Dušan Matić

Dušan Matić bio je pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama.
Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, kao što je najčešće i slučaj, nego u zrelom dobu. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja "Jedan vid francuske književnosti" (1952), objavio je u pedesetčetvrtoj, a prvu pesničku knjigu, "Bagdala" (1954), u pedesetšestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe te oblasti, i u poeziji i u esejistici. Kao i drugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. U prvoj fazi obeležja njegove poezije jesu: antitradicionalizam, destrukcija pesničke forme, eksperimentalizam. Pesnik se ne razračunava samo s određenim vidovima tradicije nego s poezijom kao takvom, s pesmom, s pesničkim jezikom. Iz takvog odnosa nastale su njegove najpoznatije, "antipesme" – Godišnja doba, Domaći zadatak, Zarni vlač i dr, u kojima se pesnik igra jezikom i smislom, pravi duhovite obrte i verbalne dosetke, izobličava reči.

Za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti izabran je 16. decembra 1965, a za redovnog člana 28. maja 1970.

PUNE SU OČI NOĆI

Pune su oči noći
Pune su noći tog groznog crnog mesa ljudskog
U toj uzaludnoj čaši gde smo mi samo živac vatre.
U barci punoj krvi kad peva najzad golub prvi
Njihovu svetlost daj mi za vrući vrisak ovih zvezda.

A ja ću ti dati parče po parče naše laži
A ja ću ti dati pregršt po pregršt ove neme strasti
A ja ću ti dati kaplju po kaplju ove mrtve draži.

SAMOĆA

Tugu ne mozes opisati.
Ona je poplava koja nosi sve pred sobom
podriva kuce,
rije nasipe,
valja bregove.
Covek je premlaceno pseto nikom potrebno.
Mrzim tugu.
Tugu ne mozes izraziti.
Ona je pozar koji tinja godinama
i bukne,
ocas planu sume,
nestanu gradovi.
Covek je vaseljenski les koji niko
ne moze poznati.
Mrzim tugu.
Tugu ne mozes suditi.
Ona je uvek kamen o vratu davljenika
zanavek vezan.
Smiraj je samo na dnu
koje se izmeriti ne da.
Covek-plamen
vraca se u kamen.
Mrzim tugu.

TEKU REKE




Nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek nose što nose
nisam ovde da prodajem zjala da plačem nad
izgubljenim iluzijama
nad otvorenim provalijama
nisam ruka koja piše zadatke koji se dopadaju
svima
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek nose mulj
ruža svesti na stolu nek mirno počiva za to
vreme
u kosi svakoj zvezda će kasno da se javi
dok stope se dečije tope kroz polja široka kao
prvi sneg
i stonoga lovi senke pale preko zida
i trava raste do iznad njenog čela
trava zaborava ili trava uspomena nije važno
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek spiraju krv
trava zaborava il trava uspomena to je sve što
još ostaje
nek teku reke, nek nose ljubav
nek sanjaju reke sve dok dođem kraju
nek teku oko statue lepše od mesa jorgovana
lepše od nemog začina trule mesečine
lepše od nemog šapata jezive mesečine
nek lutaju makaze bola po tim proplancima
mesečine
gole mesečine jalove mesečine
bolje da tu lutaju gde greje ledena mesečina
nego u sobama gde spavaju tek usnuli ljubavnici
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke pune
mesečine
nek lutaju makaze bola i turpije bola
da otupe oštre i opore reči što se dižu kao
optužbe sa ovih postelja vatre i izvrnutih
nebesa
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek nose što nose
nek se došaptavaju sa usamljenicima duž ivica
gradova nek idu ruku pod ruku nek im
presecaju dah nek im podmeću nogu
šta mari
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek nose blato i bol
ko si ti što dižeš ruku iza ruke svesti na stolu
nek teku reke nek teku reke nek teku reke
ko si ti što turobno vičeš a glave niko da
okrene
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek nose zlato i bol
ko si ti što pleteš zamke oko zamaka gde umiru
golubovi
nežni i nepoznati
ko si ti što si se toliko zagledala u statuu
ubistveniju od mirisa zumbula
svu od igala iščupanih iz bolnog mesa što nije
dočekalo svoje nade na raskršću gde tako
pozno vetar duva i gde nema nijednog znaka
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
uđi u prvu kuću skreni levo pođi uz basamke
tu desno odškrini
prva vrata
nek teku reči, nek teku reči, nek teku reči
iz jedne u drugu u treću i tako redom u zadnjoj
gde je širom otvoren prozor naći ćeš gong
i lupi što igda možeš
čuj
ništa
lupi opet u gong lupaj lupaj
samo ne na prozor na prozoru nemoj da igraš
žmurke
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
glavu ne osvrni
na prozoru samo nemoj da igraš žmurke
samo gledaj: nešto se tu snuje
koliko je to smrti ispisano i čije to smrti u slepim
očima statue
ne ne igraj žmurke na ivici prozora
vrtoglavice su lake kao reči
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek teku reči, nek teku reči, nek teku reči
šta je to jedna noć u praznoj sobi kraj gonga u
kojoj lupaš bez prestanka
nek teku reke nek teku reke nek teku reke u
kojima sve noći i ona čak NOĆ
koja ih sve obuhvata
bez senke bez šminke u krošnji jutra zapevaće
PTICA
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek nose ljubav
šta je to jedna noć čekanja 60x60x12 još
jedanput toliko još jedanput čekanje je
brže od brojanja
nek teku reke, nek teku reke, nek teku reke
nek ponesu nebesa sa sobom nek ponesu i svoja
korita
tj. nas
ti slušaj samo pticu i smeh ovaj crveni i
iznenadni
smeh sa usana statue koju su propustili
da pogledaju pre nego što su napustili trg oko
ponoći
smeh dobri i tebi namenjeni
propustili topli i jednostavni smisao reči koje će
danas mahinalno da ponavljaju
topli smisao koji će samo deca pred izlozima
zagledana danas pre odlaska u školu da
razumeju
nek teku, reke nek teku reke, nek teku reke
nek teku reči, nek teku reči, nek teku reči
u kosi svakoj zvezda će kasno da se javi
i kasna zvezda u svakoj reči da se javi.

I
Ne lupaj na vrata stare kuće.
Kuće više nema.
Nema više ko da dočeka tvoje kucanje na vratima.
Samo tišina iza koje opet samo je tišina.
Ni na dovratnik se ne nasloni.
Ni dovratnika nema.
Ali klupa je ostala iz detinjstva.
Sedi...

II

Otkuj pogled svoj sa cipela ti prašnjavih i
Izlizanih.
I uspravnu drži još malo glavu tešku
Od godina.
Od uspomena.
Još težu od nesreća. Još težu od sreće što je
bila i što
mine brže no što i dođe.
I grumen leda grumen sumnje i bola što u grudima nosiš bez
Leka
Daj suncu na smiraju: ima još snage možda
da ga isceli....



V

I u najgorčoj zori
Negde za nekog odškrinuti su prozori
i neko za nekog zebe. I čeka.

I u najgorčoj zori
Što mučno se probija iz tunela u tunel jada
Voz što suludo juri neizbežnom kraju
Negde kraj pruge u zagrljaju kestenova
Stanica jedna skrovita čeka. I čeka
Od puta umorna čoveka.

VI

Al uspravnu drži
Još malo glavu tešku
Od godina
Od uspomena.

Bez utehe i bez laži
Ostaje ti
Plamen da si
Da istraješ
Plamen dok si
Dan kad opet krene
Kolo naokolo.


Iz zbirke” Senke zvezda “

Између два откуцаја срца
читава једна драма стоји
хијатус, синкопа, сеоба
амбис
треба се
по сваку цену дочепати друге обале
читава Есхилова Орестија
стоји
или Шекспиров Хамлет
или шаховска табла Косова
не знам
али у сваком случају
десетине могућних тема за писце романа
који добијају све могућне награде
међутим
неизбежно
ту
лежи једна поема
од које се разламају слепоочнице.