Priča o srpskoj lekarki koja je sa narodom prešla Albaniju.

Marija Vučetić Prita, prva srpska lekarka iz nekadašnje Ugarske, bila je nosilac niza odlikovanja. Kao ugledni lekar mogla je brodom da ode na Krf, ali je to odbila i sa narodom se povlačila preko Albanije.




"Kao što čujemo, ovih dana promovisana je na Ciriškom sveučilištu gospođica Marija Prita za doktora celokupne medicine. Ovo je prva Srpkinja iz Ugarske koja je postala doktorkom." Tako je 28. jula 1893. godine o svojoj sugrađanki pisao pančevački list "Vesnik". Bio je to tek početak jedne velike karijere...
Priča o njoj seže u 1866. godinu, kada je 16. aprila u južnobanatskom selu Seleušu rođena Marija Prita, ćerka Đorđa i Mileve.

Borila se sa vetrenjačama i pobeđivala
Bila je još devojčica kada se majci poverila kako sanja da će postati lekar, što je u to vreme bila ludost. Ona je, međutim, svoj san ostvarila. Dok su njene vršnjakinje maštale o dobroj udaji, Marija se borila sa "vetrenjačama". I pobeđivala ih je.

Završila je Višu školu za devojke u Pančevu, što nije bilo dovoljno da upiše studije medicine, jer nije imala položenu maturu, a bez toga se na dalje škole nije moglo. Ni Pančevo ni Novi Sad ni Sremski Karlovci joj nisu otvorili vrata. Cirih zato jeste.
- Otac joj je umro, ali je imala veliku podršku majke, kada je u volovskim kolima iz sela krenula u svet - priča za "Život plus" novinar Nikola Nešković, Marijin praunuk, koji je sa sestrom Mirjanom istraživao i sređivao dokumentaciju o prabaki sa kojom su živeli.



Sudbina ju je odvela u Beograd, gde je radila u privatnoj ordinaciji, a kada su počeli Balkanski ratovi, zamenjivala je muža na mestu opštinskog lekara, jer je on bio na frontu. Njena požrtvovanost je došla do izražaja već na početku Prvog svetskog rata, koji ju je zadesio u rezervnoj vojnoj bolnici u Nišu.
Epidemija tifusa je uveliko vladala, a Marija u svojoj "Biografiji" piše da mrtvi nisu mogli da se prebroje, iako je borba za svakog bolesnika bila prioritet. Nije morala da se povlači preko Albanije, da ide na Krf i Solunski front, ali išla je sa svojim narodom. Sve je ukazivalo na blistavu karijeru, ali ne i na jednostavni život, jer je Marija sve vreme negovala i ljubav. Udala se za doktora i pesnika Nikolu Vučetića iz Šapca i u njegovom rodnom gradu ubrzo postavljena za lekara u bolnici. 


- Kada smo je pitali zašto nije otišla brodom, jer je mogla, govorila nam je da joj je to bila moralna obavezna. I da, ako je mogao stari kralj (Petar), mogla je i ona - kaže Nešković, podsećajući da je njegova prabaka bila nosilac Albanske spomenice, odličja Trećeg stepena Svetog Save, Krsta milosrđa, Ratne spomenice i ordena Crvenog krsta.
Pred kraj rata preselila se sa porodicom u Lozanu, gde je radila kao lekarka Invalidskog odreda, ali godinu dana pošto joj je umrla mlađa ćerka, vratila se u Beograd. Prva armijska bolnica je imala sreće da Marija bar kratko radi kod njih, dok se nije opredelila za privatnu ordinaciju u kojoj je radila do smrti.


Nije bilo pacijenta kog ne bi primila
- Za nju nije bilo praznika niti pacijenta kojeg ne bi primila u bilo koje doba dana. Imala je ordinaciju u našoj kući u Ulici Kralja Milana 34, na čija vrata su svi kucali bez zadrške - kaže Marijin praunuk.


Vest o Marijinoj smrti, najstarijem srpskom lekaru, te 1954. godine objavile su sve dnevne novine.

Hrabra Srpkinja koju ništa nije moglo zaustaviti - Lekarka iz Pančeva koja je pobedila tifus.

Da junakinja ove priče, a ovo je priča njenog života, nije bila uporna dama, tokom čitavog života dugog 89 godina, ne bi bila ispisana blistava biografija prve žene lekara u Ugarskoj i druge u Srpstvu – Marije Vučetić Prite.



Ovu osobinu Marija je iskazala mnogo puta. Onda kada je sa lakoćom završila Srpsku višu školu za devojke u Pančevu, prvu takvu u Srba u Ugarskoj, i kada je namerila da u „ono vreme" postane lekar i kada je sa srpskom vojskom preživela jezivo i mučno povlačenje srpske vojske preko Albanije.
Dr Marija Vučetić Prita bila je rodom iz malog južnobanatskog sela Seleuša, iz bogate i ugledne trgovačke porodice. Posle završene Više škole za devojke u Pančevu, prve takve ustanove Srba u Ugarskoj, budući da joj nije omogućena matura u klasičnoj gimnaziji kod nas, a što je bio uslov za studije medicine, „prst sudbine" šalje ovu ambicioznu devojku u Cirih, gde maturira i upisuje Medicinski fakultet Ciriškog univerziteta.
Oslonac i podršku nalazi u majci Milevi, osećajnoj i obrazovanoj ženi, a savetodavca u prvoj ženi lekaru u nas dr Dragi Ljočić. Studije je s lakoćom privela kraju, kao i stručne ispite, a njen doktorat ovako je propratio pančevački „Vesnik" 28. jula 1893.
– Kao što čujemo, ovih dana promovisana je na Ciriškom sveučilištu gospođica Marija Prita u doktora celokupne medicine. Ona je prva Srpkinja iz Ugarske koja je postala doktorom, to je značajno, ali je za nas utoliko značajnije što je gospođica Marija Pančevka. Čestitamo joj od srca – pisalo je.


Gospođica Prita je ubrzo postala supruga Šapčanina Nikole Vučetića, opštinskog lekara, a dobija i nameštenje u Niškoj bolnici.
U tom trenutku, na čitavom slovenskom jugu radila je samo još jedna žena lekar dr Draga Ljočić-Milošević, Marijin veliki uzor i podrška. Sledi i usavršavanja u Beču u kojem je rodila svoje prvo dete Jelicu, a pet godina kasnije u Beogradu dobila je i drugu kćer Dušicu.
Prvi svetski rat zatekao ju je u rezervnoj vojnoj bolnici u Kragujevcu. Njeno držanje, slučajevi izlečenja ranjenika i ostalih bolesnika, nadljudski napori lekara i osoblja, kao i nemerljivo zalaganje same Marije opisani su u njenoj „Biografiji", ali i u knjizi dr Stanojevića „Moje ratne beleške".
Dr Stanojević, tada upravnik Moravske stalne bolnice kod Ćele-kule, piše da je to bila epidemijska bolnica, na zlu glasu. Piše o teškim uslovima u kojima se radilo, jer je umiranje od pegavca bilo strahovitih razmera, a mrtvi se nisu mogli ni izbrojati, kako bolesnici tako i osoblje.
Sve strahote rata, ratne bolnice, svakodnevnu borbu za život ranjenih preživela je Marija zajedno sa kolegama iz čitave Evrope, držeći se požrtvovano i najmanje misleći na svoj život. Pred kraj rata odlazi sa porodicom najpre u Italiju, pa u Lozanu, a 1918. prelazi u Francusku u Tulon i radi kao lekarka Tulonskog odreda. Tu doživljava porodičnu tragediju, umire joj mlađa kćer Dušica.
U Beograd se vratila naredne godine. Najpre radi u Prvoj armijskoj bolnici, a kasnije posle demobilisanja, sve do 1949. godine, bila je lekar u svojoj privatnoj ordinaciji.
Umrla je 1954. godine i sahranjena na Novom groblju u Beogradu.
Pančevci su joj se „odužili" imenom jedne male ulice, čiji stanovnici verovano i ne znaju ko je žena čije ime nosi ulica u kojoj žive.

Dnevno.rs