Rade Drainac

Rade Drainac

Rade Drainac rodio se kao Radojko Jovanović 4./26/avgusta 1899.god. u Trbunju kod Blaca.Osnovnu školu završio je u Blacu a 1911.upisuje se u gimnaziju u Kruševcu u kojoj - do početka Prvog svetskog rata,završava tri razreda.Godine 1914. već je na frontu,sa svojom vojskom,a 1915. povlači se preko Kosova i Metohije do Skadra i Lješa i stiže u San Djovani.
U zemlju se vraća 1918.godine,nastavlja školovanje,a prekida ga posle šestog razreda.Već 1919.god, objavljuje poeziju u časopisu "Epoha".Zbirka stihova "Modri smeh"izlazi u Beogradu 1920.sa potpisom Rad.Jovanović. 1922.pokreće časopis "Hipnos" i objavljuje program Hipnizma - prvi put potpisuje se kao Rade Drainac.U ediciji Hipnosa objavljuje knjige stihova "Voz odlazi".Potom objavljuje niz zbirki pesama sve do poslednje "Dah zemlje" objavljene 1940.god.
Voleo je da putuje:1927.i 1929.bio je u Francuskoj,1931. u Firenci,a 1932. u Bugarskoj. Mobilisan je 1941, a posle sloma jugoslovenske vojske zlopaćenja i kraćeg lutanja vraća se u zavičaj ,u Toplicu.Vreme provedeno u ratnoj Toplici opisao je u posthumno objavljenoj knjizi "Crni dani".Oboleo je od tuberkuloze -tada pesničke boljke i kratko se lečio u sanatorijumu na Ozrenu.Odatle je prebačen u Beograd,gde je umro 1.maja 1943.godine.U rubrici mesto stanovanja ostalo je zapisano-"bez ulice i broja stana",a u rubrici najbliži srodnici -nije bilo srodnika na sahrani.

Pedesetih godina vraća se ,konačno i pesnik Rade Drainac u zavičaj,kada se u Prokuplju osniva književno društvo "Rade Drainac"Izdavačka kuća "Prosveta" 1960.godine objavljuje knjigu pesama Rada Drainca sa predgovorom S.Raičkovića i svrstava ga medju značajnije srpske književnike izmedju dva svetska rata.U Prokuplju,počev od 1966.organizuje se tradicionalna manifestacija "Drainčevi dani" i dodeljuje se pesnička nagrada koja nosi Drainčevo ime..

Rade Drainac je poput mnogih velikih pesnika uglavnom bio bez para, govorili su da je proćerdao život, da je skitnica i boem, a sam za sebe je jednom izjavio: “Pesnik krvave istine i čovekovog prava. Upamtite: To sam ja!”. Životario je, govorio da kada bi se poezija jela, on bi bio najslavniji kuvar na svetu, Radojko Jovanović, u pesništvu poznatiji kao Rade Drainac, tek pred kraj života je postao pesnik bunta.

Rodio se poslednje godine XIX veka u siromašnoj kući, pa mu je i celo detinjstvo proteklo u oskudici i nemaštini – čuvao je stada, išao u nadnicu, radio u polju, sa 14 je otišao od kuće, napustio školu, bio u ratu, stigao čak do Francuske i već sa 20 godina imao životnog iskustva kakvo neko ne stekne za ceo svoj život. Vedrog duha, umeo je često da se šali i mnoge stvari nije shvatao ozbiljno. Bujna mašta mu je pomogla da postane jedan od najplodnijih beogradskih pisaca. A pisao je svuda – u kafani, na palubi broda, u kancelariji za pisaćim stolom, u kupeu voza. Na tim mestima je progovarala njegova pesnička misao i nastajale zbirke pesama, 15 objavljenih.

Kafana mu je bila druga kuća, u njoj je zdravlje gubio, slamao srca ženama, prijatelje razneživao svojom poezijom, a kad mu je bilo najteže žudeo je za toplim majčinim zagrljajem. Kažu da je majku veoma voleo, teško je podneo njenu smrt. I tek tada, kada je jedna važna ženska figura otišla iz njegovog života, bar u ovom fizičkom smislu, Rade je odlučio da svoje srce pokloni jednoj ženi. Bio mu je potreban saputnik kroz ovaj surovi život. O tome je pisao: “Čovek je suviše velika kukavica da bi se odlučio na samotni život do groba. Neko mu je potreban, da sluša njegove ludosti, ili mudrosti, da pati zbog njegove nesreće, ili da mu u ušima sipa otrovni prašak kao u Šekspirovim dramama…”.


"Noću niz ulice gradske na prstima nosim mesec i tugu ostavljam pod prozorima izgubljenih žena."
Na ludi kamen je stao u Skoplju, a mlada je bila Darinka, ćerka tadašnjeg senatora Hadži-Ristića. Vredna, radna i mila devojka nije dugo izdržala pored ovog nestalnog boema. Nedugo nakon večanja su se rastali i otišli različitim putevima. Godinama kasnije Rade je navraćao u Skoplje, pa je i više puta bio viđen u društvu supruge jednog poznatog lekara. Elegantna gospođa šetala je korzoom sa svojom malenom ćerkom i uživala u razgovorima sa pesnikom. Kakvi su to razgovori bili i da li je bilo simpatija među njima, nije se znalo, a kritičar Đorđe Jovanović ih je ovako opisivao: “Od početka do kraja korzoa vodili su razgovor. O čemu su pričali – jedino su oni znali. Lice ove žene blistalo je od unutrašnjeg, duševnog zadovoljstva. Osmeh njenih uvek nasmejanih usnica, bio je blag kao suncem ozaren. Samo amor može da da takav izraz licu. On je u društvu ove žene odavao srećnog čoveka. Da li su to bile pesnikove duboke duševne ili trenutne radosti? Ako je ono prvo, a to je više nego sigurno, između Drainca i ove gospođe postojala kakva ljubav, pesnik “vagabund” i “skitnica” sigurno je umeo toplo i žarko da ljubi, mora da je postojala iz ranijeg vremena, a više nego verovatno da je ona bila ona “draga Cica” kojoj Drainac posvećuje svoje stihove u “Banketu”…”. Na početku ove zbirke pesama nalazi se pesma bez naslova, umesto naziva pesme tu je posveta: “Tebi, draga Cico, ovaj penušavi okean lirike za jednu kap ljubavi iz Tvoga srca”, dok kraj pesme liči na nekakav testament u stihu.

Voleo je žene… onako do srži. Možda je jedino više žudeo za Parizom. Pariz mu je uvek bio na usnama i u srcu. Večito usamljen i pored velikog broja prijatelja, nosio je neku setu i tugu, zauvek tražeći svoju srodnu dušu. I nikada je nije našao. Možda je upravo ta gospođa bila njegova velika ljubav… Kako bilo, poslednje dane svog života je proveo u društvu prijatelja. Bolest ga je slomila i dok je ležao u bolnici jedne aprilske noći zapisao je: “Izdržaću do Prvog maja, da umrem na radnički praznik. Oprostite mi što sam vas noćas uznemirio… Ja umirem za verom u krajnju pobedu dobra i naše oslobođenje.” Kako je zapisao, tako se i desilo… Umro je sutradan, na praznik rada, imao je samo 44 godine.

Rade je voleo žene, ali su ga na večni počinak ispratile tek dve-tri prijateljice. Ona koju je voleo i koja je njega volela nije bila kraj njega. Sahranjen je onako kako je sam zahtevao:

“Ne žalite me: ja sam za života kao plačna vrba proplakao za sobom
Moje je sve u ovom testamentu što danas pišem:
Ako jedna gospa bude želela da spava naporedo s mojim grobom
Okrenite joj glavu ka mome srcu
Više moje glave ni ploče ni poprsja,
Kad budem silazio niz stepenice pakla ili neba
Ne treba časti skitaču
Koji je celim životom žudeo samo čašicu ljubavi i koru hleba.

Užarenom iglom po mojoj koži zapišite ove reči:
“Spavaj prvi put mirno, druže Drainče
Veliki naš putniče”
I ništa više!”

Rade Drainac


Pesnik,apaš i profet,
Don Kihot,poročni ljubavnik i stihotvorac kakvog ova zemlja čula nije,
Karnevalski princ,vagabunda oko čije glave petrolejska lampa sja:
Eto to sam ja!


Pijanac,kockar,ali i nežan brat,
Prijatelj što u srcu čuva Orionska Sazveždja,
Slabi igrač na konopcu morala,ali zato izvrstan ironičar i pljuvač,
Na stolu kao supa ljubav je moja sva:
Eto to sam ja!


Neprijatelj Akademija,Crkava i Muzeja,
Pobornik trgova i pisoara,
Dirigent telegrafskih žica iznad bolnica i bordela,
U hajdučkom liku sa lavovska oka dva:
Eto to sam ja!


Tigar i ovca,
Žongler što nožem u srce gadja,
Rapsod kome domovina na čelo nije udarila prosvetni žig,
Pesnik krvave istine i čovekovog prava,
Upamtite:
To sam ja!

Koga ja ovde tražim,
I zbog čega dodjoh ovamo?
Vazda je čovek na svetu sam.
Kao u kraju drevnih ruševina
Detinjstvo mi blista kao hram.


No i ono me danas vredja,
Kada se ničemu ne nadam boljem
Uprtio sam djavola na ledja,
s kojim se neprestano koljem.


Teško sam se umorio od života
I klonuo od neke patnje iznenadne
Kao suncokret iza plota.
Ali svaka noć koja padne
Iz neznanih daljina,
Zasvetli na mojim dlanovima
Kao lice harlekina.


I sumnje me tad omame kao greh,
Te poverujem da je na svetu i najveća zbilja
Samo jedan prezrivi smeh.

Kišna ptica



Sve što se danima i noćima u me utkiva i slaže,
Što košavom struji kroz krvotok i pore,
Ne bi moglo ni onda da se iskaže,
Taman da svu dušu iznesem iznad gore,
Na sušenje...
I tad bi neko vrenje,
Možda vetrova ili svetlosti,
Prostrujalo mnome kao žuborenje
I jezivo bi,ogoljene,na zemlji zaškripale moje kosti.


O kada bi bilo mogućno pokupiti sva komadanja
Iza zaboravljenih koraka
I do Sirijusa,visoko,napraviti čoveka od sanja,
Bila bi to čudovišna kišna ptica
Što leti ispred oblaka,
Ukleta i sama.

Naša ljubav

Noć me ta u mladosti stiže,
Pa mi u srcu spava da ne ozebe!
Videste li pseto koje čovek tera od sebe,
A ono mu i dalje ruke liže?

Sa mnom je tako: mogu i ne mogu bez nje.
Kada se osamim zaogrne me ogrtačem snova.
I mada mi davno reče sve,
Uvek je za me nova.

Danima se koljemo kao hijene
I jedno u drugom vidimo kugu,
A opet … izvan te kobne žene
U mojoj duši nema mesta za drugu.

Otkad se znamo sanjamo da se rastanemo,
I već sam od toga kao mesec žut,
Pa se opet neobjašnjivo sastanemo
Da zajedno produžimo put.

Ne znam više da li je to ljubav,
Ili zagonetni čulni mrak;
Znam samo da bih se bez nje razbio kao splav
O rečni brzak.

Rade Drainac rodio se kao Radojko Jovanović 4/26 avgusta 1899.god. u Trbunju kod Blaca.Osnovnu školu završio je u Blacu a 1911.upisuje se u gimnaziju u Kruševcu u kojoj - do početka Prvog svetskog rata,završava tri razreda.Godine 1914. već je na frontu,sa svojom vojskom,a 1915. povlači se preko Kosova i Metohije do Skadra i Lješa i stiže u San Djovani.



U zemlju se vraća 1918.godine,nastavlja školovanje,a prekida ga posle šestog razreda.Već 1919.god, objavljuje poeziju u časopisu "Epoha".Zbirka stihova "Modri smeh"izlazi u Beogradu 1920.sa potpisom Rad.Jovanović. 1922.pokreće časopis "Hipnos" i objavljuje program Hipnizma - prvi put potpisuje se kao Rade Drainac.U ediciji Hipnosa objavljuje knjige stihova "Voz odlazi".Potom objavljuje niz zbirki pesama sve do poslednje "Dah zemlje" objavljene 1940.god.



Voleo je da putuje:1927.i 1929.bio je u Francuskoj,1931. u Firenci,a 1932. u Bugarskoj. Mobilisan je 1941, a posle sloma jugoslovenske vojske zlopaćenja i kraćeg lutanja vraća se u zavičaj ,u Toplicu.Vreme provedeno u ratnoj Toplici opisao je u posthumno objavljenoj knjizi "Crni dani".Oboleo je od tuberkuloze -tada pesničke boljke i kratko se lečio u sanatorijumu na Ozrenu.Odatle je prebačen u Beograd,gde je umro 1.maja 1943.godine.U rubrici mesto stanovanja ostalo je zapisano-"bez ulice i broja stana",a u rubrici najbliži srodnici -nije bilo srodnika na sahrani.

Pedesetih godina vraća se ,konačno i pesnik Rade Drainac u zavičaj,kada se u Prokuplju osniva književno društvo "Rade Drainac"Izdavačka kuća "Prosveta" 1960.godine objavljuje knjigu pesama Rada Drainca sa predgovorom S.Raičkovića i svrstava ga medju značajnije srpske književnike izmedju dva svetska rata.U Prokuplju,počev od 1966.organizuje se tradicionalna manifestacija "Drainčevi dani" i dodeljuje se pesnička nagrada koja nosi Drainčevo ime..



Rade Drainac


Pesnik,apaš i profet,
Don Kihot,poročni ljubavnik i stihotvorac kakvog ova zemlja čula nije,
Karnevalski princ,vagabunda oko čije glave petrolejska lampa sja:
Eto to sam ja!


Pijanac,kockar,ali i nežan brat,
Prijatelj što u srcu čuva Orionska Sazveždja,
Slabi igrač na konopcu morala,ali zato izvrstan ironičar i pljuvač,
Na stolu kao supa ljubav je moja sva:
Eto to sam ja!


Neprijatelj Akademija,Crkava i Muzeja,
Pobornik trgova i pisoara,
Dirigent telegrafskih žica iznad bolnica i bordela,
U hajdučkom liku sa lavovska oka dva:
Eto to sam ja!


Tigar i ovca,
Žongler što nožem u srce gadja,
Rapsod kome domovina na čelo nije udarila prosvetni žig,
Pesnik krvave istine i čovekovog prava,
Upamtite:
To sam ja!

ЕРОТИКОН

Глад ми је бескрајна а руке вечно празне.
Ноћу низ улице градске на прстима носим месец
и тугу остављам под прозорима изгубљених жена.
Дао бих све а ништа немам.
Глад ми је бескрајна а руке вечно празне.

… У априлске ноћи ја сам месечар пијани
од месеца пуног душа ми се жути
у чежњу цветова рани,
а кад усним
плашим се да ме не сахрани
визија неке жене и тамни собни кути.

… Чудни су априлски дани
изгубио сам појам времена на плавом кругу неба,
на длану боре оцртавају пређене путеве.
на огледалу спазих јесен и лишће у језеру очију.

... Не плачем:
око мене шуме бесмртне строфе љубави;
још једну песму,
мала рађајућа птица сутра ће ме натпевати
и ја ћу утонути у црне шуме пролазности…


Раде Драинац

Autentični boem, prećutkivan, jer nije mogao biti uklopljen u komunistički kliše književno-političke politike, odmah posle II velikog rata. Ne baveći se formom toliko koliko drugi pesnici njegovog doba, tražeći stalno u okviru jednog i sličnog on je bio uveren da je nepatvoren pesnički govor važniji od forme i to mu je u onim najsrećnijim trenucima polazilo za rukom. Njegova anakreontska strofa, kada je koristi, sa naglim ritmičkim rezom u četvrtom stihu, čini ga neponovljivim u našoj lirici. Ipak, revalorizaciju njegove lirike tek očekujemo, a time i naš kraj, satisfakciju, što je „iznedrio“ jednu ovakvu ličnost.

Piše u časopisima i listovima, putuje, zaljubljuje se, svađa, polemiše... Nema dlake na jeziku, naročito u dnevniku "Pravda", čiji je stalni saradnik uglavnom bio. Umro je u 43. godini (1. maja 1943) u Beogradu - sahranjen je sirotinjski, o trošku beogradske opštine, a veliki glumac, njegov prijatelj Milivoje Živanović, odrecitovao je čuvenu pesmu "Nirvana"... Sahranjen je na parceli 38 (grob 509), bez mesta stanovanja, i bez najbližih srodnika na sahrani, kako je napisano u registru umrlih.

Još jednu pesmu,
mala rađajuća ptica sutra će me natpevati
i ja ću utonuti u crne šume prolaznosti...

LJUBAV, MARIJA

Nije u pitanju providna tajna koju verglaju jevanđelja:
Ljubi svet!
U meni je ogledalo svih ljubavi.
I nije stvar u tome da li sam nov ili star,
No uzbuna bela kao cvet:
Postići harmoniju čije se munje ukrštaju preko našeg neba.

Ovde sve poetike poniru kao ljubičaste magle:
Kada će jednom potonuti tiranije
I sutonima svih ljudskih beda zarđati noževi naših snova?

Svirepu stvarnost dočarati u ovoj niziji,
U kojoj ljudske baruštine truju sve horizonte.
I ovde moja vera krvari kao rana!
I sve sumnje lice na otkačene revolvere!

Smej se!
Plači!
Često te komedije prevazilaze razum:
Život nam dajte!

Crvena čeljust budućnosti galvanizuje mi mozak.
Nek struje vode!
Nek se raduju putnici!
I nek bude blagoslovena zemlja što miriše na gnoj!
Iz naših vrtoglavica dunuće orkani:
Budalo! šta imas od beskonačnosti?

Kao prasnike ruža vetrovi će doneti daleka buđenja.
Zašto onda da budemo tesni kao grobnice?
Želiš Semiramidine vrtova koji se njišu između neba i zemlje,
Između svih pojmova o snu i javi,
I kao upaljen kreč muči te jedini san
Da se udaviš u belini života...

Na ovim drumovima, drugovi, u ljubavima tražimo isceljenje.
Hej, budućnosti! Ako zaista nikada ne umireš,
U maramicu pretvori moje bdenje
Srce da mi ne prozebe!
Kao da hodam između upaljenih jablanova.
Na jednoj sam obali crvenoj kao koral.
Nemoguće je zamisliti budućnost izvan oblika beskrajne dobrote.
Meke kao trava.
Na ovom drumu jedino sigurno koračamo ka ženi.
Znam da će me jutro onesvestiti u proplanku njene kose.
Neka bude!
Ni jedno stablo ne šumi tako kao lišće naše krvi.

Mužastven kao zemlja, iz mene se dime krateri ljubavi.
Ako je ogledalo duša, ja bih na tvojoj koži napisao samo jednu reč:
Podlac!
Sve tvoje snove bih dao za šaku skakavaca.
Bezumnice!
Kad meso govori otvori usta kao mastan molitvenik.
Ne vidim ti dušu ali ti truli zubi potsećaju na oronuli peščar.
Tvoji plašljivi snovi o bogu liče na štenaru.
Jezik ti je stub izdajstva.
Slobodno priđi!
Priđi javno!
Hodnici ljubavi su najtrijumfalnije kapije.

Što ubuduće da stvaramo jezuitskim misterijama?
Mesnati nož u utrobi žene najlepši je cvet
I sve zaslepljujuće energije protiču kroz mokraćni kanal.
U tebi se zaledile vekovne naslage zabluda.
Kad prilaziš meni govoriš o anđelima.
Neka plove zvezdane eskadrile!
Pljuni u plastron mesečine!
Pusti da spavaju religiozne vrline!
I neka tvoje ubeđenje bude čvrsto kao neophodnost irigatora!

Pogledaj kako kiše ljube zemlju,
Kako je snegovi pokrivaju!
Pogledaj kako se lišće priljubljuje uz oblake
I u belom cvetu kako spokojno spava leptir.
Drugovi!
Telom i ekstazama pokrijmo ljubav i korake.

Treba jednom srušiti kulu stida,
Koju sagradiše senilni starci i koju nazivaju:
Moral.
Moral je konj koji je crkao na Maratonskim trkama.
Nad glečerima oblaka danas lete avioni.
Radiotelegrafija pokreće lokomotive,
Tiraniju neba ustrelio je brzometni top.
Zašto onda da ne lipše pop
I njegov moral?
Svuda gde ima ljudi moral bi mogao da teče dijamantskim mlazovima sunca
I svuda gde se ravnice ljube sa horizontima
Poljubac čovekov bi mogao biti topao kao hleb.
Gde god drumovi zadiru rezovima noža u zemlju
Čovek bi mogao izvojevati prevlast nad plašnjama potsmešljivim.

Jednom bi trebalo zadaviti malodušnost.
Čemu bi inače služila sva naša razmišljanja o svetu i životu.
Čovek biti!
Čovek!
Prostotom srca zaprepastiti kao što mlaz vode sa brega u ponor pada.

Nijedna mudrost nam ne može dočarati lik ljubavne noći u krevetu.
Nepokretne stvari postaju prijateljski simboli.
Ne uzletati u nebo!
Ostaviti tu magiju deci dok im zubi rastu.
Ima li veće dobrote no biti voljen od nepoznatog?
Primati ljubav kao kolajne!
Tako čovek jedino zaboravlja na prolaznost.

Spavati sa svojim požarom u grubim čaršavima
I svake zore pored čaura snova zaticati gomilu mesa i splet nerava.
S večeri gledati kako se podiže most na Savi,
Crven kao duga!
Pod njim se obale stapaju u poljubac,
I ja se tako stapam mostom nade sa Marijom.

Marija!
Pod nama gori zemlja!
Nebo plamti više nas!
U ovoj noći su tvoja usta kao izvor!
U ovoj noći najmirisnije trave su tvoje kose!
U ovoj noći jedino žubori tvoja krv!
Marija!
Ugasi lampu...
Marija! lete kantaride.
U ogledalu tvoja košulja spava.
Marija! zašto me srce boli?
I zašto ti je koža strašno žuta kao spržena trava?

Obećavam ti da neću piti!
Marija! sve se vino na čaršav tvoje duše proli!
Obećavam ti... picu iz tvog srca,
Da me nikad više glava ne zaboli.

Živim samo za ljubav i njenu zastavu visoko držim u ruci.
Svih sam se mudrosti napio samo za taj pojam.
Kao besno pseto gotov sam svakog da ujedem za srce,
Jer nijedna rana lepše ne cveta na drugom delu tela.

Marija!
Reči su mrtve čaure lišća što sa jasika pada u oktobarske dane.
Samo reč ljubav gori kao sveta vatra koja se nikada ne gasi.
Buktinja je ta na mojim grudima
Ja ću od nje sagoreti, Marija!
Ja ću od nje umreti, Marija!
Ljubav, Marija!
Njom se oprašta na giljotini!
U ime njeno nož se uvlači u korice!
Ona ulepšava drumove i za nju se podižu balkoni!
Ona procvetava vrtove Sevilje
I za nju su grmeli topovi Oktobarske revolucije.

Ljubav, Marija!
Ona je stvorila zastave koje se čuvaju kao relikvije
I zbog toga je crvene boje!
I ja sam zbog nje u tvoje meso zario srce.
Ljubav, Marija!
Ljubav!
Ljubav!

Zašto putuju brodovi?
Zašto se u nebo nebo dižu balkoni?
Kuda to hukte zmijski vozovi?
I za koga cvetaju beladonije?
O, Marija! Šta briše sve naše podlosti,
Prevazilazeći i agonije?

Veliki moj druže!
Samo su na ovom svetu božanski putevi ljubavi
I zbog toga toplo sanjam život kao na zvezdama.
Samo zbog toga sam gotov da se udavim u svačijoj suzi
I nikad da ne budem ništa,
Da isčeznem o pepelu njenog opraštanja.