrudi da uskoro odem na jedan bolji svet, gde neću biti ignorisan, zlostavljan, napušten ili prepušten samom sebi - na neko mesto puno ljubavi, sasvim drugačije od ovoga. I poslednjom snagom koju sam posedovao pokušao sam jednim mahanjem repa da joj pokažem da se moje pitanje „Kako si samo mogao?“ ne odnosi na nju. Na Tebe sam mislio, i uvek ću misliti na Tebe i uvek ću te čekati.
I želim od sveg srca da Ti svako u Tvom životu pruži toliko lojalnosti!
Abu Dabi
MODERATOR
Poruka : 130824
Učlanjen : 07.04.2011
Naslov: Svaki dan nosi svog bolesnog psa u jezero da bi ga uspavao Pet 10 Avg - 1:19
Svaki dan nosi svog bolesnog psa u jezero da bi ga uspavao
Predivna fotografija, koja svjedoči da postoji bezgranična ljubav, dotaknula je stotine tisuća srca. Na Facebooku je u samo sedam dana 'lajkana' više od 250.000 puta!
Slika Hannah Stonehouse Hudson na kojoj vidimo psa Schoepa kako drijema položene glave na prsima svog vlasnika u ovom je trenutku sasvim sigurno najgledanija fotografija na svijetu.
Fotografija je nastala u jezeru Superior gdje prijatelj autorice slike John Unger svaki dan donosi svog bolesnoga druga kako bi se opustio i usnuo.
Schoep (19), naime, boluje od artritisa, te mu pozne pseće godine sve teže padaju.
- John je Schoepa našao i spasio dok je bio štene te su od tada nerazdvojni. Schoep je u međuvremenu obolio od artritisa, a John je otkrio da mlaka voda ima terapeutski učinak po njegove bolne kosti.
Zato ga svakoga dana nosi u jezero u kojem je ovih mjeseci idealna temperatura i tamo stoji s njim dok se Schoep ne opusti i zadrijema - napisala je Hudson na svom profilu.
Slika je u ovom trenutku 'lajkana' 250.000 tisuća puta i podijeljena 150.000 puta, a ako je zbroj pregleda točan, fotografiju je u tjedan dana vidjelo oko tri milijuna ljudi.
Naslov: Životinje kojima ljudi duguju živote Pet 9 Nov - 0:48
Životinje kojima ljudi duguju živote
Često čujemo priče kako je neko spasio životinju od sigurne smrti, međutim, ponekad se dogodi i obrnuto, Pogledajte sedam priča o životinjama koje su ljude izvukle iz kandži smrti.
Kada se nađete situaciji da ste bespomoćni i povređeni verovatno ne biste voleli da naiđete na čopor lavova koji bi mogli da vas bez većih problema raskomadaju, ali čini se da ove 150 kilograma teške mačke ipak imaju meko srce. Jedna devojčica iz Kenije nestala je u blizini roditeljskog doma, ispostavilo se da su je otela trojica muškaraca kako bi je prisilili da se uda za jednog od njih. Kad ju je policija konačno pronašla, otmičara nije bilo nigde u blizini, a devojčica je bila okružena lavovima koji su trojicu muškaraca oterali od nje. Lavovi su je čuvali ceo jedan ne dopustivši nikome da joj se približi. Stručnjaci kažu da su se lavovi tako ponašali zbog reakcije na njen plač koji ih je asocirao na jecaje njihovih mladunaca.
6. Gorila spasila trogodišnjaka
Trogodišnji dečak iz Ilinoisa pao je preko ograde u zoološkom vrtu pravo u deo sa gorilama. Dečak je pao s visine od 5,5 metara i udario glavom pri čemu je ostao bez svesti sa teškom povredom. Vreme je bilo presudno za spašavanje života ovog dečaka, a u tome se najviše iskazao Binti Jua, gorila koji je dečaka uzeo u naručje I potom ga odneo do vrata kaveza kako bi lekari mogli da dođu do njega.
5. Kit spasio ženu koja se davila
U kineskom gradu Harbinu održavalo se takmičenje u ronjenju na dah u bazenu sa ledenom vodom u kojem se nalazilo i nekoliko kitova. Jedna od takmičarki bila je i 26-godišnja Jang Jun koju je uhvatio grč u nozi zbog čega nije mogla da ispliva na površinu. U pomoć joj je priskočila Mila, ženka koja ju je ustima uhvatila za nogu i izgurala na površinu.
4. Svinja spasila vlasnicu koja je doživela infarkt
Lulu je krmača čija je vlasnica u svom dvorištu doživela infarkt i ostala da nepomično leži na tlu. Lulu nije gubila vreme i odmah je srušila ogradu i otišla iz dvorišta kako bi pozvala pomoć. Došla je do puta i legla kako bi zaustavila nekoga. Kada je prvi auto stao Lulu je krenula nazad kući, a vozač ju je pratio. Kada je ugledao nepomičnu ženu, pozvao je hitnu i ženin život ubrzo je bio spašen.
3. Zec spasio muškarca od kome
Sajmon Stegal iz Kembridžšira pao je u potencijalno kobnu dijabetičku komu. Njegova supruga je bila kod kuće, ali je pretpostavila da je zaspao na kauču nakon dugog radnog dana, pa zato nije hela da ga uznemirava. Ali zato je Lili, njihova ljubimica zečica shvatila da nešto nije u redu. Skočila je na Sajmonove grudi i počela da mu liže lice. Nakon što Sajmon nije reagovao i njegova je supruga shvatila da je pao u komu nakon čega je odmah pozvala hitnu pomoć. Uskoro su došli lekari koji su spasili Sajmona.
2. Konj spasio vlasnicu od podivljale krave
Statistike pokazuju da više ljudi pogine od napada krava nego od napada ajkula. Tako je i Fiona Bojd postala meta ljutite krave nakon što je pokušala da se približi njenom mladunčetu. Podivljala životinja od 500 kilograma jurnula na ženu, ali joj se isprečila kobila Keri koja je kravu zadržala dovoljno dugo da Fiona pobegne ispod električne ograde.
1. Delfini su anđeli okeana
Pre 8 godina četiri su spasioca plivala uz obalu Novog Zelanda kada ih je odjednom okružilo jato delfina. Nije im bilo jasno šta se događa sve dok jedan delfin nije nasrnuo na tri metra dugu belu ajkulu koja im se približavala. Nakon toga su i ostali delfini počeli da plivaju oko muškaraca kako bi ih zaštitili od napada. Njihova je odbrana trajala 40 minuta sve dok muškarci nisu doplivali na sigurno.
Velika kampanja uništavanja vrabaca u Kini 1958-1962
Verovali ili ne, nije u pitanju neslana šala. Kampanja uništavanja vrabaca, koji su proglašeni za neprijatelje čoveka, bila je deo šire opštenarodne akcije "Uništenje četiri štetočine" koja se u Narodnoj Republici Kini odigravala u periodu od 1958 do 1962, ali i u nešto manjem obimu krajem osamdesetih godina.
Akcija Uništenje četiri štetočine takođe je bila samo deo daleko veće socijalno-ekonomske kampanje koju je pokrenula kineska vladajuća partija, sa nemarom da Kinu iz pretežno poljoprivredne države pretvori u moderniju industrijsku državu.
Nažalost, tadašnje reforme su se planirale i sprovodile od strane nestručnih ljudi i dovele su do katastrofalnih posledica na polju proizvodnje hrane, do velike gladi i više miliona ljudskih žrtava od nedostatka hrane.
U takvim okolnostima nesagledivog broja ljudskih žrtava, ova neverovatna kampanja uništavanja vrabaca se možda čini skoro nevažnom ali ipak pokazuje ljudsku bezobzirnost i nepoštovanje prirode ali pre svega - nerazumevanje prirode od strane tadašnjih ljudi na vlasti u najmnogoljudnijoj državi na Planeti.
Prema podacima popisa iz 2010. Kina ima čak 1.339.724.852 ili slovima - milijardu i tri stotine i trideset devet miliona ljudi!
Iako je tadašnji broj stanovnika bio između 600 i 700 miliona ljudi, korisno je imati ove podatke radi razumevanja obima jedne takve akcije kakva je bila Velika kampanja uništavanja vrabaca.
Optuženi i osuđeni, kao jedni od glavnih krivaca za prinose žitarica ispod (nerealnih) očekivanja, vrapci su se našli na meti praktično svih Kineza.
Tadašnji predsednik Kine, Mao Cedung, kao neprikosnoveni vođa, odredio je, bez naučnog pokrića, da je neophodno UNIŠTITI komarce, muve, pacove i vrapce. Kako ne bi ulazili u detalje zbog kojih su se razloga ove druge vrste našle na listi "za odstrel", rećićemo samo da i te druge vrste, iako štetne u prevelikom broju, takođe igraju važnu ulogu u prirodnom lancu ishrane.
Nakon donošenja odluke o uništavanju četiri štetočine, narodu je dato uputstvo ali i obaveza tj. naređenje da istovremeno i sistematski izlazi iz svojih kuća na njive, polja, ulice, u šume, itd., praveći što jaču buku vikanjem, lupanjem u posude za hranu i da na taj način isteraju vrapce iz grmlja i trave u kojoj žive.
Kada uplašene ptice uzlete, prema ovoj zaista neshvatljivoj i bizarnoj naredbi, neophodno je održavati visok nivo buke sve dok vrapci od iscrpljenosti ne počnu da padaju na zemlju gde ih treba nemilosrdno ubijati.
Oni koji su bili naoružani puškama, strelama i praćkama, trebali su ih gađati i dok lete! Rat sa ovim nedužnim pticama se tu nije završavao, već je trebalo sistematski uništavati i gnezda vrabaca na sve moguće načine, gađanjem, obaranjem, spaljivanjem drveća, postavljenjem otrovnih mamaca itd.
Najefikasniji pojedinci i kolektivi u ubijanju vrabaca su nagrađivani plaketama, zahvalnicama i počastima što je dovodilo i do takmičenja u broju ubijenih ptica...
Plakat koji poziva i decu u rat protiv "štetočina"12. decembra 1958. godine, novine u Šangaju su osvanule sa velikim naslovom "Ceo grad napada vrapce". Od ranog jutra na ulicama, sokacima, parkovima, poljima i svim ostalim površinama u okolini grada, vijorilo se više hiljada crvenih zastava. Učenici osnovnih i srednjih škola, studenti, državni službenici, radnici, seljaci i pripadnici Narodne oslobodilačke vojske Kine, složno su izašli iz svojih kuća noseći strašila i krenuli u nezapamćenu akciju u istoriji ljudskog roda.
Radnici u fabrikama su se obavezivali da učestvuju u opštem pokolju vrabaca, naglašavajući da će održavati visok nivo produktivnosti. Učenicama ženske srednje škole Nanyang organizovana je obuka za pucanje iz puške. Opštenarodna krvava akcija se završila u 20h a procenjuje se da je samo tog dana ubijeno oko 200.000 vrabaca i drugih (greškom) ubijenih ptica.
Velikom vođi se niko nije usuđivao da protivreći u njegovom ludačkom projektu a narod je slepo slušao naređenja vlasti. Stepen fanatizma se može videti i iz reći Mao Cedunga sa osmog kongresa KPK (Komunističke partije Kine) kada je rekao: "Ovo je metodologija -- donosimo odluku, koordiniramo delovanje, podelimo zaduženja, onemogućimo pristup hrani, postavimo zamke i nastavljamo svoju bitku do istrebljenja!"
Godinu dana kasnije, biolozi iz Akademije nauka Kine objavili su rezultate analize sadržaja organa za varenje mrtvih vrabaca i zaključili da u njima ima tri četvrtine buba i insekata a samo jedna četvrtina zrnevlja od žitarica koje se koriste za ishranu ljudi.
Uprkos informacija koje su dolazile od naučnika, akcija uništavanja je nakon dve godine dala zastrašujuće rezultate. Procenjuje se da je širom Kine ubijeno preko milijardu vrabaca, prirodna ravnoteža je narušena a broj insekata, posebno skakavaca, vrtoglavo raste.
Loši vremenski uslovi te godine, koji su se poklopili sa nestankom vrabaca, doveli su do tragično malih prinosa žitarica, a odmah zatim i do već pomenute Velike gladi koja je u Kini odnela više desetina miliona ljudskih života.
Vladari u Kini su nevoljno i krišom menjali svoje odluke pa su tako u jednom trenutku vrapci čak bili uvoženi is Sovjetskog saveza i puštani na polja oko oranica!!!
Nažalost, proporcije i posledice ovog rata protiv ptica se osećaju i danas, 50 godina kasnije. Kineska populacija vrabaca se nikada nije u potpunosti oporavila pa su i danas prilično retki.
Teško je napisati zaključak nakon ovakvog teksta, a najlepše bi bilo da je u pitanju samo fiktivna priča a ne deo istorije bahatog ljudskog roda...
Naslov: Bak, pas koji je odbio da umre Sub 12 Jan - 14:54
Bak, pas koji je odbio da umre
Zahvaljujući stanovnicima Teksasa i Facebook kampanji koja je postala viralna, jedan zlostavljeni pas ostavljen da umre u kesi za đubre dobiće novu šansu za život.
Trogodišnji mešanac, nazvan Bak, pronađen je 5. januara u kesi za đubre privezanoj za žičanu ogradu. Najmanje deset sati bio je na hladnoći jer, kad je izvađen iz kese, kolabirao je posle samo nekoliko koraka. Prema izveštaju lokalne policija, pas je bio upucan u glavu i lice vazdušnim pištoljem i imao je teške povrede očiju.
Čovek koji je pronašao psa odneo ga je svojoj pirjateljici Tami Ogastin, lokalnoj ljubiteljki životinja a ona je Baka odvela u veterinarsku hitnu pomoć.
„Psi vas vole bezuslovno. Nikada vas niko neće voleti kao pas. Zašto biste povreidli takvo stvorenje? Ne razmem”, kazala je Tami i iz želje da pomogne Baku, a u nemogućnosti da sama pokrije njegove troškove lečenja, organizovala je grupu na Facebooku.
Rekacije su bile zapanjujuće. Stranica "Buck Needs Bucks for his Buckshot Injuries," je za nekoliko dana imala 18.000 „lajkova” (sada blizu 39.000) i do sada je prikupljenop preko 10.000 dolara pa će Baku biti pružena najbolja moguća medicinska pomoć.
Prema pisanjima NY Daily News-a, Tami će zadržati Baka u svojoj porodici a pretekli novac prikupljen preko Facebooka će uložiti u Bakovu fondaciju koja će pomagati zlostavljanim psima.
Bak, koga je Daily Mail nazvao „psom koji je odbio da umre”, počeo je da hoda i polako upoznaje svoju novu vlasnicu. Nažalost, odgovorni za Bakove povrede još nisu uhvaćeni.
Stvarno su ljudi čudo, obzirom da mislim da smo jedina vrsta na planeti koja ubija iz čistog zadovoljstva i obesti . Koliki idiot trebaš biti za ovako nešto, i ni po jada da je ovo usamljen slučaj i nisu u pitanju samo životinje već i druga ljudska bića mogu biti žrtve ovakvog ludila. Šta i kako se to desilo da jedno tako savršeno misaono biće kao što je čovek u nekim slučajevima postane takav ....
Abu Dabi
MODERATOR
Poruka : 130824
Učlanjen : 07.04.2011
Naslov: Pravi prijatelji: Staford šepao, ovčar ga je dogurao do bolnice Ned 20 Jan - 0:28
Pravi prijatelji: Staford šepao, ovčar ga je dogurao do bolnice
Višnja Matevž (57) je u srijedu išla u bolnicu Rebro. Vidjela je dva psa koja se jedva pomiču kroz snijeg. Bilo je posve jasno da ovčar pomaže ozlijeđenom stafordu...
Gurnuo bi njuškom svog prijatelja svaki put kad bi nemoćan zastao na cesti. Izgledao je kao da ga moli da izdrži još malo dok ne dođu do cilja, rekla je Zagrepčanka Višnja Matevž (57).
U srijedu ujutro svjedočila je nevjerojatnoj priči o odanosti i solidarnosti između dva psa. Višnja je krenula u bolnicu Rebro u posjet bolesnoj majci. Snježna mećava taman je počela jačati. Na vrhu uzbrdice kojom se uspinjala ugledala je dva psa koja se jedva pomiču kroz napadali snijeg. Došavši do njih, shvatila je da staford ima ozlijeđenu prednju lijevu šapu i da jedva hoda. Bilo je posve jasno da mu njemački ovčar pomaže! Hodao je ispred njega i neprestano se osvrtao iza sebe. Mali ranjenik pokušavao ga je pratiti, ali nakon samo nekoliko koraka klonuo bi od umora. Ovčar bi se bez razmišljanja vratio do njega, polizao mu njušku i pogurao ga svojom glavom. To bi stafordu donekle dalo snagu da ustane i nastavi put kojim ga je ovčar naumio voditi.
- Hodala sam za njima korak po korak. Nisam mogla otići, a da ne vidim kako će završiti ta dirljiva priča - rekla je Višnja. Nemalo se iznenadila vidjevši koje je ovčarevo krajnje odredište. Doveo je svog prijatelja točno do glavnog ulaza u bolnicu. Staford se srušio od umora, a ovčar je legao kraj njega. Tada je iz bolnice izašla medicinska sestra i ganuta prizorom zajedno s Višnjom nazvala azil za nezbrinute životinje.
- Ubrzo je došao kombi iz azila u Dumovcu. Otvorili su vrata, a ovčar je ozlijeđenom psu glavom pomogao da se uspne. Bilo je nevjerojatno - ispričala je Višnja. Uvjerena je da je ovčar doveo drugog psa pred ulaz u bolnicu znajući da je ondje mnogo ljudi pa je računao da će im netko od njih pomoći.
- I sama imam dva psa i znam koliko mogu učiniti jedni za druge - dodala je Višnja. Iz Dumovca su nam potvrdili da su oba psa bila čipirana te da imaju istog vlasnika koji ih je, nakon što su ga nazvali, ubrzo došao preuzeti.
"Sigurna sam da je ovčar znao zašto ide pred bolnicu"
Višnja kod kuće na zagrebačkom Markuševečkom Popovcu ima kujicu Orin, pasmine border koli i mješanca Harija.
- Svaki put kad se jedno od njih razboli, ovaj drugi je utučen i stalno bdije nad onim bolesnim - rekla je Višnja. Uvjerena je kako je ovčar znao je da pred ulazom u bolnicu velika cirkulacija ljudi i da će im tamo sigurno netko pomoći.
Stivu (Steve Irwin) je možda još i pre rođenja bilo predodređeno da se poigra sa granicama čovečanstva, a i životinjskog carstva. Ne samo ljubav prema fauni i avanturizmu, već i nesebičnost i ljubav prema planeti Zemlji nekako se nametnula porodici Irvin, iz prethodnih u naredne generacije.
Roditelji Robert (Robert) i Lin (Lyn) praktično su ga podizali u svom malom Parku za reptile i faunu (Queensland Reptile and Fauna Park) u Esendonu u Australiji. Hraneći životinje, one su mu postale najbolji prijatelji zauvek. Nemušti jezik naučio je uz oca koji je bio stručnjak za divlji svet i majku koja se brinula o oporavku bolesnih i povređenih životinja. Kao poklon za šesti rođendan, 22. februara, mali Stiv dobio je priliku da mu se piton, dugačak četiri metra, smesti oko vrata. Za tri godine je već imao prvi okršaj sa krokodilom rvajući se. Naravno, uz očev nadzor.
Ličnost veća od života, kako ga danas zovu, zvanično postaje zaposlen u zoološkom vrtu kao menadžer. Tu 1991. godine upoznaje Amerikanku, buduću koleginicu, a pre svega suprugu Teri (Terri). Kažu da ih je spojila ljubav na prvi pogled, mada su sigurno prepoznali jedno drugom u očima tu neprikosnovenu ljubav prema životinjama. Posle četiri meseca poznavanja nisu mogli da dočekaju da se uzmu i da snime prvu emisiju njihovog najuspešnijeg serijala “Lovac na krokodile” (The Crocodile Hunter).
Emitovanje u 130 zemalja i 500 miliona gledalaca dokazali su da je emisija vredna gledanja. Preko “Animal planet”-a, “Discovery”-ja i “Explorer”-a Stiv je na dopadljiv i duhovit način prenosio na gledaoce osećaj skoka adrenalina. Samo prilaženje krokodilu uz smirene reči i bez trunke straha izazivali su uzbuđenje auditorijuma.
“Krajki” (Crikey) i odelo kaki boje bili su njegovi znaci raspoznavanja. Svaki put kada bi se našao oči u oči sa nekom opasnom životinjom uzviknuo bi “krajki”, što bi u slobodnom prevodu značilo “ti Boga”. Kada bi životinja koju je uhvatio pokušala da ga ujede, ubode ili ugrize, uzviknuo bi – “Prelepa životinja”.
Posle snimanja, Stiv bi edukovao zoofile kako da leče i zaštite ugrožene životinjske vrste. Fondacija “Borci za divlji svet” (Wildlife Warriors), koju je osnovao sa Teri, bila im je sredstvo kojim su širili svest o važnosti divljine. Pun entuzijazma Irvin je imao u planu da otvori zoološki vrt u Las Vegasu, pa i širom sveta. Sanjao je i o proširenju krokoseuma i zamka tigrova u Australijskom zoo-vrtu.
Sav napor i trud, pripreme za odlazak na Antartik zarad sprečavanja lova na kitove, prvi čas kao pomoćni profesor biologije Kvinslendskog univerziteta… Sve to prekinuto je fatalnom samoodbranom raže. Skupljajući dokumentarni materijal za novi serijal “Najopasnije životinje u okeanu” na grebenu Bat u Australiji, susreo se sa uplašenom ražom koja se odbranila oštrim repom, koji je prošao kroz Stivov grudni koš i zario se pravo u srce. Stručnjaci tvrde da se jedan u milion ovakvih slučajeva završi smrću. Stiv je u 44. godini 2006. godine otišao u večna lovišta.
Nedelju dana posle njegove pogibije, na obali države Kvinslend, pronađeno je desetak mrtvih raža sa odsečenim repovima. Irvinovi prijatelji i saradnici izjavili su da bi on bio nesumnjivo užasnut ovakvim delom i to pogotovo ako su za to krivi njegovi obožavatelji.
Ipak Stiv nije umro. Živim ga najviše čine ćerka Bajnda Su (Bindi Sue) i sin Bob (Bob), koji su uzeli u amanet očevu ljubav i borbu za životnu sredinu, iako su deca. Uostalom oni su na neki način ljudski deo faune. Svojim imenima pogotovo. Ćerki je dao ime po ženki krokodila Bajndi i staforda Su. Dok je Bob nasledio dedino ime Robert.
Od zaborava ga brane i pojavljivanje na filmu “Doktor Dulitl” (Doctor Dolittle), pozajmljivanje glasa u animiranom filmu “Srećno stopalo” (Happy Feet), vrsta puževa pod nazivom Crikey steveirwini, ulica koja vodi do australijskog zoo-vrta nosi njegovo ime, asteroid 57567 Krajki, vrsta kornjače koju je on otkrio se na latinskom naziva elseya irwini…
Kad pričam pred kamerom, nemam osećaj da se obraćam kameri – obraćam se tebi, jer hoću da se trgneš, tako jako, da se osetiš kao da si tresnuo, upravo tu, pokraj mene!
Muškaraca u Ballaratu u Australija spasio je život psu mješancu između fox terijera i jacka russella. Dostavljač Steve Hunter dao je psiću umjetno disanje nakon što ga je udario automobil.
Psu je srce već prestalo kucati kada ga je Hunter našao kako leži na cesti.
- Ništa, čim sam ga ugledao krenuo sam prema njemu. Počeo sam mu masirati srce i dao mu umjetno disanje, ispričao je Steve. On ga je uspio održati na životu do dolaska pomoći.
U veterinarskoj stanici psića su u potpunosti vratili među žive. U udaru je zadobio više posjekotina po glavi te mu je slomljena zdjelica.
Njegovi vlasnici došli su po njega. Četveročlana obitelj zahvalila je Steveu i odvela psića kući.
Ned 24 Jul - 19:22
. Koliki idiot trebaš biti za ovako nešto, i ni po jada da je ovo usamljen slučaj i nisu u pitanju samo životinje već i druga ljudska bića mogu biti žrtve ovakvog ludila. Šta i kako se to desilo da jedno tako savršeno misaono biće kao što je čovek u nekim slučajevima postane takav ....
