Rista Vukanović

Rođen je u Bugovini kod Trebinja, odakle se, kao i svi Hercegovci bremeniti talentom i ambicijama, iz skromnog zavičaja otisnuo u svijet. Osnovnu školu je učio u Turn Severinu u Rumuniji, a gimnaziju u Beogradu. Godine 1890. kao državni stipendista upisao je slikarsku akademiju u Petrogradu, a poslije godinu dana je prešao u Minhen, gde je nastavio studije kod Antona Ažbea, a potom kod Vagnera.

Najviše je radio portrete i slike sa istorijskom tematikom i bio je jedan od najznačajnijih predstavnika minhenske impresionističke škole. Izlagao je na svim tadašnjim jugoslovenskim izložbama, a 1914. godine je učestvovao na izložbi u pariskom Salonu.

Babet Bahmajer, po završetku osnovne i više ženske škole, upisala se 1890. godine u privatnu slikarsku školu u Minhenu, gde se upoznala sa već poznatim i priznatim srpskim slikarom Ristom Vukanovićem. Između Bete i godinu dana mlađeg stasitog Hercegovca Rista, ubrzo se rađa ljubav, koja biva krunisana brakom, a supružnici 1898. odlaze za Beograd. Bračni par Vukanović 1899. godine dobija dozvolu Ministarstva prosvjete da naslijedi prvu srpsku slikarsko-crtačku školu od njenog osnivača Kirila Kutljika, poslije njegove smrti.

Prolećni dan (1912/15.)

Guslar (Slepi guslar)
ulje na platnu
Narodni muzej u Beogradu

Prve žrtve dahijske

Portret Bogdana Popovića (1863—1944)

Споменик културе
Кућа Бете и Ристе Вукановић,
Капетан Мишина 13

Кућа сликарског пара Бете и Ристе Вукановић саграђена је 1901. године према пројекту архитекте Милана Капетановића, као угаона вила са вртом. Конципирана је као објекат двојне намене са стамбеним простором у приземљу и сликарским атељеима на спрату. Хоризонталном поделом фасаде формирана је зона сокла са имитацијом камених квадера у малтеру и полихромно решена зона приземља. Сликану декорацију главне фасаде, рад Бете Вукановић, чине орнаменти у виду цветова перунике и пауновог перја, изведени техником фрескосликарства. У пољу изнад главног улаза осликана је композиција са представом три музе – заштитнице сликарства, музике и игре. Ова богата сликана декорација изгубљена је приликом измена и преградње зграде тридесетих година XX века. У кући је радила Сликарска школа коју су од 1902. до 1905. године водили Бета и Риста Вукановић. Тиме је означена последња етапа у организацији уметничке наставе код нас, коју ће потом преузети државна Уметничко-занатска школа, касније Академија ликовних уметности. Из Сликарске школе потекла су нека од најзначајнијих имена српског сликарства XX века, попут Косте Миличевића, Боре Стевановића, Драгомира Глишића, Надежде Петровић и других.

VUKANOVIĆI

[...] Na velikoj Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine u paviljonu Kraljevine Srbije, među nekolicinom tada odabranih umetnika, pod prezimenom Vukanović svoje radove prikazalo je dvoje mladih. To ne bi bilo ništa neobično da žena nije bila poreklom Nemica, rođena kao Babeta Bahmajer u Bambergu 1872. godine. U ateljeu minhenskog slikara Antoana Ažbea upoznala je naočitog Hercegovca, godinu dana mlađeg Ristu Vukanovića (1873—1918). Zavodljivi "dugajlija" osvojio joj je srce i dvoje mladih ubrzo su se i venčali, i na svadbeno putovanje, umesto po Nemačkoj ili Evropi, krenuli su u svoju novu domovinu — u Srbiju.

Dolaskom u Beograd 1898. godine, Beta i Rista Vukanović odmah su pokrenuli niz akcija da bi oživeli umetnost u srpskoj prestonici. Iste godine osnovali su Udruženje srpskih umetnika za plastične umetnosti i muziku koje je, nažalost, trajalo svega pet godina, i sa Simeonom Roksandićem priredili veliku izložbu u sali Narodne skupštine (slike su dopremili na taljigama, preko turske kaldrme, sami ukucavali eksere i na zidove kačili slike). Učestvovali su i u pripremi radova za Svetsku izložbu u Parizu, u osnivanju Društva srpskih umetnika "Lada" 1904. godine i redovno su izlagali na izložbama ovog društva.

Međutim, njihov najvažniji zajednički rad po dolasku u Beograd bio je da nastave sa Crtačkom i slikarskom školom Kirila Kutlika, koja je prestala s radom nakon smrti njenog osnivača 1900. godine. Rista je preuzeo muško, a Beta žensko odeljenje škole. Kasnije su im se pridružili slikar Marko Murat i vajar Đorđe Jovanović. Sve do izbijanja balkanskih ratova i Prvog svetskog rata slikarska škola Riste i Bete Vukanović (koja je od 1905. godine prerasla u Umetničko-zanatsku školu) iznedrila je generaciju impresionista, poput Koste Miličevića, Milutina Rosića, Miodraga Petrovića, Stevana Stankovića, Milice Čađević, Anđelije Lazarević, Ane Marinković i drugih. Pedagoški rad Bete Vukanović nastavljen je i posle 1920. i trajao je sve do odlaska u penziju 1935. godine na mestu nastavnika crtanja i akvarelisanja na Umetničkoj školi.

Nerazdvojni u miru, Rista i Beta bili su nerazdvojni i tokom rata — Beta kao bolničarka prvo u balkanskim a potom u Prvom svetskom ratu, dok je Rista bio inspektor srpskih srednjih škola u više mesta u Francuskoj, otvorenih za decu iz Srbije pogođene ratom. U metežu Prvog svetskog rata sudbina je naglo rastavila bračni par Vukanović. Zbog teške bolesti koja ga je zadesila Rista Vukanović preminuo je početkom 1918. godine. Sahranjen je na vojničkom groblju u Tijeu, gde mu je supruga podigla spomenik koji je redovno posećivala. Naslućujući skori kraj, slikar je u Parizu izradio Betin portret, jedan od najlepših u srpskom slikarstvu tog vremena, koji je gospođa Vukanović (umrla 1972) kasnije poklonila Narodnom muzeju u spomen na rano preminulog supruga.

***

U prošlom veku često se dešavalo da se dvoje mladih umetnika zbliže i postanu nerazdvojni u umetnosti i u životu. Ako se to nije zbilo u ateljeu, kao u slučaju Riste i Bete Vukanović, onda se dogodilo na nekoj izložbi, putovanju ili u klasi nekog od profesora na likovnim akademijama. Između dva svetska rata uticaji iz Pariza i Umetnička škola u Beogradu odigrali su važnu ulogu u vaspitavanju i obrazovanju mladih ljudi, njihovom radu, druženju, a svakako i zbližavanju. Nova shvatanja umetnosti promenila su i poglede muškarca i žene prema samom umetničkom izrazu. Time što dvoje dele sudbinu zajedničkog života, ne znači da moraju isto i da razmišljaju, govore, slikaju i stvaraju. Zato se njihova dela često razlikuju, iako oboje polaze od istog nadahnuća i stvaraju u istom ili sličnom okruženju.