Zanimljivosti iz istorije

ČEZARE BORDŽIJA"

Чезаре Борџија (Рим, 13. септембар 1475 — Вијана код Наваре, 12. март 1507) је био италијански војсковођа, политичар и кардинал.
Као већина аспеката из његовог живота и датум његовог рођења је предмет предмет расправе. Рођен је у Риму 1475 или 1476 године- син кардинала Родрига Борџије који касније бити познат под именом Папа Александар VI и његове љубавнице Ванозе де Катанеј.
Ћезаре је прво био предодређен за каријеру у католичкој цркви од стране свог оца, и постао је свештеник са 15 година. Паралелно са бирањем Родрига Борџије за папу Ћезаре Борџија постаје Кардинал са само 18 година. Његов отац је положио све наде породице у његовог брата Ђованија, ког је поставио као главног генерала папске војске. Ђовани бива убијен под мистериозним околностима 1497 године. Ово му отвара могућности за дуго очекивану војну каријеру. Недуго потом 17. августа 1498 Ћезаре постаје први човек у историји која се добровољно одриче кардиналске титуле.
Иако је био способан војсковођа и државник, Ћезаре је имао проблема да настави успешну владавину без подршке папства, које је држао његов отац. Након смрти његовог оца бива ухапшен од стране новог папе Пија III, потом бежи из затвора али његову коначну пропаст изазива избор за папу смртног непријатеља његове породице кардинала Ђулијана дела Ровера .
Погинуо је 1507. у бици код Наваре. Био је кнез Ромање и војвода од Валентиноиса. С именом тог војсковође и кардинала повезан је појам хладнокрвног убице који не преза ни пред каквим злочином, а Макијавели који му је посветио своје дело Владалац помиње га као узор политичара циника, чувеног по окрутности и безобзирности. Разни извори наговештавају да је у борби за престо Ћезаре најпре наредио да убију његовог старијег брата, међутим ове тврдње је тешко доказати пошто потичу од непријатеља породице Борџија.
На 10 Maј 1499, Ћезаре је оженио Шарлоту од Албрета (1480 – 11 Март 1514). Она је била сестра од Џон (Хуан) III од Наваре. Заједно су имали кћерку, Луизу Борџију, Војвоткињу од Валентиноиса, (1500–1553). Ћезаре је такође био отац још најмање 11 деце, међу њима је био и Ђироламо Борџија, који је оженио Изабелу Контесу од Карпија, и Лукреција Борџија, која се после очеве смрти преселила на двор своје тетке Лукреције у Ферари.
Ћезарева оригинална гробница је била у цркви Санта Мариjа у Виjани са натписом "Овде лежи у мало земље онај кога су плашили сви, онај који је држао мир и рат у својој шаци." Међутим 1537 године локални свештеник наређује да се његови остаци преместе на локацију изван цркве.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Трком у вечност

Пре тачно 2500 година мала војска састављена од Атињана поразила је огромну силу Персијског царства у бици о којој се често говори као о прекретници светске историје. Колико је заправо била важна Маратонска битка?

Брзи и мртви – ваза из 6. века пре наше ере приказује грчке војнике у трку. Записано је да су на Маратонском пољу атински војници, што није био обичај у то време, јуришали у битку.

„Јер ако се са мном сложиш да морамо да се боримо, земљу своју учинићеш слободном, а град свој најбољим у читавој Грчкој. Али ако одлуку донесеш да се не боримо, изгубићемо све.” (Херодот 6.109)

Ово су биле надахнуте речи Милтијада, атинског генерала, упућене саборцу генералу Калимаху, које су проузроковале један од највећих коцкарских потеза у историји ратовања. Било је то 490. године пре наше ере. Место догађаја било је Маратонско поље. Задатак је био одбранити се од најезде војске Персијског царства, највеће војне силе икад виђене у античкој Грчкој.

Персијска војска искрцала се почетком августа исте године у Маратонском заливу, четрдесетак километара северно од Атине, а уз њу је био и протерани атински тиранин Хипија, који је издао бивше суграђане. Број персијских војника био је невероватан: антички историчар Херодот записао је да су Персијанци довезли 600 борбених бродова – тријера – пуних војника; историчари из каснијег раздобља – Плутарх и Паузанија – проценили су укупан број персијских војника на задивљујућих 300.000!

Персијанци су дошли у Грчку да би се осветили. Краљ Дарије био је бесан због тога што су Атињани и Еретријци (становници полиса – града-државе – који се налазио на данашњем острву Еубеја) притекли у помоћ побуњеницима у покрајинама које су се налазиле на ободу Персијског царства, на обалама Јонског мора (у данашњој Турској). Дарије је поразио побуњенике, али је одлучио и да се једном за свагда реши Грчке коју је, највероватније, сматрао мајушном и досадном бувом на кожи огромне Персије. Његова велика војска развила је једра и запловила преко Егејског мора, прегазивши острво Наксос и Еретрију, да би се искрцала на Маратонском пољу, на путу ка Атини као следећем циљу.

Чувши за вест о искрцавању Персијанаца, Атињани су на брзину мобилисали све војнике које су имали. Антички историчари су проценили да су огромној персијској сили Атињани супротставили 9000 војника, којима се придружило око 1000 војника из суседног града Платеје.

Кад Грци полуде

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ваза из 5. века пре наше ере приказује грчког војника који се бори с персијским коњаником

Атињани су послали и Фидипида, гласника тркача, у Спарту (удаљену око 240 километара) да замоли за помоћ. У Спарти је у току био један од верских празника па су Спартанци поручили да ће моћи да пошаљу трупе тек за десет дана. Фидипид је потом опет претрчао растојање од 240 километара да би атинским војницима пренео поражавајућу вест да ће Атињани и Платејанци морати сами да се сукобе с Персијанцима. Кад се персијска војска искрцала на обалу и почела да заузима борбене редове у Маратонској равници, малобројне атинске и платејске снаге запречиле су уски кланац кроз који су Персијанци морали да прођу да би стигли до Атине.

Створила се нека врста пат позиције коју је нарушио Милтијад, претходно убедивши свог саборца, генерала Калимаха, да Грци морају да нападну. Херодот је забележио да су тог 12. августа (или 12. септембра, што зависи од начина на који се тумачи антички календар) 490. године пре наше ере грчке снаге први пут од почетка битке напале Персијанце претрчавши, уместо да марширају, око 1500 метара који су их делили од непријатеља. То су урадили с толиким одушевљењем да су Персијанци помислили да су Грци полудели.

Малобројне грчке снаге састављене од грађана добровољаца брзо су разбиле лако наоружана персијска крила, да би се потом обрушиле на снажније средиште персијског борбеног поретка. Том приликом погинуо је Калимах, заједно с још 192 Атињанина и једанаесторицом Платејанаца.  Персијски губици били су много већи: погинуло је 6400 војника и уништено седам бродова. Поражени персијски војници побегли су у нереду да би потражили спас на својим бродовима, а многи су се удавили у мочварама које окружују Маратонско поље. Докопавши се мора, персијска флота покушала је да нападне Атину с југа, опловивши око полуострва Атика. Грчке снаге су, у усиљеном маршу, прешле 40 километара од Маратонског поља до Атине и поново се распоредиле да би одбраниле град. Кад су Персијанци видели Атињане како се постављају у борбене редове пред градом, коначно су одустали од напада, окренули бродове и отпловили кући. На тај начин Атињани су уз помоћ Платеје извојевали победу и слободу, не само за своје градове него и за читаву Грчку.

Значај битке у античко време

[You must be registered and logged in to see this image.]

Римљани исказују поштовање – предња страна римског саркофага који велича победу Атињана у бици на Маратонском пољу.

Данас, 2500 година после Маратонске битке, тркачи се у градовима широм света такмиче у дисциплини која се назива маратон. Ова дисциплина смишљена је тако да симболично представља пут који је атинска војска превалила од Маратонског поља до Атине, а посебно да обележи подвиг војника и гласника Фидипида који је претрчао ту удаљеност да би донео вест о победи.

Колико је заправо важна ова битка? Историчар Криси уврстио је 1851. године Маратонску битку у ред петнаест најважнијих битака у историји човечанства, а Џон Стјуарт Мил је 1846. године у есеју о раној грчкој историји и легендама написао:

„Прави праоци европских народа нису они од чије су крви ти народи потекли већ они од којих је потекао највећи део њиховог наслеђа. Маратонска битка је можда најзначајнија од свих битака за све европске народе. Да је исход битке тог дана био другачији, европски народи би можда и даље ходали по шумама.”

Да ли је Мил у праву? Колики је био стварни значај ове битке за Персију, Грчку, Атину и за нас који данас живимо? За Персијанце, значај ове битке највероватније је био веома мали. Персијски краљ је, у свом непрегледном краљевству, располагао практично неограниченим изворима. Само десет година касније, Даријев син Ксеркс вратио се с још већом силом да би напао Грчку. Његову најезду је, у чувеној бици код Термопилског кланца, зауставила чета од 300 Спартанаца, да би га нешто касније поразила здружена војска грчких градова код Платеје и Саламине.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Реплика мермерног стуба подигнутог у славу Атињана погинулих у бици код Маратона.

Ипак, победе код Платеје, Саламине и Термопилског кланца вероватно не би биле могуће да није било победе на Маратонском пољу, пошто је то била прва битка у којој су Грци победили Персијанце. Несумњиво је да је Маратонска битка Атињанима била веома важна. Ипак је она, и поред свега – ако се изузме скромна подршка Платеје – била њихова победа над моћним царством. Та чињеница није само ојачала крила демократије у Атини (која се појавила и почела да живи само двадесет година пре Маратонске битке), већ је Атину издигла до свеопштег поштовања.

Атињани, са своје стране, нису губили време и потрудили су се да поруке које је ова битка послала свету, као и власништво над „маратонском легендом”, постану вечни. На бојишту су направили победнички трофеј – стуб од мермера висок десет метара, као и погребну хумку за 192 погинула Атињанина која је била висока девет, а широка педесет метара. У то време војницима је била посебна част да буду сахрањени поред бојишта, а не на јавном гробљу у Атини. Ови трофејни неимарски подухвати и данас могу да се виде на Маратонском пољу. Претпоставља се да је на Акропољу, главном светом подручју Атине на коме ће педесет година касније бити подигнут Партенон, започела градња великог храма који је срушен пре него што је завршен, током другог напада Персије, десет година касније.

Уз то, поред новог храма била је подигнута и статуа Атине, богиње заштитнице града, висока девет метара, за чију изградњу је био употребљен плен извојеван на Маратонском пољу. Један храм био је саграђен и на Соуниону, најјужнијој тачки полуострва Атика, а још један у Рамноусу, светилишту које се налазило недалеко од Маратонског поља.

Атина се својом победом разметала и на међународном плану. У великом панхеленском светилишту на Олимпији, Милтијад је као жртву принео персијски шлем с детаљним записима о бици и победи Атине. Овај шлем изложен је у музеју Олимпије. У међународном светилишту у Делфима, Атина је саградила групу скупих бронзаних статуа и ризницу од мермера. Те статуе, грађевине и ратни плен обзнанили су победу Атине у читавом античком свету и од Маратонске битке створиле нешто више од победе.

Атина и њени наследници у античком свету наставили су да користе легенду о Маратонској бици. Догађаји у 5. веку пре наше ере низали су се даље: Персијанци су се поново вратили да би их победила заједница грчких држава, Атина се даље развијала и саградила је Партенон, изгубивши касније све током тридесетогодишњих пелопонеских ратова, а Маратон је, корак по корак, постао метафора славних дана Атине.

Милтијадов син Кимон направио је средином 5. века пре наше ере нови споменик у част Маратонске битке, Ликург, атински реформатор који је живео у 4. веку пре наше ере, често је помињао Маратонску битку као тренутак у историји у коме су Атињани били највећи у Грчкој, династија Аталида из Пергамона, која се у 2. веку пре наше ере прогласила наследницима Атине, поредила је своје победе с победом на Маратонском пољу и победом Грчке у Тројанском рату.

Значај битке у данашње време

Али, да ли је Маратонска битка и даље важна? С једне стране, једноставно је играти се претпоставком „шта би било кад би било”: да је Грчка била покорена на Маратонском пољу, како би изгледала Европа? Сигурно је да би била другачија.

С друге стране, да бисмо боље разумели зашто је Мил сматрао да је Маратонска битка толико важна, морамо да сагледамо и време и околности у којима је Мил живео. Западна Европа у 19. веку поново је полудела за старогрчком културом и свиме што је било грчко. Сама грчка нација доживљавала је у то време препород и, на неки начин, поново се „родила” после рата за независност с Отоманском империјом.

Уколико томе придодамо и растућу популарност величанственог приповедања о европској историји која је поистовећена с појмом „Запада” који, је л’, симболизује слободу, и супротстављен је појму „Истока”, који је означавао деспотизам, лако је схватити како је Херодотова прича о грчком сукобу с Персијом, а посебно Маратонска битка, постала толико важна и чувена. Била она или не пресудан тренутак у схватању прошлости Европе, прича о грчким јунацима с Маратонског поља је врста приче коју историчари највише воле да причају младим поколењима.


Од маратонске битке до модерних олимпијских игара

Према речима Херодота, који је о Маратонској бици писао седамдесет година пошто се она одиграла, човек по имену Фидипид трчао је од Атине до Спарте и назад да би питао Спартанце за помоћ, том приликом претрчавши 420 километара. Али Херодот не помиње модерну верзију предања о Фидипиду по којој је он, осим поменутих 420 километара, после битке претрчао још 42 километра који деле Маратонско поље од Атине да би Атињанима пренео вест о победи – после чега је, како каже прича, пао мртав. Уместо тога, по Херодотовим записима, читава атинска војска брзо је одмарширала назад у Атину не би ли спречила могући нови напад Персијанаца с југа. На причу по којој је један тркач обзнанио победу морало је да се причека до 1. века пре наше ере, а 180. године у списима Лусијана осванула је верзија коју и данас познајемо. Песма Роберта Браунинга из 1879. године која је имала наслов „Фидипид”, написана је у славу Фидипида из Лусијанове приче који је издахнуо после претрчана 42 километра од Маратона до Атине да би донео величанствену вест.

Романтична представа на којој је ова прича заснована подстакла је Мишела Брела да 1896. године, током првих модерних Олимпијских игара, предложи Пјеру де Кубертену, приређивачу овог такмичења, да у списак дисциплина укључи и трку од 42 километра. Стаза је била постављена од Маратона до Атине и пратила је у највећој могућој мери трасу коју је стотинама година раније претрчао легендарни гласник. Први победник био је Грк Спирос Луис, а та трка била је прва у дугом низу трка које се од тада одржавају у градовима и на такмичењима широм света.

Ипак, тачна дужина стазе од 42.195 метара није била одређена све до 1908. године и Олимпијских игара у Лондону, кад је дотадашња дужина мало повећана како би стаза могла да почне код Виндзорског дворца и да се заврши испред краљевске ложе на Олимпијском стадиону.


Политикин Забавник

Многи хтели, неки започели – Освајање света

Још од почетака цивилизације и најстаријих држава, један од најважнијих циљева било је обједињавање читавог света у једно царство. Замисао о светском царству живела је подједнако у антици, средњем веку, добу разума, епохи нетрпељивих идеологија, а одржала се до нашег времена


Занимљиво, али ниједан од великих, злогласних, а понекад и славних покушаја да снагом велике војске под једну круну дође читав свет, није уродио плодом. Штавише, успех је био краткотрајан и никада није обухватио већи део насељених подручја планете.

Копно захвата трећину планете Земље. Реч је о 148,9 милиона квадратних километара, подручју које је од данашње Републике Србије веће 1692 пута! Све до почетка 20. века било је крајева наше планете који су били непознати. Ипак, раздобље открића планете, које је трајало више од тридесет векова, било је мотивисано пре свега освајањима.

Освајање света био је занос појединих великих владара и војсковођа. Александар Велики водио је војску током десет година, уверен да ће стићи до краја света. Римски песник Хорације сматрао је да су римске легије освајале свет како би откриле порекло сунчевог сјаја. Император Аурелијан, објединивши посустало Римско царство, дичио се титулом обновитељ света. Византијски императори сматрали су се светским, универзалним царевима, а арабљанске и касније османске калифе владали су, све до 1924. године, заједницом свих људи – умом. Кинески цареви веровали су да владају Средишњим царством света. Прве колонијалне силе – Шпанија и Португал – поделиле су у два наврата планету Земљу, на начин коме је најближе сечење зреле јабуке. Ипак, земље које су себи доделиле нису стигле ни да открију и заузму, а камоли задрже.

Светској власти тежили су политбирои Совјетског Савеза. Чак и у кратковекој Париској комуни окупљени револуционари клицали су „светској републици”. Историчари који су се бавили дугорочним програмом Адолфа Хитлера наводе како је фирер великонемачког Рајха очекивао да се повуче 1950. године, у часу кад прво порази Француску и Велику Британију, а затим и Совјетски Савез. Светску владавину Немачке требало је да, према овим програмско-кошмарним сновиђењима, оствари тек његов наследник после великог ваздушног рата са Сједињеним Америчким Државама за који се процењивало да би требало да отпочне око 1980. године.

Током више од пет миленијума историје човечанства царства су непрекидно настајала и нестајала. Тачне границе међу државама постоје тек неколико столећа. Ипак, могуће је саставити опсежну листу узалудних покушаја великих држава, амбициозних државника и прослављених војсковођа који су покушавали да обједине свет.

Најдаље у овом настојању отишла су три царства. Највеће у историји – Британска империја – врхунац је доживело у годинама које су уследиле Првом светском рату. Друго по величини – Монголско царство – највеће просторе досегло је у првој деценији 14. века. Коначно, мада по пространству земаља које је објединило није било на трећем месту ове листе, најважније место по уделу које су његови поданици чинили у укупном становништву ондашњег света, заузима Персијско царство у време владавине Ахеменида почетком 5. века пре наше ере.

Прво царство


Британска империја имала је дуготрајан и мукотрпан развој. После хиљаду година освајања и колонизација управо је у Енглеској створена монархија која ће до краја средњег века објединити Енглеску, Ирску, Шкотску и већи део француских земаља. Пошто је до средине 16. века остала без свих својих европских поседа, енглеска круна окренула се поморској превласти. Успон Прве британске империје текао је током два столећа.  После победе над шпанском Великом армадом 1588. године, под енергичним владарима Елизабетом И и Џејмсом И, Енглеска је завладала морима. Основала је бројне колоније у Северној Америци, на обалама Индијског океана и беспућима Пацифика. У ратовима са Шпанијом, Холандијом и Француском, а још више храбрим експедицијама, каква је била она под командом сер Волтера Ролија, и смелим гусарима чији је несумњив симбол био сер Френсис Дрејк, енглеска држава проширила се на бројне колоније широм планете. У одбрану овог царства вођен је и први истински светски сукоб – Седмогодишњи рат (од 1756. до 1763. године).

Криза коју је Британска империја проживела крајем 18. века, кад је америчка револуција потресла саме њене темеље, није спречила њено јачање на другим странама. До 1922. године – поред Канаде и Аустралије, читаве Индије (данашњи Индија, Пакистан и Бангладеш), половине Африке, десетина колонија у различитим положајима, стратешки важних тачака (Гибралтар, Малта, Суец…) – у поседу највеће империје у историји човечанства нашле су се некадашње колоније Немачког царства и делови османске државе. Британско царство је 1922. године обухватало 33,7 милиона квадратних километара или 22,7 одсто површине Земљиног копна. Ове области нису биле уједињене у централизовану монархију.   Била је замало двоструко пространија од данас највеће светске државе – Руске Федерације. Различит положај и посебна права и управа учинили су Британско царство стабилнијим, способнијим за промене, али и дугорочно неодрживим. Двадесет година после завршетка Другог светског рата већи део Британске империје претворио се у независне или само формално с енглеском круном повезане државе. Сâма Велика Британија је после стварања Слободне Државе Ирске 1922. године почела поступак деволуције чији се крај наслућује у наше време. Ипак, Велика Британија је и даље једна од великих сила, која је пре непуних тридесет година била способна да због једне своје „прекоморске територије” – Фокландских острва, на којима живи тек око три хиљаде становника – зарати с Аргентином и доведе у опасност светски мир. Био је то један од ретких ратова у коме се бивша колонијална сила позивала на национална права, док је њена противница истицала територијалне и стратешке интересе.

Друго царство


Почетком 13. века на пространствима средње Азије над многобројним монголским племенима власт је преузео енергични војсковођа Темуџин, у историји познат као Џингис-кан (1206–1227). Током наредних стотину година велике армије монголских коњаника ујединиле су читаву Азију и прегазиле половину Европе. Већ у генерацији која је наследила Џингис-канову, освојена је Кина. Нешто касније присаједињени су Персија, Блиски исток, руске земље. Под вођством Бату-кана сломљене су Пољска и војска Светог римског царства. Само је борба око упражњеног престола спречила Бату-кана да настави продор ка западној Европи. По повратку преко Угарске, Србије, Бугарске и Црноморског приморја монголска војска оставила је истинску пустош. Угарски краљ морао је да побегне на једно јадранско острво. У велебитском крају и данас постоји прича о војсковођи Пасоглаву – народ, наиме, до тада никада није видео припаднике друге расе. Друго бугарско царство никада се није опоравило од ударца који му је у пролазу задала монголска војска. Опустошена је и Србија.

Монголско царство у наредним годинама распало се на неколико великих царстава – каната. За Европу је свакако најзначајније међу њима било Златна хорда, која је много година господарила црноморским степама. Власт Златне хорде над руским кнежевинама остала је упамћена као татарски јарам. Поједини историчари сматрају да је одлука монголских освајача да преселе занатлије из руских градова у своју далеку постојбину изазвала дугорочну заосталост Русије, чије су последице постојале још у 20. веку. Будући српски краљ Стефан Дечански као млади принц неко време био је талац на двору владара Златне хорде.

На врхунцу краткотрајног државног јединства Монголско царство заузимало је чак 33 милиона квадратних километара. Било је нешто пространије него некадашњи Совјетски Савез и Канада заједно. Реч је о највећем целовитом царству у историји човечанства које је заузимало површину чак шест и по пута већу од Римског царства у време цара Трајана, односно било је четири пута пространије од империје Александра Великог.

Треће царство


Персијско царство ујединило је у себи готово целокупни свет познат човеку антике. Од Инда, за који је славни грчки морепловац Скилак тврдио да је шири од свих река света узетих заједно и где су, према Херодоту, живели мрави који ваде злато, до Арабијске пустиње, негостољубивих пространстава средње Азије, до египатских водопада. Чак су и грчке земље повремено морале да признају персијску власт. Цар Дарије је, мада је остао упамћен по неуспеху да подјарми Атињане и Спартанце, предузео чак и поход на неухватљиве Ските, у равницама данашње Украјине, које би његове армије несумњиво победиле да су могле да их натерају на отворену битку.

Персијско царство остало је упамћено као источњачка деспотија сурових обичаја. Ипак, стари Грци сами су признавали да је то било уређено царство с добром администрацијом и хиљадама километара путева. За наше време Персијско царство важно је због никада превазиђеног рекорда који је постигло. Највеће у свом добу, оно је вишеструко надмашено пространствима империја које су посегнуле за светском превлашћу у наредним столећима. Ипак, процењује се да је готово половина светског становништва (44 одсто) живела у Персији. Под династијом Ахеменида – краљевима-краљева – живело је 49.4 од 112.4 милиона становника планете, колико се процењује да је живело почетком 5. века пре наше ере.

***


Средњовековна Србија је током краткотрајног раздобља и сама била царство. За време трајања његовог великог ширења на југ, почетком четрдесетих година 14. века, царство је доживело врхунац освајањем трећег по величини градског средишта посусталог Византијског царства – Богомчуваног града Сера. Српски краљ Душан крунисао се за цара 1346. године, православна архиепископија уздигнута је у ранг патријаршије. У наредним годинама српске војске нису учиниле чак ни озбиљан покушај да освоје Цариград. Успеха није било ни кад је реч о Солуну који је, чак, привремено био отпао од у безвлашће огрезле Византије. Проглашење српског царства још је у средњем веку изазвало бројне недоумице. Васељенски патријарх је неколико година по проглашењу царства бацио анатему на српског владара. Свега двадесет година после смрти цара Душана дошло је до споразумног помирења двеју цркава. Српска страна се повукла. И мада је у новом веку српско царство постало државни идеал, а цар Душан „национална икона”, чињеница је да је силни владар остао једини Немањић који није проглашен за светитеља.  Такође, до нашег времена трају учене расправе о природи царске идеологије и државних претензија цара Душана, баш као и мање научне препирке око тога да ли је девет година царства довољно да се о томе прича наредних шестсто педесет.

Истина, Српско царство трајало је двадесет пет година, а трик питање је увек било колико је имало царева. Већина каже двојицу, а било их је четворица (Стефан Душан, Урош, Симеон и Јован). На једној од „топ-листа” светских империја ипак се несумњиво налази и Српско царство. Са својих четврт милиона квадратних километара заузело је тек 205. од 212. места. Ипак, било је пространије од било које од југословенских држава. Реч је о једном од пет царстава европског средњег века. Царства које је краткотрајни блесак доживело у часу највеће пошасти коју је преживела Европа – епидемије бубонске куге познате као црна смрт.

Какво год оно било, славни британски историчар Стивен Рансимен закључио је у својој познатој књизи посвећеној византијској цивилизацији да је у једном историјском тренутку, средином 14. века, било најмоћнија европска држава.

Извор: Политикин Забавник

Sedmo i jedino do danas očuvano svetsko čudo je velika piramida u Gizi, Keopsova piramida. Areholozi smatraju da je izgradnja velike piramide trajala oko 20 godina. Kada je izgrađena, piramida je bila visoka 145, 75 metara, ali se tokom godina vrh urušio za oko 10 centimetara. Zapremina piramide je dovoljna da se u nju smeste tri najveće katedrale na svetu (Rimska, Londonska i Milanska), vidi se sa Meseca, a nalazi se u središtu kopnene mase zemlje. Osim što je ovo bio veliki graditeljski poduhvat, koji se kroz istoriju pripisivao čak i bogovima i vanzemaljcima, matematička preciznost i simbolika brojeva je fascinantna.

Naravno, uvek je moguće doći do broja koji simbolizuje nešto mnogo veće od nas, tako da su mnogi povezivali mere i rastojanja sa hrišćanskim simbolima. Međutim, kako izgleda, građenje ove piramide nije bio čin viših sila, već odlične arhitektonske pripreme i kreativnog rešenja.

Naime, arhitekta i egiptolog, Žan-Pjer Huden je život posvetio otkrivanju ove zagonetke i zaključio da je jedino moguće bilo graditi piramidu naopako, to jest iz unutrašnjosti prema spolja. Kao krunski dokaz navodi se neistražena šupljina u utrobi piramide koja bi trebalo da dokaže da je pri konstrukciji za prenošenje miliona dvotonskih kamenih blokova korišćen tunel. Blokovi su prvo spoljašnjom rampom dopremani do trećine visine piramide (koja sadrži gotovo celu masu spomenika), a zatim je sama rampa reciklirana pri izgradnji ostatka. Pri tome se koristio unutrašnji, spiralni tunel.

Vladika i pesnik, veliki Petar II Petrović Njegoš bio je visok 191,5 centimetara, a njegov sinovac i naslednik knjaz Danilo samo 161,1 centimetar.

Proizvodnja baruta

Salitra je važan sastojak crnog baruta. Engleski kralj Charles I. je donio uredbu kojom je svako domaćinstvo ljeti jednom , a zimi dva puta moralo svu sakupljenu mokraću izručiti ovlaštenom sakupljaču .

Posebnim postupkom bi se petvorile u salitru.

Kralj je također polagao pravo na zemljišta obogaćena životinjskim izmetom s kojeg su kraljevi agenti imali pravo neometano kopati i prikupljati . Mjesta kao podovi golubinjaka, staja, klaonica i sl.

Najslavnija ruska carica Katarina Velika zapravo je bila Njemica




Otac joj je bio njemački princ Christian August, knez od Anhalt-Zerbsta, a majka je također bila njemačkog podrijetla kao kći princa od Holstein-Gottorpa. Zanimljivo je da je djed Katarine Velike bio protestantski biskup.

Njeno razdoblje vladanja smatra se "Zlatnim dobom" povijesti Ruskog Carstva. Premda je vladala apsolutistički, uvela je mnoge pozitivne reforme u državu, poput boljeg obrazovanja, pa se takav tip vladanja naziva "prosvijećenim apsolutizmom".

Zanimljivo je da je Katarina zapravo rođena kao čista Njemica i da nije imala, po svemu sudeći, ni kapi ruske krvi. Otac joj je bio njemački princ Christian August, knez od Anhalt-Zerbsta. Ta mala državica Anhalt-Zerbst, kojom je on vladao, nalazila se u istočnoj Njemačkoj, u široj okolici Leipziga. Katarinina majka također je bila njemačkog podrijetla - kći princa od Holstein-Gottorpa. Zanimljivo je da je taj Katarinin djed izabran za biskupa grada Lübecka. Naime, sve spomenute osobe bile su protestantske vjere, a u po njoj su čak i biskupi mogli ženiti se i imati djecu.

Katarina je krštena pod njemačkim imenom Sophie Friederike Auguste. Ime Katarina dobila je tek kad se obratila s protestantizma na pravoslavlje. To njeno obraćenje bilo je potrebno da bi se mogla udati za ruskog prijestolonasljednika Petra. Ime Katarina na ruskoj se ćirilici piše kao Екатерина (Ekaterina).

Svog budućeg supruga, koji je trebao naslijediti rusko carsko prijestolje, Katarina je prvi put upoznala kad joj je bilo samo 10 godina. Nije joj se svidio, jer je navodno bio blijed i sklon alkoholu (iako mu je bilo samo 11 godina). Oženili su se u Petrogradu, kad je njoj bilo 16, a njemu 17 godina. Kasnije je on postao ruski car, kad mu je tetka carica umrla bez djece. Katarina je, kao njegova supruga, time postala carica Rusije.

Međutim, navedeni Katarinin suprug – car Petar III. - umro je nakon samo 6 mjeseci na prijestolju. Ona je nastavila vladati Rusijom sljedeće pune 34 godine, sve dok nije umrla na današnji dan u starosti od 67 godina. Bila je najduže vladajuća carica u čitavoj ruskoj povijesti.

(Dnevno.hr)

Guinness počeo proizvoditi pivo uzevši pivovaru u najam na 9,000 godina - 1759.



To je bio početak proizvodnje slavnog Guinness piva, koje je sve do danas ostalo najpoznatije od svih irskih alkoholnih pića. Danas se godišnje proda oko 850 milijuna litara tog piva, a prihodi od njega dosežu do 2 milijarde eura. Pismena potvrda o tom najmu na 9,000 godina (slika gore) može se i danas vidjeti u Guinnessovoj pivovari u Dublinu.


Na današnji dan 31.12. 1759. godine irski poduzetnik Arthur Guinness unajmio je na nevjerojatnih 9,000 godina pivnicu "St. James's Gate" u Dublinu, kako bi ondje proizvodio pivo. To je bio početak proizvodnje slavnog Guinness piva, koje je sve do danas ostalo najpoznatije od svih irskih alkoholnih pića. Danas se godišnje proda oko 850 milijuna litara tog piva, a prihodi od njega dosežu do 2 milijarde eura.
Pismena potvrda o tom najmu na 9,000 godina može se i danas vidjeti u navedenoj pivovari u Dublinu. Dogovoreno je da Guinness za najam godišnje plaća 45 funti.
Arthur Guinness očito je napravio dobar posao, jer je još za vrijeme njegovog života pivovara dosegla proizvodnju od oko 20,000 bačava piva godišnje. Početkom 20. stoljeća postala je to najveća pivovara na čitavom svijetu. Pedesetih godina prošlog stoljeća direktor Guinnessovih pivovara - sir Hugh Beaver – odlučio je pokrenuti knjigu u kojoj bi bili skupljani svjetski rekordi. Nastala je tako slavna Guinnessova knjiga rekorda, koja je još više podigla svjetsku prepoznatljivost  imena Guinness.

(Dnevno.hr)

George Washington bio je vlasnik najveće distiljerije viskija u SAD



George Washington je 1790ih bio jedan od najvećih zemljoposjednika u SAD, uzimajući u obzir da je njegov posjed na Mt. Vernonu naličio modernom poljoprivrednom kombinatu.

Uključivao je najveću ribarsku operaciju u Potomacu, proizvodio je dovoljno žita da ga se izvozilo katkad i u Kanadu, a imao je i najveću distiljeriju viskija u čitavoj zemlji.

(Wikipedija)

Francuzi su prerezali kablove za lift kako Hitler ne bi mogao posjetiti vrh Eiffelovog tornja



Eifellov toranja najbliže je bio propasti 1909. kada su ga vlasti namjeravale rastaviti no preživio je jer je bio vrijedna radiotelegrafska stanica.

Tijekom Prvog svjetskog rata bio je savršen za presretanje neprijateljskih radio komunikacija. Prilikom pada Francuske za Drugog svjetskog rata Hitler je 23. lipnja 1940. trijumfalno posjetio Pariz.

Dosjetljivi Francuzi su uoči posjeta prerezali kablove od lifta koji je posjetitelje vozio na vrh kako Hitler ne bi mogao posjetiti vrh tornja. Bilo koji dio dizala se mogao lagano popraviti osim kabla koji se morao posebno napraviti, a to je bilo pogotovo teško zbog rata.

S obzirom da stube do vrha sadrže preko 1500  stepenica Hitler nije snimljen na vrhu tornja već u njegovom podnožju. Naravno, ocijenio je da je to previše truda i vremena, a dio osiguranja bojao se i još neke zasjede na tornju.

Hitler je naredio prilikom povlačenja snaga da se toranj kao i sve kulturne znamenitosti unište, ali su Nijemci odbili poslušati tu naredbu.

(Net)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Engleska kraljica Ana , koja je vladala od
1702. do 1714. imala je 17-oro dece.

Nadživela je svu svoju decu.

Španska kraljica Izabela priznala je da se u životu
okupala samo dva puta – kada se rodila i nekoliko

sati pre svog venčanja.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Hitler nije dozvoljavao svojim ljubavnicama
šminkanje.Bio je uveren da se ruževi za usne prave

od svinjskog urina , a i smatrao je da njegovim ženama

nije bila potrebna kozmetika.

Kralj Uroš je znajući za moć boje i mirisa
jorgovana , pred dolazak svoje buduće supruge

Jelene Anžujske , naredio da se put kojim će

ona doputovati , Ibarska dolina od Kraljeva do

Raške , zasadi jorgovanom.Taj gest izuzetne pažnje

i divljenja oduševio je buduću kraljicu .

Ovaj deo Ibarske magistrale dobio je naziv

“Dolina jorgovana”.

- U srednjevjekovnoj Francuskoj nevjerne su žene morale loviti kokoš po gradskim ulicama - gole!

- U antičkoj Grčkoj golotinja je u javnosti bila prihvatljiva, a javna erekcija ne.

- Rimski car Neron ljubio se s mladim dečkima,a oblačio ih je u odjeću svoje pokojne žene.

- Pretpostavlja se da je Adolf Hitler bio koprofil, što znači da ga je spolno uzbuđivao ljudski izmet.

- Za engleskog kralja Edwarda VII izradili su stol, što ga je koristio samo za spolne odnose.

- Francuski predsjednik Francois Faure je 1899. godine preminuo za vrijeme spolnog odnosa s prostitutkom.

- Napoleonov je penis za 40,000 dolara prodan nekom američkom urologu.

Balsamovano Lenjinovo telo nalazi se u Mauzoleju u Moskvi od 27.

januara 1924.Iako je unutra poseban temperaturni

režim , svake godine telo se nosi u jedan institut , gde se stavlja

u kadu napunjenu specijalnom tečnošću.Za Lenjinovo telo

brinu se stručnjaci iz Ruskog instituta za izučavanje lekovitih trava.

Posle tretmana , Lenjina obično oblače u novo odelo s modernom

kravatom koja je uglavnom bordo boje.

Če Gevara

[You must be registered and logged in to see this image.]

Da li ste znali da je čuveni revolucionar Če Gevara proglašen jednim od 100 najuticajnijih ljudi 20. veka.

A njegovu čuvenu fotografiju proglasili su „najpoznatijom fotografijom na svetu i simbolom dvadesetog veka“.

PUT SVILE

Put svile je bio važan kanal za prenošenje kineske civilizacije prema Zapadu i most za trgovinsku razmenu izmedju Kine i Zapada.

Put svile se deli na konpneni i morski put. Postoje dva kopnena puta svile. Prvi je bio od glavnog grada dinastije Han do Rima glavnog grada Italije. A drugi je bio od severozapadnog grada Dunhuang do Centralne Azije.

Postoje i dva morska puta svile. Prvi je od kineske centralne provincije Sičuan preko Juanan zatim kroz reku Jiluovadi do Burmu,zatim kroz Ćindun do Indije, a kroz reku Henhe na kraju do Irana. Drugi morski put bio je počev od južnog kineskog grada Guangdžou brodom kroz malaški moreuz do Šri Lanke,zatim preko Indije do Istočnu Afriku.Ovaj morski put je stvoren za vreme kineske dinastije Song.

Prema istorijskim podacima, Italijanski trgovac Marko Polo je baš preko morskog puta svile došao u Kinu, takodje se brodom sa južnog kineskog grada Fudjan vratio u Veneciju.

Vitezovi Templari

[You must be registered and logged in to see this image.]


Da li ste znali da su Vitezovi Templari
bili prvi bankari . Posle prestanka Krstaških ratova, red je stekao
neverovatno bogatstvo, i postali su najuticajnija grupacija na svetu.
Kod njih su se zaduživali Jovan bez Zemlje, Huan iz Avare, Šarl Anžujski, engleski kralj Edvard I... Davali su zajmove, trgovali menicama, izdavali vrednosna pisma.

Историјске заврзламе – Мир, мир, мир…



Један од првих мировних уговора свечано је потписан пре готово четири хиљаде година. Потписали су га највиши великодостојници два града-државе у Месопотамији – Лагаша и Ума.

Почетак овог уговора гласи:
„Две државе, Лагаш и Ум, свечано изјављују… да ће братоубилачки рат између њих заувек престати. Богиња Нингурсу, која је сведок овог нашег свечаног обећања, бдиће стално над миром који ми на овај начин закључујемо. Према томе, од сада ће Лагаш и Ум живети у сталном пријатељству, миру и слози као добри суседи, заборављајући свађе из прошлости”.

Уговор се завршава овим речима:
„Тешко ономе ко буде нарушио мир. На њега ће се сручити гнев богиње Нингурсу и окомиће се и на њега и на све његове потомке до последњега”.

Богиња Нингурсу радила је, изгледа, на више места, па није могла све да постигне, јер је, две-три године касније, опет избио рат између ова два суседна града. И… био је најжешћи до тада – ваљда је једне и друге изнервирао и онај уговор.

И, ако је тачна она пословица многих народа да се „по јутру дан познаје”, потом је било беспредметно потписивати други, трећи, или било који каснији мировни уговор.

Oд када је недеља нерадни дан?

[You must be registered and logged in to see this image.]

Недеља је већ у касном античком времену била посвећена богу Сунца. Први хришћани славили су недељу као дан васкрсења Христовог. Међутим, званично је тек римски цар Константин I Велики (272–337), едиктом из 321. године, прогласио недељу за нерадни дан. Тог дана били су забрањени сви земљораднички радови, као и суђењa.

NEUSTRAŠIVA PIJANISTKINJA

[You must be registered and logged in to see this image.]

  Pijanistkinja Marija Venjaminovna Judina (1899–1970) bila je čuvena u svojoj zemlji – SSSR-u, ali gotovo nepoznata na Zapadu, ne računajući dobro obaveštene poklonike muzike. U stvari, jedan jedini put kada je nastupila u inostranstvu, bilo je 1950. godine u Lajpcigu, prilikom obeležavanja dve stote godišnjice od smrti Johana Sebastijana Baha.  Smatrali su je za jednog od najvećih izvođača Bahove muzike. Isto važi i danas.
   Svjatislav Rihter (1915–1997), slavni ukrajinski pijanista, verovao je da je Judina najveći pijanista dvadesetog veka:
   „Na publiku je delovala poput čarolije. Lista je svirala veličanstveno, a poslednju Šubertovu sonatu, tako očaravajuće, iako je stalno pogrešno koristila pedale. Za vreme rata svirala je isključivo Baha i tu nije bilo nikakvih pregovaranja. Kada bi je pitali zašto svira samo Baha i to tako silovito, ona je odgovarala da to čini jer svuda okolo besni rat. Čudesno obdarena, bila je jedinstvena žena, vrlo neobična, osobena, ekstravagantna. Svaki put kada bi izlazila na podijum, činilo se kao da jedva hoda pod snažnim pljuskom. Pre nego što bi počela da svira, prekrstila bi se. U Sovjetskom Savezu to je bilo nezamislivo. Publika je volela zbog te neustrašivosti...”

Netrpeljivost prema politici

   Rođena 9. septembra 1899. godine, u gradiću Nevelju, na severoistoku zemlje, Marija Judina je upisala konzervatorijum u Petrogradu. Ušla je u klasu Leonida Nikolajeva. Njene kolege bili su Dmitrij Šostakovič i Vladimir Sofronicki. Posle završenih studija, bila je primljena da podučava na konzervatorijumu. Početkom tridesetih, zbog neskriveno izražene netrpeljivosti prema tadašnjem režimu, izbačena je s posla.   Budući da su se svi plašili da na izvestan način pruže podršku onima koji su se protivili vladajućoj politici, Marija Judina je retko nastupala. Ta činjenica joj izgleda nije mnogo smetala. Njena skromnost i obuzetost muzikom bili su dobro poznati. Družila se s umetnicima. Marijini najbolji prijatelji bili su Ana Ahmatova i Boris Pasternak.   Navodno, Boris Pasternak je prvo njoj pročitao «Doktora Živaga» u rukopisu...
   Marija Judina bila je legenda i za života, a priče o ovoj nesvakidašnjoj umetnici množile su se naročito posle njene smrti 1970 godine. Ona je jedinstven primer osobe koja je bez ikakve porodične i političke zaštite, isključivo snagom svoga duha uspela da se otrgne iz užasnih stega totalitarnog režima. Ukratko, život je provela onako kako je mislila da treba. Okružena knjigama, uvek obučena u istovetnu crnu haljinu, iskazivala je neskriveno svoja verska ubeđenja. Iako rođena u jevrejskoj porodici, Marija je bila posvećeni pravoslavni vernik.
   Ono što je posebno zanimljivo, bila je činjenica što joj je njen dosledan odnos prema životu i umetnosti, na izvestan način spasio život. Zvuči neverovatno, ali uprkos neskrivnom lošem mišljenju o sovjetskoj politici, s jedne strane i odanosti pravoslavlju s druge, Marija Judina bila je ostala upamćena kao najomiljeniji pijanista ozloglašenog vladara – Josifa Visarionoviča Staljina (1879–1953).

Ovo je kratka priča o toj čudnoj umetničkoj naklonosti.

Prema legendi, jedne noći Staljin je igrom slučaja na radiju slušao prenos iz koncertne dvorane. Mocartov klavirski koncert u A-duru svirala je upravo Marija Judina. Iz nekog sada nedokučivog razloga, Staljina je Mocartova muzika dirnula na poseban način. Šta mu se u tom trenutku dogodilo, teško je i naslutiti. Nešto važno svakako jeste.  Bio je izgleda ubeđen da je to zbog pijanistkinje koja je svirala tako dobro. Naredio je da mu smesta – te iste noći! - donesu njenu ploču kako bi taj koncert mogao odmah ponovo da čuje. Na žalost, to nije bilo moguće izvesti jer, gramofonska ploča uopšte nije postojala! Ono što je Staljin čuo, bio je direktan prenos....




Plač diktatora

  Treba samo zamisliti strah koji je među Sovjetima izazivao gnev beskopromisnog i surovog vladara kakav je bio Staljin. Kada je komunistički vođa izrazio želju da ponovo čuje Judinu i «njenog» Mocarta, digla se uzbuna. Pijanistkinju su pozvali su u gluvo doba noći. Automobil se zaustavio ispred njene kuće i poveli su je u tonski studio.  Isto je bilo i sa članovima orkestra. Svim muzičarima ruke su se tresle od straha. Da li će se Staljinu dopasti njihov snimak? Hoće li svirati onako kako bi on voleo? Ili će završti u nekom sibirskom logoru?
   Jedino je Marija Judina izgledala smireno i ravnodušno. Položila je svoje velike snažne šake na klavirske dirke i počela da svira. Njeni dugi prsti podsećali su na orlovske kandže, često su govorile kolege...  Bilo kako bilo, trojica dirigenta te noći pokušavali su da sa orkestrom postignu ono što su mislili da će se dopasti Staljinu.  Dvojica su pobegla u strahu da će nemilosrdni sovjetski vladar biti besan i da će ih kazniti. Uprkos svemu, ploča je snimljena.
   Kada je čuo snimak, kaže dalje ista priča, Josif Visarionovič, čovek koji inače nije bio poklonik muzike, briznuo je u plač. Plakao je tokom čitavog prvog i drugog stava. Prema legendi upravo ta ploča sa snimkom Marije Judine koja svira Mocartov klavirski koncert vrtela se na Staljinovom gramofonu kada je umro...
   Činjenica je da je istog dana kada je dobio Judininu gramofonsku ploču Staljin uputio pijanistkinji pozamašnu novčanu svotu kao nagradu za njen trud i visoki umetnički domet. Ona mu je napisala pismo koje se i danas čuva kao dragocenost. Jer, u njemu između ostalog Judina piše:
   „Hvala Vam. Sav novac sam dala mojoj crkvi. Moliću se za Vas kako bi Vam dobri Bog oprostio za sva zlodela koja ste počinili prema rođenom narodu.”
   Uverena da će Staljin razumeti i pravilno shvatiti pismo koje je njemu lično uputila, nije se plašila posledica. U stvari, uopšte nije očekivala da će biti kažnjena. Tako je i bilo. Tek mnogo godina kasnije, kada je pismo nađeno, svi su bili zapanjeni odvažnošću velike pijanistkinje.

   Zanimljivo je da je Svjatoslav Rihter pozvan da svira tokom noćnog bdenja posle Staljinove smrti. Iako je svima bilo poznato da je Staljin bio obožavalac neobične pijanistkinje, niko se nije usudio da je pozove. Borba za vlast bila je bespoštedna i opasnost je vrebala iz svakog gesta.  Svi su se brinuli da ne učine politički pogrešan potez.
   A kada je umrla Judina, ponovo su zvali Rihtera. Veliki pijanista setio se tom prilikom šta mu je ova pijanistkinja govorila: „Ti si savršen za Rahmanjinova!” Zato je na njenoj sahrani i svirao, ne Baha po čijem tumačenju je ostao upamćen, već – Rahmanjinova.

P.Zabavnik

Josip II

[You must be registered and logged in to see this image.]

Josip II jednom je osudio četiri vojnika na smrt. Kasnije je to opozvao i naredio da streljaju samo jednoga od njih. Vojnici su trebali da bacaju kocku, a bio bi streljan onaj koji bi dobio najmanji broj. Trojica su bacili kocke i dobili visoke brojeve. Četvrti nije hteo da uzme kocku u ruku.

Kada je car saznao za to, pozvao je neposlušnog vojnika sebi i upitao zašto nije hteo da baci kocku.

- Veličanstvo - odgovori vojnik - ako sam se već jedanput ogrešio, neću i drugi put. Kockanje je, koliko mi je poznato, zabranjeno u zemljama Vašeg Veličanstva.

Caru se taj odgovor toliko svideo da je pomilovao svu četvoricu osuđenika.

DŽORDŽ VAŠINGTON



Prvi predsednik SAD, Džordz Vašington (1723-1799), nije imao smisla za humor. Zabeleženo je da se samo jedanput u životu našalio, i to za vreme rasprave o američkom Kongresu, kada su predlagali da redovna vojska broji samo tri hiljade vojnika.

-    U redu! - reče Vašington. Ali samo pod uslovom da unesemo u zakon i odredbu po kojoj našu državu može napasti samo dve hiljade neprijateljskih vojnika.

... Вилијам Мекинли био је први амерички председник (1897–1901) који се возио аутомобилом. Иронијом судбине, била су то кола хитне помоћи која су га 6. септембра 1901. године, после атентата извршеног на њега у граду Бафалу, одвезла у болницу где је осам дана касније умро.