Fernando Pesoa

Učitelj i njegovi učenici

„Koliko je života sadržano u jednom životu? S Pesoom, jedna od velikih briga književnosti našeg vremena, Ja, izlazi na pozornicu. Ja je pogled unutra, subjekt postaje sopstveni objekt, uzimajući sebe kao svoje drugo" - Antonio Tabuki. Fernando Pesoa, rođen u Lisabonu 1888, najpre dugo egzistira kao činovnik u nekoj mračnoj kancelariji. A onda, 8. marta 1914, taj najpre idealistički pesnik, jedan od najvećih u XX veku, primećuje kako u njemu iskrsava izvesni dvojnik po imenu Alberto Kaeiro, „paganski“ učitelj, koga prate dvojica učenika: Rikardo Reiš, epikurejski stoik, i Alvaru de Kampuš, koji sebe naziva „senzacionistom“. Potom je tu, poput prozirnog lista hartije za kopiranje ispred pesnikovog lica, izvesni Bernardo Suareš, koji vodi dnevnik svog „nemira“ u sumornoj prozi, dok istovremeno Pesoa istražuje svakojake puteve, od erotizma do ezoterizma. Svaki od njih je Fernando Pesoa (koji prestaje da bude mladi idealista). On je još sedamdesetak drugih, pri čemu je čak i Pesoa samo jedan od njih. On piše, a uz njega pišu svi njegovi heteronimi, i rukopise trpa u kofer, i tako sve do smrti, 1935. godine. U koferu je, godinama kasnije, otkrivena silna gomila odlomaka njegovog višestrukog, zagonetnog i nezavršenog dela. U ovoj knjizi je deo tih fragmenata (od manifesta, eseja, zapisa, do pisama), poglavito onih koji se tiču umnožavanja stvaralačkog Ja. Službeni glasnik objavio je knjigu proznih tekstova i eseja Fernanda Pesoe “Heteronimi” koju je priredila i prevela Nada Uzelac. Prenosimo nekoliko tekstova iz Pesoinih “Heteronima”
Ovde su na delu najvažniji Pesoini heteronimi. „Stvaranje Kaeira i njegovih učenika Reiša i Kampuša na prvi pogled izgledaju kao neka istančana šala imaginacije. Ali, nije tako. To je veliki čin intelektualne magije, magnum opus bezlične kreativne moći.” To će napisati Pesoa januara 1930, u vreme kad je pesnik izgleda izgubio svu svoju nedoličnu smernost, naime, kad je postao svestan dalekosežnosti svog poduhvata.
Crtice u spomen na mog učitelja Kaeira
Alvaru de Kampuš
Svog učitelja Kaeira upoznao sam u izuzetnim okolnostima, kakve su bile i sve njegove životne okolnosti, naročito one koje su same po sebi značajne, ali se ističu po vanrednim posledicama.




Photo: wikimedia.org
Pošto sam u Škotskoj dovršio gotovo tri četvrtine obuke za pomorskog inženjera, otplovio sam na Istok. Po povratku, iskrcao sam se u Marselju i, ne mogavši da podnesem pomisao na još plovidbe morem, odade se kopnom prebacio u Lisabon. Jednog dana neki moj rođak poveo me je na izlet do Ribatežua, gde je poznavao jednog od Kaeirovih rođaka, s kojim je imao da obavi neke poslove. Upravo u kući tog rođaka upoznao sam svog budućeg učitelja. To je sve što o tome ima da se kaže; neveliko kao i seme svakog začeća.

I dalje mogu da vidim, razgovetnošću duše koju nisu zaklonile suze sećanja, zbog toga što ta vizura nije spoljašnja... Vidim ga ispred sebe kao što sam ga video prvi put i kao što ću ga, verovatno, uvek videti: pre svega, te plave oči deteta koje ne poznaje strah, potom tad već donekle istaknute jagodične kosti, njegovo bledo lice, i njegova neobična grčka pojava, spokojstvo koje navire iznutra, ne nešto u njegovom spoljašnjem izgledu ili crtama lica. Njegova gotovo bujna kosa bila je plava, ali na nejasnom svetlu izgledala je donekle smeđa. Bio je srednje visine, ali spuštenih, povijenih ramena. Lice mu je bilo bledo, osmeh iskren sam po sebi, kao i njegov glas, čiji ton nije nastojao da iskaže ništa osim izgovorenih reči - glas ni jak ni blag, samo razgovetan, bez nečeg izveštačenog, oklevanja ili zastoja. Te plave oči nisu uspevale da prestanu da zure. Ako u našem opažanju ima bilo čega neobičnog, onda je to njegovo čelo - ne visoko, ali upadljivo bledo. Ponavljam: bledunjavost njegovog čela, čak veća i od bledila njegovog lica, bilo je ono što ga je činilo veličanstvenim. Ruke su mu bile donekle vitke, ali ne previše, a imao je i bele dlanove. Izraz njegovih usana, što je bilo poslednje što bi čovek primetio, kod ovog čoveka takoreći nisu ni postojale, a sastojale su se od neke vrste osmeha kakvog u poeziji pripisujemo nesvakidašnje lepim neživim stvarima, uglavnom zbog toga što nas navode na uživanje - cveću, prostranstvu polja, vodi na zalasku sunca. Osmeh namenjen životu, ne razgovoru s nama.
Moj učitelj, moj učitelj, koji je umro tako mlad! Ponovo ga zatičem u ovoj običnoj senci u koju sam se pretvorio, u spomen na moje mrtvo Ja koje je opstalo...
Bio je to naš prvi razgovor... A na moje ne već znam šta, rekao je ovako: „Ovde se nalazi neki čovek po imenu Rikardo Reiš kojeg bi, uveren sam, voleo da upoznaš. On se tako razlikuje od tebe.” A onda je dodao: „Sve se razlikuje od nas, i upravo zbog toga i postoji!“
Ova rečenica, izgovorena kao da je nekakav ovozemaljski aksiom, zavela me je snagom zemljotresa - što se događa uvek kad je neko nedozreo - i to se osetilo u samim temeljima moje duše. Međutim, suprotno od onog što se događa kod telesnog zavođenja, dejstvo na mene bilo je takvo da sam istog trenutka, svim čulima, osetio upliv nevinosti koji nikad nisam imao.
Moj učitelj Kaeiro nije bio paganin: on je paganizam. Rikardo Reiš je paganin, Antonio Mora je paganin, a i ja sam paganin; i Fernando Pesoa bio bi paganin samo da nije klupka kojim se iznutra obmotao. Ali, Rikardo Reiš je paganin po svojoj prirodi, Antonio Mora je paganin po svom intelektu, a ja sam paganin iz čistog revolta, to jest po sopstvenoj ćudi. Za Kaeirov paganizam nije bilo objašnjenja; radilo se o vezivnom tkivu.
Ovo ću razjasniti na popustljiv način koji kaže da su neodržive stvari određene: navešću primer. Ako se uporedimo s Grcima, jedna od najupadljivijih razlika koju vidimo jeste njihovo opiranje ideji beskonačnog, o čemu nisu imali stvarnu predstavu. Dakle, moj učitelj Kaeiro imao je istovetno odsustvo predstave. Sad ću ponovo izložiti, uz, usuđujem se da kažem, veliku tačnost, zaprepašćujući razgovor u kojem mi je ovo otkrio.




Photo: http://www.theoperatingsystem.org

Razrađujući neke detalje u vezi s pesmom iz Čuvara ovce, rekao mi je kako ga je ovaj ili onaj jednom nazvao „materijalističkim pesnikom”. Premda ne mislim da je epitet ispravan, budući da ne postoji pravi epitet kojim bi se odredio moj učitelj Kaeiro, uzvratio sam mu da epitet nije bio potpuno besmislen. I pojasnio sam mu osnovna načela klasičnog materijalizma. Kaeiro me je napregnuto slušao, a onda odvalio:

„Ali, to je krajnje glupo. To je materijal za sveštenike, ali one bez religije, i stoga bez ikakvog opravdanja.”
Bio sam zaprepašćen i ukazao na mnoge sličnosti između materijalizma i njegovog učenja, premda ne i njegove poezije. Kaeiro se usprotivio.
„Ali, ono što nazivaš poezijom, to je sve. I ne samo poezija: to je vizura. Ti materijalisti su slepi. Kažeš da je prostor beskonačan. Gde si to ikad zapazio kod prostora?”
A ja ću zbunjeno: „Ali, zar ne možeš da shvatiš da je prostor beskonačan? Zar ne možeš da zamisliš prostor kao nešto beskonačno?”
,,Ja ništa ne shvatam kao beskonačno. Kako nešto mogu da shvatim kao beskonačno?”
„Samo pretpostavi da postoji prostor”, rekao sam mu ja. „Iza tog prostora postoji još prostora, a potom još prostora, i dalje još, i još i još... Nema kraja...”
,,Zbog čega?” upitao je moj učitelj Kaeiro.



Photo: https://phulme.files.wordpress.com

Zateturao sam se od potresa u glavi. „Onda pretpostavimo da ima kraj!” dreknuo sam. ,,A šta je iza?”

„Ako ima kraj”, uzvratio mi je on, „onda iza nema ničeg.”
Ova vrsta dokazivanja, u isti mah i detinjasta i krhka, i stoga bez mogućnosti da se na nju odgovori, zbunjivala me je nekoliko trenutaka, sve dok na kraju nisam rekao: „Ali, da li to shvataš?”
„Shvatam šta? Da nešto ima granice? Pravo čudo! Ono što nema granice i ne postoji. Postojati znači nešto drugo, to jest da je svaka stvar ograničena. Kakva je teškoća zamisliti da stvar predstavlja stvar i da nije uvek neka druga stvar iza nje?”
U tom trenutku doživeo sam telesnu senzaciju da se ne raspravljam s drugim čovekom nego s drugim univerzumom. Izveo sam poslednji pokušaj, s mukom skovanom tvrdnjom za koju sam se uverio da je dopuštena.
,,U redu, Kaeiro, da razmotrimo brojeve... Gde se brojevi završavaju? Uzmimo bilo koji broj - 34, na primer. Posle 34 dolaze 35, 36, 37, 38 itd., i tako se nastavljaju zanavek. Bez obzira na to koliko je broj veliki, uvek postoji jedan veći..!‘
„Ali, to su samo brojevi”, prigovorio je moj učitelj Kaciro. A onda je dodao, gledajući me s krajnjom detinjastošću u očima: „Šta 34 predstavlja u Stvarnosti?”
Jednog dana, Kaeiro mi je rekao nešto potpuno zaprepašćujuće. Govorili smo ili, bolje reći, ja sam govorio o besmrtnosti duše. Osećao sam da nam je ova predstava, makar i netačna, bila neophodna kako bismo bili kadri da postojanje podnesemo na intelektualnom nivou, da budemo kadri da na to, s većom ili manjom svešću, gledamo kao na nešto veće od gomile kamenica.
,,Ne razumem šta znači to da je nešto neophodno”, kazao je Kaeiro.
Uzvratio sam mu zaobišavši odgovor: „Samo mi reci ovo. Šta si ti sebi ?”
„Šta sam ja sebi?” ponovio je Kaeiro. ,,Ja sam jedno od sopstvenih osećanja!
Nikad neću zaboraviti preneraženost koju je ta fraza izazvala u mojoj duši. To je sobom nosilo mnogo značenja, od kojih su neka suprotna onome što je Kaeiro smerao. Ali, konačno, to je bilo spontano - zrak sunčeve svetlosti koji je zabacio svetlost bez ikakve namere.

• Heteronimi: Alvaru de Kampuš (2)
  

Photo: https://ncultura.pt/

,To je još neobičnije!” uzviknuo je Fernando Pesoa. „Dakle, vi očigledno smatrate da je stvarnost atribut stvari, budući da je poredite s veličinom i težinom. Ali, kažite mi ovo: Koja stvar je atribut stvarnosti? Šta stoji iza stvarnosti ?”

„Iza stvarnosti?” ponovio je moj učitelj Kaeiro. ,,Nema ničeg iza stvarnosti. Kao što nema ničeg iza veličine, i ničeg iza težine.”

„Ali, ako je stvar lišena stvarnosti, onda ne može da postoji, dok stvar koja se ne odlikuje veličinom ili težinom može da postoji...”

,,Ne ako je stvar koja se po prirodi odlikuje veličinom i težinom. Kamen ne može da postoji bez veličine; kamen ne može da postoji bez težine. Ali, kamen nije veličina, i kamen nije težina. I kamen ne može da postoji izvan stvarnosti, ali kamen nije stvarnost”

„U redu, u redu”, nestrpljivo je kazao Fernando, hvatajući se za nepouzdane predstave dok je osećao da mu izmiče tlo pod nogama. „Ali, kad kažete da ‘kamen ima stvarnost’, onda pravite razliku između kamena i stvarnosti.“

„Prirodno. Kamen nije stvarnost; on je ima. Kamen nije samo karnen.”

,,A šta to znači?”

„Ne znam. To vam je kao što sam kazao. Kamen je kamen i mora da ima stvarnost da bi bio kamen. Kamen je kamen i mora da ima težinu da bi bio kamen. Čovek nije lice, ali mora da ima lice da bi bio čovek. Ne znam koji je razlog ovome, i ne znam da li razlog za ovo, ili bilo šta drugo, postoji...”

Znate šta, Kaeiro”, reče Fernando zamišljeno, ,,vi formulišete filosofiju koja se malčice protivi onome što mislite i osećate. Vi uspostavljate neku vrstu ličnog kantijanizma, pretvarate kamen u noumenon, kamen po sebi. Dozvolite mi da objasnim…“ I onda je prešao na objašnjavanje Kantove teze i na to kako se ono što je Kaeiro kazao, manje-više, podudara s njom. Potom je ukazao na razlike, to jest na ono što je smatrao razlikama: „Za Kanta su ovi atributi - težina, veličina (ne stvarnost) - pojmovi koje kamenu kao takvom pripisuju naša čula ili, bolje rečeno, činjenice koje opažamo. Izgleda da hoćete da kažete da su ovi pojmovi stvari u istoj onoj meri u kojima je to kamen sam po sebi, a to je upravo ono što vašu teoriju čini teško razumljivom, dok je Kantova teorija - bez obzira na to da li je tačna ili netačna - savršeno razumljiva.”

Moj učitelj Kaeiro slušao je sa ushićenjem. Trepnuo je jednom ili dvaput, kao da hoće da se otrese ideja kao što se neko otresa sna. I, pošto je malčice promislio, rekao je ovako:

„Nemam teorije. Nemam filosofiju. Vidim, ali ne znam ništa. Kamen nazivam kamenom kako bih ga razlikovao od cveta ili od drveta - drugim rečima, svega što nije kamen. Međutim, svaki kamen se razlikuje od svakog drugog kamena - ne zbog toga što nije kamen, nego zbog toga što se odlikuje različitom veličinom, različitom težinom, različitim oblikom i različitom bojom. A takođe zbog toga što predstavlja drugačiju stvar. Kamenom nazivam jedan i drugi kamen, budući da se oba odlikuju onim svojstvima koja nas navode na to da kamen nazivamo kamenom. Međutim, zaista bi svakom kamenu trebalo da damo poseban, osoben naziv, kao što postupamo s ljudima. To što ne imenujemo kamenje proizlazi iz toga što bi bilo nemoguće izmisliti tako mnogo reči, ne zbog toga što bi to bilo naopako...”

„Odgovorite mi samo na ovo”, upade mu u reč Fernando, ,,i vaš stav biće sasvim jasan. Da li, za vas, ‘kamenitost’ postoji kao što postoje veličina i težina? Hoću da kažem, baš kao što kažete ‘ovaj kamen je krupniji’ - odlikuje se, takoreći, veličinom - da li biste isto tako rekli da je ‘ovaj kamen kamenitiji od onog drugog’ ili, drugačije rečeno, ‘ovaj kamen u sebi ima više kamenitosti od onog drugog?’”

,,Svakako”, uzvrati učitelj istog časa. „Potpuno sam spreman da kažem da je ‘ovaj kamen kamenitiji od onog drugog.’ Spreman sam da to kažem ako je krupniji ili teži od drugog, budući da je neophodno da kamen ima veličinu i težinu da bi bio kamen, a naročito ako drugog nadmašuje u svim atributima (kako ih nazivate) koje kamen mora da ima da bi bio kamen.”

,,A kako nazivate kamen koji vidite u snu?” upita Fernando, cereći se.

„Nazivam ga snom”, odgovori moj učitelj Kaeiro. „Nazivam ga snom o kamenu.“

Knjige - Preporuka02.07.2019. - 16:13 Email Pošalji prijatelju Print Verzija za štampu Komentara (0) Heteronimi: Alvaru de Kampuš (2)
Fernando Pesoa
Photo: https://ncultura.pt/
Učitelj i njegovi učenici
Pisao: Fernando Pesoa
„Koliko je života sadržano u jednom životu? S Pesoom, jedna od velikih briga književnosti našeg vremena, Ja, izlazi na pozornicu. Ja je pogled unutra, subjekt postaje sopstveni objekt, uzimajući sebe kao svoje drugo" - Antonio Tabuki. Fernando Pesoa, rođen u Lisabonu 1888, najpre dugo egzistira kao činovnik u nekoj mračnoj kancelariji. A onda, 8. marta 1914, taj najpre idealistički pesnik, jedan od najvećih u XX veku, primećuje kako u njemu iskrsava izvesni dvojnik po imenu Alberto Kaeiro, „paganski“ učitelj, koga prate dvojica učenika: Rikardo Reiš, epikurejski stoik, i Alvaru de Kampuš, koji sebe naziva „senzacionistom“. Potom je tu, poput prozirnog lista hartije za kopiranje ispred pesnikovog lica, izvesni Bernardo Suareš, koji vodi dnevnik svog „nemira“ u sumornoj prozi, dok istovremeno Pesoa istražuje svakojake puteve, od erotizma do ezoterizma. Svaki od njih je Fernando Pesoa (koji prestaje da bude mladi idealista). On je još sedamdesetak drugih, pri čemu je čak i Pesoa samo jedan od njih. On piše, a uz njega pišu svi njegovi heteronimi, i rukopise trpa u kofer, i tako sve do smrti, 1935. godine. U koferu je, godinama kasnije, otkrivena silna gomila odlomaka njegovog višestrukog, zagonetnog i nezavršenog dela. U ovoj knjizi je deo tih fragmenata (od manifesta, eseja, zapisa, do pisama), poglavito onih koji se tiču umnožavanja stvaralačkog Ja. Službeni glasnik objavio je knjigu proznih tekstova i eseja Fernanda Pesoe “Heteronimi” koju je priredila i prevela Nada Uzelac. Prenosimo nekoliko tekstova iz Pesoinih “Heteronima”
Ovde su na delu najvažniji Pesoini heteronimi. „Stvaranje Kaeira i njegovih učenika Reiša i Kampuša na prvi pogled izgledaju kao neka istančana šala imaginacije. Ali, nije tako. To je veliki čin intelektualne magije, magnum opus bezlične kreativne moći.” To će napisati Pesoa januara 1930, u vreme kad je pesnik izgleda izgubio svu svoju nedoličnu smernost, naime, kad je postao svestan dalekosežnosti svog poduhvata.

Crtice u spomen na mog učitelja Kaeira

Alvaru de Kampuš

Svog učitelja Kaeira upoznao sam u izuzetnim okolnostima, kakve su bile i sve njegove životne okolnosti, naročito one koje su same po sebi značajne, ali se ističu po vanrednim posledicama.



Photo: wikimedia.org
Pošto sam u Škotskoj dovršio gotovo tri četvrtine obuke za pomorskog inženjera, otplovio sam na Istok. Po povratku, iskrcao sam se u Marselju i, ne mogavši da podnesem pomisao na još plovidbe morem, odade se kopnom prebacio u Lisabon. Jednog dana neki moj rođak poveo me je na izlet do Ribatežua, gde je poznavao jednog od Kaeirovih rođaka, s kojim je imao da obavi neke poslove. Upravo u kući tog rođaka upoznao sam svog budućeg učitelja. To je sve što o tome ima da se kaže; neveliko kao i seme svakog začeća.

I dalje mogu da vidim, razgovetnošću duše koju nisu zaklonile suze sećanja, zbog toga što ta vizura nije spoljašnja... Vidim ga ispred sebe kao što sam ga video prvi put i kao što ću ga, verovatno, uvek videti: pre svega, te plave oči deteta koje ne poznaje strah, potom tad već donekle istaknute jagodične kosti, njegovo bledo lice, i njegova neobična grčka pojava, spokojstvo koje navire iznutra, ne nešto u njegovom spoljašnjem izgledu ili crtama lica. Njegova gotovo bujna kosa bila je plava, ali na nejasnom svetlu izgledala je donekle smeđa. Bio je srednje visine, ali spuštenih, povijenih ramena. Lice mu je bilo bledo, osmeh iskren sam po sebi, kao i njegov glas, čiji ton nije nastojao da iskaže ništa osim izgovorenih reči - glas ni jak ni blag, samo razgovetan, bez nečeg izveštačenog, oklevanja ili zastoja. Te plave oči nisu uspevale da prestanu da zure. Ako u našem opažanju ima bilo čega neobičnog, onda je to njegovo čelo - ne visoko, ali upadljivo bledo. Ponavljam: bledunjavost njegovog čela, čak veća i od bledila njegovog lica, bilo je ono što ga je činilo veličanstvenim. Ruke su mu bile donekle vitke, ali ne previše, a imao je i bele dlanove. Izraz njegovih usana, što je bilo poslednje što bi čovek primetio, kod ovog čoveka takoreći nisu ni postojale, a sastojale su se od neke vrste osmeha kakvog u poeziji pripisujemo nesvakidašnje lepim neživim stvarima, uglavnom zbog toga što nas navode na uživanje - cveću, prostranstvu polja, vodi na zalasku sunca. Osmeh namenjen životu, ne razgovoru s nama.

Moj učitelj, moj učitelj, koji je umro tako mlad! Ponovo ga zatičem u ovoj običnoj senci u koju sam se pretvorio, u spomen na moje mrtvo Ja koje je opstalo...

Bio je to naš prvi razgovor... A na moje ne već znam šta, rekao je ovako: „Ovde se nalazi neki čovek po imenu Rikardo Reiš kojeg bi, uveren sam, voleo da upoznaš. On se tako razlikuje od tebe.” A onda je dodao: „Sve se razlikuje od nas, i upravo zbog toga i postoji!“


Ova rečenica, izgovorena kao da je nekakav ovozemaljski aksiom, zavela me je snagom zemljotresa - što se događa uvek kad je neko nedozreo - i to se osetilo u samim temeljima moje duše. Međutim, suprotno od onog što se događa kod telesnog zavođenja, dejstvo na mene bilo je takvo da sam istog trenutka, svim čulima, osetio upliv nevinosti koji nikad nisam imao.

Moj učitelj Kaeiro nije bio paganin: on je paganizam. Rikardo Reiš je paganin, Antonio Mora je paganin, a i ja sam paganin; i Fernando Pesoa bio bi paganin samo da nije klupka kojim se iznutra obmotao. Ali, Rikardo Reiš je paganin po svojoj prirodi, Antonio Mora je paganin po svom intelektu, a ja sam paganin iz čistog revolta, to jest po sopstvenoj ćudi. Za Kaeirov paganizam nije bilo objašnjenja; radilo se o vezivnom tkivu.

Ovo ću razjasniti na popustljiv način koji kaže da su neodržive stvari određene: navešću primer. Ako se uporedimo s Grcima, jedna od najupadljivijih razlika koju vidimo jeste njihovo opiranje ideji beskonačnog, o čemu nisu imali stvarnu predstavu. Dakle, moj učitelj Kaeiro imao je istovetno odsustvo predstave. Sad ću ponovo izložiti, uz, usuđujem se da kažem, veliku tačnost, zaprepašćujući razgovor u kojem mi je ovo otkrio.



Photo: http://www.theoperatingsystem.org
Razrađujući neke detalje u vezi s pesmom iz Čuvara ovce, rekao mi je kako ga je ovaj ili onaj jednom nazvao „materijalističkim pesnikom”. Premda ne mislim da je epitet ispravan, budući da ne postoji pravi epitet kojim bi se odredio moj učitelj Kaeiro, uzvratio sam mu da epitet nije bio potpuno besmislen. I pojasnio sam mu osnovna načela klasičnog materijalizma. Kaeiro me je napregnuto slušao, a onda odvalio:

„Ali, to je krajnje glupo. To je materijal za sveštenike, ali one bez religije, i stoga bez ikakvog opravdanja.”

Bio sam zaprepašćen i ukazao na mnoge sličnosti između materijalizma i njegovog učenja, premda ne i njegove poezije. Kaeiro se usprotivio.

„Ali, ono što nazivaš poezijom, to je sve. I ne samo poezija: to je vizura. Ti materijalisti su slepi. Kažeš da je prostor beskonačan. Gde si to ikad zapazio kod prostora?”

A ja ću zbunjeno: „Ali, zar ne možeš da shvatiš da je prostor beskonačan? Zar ne možeš da zamisliš prostor kao nešto beskonačno?”

,,Ja ništa ne shvatam kao beskonačno. Kako nešto mogu da shvatim kao beskonačno?”

„Samo pretpostavi da postoji prostor”, rekao sam mu ja. „Iza tog prostora postoji još prostora, a potom još prostora, i dalje još, i još i još... Nema kraja...”

,,Zbog čega?” upitao je moj učitelj Kaeiro.



Photo: https://phulme.files.wordpress.com
Zateturao sam se od potresa u glavi. „Onda pretpostavimo da ima kraj!” dreknuo sam. ,,A šta je iza?”

„Ako ima kraj”, uzvratio mi je on, „onda iza nema ničeg.”

Ova vrsta dokazivanja, u isti mah i detinjasta i krhka, i stoga bez mogućnosti da se na nju odgovori, zbunjivala me je nekoliko trenutaka, sve dok na kraju nisam rekao: „Ali, da li to shvataš?”

„Shvatam šta? Da nešto ima granice? Pravo čudo! Ono što nema granice i ne postoji. Postojati znači nešto drugo, to jest da je svaka stvar ograničena. Kakva je teškoća zamisliti da stvar predstavlja stvar i da nije uvek neka druga stvar iza nje?”

U tom trenutku doživeo sam telesnu senzaciju da se ne raspravljam s drugim čovekom nego s drugim univerzumom. Izveo sam poslednji pokušaj, s mukom skovanom tvrdnjom za koju sam se uverio da je dopuštena.

,,U redu, Kaeiro, da razmotrimo brojeve... Gde se brojevi završavaju? Uzmimo bilo koji broj - 34, na primer. Posle 34 dolaze 35, 36, 37, 38 itd., i tako se nastavljaju zanavek. Bez obzira na to koliko je broj veliki, uvek postoji jedan veći..!‘

„Ali, to su samo brojevi”, prigovorio je moj učitelj Kaciro. A onda je dodao, gledajući me s krajnjom detinjastošću u očima: „Šta 34 predstavlja u Stvarnosti?”

Jednog dana, Kaeiro mi je rekao nešto potpuno zaprepašćujuće. Govorili smo ili, bolje reći, ja sam govorio o besmrtnosti duše. Osećao sam da nam je ova predstava, makar i netačna, bila neophodna kako bismo bili kadri da postojanje podnesemo na intelektualnom nivou, da budemo kadri da na to, s većom ili manjom svešću, gledamo kao na nešto veće od gomile kamenica.

,,Ne razumem šta znači to da je nešto neophodno”, kazao je Kaeiro.

Uzvratio sam mu zaobišavši odgovor: „Samo mi reci ovo. Šta si ti sebi ?”

„Šta sam ja sebi?” ponovio je Kaeiro. ,,Ja sam jedno od sopstvenih osećanja!

Nikad neću zaboraviti preneraženost koju je ta fraza izazvala u mojoj duši. To je sobom nosilo mnogo značenja, od kojih su neka suprotna onome što je Kaeiro smerao. Ali, konačno, to je bilo spontano - zrak sunčeve svetlosti koji je zabacio svetlost bez ikakve namere.


Jedan od najzanimljivijih razgovora s mojim učiteljem Kaeirom bio je razgovor u Lisabonu, kojem su prisustvovali svi iz grupe, a završili smo ga raspravom o pojmu Stvarnosti.

Ako se dobro sećam, do ove teme stigli smo zbog primedbe Fernanda Pesoe u vezi s nečim što je izrečeno. Pesoina primedba bila je ovakva: „Pojam Bića ne odnosi se na delove ili stepene; stvar ili postoji ili ne postoji.”

„Nisam siguran da je to tako jednostavno”, usprotivio sam se ja. „Takav pojam bića zahteva da se prouči. Izgleda mi kao metafizička predrasuda, makar u izvesnoj meri.”

„Ali, pojam Bića nije podložan proučavanju”, uzvratio je Fernando Pesoa, „upravo zbog njegove nedeljivosti!'

„Pojam možda nije podložan”, rekao sam, ,,ali, svojstva tog pojma jesu.“

Fernando je odgovorio: „Ali, kakvo je to svojstvo’ pojma ako je nezavisno od pojma? Pojam - to jest apstraktna ideja - nikad nije ‘veći’ ili ‘manji’ od onoga što jeste, i stoga ne može da se kaže da poseduje svojstvo, koje se uvek svodi na pitanje većeg ili manjeg. Možda može da postoji svojstvo u načinu na koji se pojam primenjuje, ali to svojstvo odnosi se samo na korišćenje ili primenu, ne na sam pojam!“

Moj učitelj Kaeiro, koji je izbečenih očiju slušao ovu esoternu raspravu, umešao se baš u tom trenutku, rekavši: „Tamo gde može da bude i manje i više, tamo nema ničeg.”

,,A zašto?” upitao je Fernando.

„Zbog toga što manje ili više može da bude kod svega što je stvarno, a ništa osim onog stvarnog ne može da postoji.”



Photo: https://veja.abril.com.br
„Navedi nam primer, Kaeiro”, kazao sam ja.

,,Kiša”, uzvratio je moj učitelj. „Kiša je nešto stvarno. I, stoga, može da pada više ili manje kiše. Ako biste rekli:

‘Ne može biti manje ili više od ove kiše’, ja bih vam uzvratio: ‘Onda ta kiša ne postoji.’ Osim, razume se, ako ne mislite na kišu u tom posebnom slučaju; ta kiša zaista je ono što jeste i kad bi je bilo više ili manje, ne bi bila ono što jeste. Ali, hteo sam da kažem nešto drugo…“

,,I ovako shvatam šta si hteo da kažeš”, upao sam mu u reč, ali pre nego što sam uspeo da kažem, sad se više ne sećam šta, Fernando Pesoa se okrenuo Kaeiru. „Recite mi ovo”, rekao je on, uperivši svoju cigaretu: „Šta mislite o snovima? Jesu li oni stvarni ili nisu?”

„Snove shvatam isto kao što shvatam senke”, neočekivano je odgovorio Kaeiro, božanstveno brzo kao što je imao običaj. „Senka je stvarna, ali je manje stvarna od kamena. San je stvaran - u suprotnom ne bi bio san - ali je manje stvaran od neke stvari. Biti stvaran znači biti ovakav!“

Fernando Pesoa imao je preimućstvo da živi više u idejama nego u samom sebi. On je zaboravio ne samo na ono šta je pretresao nego čak i na to da li je ono što je čuo tačno ili netačno; bio je oduševljen metafizičkim mogućnostima ove nove teorije, bez obzira na to da li je bila tačna ili netačna. Eto kakve su te estete.

,,To je veličanstvena ideja!” kazao je. „Potpuno originalna! Nikad mi tako nešto nije palo na pamet!‘ (A šta s tim „nikad mi tako nešto nije palo na pamet?” Kao da je bilo nemoguće da takva ideja padne na pamet nekom drugom, pre nego što padne na pamet Fernandu!) ,,Nikad mi nije palo na pamet da neko o stvarnosti može da razmišlja kao o nečem što se odnosi na stepene. To je istovetno razmišljanju da je Biće, kao numerička ideja, a ne isključivo apstraktna...”

,,To me donekle zbunjuje”, ustručavao se Kaeiro, ,,ali, da, mislim da je to tačno. Mislio sam na sledeće: biti stvaran znači da postoje i druge stvari koje su stvarne, jer nije moguće biti stvaran u potpunoj samoći; i, budući da stvaran znači biti nešto što nije nijedna od svih drugih stvari, to jest razlikovati se od njih; i budući da je stvarnost nešto poput veličine ili težine - inače stvarnosti ne bi ni bilo - i budući da su sve stvari različite, sledi da stvari nikad nisu jednako stvarne, kao što ni stvari nikad nisu jednake po veličini ili težini. Uvek će postojati neka razlika, ma koliko mala. To znači biti stvaran.”


,,To je još neobičnije!” uzviknuo je Fernando Pesoa. „Dakle, vi očigledno smatrate da je stvarnost atribut stvari, budući da je poredite s veličinom i težinom. Ali, kažite mi ovo: Koja stvar je atribut stvarnosti? Šta stoji iza stvarnosti ?”

„Iza stvarnosti?” ponovio je moj učitelj Kaeiro. ,,Nema ničeg iza stvarnosti. Kao što nema ničeg iza veličine, i ničeg iza težine.”

„Ali, ako je stvar lišena stvarnosti, onda ne može da postoji, dok stvar koja se ne odlikuje veličinom ili težinom može da postoji...”

,,Ne ako je stvar koja se po prirodi odlikuje veličinom i težinom. Kamen ne može da postoji bez veličine; kamen ne može da postoji bez težine. Ali, kamen nije veličina, i kamen nije težina. I kamen ne može da postoji izvan stvarnosti, ali kamen nije stvarnost”

„U redu, u redu”, nestrpljivo je kazao Fernando, hvatajući se za nepouzdane predstave dok je osećao da mu izmiče tlo pod nogama. „Ali, kad kažete da ‘kamen ima stvarnost’, onda pravite razliku između kamena i stvarnosti.“

„Prirodno. Kamen nije stvarnost; on je ima. Kamen nije samo karnen.”

,,A šta to znači?”

„Ne znam. To vam je kao što sam kazao. Kamen je kamen i mora da ima stvarnost da bi bio kamen. Kamen je kamen i mora da ima težinu da bi bio kamen. Čovek nije lice, ali mora da ima lice da bi bio čovek. Ne znam koji je razlog ovome, i ne znam da li razlog za ovo, ili bilo šta drugo, postoji...”



Photo: https://produto.mercadolivre.com
„Znate šta, Kaeiro”, reče Fernando zamišljeno, ,,vi formulišete filosofiju koja se malčice protivi onome što mislite i osećate. Vi uspostavljate neku vrstu ličnog kantijanizma, pretvarate kamen u noumenon, kamen po sebi. Dozvolite mi da objasnim…“ I onda je prešao na objašnjavanje Kantove teze i na to kako se ono što je Kaeiro kazao, manje-više, podudara s njom. Potom je ukazao na razlike, to jest na ono što je smatrao razlikama: „Za Kanta su ovi atributi - težina, veličina (ne stvarnost) - pojmovi koje kamenu kao takvom pripisuju naša čula ili, bolje rečeno, činjenice koje opažamo. Izgleda da hoćete da kažete da su ovi pojmovi stvari u istoj onoj meri u kojima je to kamen sam po sebi, a to je upravo ono što vašu teoriju čini teško razumljivom, dok je Kantova teorija - bez obzira na to da li je tačna ili netačna - savršeno razumljiva.”

Moj učitelj Kaeiro slušao je sa ushićenjem. Trepnuo je jednom ili dvaput, kao da hoće da se otrese ideja kao što se neko otresa sna. I, pošto je malčice promislio, rekao je ovako:

„Nemam teorije. Nemam filosofiju. Vidim, ali ne znam ništa. Kamen nazivam kamenom kako bih ga razlikovao od cveta ili od drveta - drugim rečima, svega što nije kamen. Međutim, svaki kamen se razlikuje od svakog drugog kamena - ne zbog toga što nije kamen, nego zbog toga što se odlikuje različitom veličinom, različitom težinom, različitim oblikom i različitom bojom. A takođe zbog toga što predstavlja drugačiju stvar. Kamenom nazivam jedan i drugi kamen, budući da se oba odlikuju onim svojstvima koja nas navode na to da kamen nazivamo kamenom. Međutim, zaista bi svakom kamenu trebalo da damo poseban, osoben naziv, kao što postupamo s ljudima. To što ne imenujemo kamenje proizlazi iz toga što bi bilo nemoguće izmisliti tako mnogo reči, ne zbog toga što bi to bilo naopako...”

„Odgovorite mi samo na ovo”, upade mu u reč Fernando, ,,i vaš stav biće sasvim jasan. Da li, za vas, ‘kamenitost’ postoji kao što postoje veličina i težina? Hoću da kažem, baš kao što kažete ‘ovaj kamen je krupniji’ - odlikuje se, takoreći, veličinom - da li biste isto tako rekli da je ‘ovaj kamen kamenitiji od onog drugog’ ili, drugačije rečeno, ‘ovaj kamen u sebi ima više kamenitosti od onog drugog?’”

,,Svakako”, uzvrati učitelj istog časa. „Potpuno sam spreman da kažem da je ‘ovaj kamen kamenitiji od onog drugog.’ Spreman sam da to kažem ako je krupniji ili teži od drugog, budući da je neophodno da kamen ima veličinu i težinu da bi bio kamen, a naročito ako drugog nadmašuje u svim atributima (kako ih nazivate) koje kamen mora da ima da bi bio kamen.”

,,A kako nazivate kamen koji vidite u snu?” upita Fernando, cereći se.

„Nazivam ga snom”, odgovori moj učitelj Kaeiro. „Nazivam ga snom o kamenu.“


,,Shvatam”, reče Pesoa, klimajući glavom. „Filosofski rečeno, vi ne razlikujete tvar od njenih atributa. Kamen, u vašoj vizuri, predstavlja stvar sastavljenu od izvesnog broja atributa - neophodnih za obrazovanje onog što nazivamo kamenom - i izvesne količine svakog od atributa, što kamenu obezbeđuje određenu veličinu, tvrdoću, težinu i boju, na osnovu kojih se razlikuje od drugog kamena, premda se oba računaju u kamenje, zbog toga što poseduju istovetne atribute, makar i u različitim količinama. Pa, to je isto što i poricanje stvarnog postojanja kamena. Kamen postaje običan skup stvarnih...”

,,Ne, stvaran skup! To je skup stvarne težine, stvarne veličine, stvarne boje itd. Eto zašto kamen, osim što poseduje težinu, poseduje i stvarnost kao skup onoga što nazivamo atributima, od kojih su svi stvarni. Budući da svaki atribut poseduje stvarnost, poseduje je i kamen!”

„Vratimo se na san”, reče Fernando. „Kamen koji vidite u snu nazivate snom ili, u najboljem slučaju, snom o kamenu. Zbog čega kažete o kamenu?’ Zbog čega koristite reč ‘kamen?’”

,,Iz istog razloga zbog čega vi, kad vidite moju sliku, kažete: ‘Evo Kaeiro’ a ne mislite da sam to ja glavom i bradom!” Svi smo prasnuli u smeh. „Shvatam i odustajem”, reče Fernando, smejući se zajedno sa svima nama. Les dieux sont ceux qui ne doutent jamais.13 Istinitost ove rečenice Viljea de Lil-Adana nikad mi nije bila jasnija.

Ovaj razgovor urezao mi se u dušu, i ovde ga donosim gotovo stenografski precizno, premda bez oslanjanja na stenografiju. Imam veoma dobro i živo pamćenje, što je karakteristika izvesnih vrsta ludila. A ovaj razgovor imao je jedan važan ishod. Bio je to, sam po sebi, nevažan razgovor, poput svakog drugog razgovora, i bilo bi lako pokazati, primenom stroge logike, da samo onaj ko zadrži sopstveni mir ne protivreči sebi. Kod Kaeira, koji uvek iznosi stimulativne tvrdnje i odgovore, filosofski nastrojen 14 um uvek bi bio kadar da prepozna sukobljene sisteme mišljenja. Međutim, premda se slažem s ovim, ne verujem da postoji bilo kakav sukob. Moj učitelj Kaeiro svakako je bio u pravu, čak i u onim stvarima kod kojih je grešio.

Ovaj razgovor, kao što sam rekao, imao je jedan važan ishod. On je Antonija Moru nadahnuo da sastavi jedno od najčudnijih poglavlja u svojoj Prolegomeni - poglavlje o predstavi Stvarnosti. Antonio Mora bio je jedini koji tokom celog razgovora uopšte nije progovorio. On je samo slušao o svim idejama o kojima se vodila rasprava, dok je sve to vreme zurio u sebe. Ideje mog učitelja Kaeira, tokom ovog razgovora izložene s onakvom intelektualnom nagonskom nesmotrenošću, pa otuda i neminovno netačnom, protivrečnom obliku, u Prolegomeni su bile pretočene u razumljiv, logičan sistem.

Ne bih da umanjujem neporecivu zaslugu Antonija More, ali trebalo bi da se kaže da, kao što je sama podloga njegovog filosofskog sistema (kao što on sam otkriva nesmotreno se ponoseći) nastala iz te jednostavne Kaeirove fraze: „Priroda se sastoji od delova bez celine”, isto tako je važan deo ovog sistema - čudovišna predstava Stvarnosti kao „dimenziji”, i iz njega izvedena predstava o „stepenima stvarnosti” - nastao iz ovog razgovora. Svakome po zasluzi, a mom učitelju Kaeiru do kraja.

Knjige - Preporuka02.07.2019. - 16:13 Email Pošalji prijatelju Print Verzija za štampu Komentara (0) Heteronimi: Alvaru de Kampuš (2)
Fernando Pesoa
Photo: https://ncultura.pt/
Učitelj i njegovi učenici
Pisao: Fernando Pesoa
„Koliko je života sadržano u jednom životu? S Pesoom, jedna od velikih briga književnosti našeg vremena, Ja, izlazi na pozornicu. Ja je pogled unutra, subjekt postaje sopstveni objekt, uzimajući sebe kao svoje drugo" - Antonio Tabuki. Fernando Pesoa, rođen u Lisabonu 1888, najpre dugo egzistira kao činovnik u nekoj mračnoj kancelariji. A onda, 8. marta 1914, taj najpre idealistički pesnik, jedan od najvećih u XX veku, primećuje kako u njemu iskrsava izvesni dvojnik po imenu Alberto Kaeiro, „paganski“ učitelj, koga prate dvojica učenika: Rikardo Reiš, epikurejski stoik, i Alvaru de Kampuš, koji sebe naziva „senzacionistom“. Potom je tu, poput prozirnog lista hartije za kopiranje ispred pesnikovog lica, izvesni Bernardo Suareš, koji vodi dnevnik svog „nemira“ u sumornoj prozi, dok istovremeno Pesoa istražuje svakojake puteve, od erotizma do ezoterizma. Svaki od njih je Fernando Pesoa (koji prestaje da bude mladi idealista). On je još sedamdesetak drugih, pri čemu je čak i Pesoa samo jedan od njih. On piše, a uz njega pišu svi njegovi heteronimi, i rukopise trpa u kofer, i tako sve do smrti, 1935. godine. U koferu je, godinama kasnije, otkrivena silna gomila odlomaka njegovog višestrukog, zagonetnog i nezavršenog dela. U ovoj knjizi je deo tih fragmenata (od manifesta, eseja, zapisa, do pisama), poglavito onih koji se tiču umnožavanja stvaralačkog Ja. Službeni glasnik objavio je knjigu proznih tekstova i eseja Fernanda Pesoe “Heteronimi” koju je priredila i prevela Nada Uzelac. Prenosimo nekoliko tekstova iz Pesoinih “Heteronima”
Ovde su na delu najvažniji Pesoini heteronimi. „Stvaranje Kaeira i njegovih učenika Reiša i Kampuša na prvi pogled izgledaju kao neka istančana šala imaginacije. Ali, nije tako. To je veliki čin intelektualne magije, magnum opus bezlične kreativne moći.” To će napisati Pesoa januara 1930, u vreme kad je pesnik izgleda izgubio svu svoju nedoličnu smernost, naime, kad je postao svestan dalekosežnosti svog poduhvata.

Crtice u spomen na mog učitelja Kaeira

Alvaru de Kampuš

Svog učitelja Kaeira upoznao sam u izuzetnim okolnostima, kakve su bile i sve njegove životne okolnosti, naročito one koje su same po sebi značajne, ali se ističu po vanrednim posledicama.



Photo: wikimedia.org
Pošto sam u Škotskoj dovršio gotovo tri četvrtine obuke za pomorskog inženjera, otplovio sam na Istok. Po povratku, iskrcao sam se u Marselju i, ne mogavši da podnesem pomisao na još plovidbe morem, odade se kopnom prebacio u Lisabon. Jednog dana neki moj rođak poveo me je na izlet do Ribatežua, gde je poznavao jednog od Kaeirovih rođaka, s kojim je imao da obavi neke poslove. Upravo u kući tog rođaka upoznao sam svog budućeg učitelja. To je sve što o tome ima da se kaže; neveliko kao i seme svakog začeća.

I dalje mogu da vidim, razgovetnošću duše koju nisu zaklonile suze sećanja, zbog toga što ta vizura nije spoljašnja... Vidim ga ispred sebe kao što sam ga video prvi put i kao što ću ga, verovatno, uvek videti: pre svega, te plave oči deteta koje ne poznaje strah, potom tad već donekle istaknute jagodične kosti, njegovo bledo lice, i njegova neobična grčka pojava, spokojstvo koje navire iznutra, ne nešto u njegovom spoljašnjem izgledu ili crtama lica. Njegova gotovo bujna kosa bila je plava, ali na nejasnom svetlu izgledala je donekle smeđa. Bio je srednje visine, ali spuštenih, povijenih ramena. Lice mu je bilo bledo, osmeh iskren sam po sebi, kao i njegov glas, čiji ton nije nastojao da iskaže ništa osim izgovorenih reči - glas ni jak ni blag, samo razgovetan, bez nečeg izveštačenog, oklevanja ili zastoja. Te plave oči nisu uspevale da prestanu da zure. Ako u našem opažanju ima bilo čega neobičnog, onda je to njegovo čelo - ne visoko, ali upadljivo bledo. Ponavljam: bledunjavost njegovog čela, čak veća i od bledila njegovog lica, bilo je ono što ga je činilo veličanstvenim. Ruke su mu bile donekle vitke, ali ne previše, a imao je i bele dlanove. Izraz njegovih usana, što je bilo poslednje što bi čovek primetio, kod ovog čoveka takoreći nisu ni postojale, a sastojale su se od neke vrste osmeha kakvog u poeziji pripisujemo nesvakidašnje lepim neživim stvarima, uglavnom zbog toga što nas navode na uživanje - cveću, prostranstvu polja, vodi na zalasku sunca. Osmeh namenjen životu, ne razgovoru s nama.

Moj učitelj, moj učitelj, koji je umro tako mlad! Ponovo ga zatičem u ovoj običnoj senci u koju sam se pretvorio, u spomen na moje mrtvo Ja koje je opstalo...

Bio je to naš prvi razgovor... A na moje ne već znam šta, rekao je ovako: „Ovde se nalazi neki čovek po imenu Rikardo Reiš kojeg bi, uveren sam, voleo da upoznaš. On se tako razlikuje od tebe.” A onda je dodao: „Sve se razlikuje od nas, i upravo zbog toga i postoji!“


Ova rečenica, izgovorena kao da je nekakav ovozemaljski aksiom, zavela me je snagom zemljotresa - što se događa uvek kad je neko nedozreo - i to se osetilo u samim temeljima moje duše. Međutim, suprotno od onog što se događa kod telesnog zavođenja, dejstvo na mene bilo je takvo da sam istog trenutka, svim čulima, osetio upliv nevinosti koji nikad nisam imao.

Moj učitelj Kaeiro nije bio paganin: on je paganizam. Rikardo Reiš je paganin, Antonio Mora je paganin, a i ja sam paganin; i Fernando Pesoa bio bi paganin samo da nije klupka kojim se iznutra obmotao. Ali, Rikardo Reiš je paganin po svojoj prirodi, Antonio Mora je paganin po svom intelektu, a ja sam paganin iz čistog revolta, to jest po sopstvenoj ćudi. Za Kaeirov paganizam nije bilo objašnjenja; radilo se o vezivnom tkivu.

Ovo ću razjasniti na popustljiv način koji kaže da su neodržive stvari određene: navešću primer. Ako se uporedimo s Grcima, jedna od najupadljivijih razlika koju vidimo jeste njihovo opiranje ideji beskonačnog, o čemu nisu imali stvarnu predstavu. Dakle, moj učitelj Kaeiro imao je istovetno odsustvo predstave. Sad ću ponovo izložiti, uz, usuđujem se da kažem, veliku tačnost, zaprepašćujući razgovor u kojem mi je ovo otkrio.



Photo: http://www.theoperatingsystem.org
Razrađujući neke detalje u vezi s pesmom iz Čuvara ovce, rekao mi je kako ga je ovaj ili onaj jednom nazvao „materijalističkim pesnikom”. Premda ne mislim da je epitet ispravan, budući da ne postoji pravi epitet kojim bi se odredio moj učitelj Kaeiro, uzvratio sam mu da epitet nije bio potpuno besmislen. I pojasnio sam mu osnovna načela klasičnog materijalizma. Kaeiro me je napregnuto slušao, a onda odvalio:

„Ali, to je krajnje glupo. To je materijal za sveštenike, ali one bez religije, i stoga bez ikakvog opravdanja.”

Bio sam zaprepašćen i ukazao na mnoge sličnosti između materijalizma i njegovog učenja, premda ne i njegove poezije. Kaeiro se usprotivio.

„Ali, ono što nazivaš poezijom, to je sve. I ne samo poezija: to je vizura. Ti materijalisti su slepi. Kažeš da je prostor beskonačan. Gde si to ikad zapazio kod prostora?”

A ja ću zbunjeno: „Ali, zar ne možeš da shvatiš da je prostor beskonačan? Zar ne možeš da zamisliš prostor kao nešto beskonačno?”

,,Ja ništa ne shvatam kao beskonačno. Kako nešto mogu da shvatim kao beskonačno?”

„Samo pretpostavi da postoji prostor”, rekao sam mu ja. „Iza tog prostora postoji još prostora, a potom još prostora, i dalje još, i još i još... Nema kraja...”

,,Zbog čega?” upitao je moj učitelj Kaeiro.



Photo: https://phulme.files.wordpress.com
Zateturao sam se od potresa u glavi. „Onda pretpostavimo da ima kraj!” dreknuo sam. ,,A šta je iza?”

„Ako ima kraj”, uzvratio mi je on, „onda iza nema ničeg.”

Ova vrsta dokazivanja, u isti mah i detinjasta i krhka, i stoga bez mogućnosti da se na nju odgovori, zbunjivala me je nekoliko trenutaka, sve dok na kraju nisam rekao: „Ali, da li to shvataš?”

„Shvatam šta? Da nešto ima granice? Pravo čudo! Ono što nema granice i ne postoji. Postojati znači nešto drugo, to jest da je svaka stvar ograničena. Kakva je teškoća zamisliti da stvar predstavlja stvar i da nije uvek neka druga stvar iza nje?”

U tom trenutku doživeo sam telesnu senzaciju da se ne raspravljam s drugim čovekom nego s drugim univerzumom. Izveo sam poslednji pokušaj, s mukom skovanom tvrdnjom za koju sam se uverio da je dopuštena.

,,U redu, Kaeiro, da razmotrimo brojeve... Gde se brojevi završavaju? Uzmimo bilo koji broj - 34, na primer. Posle 34 dolaze 35, 36, 37, 38 itd., i tako se nastavljaju zanavek. Bez obzira na to koliko je broj veliki, uvek postoji jedan veći..!‘

„Ali, to su samo brojevi”, prigovorio je moj učitelj Kaciro. A onda je dodao, gledajući me s krajnjom detinjastošću u očima: „Šta 34 predstavlja u Stvarnosti?”

Jednog dana, Kaeiro mi je rekao nešto potpuno zaprepašćujuće. Govorili smo ili, bolje reći, ja sam govorio o besmrtnosti duše. Osećao sam da nam je ova predstava, makar i netačna, bila neophodna kako bismo bili kadri da postojanje podnesemo na intelektualnom nivou, da budemo kadri da na to, s većom ili manjom svešću, gledamo kao na nešto veće od gomile kamenica.

,,Ne razumem šta znači to da je nešto neophodno”, kazao je Kaeiro.

Uzvratio sam mu zaobišavši odgovor: „Samo mi reci ovo. Šta si ti sebi ?”

„Šta sam ja sebi?” ponovio je Kaeiro. ,,Ja sam jedno od sopstvenih osećanja!

Nikad neću zaboraviti preneraženost koju je ta fraza izazvala u mojoj duši. To je sobom nosilo mnogo značenja, od kojih su neka suprotna onome što je Kaeiro smerao. Ali, konačno, to je bilo spontano - zrak sunčeve svetlosti koji je zabacio svetlost bez ikakve namere.


Jedan od najzanimljivijih razgovora s mojim učiteljem Kaeirom bio je razgovor u Lisabonu, kojem su prisustvovali svi iz grupe, a završili smo ga raspravom o pojmu Stvarnosti.

Ako se dobro sećam, do ove teme stigli smo zbog primedbe Fernanda Pesoe u vezi s nečim što je izrečeno. Pesoina primedba bila je ovakva: „Pojam Bića ne odnosi se na delove ili stepene; stvar ili postoji ili ne postoji.”

„Nisam siguran da je to tako jednostavno”, usprotivio sam se ja. „Takav pojam bića zahteva da se prouči. Izgleda mi kao metafizička predrasuda, makar u izvesnoj meri.”

„Ali, pojam Bića nije podložan proučavanju”, uzvratio je Fernando Pesoa, „upravo zbog njegove nedeljivosti!'

„Pojam možda nije podložan”, rekao sam, ,,ali, svojstva tog pojma jesu.“

Fernando je odgovorio: „Ali, kakvo je to svojstvo’ pojma ako je nezavisno od pojma? Pojam - to jest apstraktna ideja - nikad nije ‘veći’ ili ‘manji’ od onoga što jeste, i stoga ne može da se kaže da poseduje svojstvo, koje se uvek svodi na pitanje većeg ili manjeg. Možda može da postoji svojstvo u načinu na koji se pojam primenjuje, ali to svojstvo odnosi se samo na korišćenje ili primenu, ne na sam pojam!“

Moj učitelj Kaeiro, koji je izbečenih očiju slušao ovu esoternu raspravu, umešao se baš u tom trenutku, rekavši: „Tamo gde može da bude i manje i više, tamo nema ničeg.”

,,A zašto?” upitao je Fernando.

„Zbog toga što manje ili više može da bude kod svega što je stvarno, a ništa osim onog stvarnog ne može da postoji.”



Photo: https://veja.abril.com.br
„Navedi nam primer, Kaeiro”, kazao sam ja.

,,Kiša”, uzvratio je moj učitelj. „Kiša je nešto stvarno. I, stoga, može da pada više ili manje kiše. Ako biste rekli:

‘Ne može biti manje ili više od ove kiše’, ja bih vam uzvratio: ‘Onda ta kiša ne postoji.’ Osim, razume se, ako ne mislite na kišu u tom posebnom slučaju; ta kiša zaista je ono što jeste i kad bi je bilo više ili manje, ne bi bila ono što jeste. Ali, hteo sam da kažem nešto drugo…“

,,I ovako shvatam šta si hteo da kažeš”, upao sam mu u reč, ali pre nego što sam uspeo da kažem, sad se više ne sećam šta, Fernando Pesoa se okrenuo Kaeiru. „Recite mi ovo”, rekao je on, uperivši svoju cigaretu: „Šta mislite o snovima? Jesu li oni stvarni ili nisu?”

„Snove shvatam isto kao što shvatam senke”, neočekivano je odgovorio Kaeiro, božanstveno brzo kao što je imao običaj. „Senka je stvarna, ali je manje stvarna od kamena. San je stvaran - u suprotnom ne bi bio san - ali je manje stvaran od neke stvari. Biti stvaran znači biti ovakav!“

Fernando Pesoa imao je preimućstvo da živi više u idejama nego u samom sebi. On je zaboravio ne samo na ono šta je pretresao nego čak i na to da li je ono što je čuo tačno ili netačno; bio je oduševljen metafizičkim mogućnostima ove nove teorije, bez obzira na to da li je bila tačna ili netačna. Eto kakve su te estete.

,,To je veličanstvena ideja!” kazao je. „Potpuno originalna! Nikad mi tako nešto nije palo na pamet!‘ (A šta s tim „nikad mi tako nešto nije palo na pamet?” Kao da je bilo nemoguće da takva ideja padne na pamet nekom drugom, pre nego što padne na pamet Fernandu!) ,,Nikad mi nije palo na pamet da neko o stvarnosti može da razmišlja kao o nečem što se odnosi na stepene. To je istovetno razmišljanju da je Biće, kao numerička ideja, a ne isključivo apstraktna...”

,,To me donekle zbunjuje”, ustručavao se Kaeiro, ,,ali, da, mislim da je to tačno. Mislio sam na sledeće: biti stvaran znači da postoje i druge stvari koje su stvarne, jer nije moguće biti stvaran u potpunoj samoći; i, budući da stvaran znači biti nešto što nije nijedna od svih drugih stvari, to jest razlikovati se od njih; i budući da je stvarnost nešto poput veličine ili težine - inače stvarnosti ne bi ni bilo - i budući da su sve stvari različite, sledi da stvari nikad nisu jednako stvarne, kao što ni stvari nikad nisu jednake po veličini ili težini. Uvek će postojati neka razlika, ma koliko mala. To znači biti stvaran.”


,,To je još neobičnije!” uzviknuo je Fernando Pesoa. „Dakle, vi očigledno smatrate da je stvarnost atribut stvari, budući da je poredite s veličinom i težinom. Ali, kažite mi ovo: Koja stvar je atribut stvarnosti? Šta stoji iza stvarnosti ?”

„Iza stvarnosti?” ponovio je moj učitelj Kaeiro. ,,Nema ničeg iza stvarnosti. Kao što nema ničeg iza veličine, i ničeg iza težine.”

„Ali, ako je stvar lišena stvarnosti, onda ne može da postoji, dok stvar koja se ne odlikuje veličinom ili težinom može da postoji...”

,,Ne ako je stvar koja se po prirodi odlikuje veličinom i težinom. Kamen ne može da postoji bez veličine; kamen ne može da postoji bez težine. Ali, kamen nije veličina, i kamen nije težina. I kamen ne može da postoji izvan stvarnosti, ali kamen nije stvarnost”

„U redu, u redu”, nestrpljivo je kazao Fernando, hvatajući se za nepouzdane predstave dok je osećao da mu izmiče tlo pod nogama. „Ali, kad kažete da ‘kamen ima stvarnost’, onda pravite razliku između kamena i stvarnosti.“

„Prirodno. Kamen nije stvarnost; on je ima. Kamen nije samo karnen.”

,,A šta to znači?”

„Ne znam. To vam je kao što sam kazao. Kamen je kamen i mora da ima stvarnost da bi bio kamen. Kamen je kamen i mora da ima težinu da bi bio kamen. Čovek nije lice, ali mora da ima lice da bi bio čovek. Ne znam koji je razlog ovome, i ne znam da li razlog za ovo, ili bilo šta drugo, postoji...”



Photo: https://produto.mercadolivre.com
„Znate šta, Kaeiro”, reče Fernando zamišljeno, ,,vi formulišete filosofiju koja se malčice protivi onome što mislite i osećate. Vi uspostavljate neku vrstu ličnog kantijanizma, pretvarate kamen u noumenon, kamen po sebi. Dozvolite mi da objasnim…“ I onda je prešao na objašnjavanje Kantove teze i na to kako se ono što je Kaeiro kazao, manje-više, podudara s njom. Potom je ukazao na razlike, to jest na ono što je smatrao razlikama: „Za Kanta su ovi atributi - težina, veličina (ne stvarnost) - pojmovi koje kamenu kao takvom pripisuju naša čula ili, bolje rečeno, činjenice koje opažamo. Izgleda da hoćete da kažete da su ovi pojmovi stvari u istoj onoj meri u kojima je to kamen sam po sebi, a to je upravo ono što vašu teoriju čini teško razumljivom, dok je Kantova teorija - bez obzira na to da li je tačna ili netačna - savršeno razumljiva.”

Moj učitelj Kaeiro slušao je sa ushićenjem. Trepnuo je jednom ili dvaput, kao da hoće da se otrese ideja kao što se neko otresa sna. I, pošto je malčice promislio, rekao je ovako:

„Nemam teorije. Nemam filosofiju. Vidim, ali ne znam ništa. Kamen nazivam kamenom kako bih ga razlikovao od cveta ili od drveta - drugim rečima, svega što nije kamen. Međutim, svaki kamen se razlikuje od svakog drugog kamena - ne zbog toga što nije kamen, nego zbog toga što se odlikuje različitom veličinom, različitom težinom, različitim oblikom i različitom bojom. A takođe zbog toga što predstavlja drugačiju stvar. Kamenom nazivam jedan i drugi kamen, budući da se oba odlikuju onim svojstvima koja nas navode na to da kamen nazivamo kamenom. Međutim, zaista bi svakom kamenu trebalo da damo poseban, osoben naziv, kao što postupamo s ljudima. To što ne imenujemo kamenje proizlazi iz toga što bi bilo nemoguće izmisliti tako mnogo reči, ne zbog toga što bi to bilo naopako...”

„Odgovorite mi samo na ovo”, upade mu u reč Fernando, ,,i vaš stav biće sasvim jasan. Da li, za vas, ‘kamenitost’ postoji kao što postoje veličina i težina? Hoću da kažem, baš kao što kažete ‘ovaj kamen je krupniji’ - odlikuje se, takoreći, veličinom - da li biste isto tako rekli da je ‘ovaj kamen kamenitiji od onog drugog’ ili, drugačije rečeno, ‘ovaj kamen u sebi ima više kamenitosti od onog drugog?’”

,,Svakako”, uzvrati učitelj istog časa. „Potpuno sam spreman da kažem da je ‘ovaj kamen kamenitiji od onog drugog.’ Spreman sam da to kažem ako je krupniji ili teži od drugog, budući da je neophodno da kamen ima veličinu i težinu da bi bio kamen, a naročito ako drugog nadmašuje u svim atributima (kako ih nazivate) koje kamen mora da ima da bi bio kamen.”

,,A kako nazivate kamen koji vidite u snu?” upita Fernando, cereći se.

„Nazivam ga snom”, odgovori moj učitelj Kaeiro. „Nazivam ga snom o kamenu.“


,,Shvatam”, reče Pesoa, klimajući glavom. „Filosofski rečeno, vi ne razlikujete tvar od njenih atributa. Kamen, u vašoj vizuri, predstavlja stvar sastavljenu od izvesnog broja atributa - neophodnih za obrazovanje onog što nazivamo kamenom - i izvesne količine svakog od atributa, što kamenu obezbeđuje određenu veličinu, tvrdoću, težinu i boju, na osnovu kojih se razlikuje od drugog kamena, premda se oba računaju u kamenje, zbog toga što poseduju istovetne atribute, makar i u različitim količinama. Pa, to je isto što i poricanje stvarnog postojanja kamena. Kamen postaje običan skup stvarnih...”

,,Ne, stvaran skup! To je skup stvarne težine, stvarne veličine, stvarne boje itd. Eto zašto kamen, osim što poseduje težinu, poseduje i stvarnost kao skup onoga što nazivamo atributima, od kojih su svi stvarni. Budući da svaki atribut poseduje stvarnost, poseduje je i kamen!”

„Vratimo se na san”, reče Fernando. „Kamen koji vidite u snu nazivate snom ili, u najboljem slučaju, snom o kamenu. Zbog čega kažete o kamenu?’ Zbog čega koristite reč ‘kamen?’”

,,Iz istog razloga zbog čega vi, kad vidite moju sliku, kažete: ‘Evo Kaeiro’ a ne mislite da sam to ja glavom i bradom!” Svi smo prasnuli u smeh. „Shvatam i odustajem”, reče Fernando, smejući se zajedno sa svima nama. Les dieux sont ceux qui ne doutent jamais.13 Istinitost ove rečenice Viljea de Lil-Adana nikad mi nije bila jasnija.



Photo: https://www.vortexmag.net
Ovaj razgovor urezao mi se u dušu, i ovde ga donosim gotovo stenografski precizno, premda bez oslanjanja na stenografiju. Imam veoma dobro i živo pamćenje, što je karakteristika izvesnih vrsta ludila. A ovaj razgovor imao je jedan važan ishod. Bio je to, sam po sebi, nevažan razgovor, poput svakog drugog razgovora, i bilo bi lako pokazati, primenom stroge logike, da samo onaj ko zadrži sopstveni mir ne protivreči sebi. Kod Kaeira, koji uvek iznosi stimulativne tvrdnje i odgovore, filosofski nastrojen 14 um uvek bi bio kadar da prepozna sukobljene sisteme mišljenja. Međutim, premda se slažem s ovim, ne verujem da postoji bilo kakav sukob. Moj učitelj Kaeiro svakako je bio u pravu, čak i u onim stvarima kod kojih je grešio.

Ovaj razgovor, kao što sam rekao, imao je jedan važan ishod. On je Antonija Moru nadahnuo da sastavi jedno od najčudnijih poglavlja u svojoj Prolegomeni - poglavlje o predstavi Stvarnosti. Antonio Mora bio je jedini koji tokom celog razgovora uopšte nije progovorio. On je samo slušao o svim idejama o kojima se vodila rasprava, dok je sve to vreme zurio u sebe. Ideje mog učitelja Kaeira, tokom ovog razgovora izložene s onakvom intelektualnom nagonskom nesmotrenošću, pa otuda i neminovno netačnom, protivrečnom obliku, u Prolegomeni su bile pretočene u razumljiv, logičan sistem.

Ne bih da umanjujem neporecivu zaslugu Antonija More, ali trebalo bi da se kaže da, kao što je sama podloga njegovog filosofskog sistema (kao što on sam otkriva nesmotreno se ponoseći) nastala iz te jednostavne Kaeirove fraze: „Priroda se sastoji od delova bez celine”, isto tako je važan deo ovog sistema - čudovišna predstava Stvarnosti kao „dimenziji”, i iz njega izvedena predstava o „stepenima stvarnosti” - nastao iz ovog razgovora. Svakome po zasluzi, a mom učitelju Kaeiru do kraja.


Kaeirov rad je, ne samo u njegovoj knjizi nego i činjenično, podeljen na tri dela: Čuvar ovce, Zaljubljeni pastir i onaj treći deo koji Rikardo Reiš zgodno naziva Rasejane pesme. Zaljubljeni pastir je zaludna međuigra, ali nekoliko pesama koje uzdižu celu stvar spadaju među najlepše ljubavne pesme sveta, jer to su ljubavne pesme po tome što govore o ljubavi, a ne zbog toga što su pesme.

Pesnik je voleo zbog toga što je voleo, a ne zbog toga što ljubav postoji, i to je upravo ono što je kazao.

Čuvar ovce donosi duševni život Kaeira sve dok učitelj ne stigne na vrh brda. Rasejane pesme predstavljaju silazak. Eto kako ih ja razlikujem. Mogao bih da zamislim da sam kadar da sastavim izvesne od Rasejanih pesama, ali ni u najluđim snovima ne bih mogao da zamislim da sam kadar da napišem bilo koju od pesama iz Čuvara ovce. U Rasejanim pesmama postoji zamor i, stoga, neujednačenost. Kaeiro je Kaeiro, ali malaksali Kaeiro. Nije uvek malaksao, ali ponekad jeste. On je onaj isti, ali pomalo zabasao. Ovo naročito važi za pesme u sredini ovog trećeg dela njegovog œuvre.

Moj učitelj Kaeiro bio je učitelj svima koji su kadri da imaju učitelja. Nije bilo nikog ko je poznavao Kaeira, nije bilo nikog ko je govorio s njim ili imao to telesno preimućstvo da pravi društvo njegovom duhu, a da od njega nije otišao kao drugi čovek, jer Kaeiro je bio jedini Rim iz kojeg čovek nije mogao da se vrati kao ista ona osoba koja je tamo pošla, osim ako, najzad, takav nije bio osoba - i ako osim, poput većine ljudi, nije bio obdaren individualnošću izvan činjenice da je u prostoru postojao kao telo koje se od drugih tela razlikovalo svojim čovečijim oblikom i simboličnim nedostacima.

Inferiorni ljudi ne mogu da imaju učitelja, budući da nemaju ništa čemu bi ih učitelj podučio. Upravo zbog toga je veoma lako hipnotisati jake ličnosti, obične ljude manje lako, a idiote, imbecile, oronule ili nedosledne ljude nikako. Biti jak znači biti sposoban osećati.



Photo: https://www.saatchiart.com
Kao što će čitalac doznati sa ovih stranica, postojala su tri glavna čoveka oko mog učitelja Kaeira: Rikardo Reiš, Antonio Mora i ja. Ne ističući ni sebe ni bilo kog drugog, mogu da kažem da smo sva trojica bili i ostali radikalno drugačiji - makar intelektualno govoreći - od običnog, animalnog dela ljudskog roda. A za susret s mojim učiteljem Kaeirom, sva trojica dugujemo onom najboljem u našim dušama. Sva trojica postali smo neko drugi - to jest postali smo ono istinsko Ja - pošto smo prošli kroz sito i rešeto tog putenog posredovanja Bogova.

Rikardo Reiš bio je latentni paganin, nesposoban da razume savremeni život i nesposoban da shvati onaj drevni život u kojem je trebalo da se rodi - nesposoban da shvati savremeni život zbog toga što mu je inteligencija bila od drugačije vrste, i nesposoban da shvati drevni život zbog toga što nije mogao da ga oseti, jer ne možete da osetite ono što ne postoji. Kaeiro, obnovitelj paganizma, i s neprolazne tačke gledišta njegov osnivač, pribavio je Rikardu Reišu onu opipljivu tvar koja mu je nedostajala. I tako je sebe shvatao kao paganina - paganin je bio i pre nego što je shvatio sebe. Pre nego što je upoznao Kaeira, Rikardo Reiš nije sastavio nijedan jedini stih, a već je imao dvadeset pet godina. Pošto je upoznao Kaeira i pošto ga je čuo kako recituje Čuvara ovce, Rikardo Reiš počeo je da shvata da je organski pesnik. Neki psiholozi kažu da je moguće promeniti pol. Ne znam da li je ovo tačno, budući da ne znam da li je bilo šta ,,tačno”, ali znam da je Rikardo Reiš prestao da bude žena i postao muškarac, to jest prestao da bude muškarac i postao žena - kako vam se više sviđa - kad je upoznao Kaeira.

Antonio Mora bio je senka s filosofskim nastojanjima. Vreme je provodio razmišljajući o Kantu i pokušavajući da dokuči da li život ima bilo kakvo značenje. Neodlučan, poput svih snažnih umova, nije otkrio istinu, ili ono što je osećao da je istina, što je, što se mene tiče, ista stvar. Otkrio ju je kad je otkrio Kaeira. Moj učitelj Kaeiro podario mu je dušu koju ovaj nikad nije imao; u unutrašnjost spoljašnjeg Mora, što je sve što je ikad postojalo, postavio je središnjeg Moru. To je dovelo do trijumfalnog svođenja Kaeirovih nagonskih misli u filosofski sistem logičke istine, kao što Mora izlaže u svoje dve rasprave koje vrcaju od originalnosti i spekulativne misli: Povratak Bogova i Prolegomena obnovi paganizma.

Što se mene tiče, pre nego što sam upoznao Kaeira, bio sam živčana mašina koja iz sve snage nije radila ništa. Svog učitelja Kaeira upoznao sam pošto su ga upoznali Reiš i Mora, koji su ga upoznali 1912, odnosno 1913. Ja sam ga upoznao 1914. godine. Prethodno sam već pisao stihove - tri soneta i dve pesme („Karneval” i ,,Opijari”). Soneti i pesme otkrivali su moje emocionalno stanje u trenutku kad sam bio bespomoćno prepušten struji. Čim sam upoznao Kaeira, pronašao sam svoje pravo Ja. Otišao sam u London i istog časa sastavio „Trijumfalnu odu”. A otada sam, uspešno ili manje uspešno, bio to što jesam.

Najneobičniji slučaj je onaj u vezi s Fernandom Pesoom, koji, ako ćemo pravo, uopšte ne postoji. On je Kaeira upoznao malo pre mene - 8. marta 1914. godine - sudeći prema onom što mi je ispričao. Kaeiro se vratio u Lisabon da tu provede nedelju dana, i Pesoa ga je upravo tad upoznao. Pošto ga je čuo kako recituje Čuvara ovce, otišao je kući u groznici (onoj s kojom je rođen) i sastavio šest pesama „Iskošene kiše”, u jednom dahu. ,,Iskošena kiša” ne podseća ni na jednu pesmu mog učitelja Kaeira, osim možda po pravolinijskom kretanju ritmike. Međutim, da nije upoznao Kaeira, Fernando Pesoa nipošto ne bi uspeo da iz svog unutrašnjeg sveta izvuče one izvanredne pesme. One su bile direktan ishod duhovnog potresa koji je doživeo u trenucima neposredno pošto se taj susret odigrao. Bio je trenutan. Zbog toga što je zbog svoje uskovitlane osetljivosti, praćene uskovitlanom inteligencijom, Fernando odmah reagovao na Veliku vakcinu - vakcinu protiv gluposti razuma.

Knjige - Preporuka02.07.2019. - 16:13 Email Pošalji prijatelju Print Verzija za štampu Komentara (0) Heteronimi: Alvaru de Kampuš (2)
Fernando Pesoa
Photo: https://ncultura.pt/
Učitelj i njegovi učenici
Pisao: Fernando Pesoa
„Koliko je života sadržano u jednom životu? S Pesoom, jedna od velikih briga književnosti našeg vremena, Ja, izlazi na pozornicu. Ja je pogled unutra, subjekt postaje sopstveni objekt, uzimajući sebe kao svoje drugo" - Antonio Tabuki. Fernando Pesoa, rođen u Lisabonu 1888, najpre dugo egzistira kao činovnik u nekoj mračnoj kancelariji. A onda, 8. marta 1914, taj najpre idealistički pesnik, jedan od najvećih u XX veku, primećuje kako u njemu iskrsava izvesni dvojnik po imenu Alberto Kaeiro, „paganski“ učitelj, koga prate dvojica učenika: Rikardo Reiš, epikurejski stoik, i Alvaru de Kampuš, koji sebe naziva „senzacionistom“. Potom je tu, poput prozirnog lista hartije za kopiranje ispred pesnikovog lica, izvesni Bernardo Suareš, koji vodi dnevnik svog „nemira“ u sumornoj prozi, dok istovremeno Pesoa istražuje svakojake puteve, od erotizma do ezoterizma. Svaki od njih je Fernando Pesoa (koji prestaje da bude mladi idealista). On je još sedamdesetak drugih, pri čemu je čak i Pesoa samo jedan od njih. On piše, a uz njega pišu svi njegovi heteronimi, i rukopise trpa u kofer, i tako sve do smrti, 1935. godine. U koferu je, godinama kasnije, otkrivena silna gomila odlomaka njegovog višestrukog, zagonetnog i nezavršenog dela. U ovoj knjizi je deo tih fragmenata (od manifesta, eseja, zapisa, do pisama), poglavito onih koji se tiču umnožavanja stvaralačkog Ja. Službeni glasnik objavio je knjigu proznih tekstova i eseja Fernanda Pesoe “Heteronimi” koju je priredila i prevela Nada Uzelac. Prenosimo nekoliko tekstova iz Pesoinih “Heteronima”
Ovde su na delu najvažniji Pesoini heteronimi. „Stvaranje Kaeira i njegovih učenika Reiša i Kampuša na prvi pogled izgledaju kao neka istančana šala imaginacije. Ali, nije tako. To je veliki čin intelektualne magije, magnum opus bezlične kreativne moći.” To će napisati Pesoa januara 1930, u vreme kad je pesnik izgleda izgubio svu svoju nedoličnu smernost, naime, kad je postao svestan dalekosežnosti svog poduhvata.

Crtice u spomen na mog učitelja Kaeira

Alvaru de Kampuš

Svog učitelja Kaeira upoznao sam u izuzetnim okolnostima, kakve su bile i sve njegove životne okolnosti, naročito one koje su same po sebi značajne, ali se ističu po vanrednim posledicama.



Photo: wikimedia.org
Pošto sam u Škotskoj dovršio gotovo tri četvrtine obuke za pomorskog inženjera, otplovio sam na Istok. Po povratku, iskrcao sam se u Marselju i, ne mogavši da podnesem pomisao na još plovidbe morem, odade se kopnom prebacio u Lisabon. Jednog dana neki moj rođak poveo me je na izlet do Ribatežua, gde je poznavao jednog od Kaeirovih rođaka, s kojim je imao da obavi neke poslove. Upravo u kući tog rođaka upoznao sam svog budućeg učitelja. To je sve što o tome ima da se kaže; neveliko kao i seme svakog začeća.

I dalje mogu da vidim, razgovetnošću duše koju nisu zaklonile suze sećanja, zbog toga što ta vizura nije spoljašnja... Vidim ga ispred sebe kao što sam ga video prvi put i kao što ću ga, verovatno, uvek videti: pre svega, te plave oči deteta koje ne poznaje strah, potom tad već donekle istaknute jagodične kosti, njegovo bledo lice, i njegova neobična grčka pojava, spokojstvo koje navire iznutra, ne nešto u njegovom spoljašnjem izgledu ili crtama lica. Njegova gotovo bujna kosa bila je plava, ali na nejasnom svetlu izgledala je donekle smeđa. Bio je srednje visine, ali spuštenih, povijenih ramena. Lice mu je bilo bledo, osmeh iskren sam po sebi, kao i njegov glas, čiji ton nije nastojao da iskaže ništa osim izgovorenih reči - glas ni jak ni blag, samo razgovetan, bez nečeg izveštačenog, oklevanja ili zastoja. Te plave oči nisu uspevale da prestanu da zure. Ako u našem opažanju ima bilo čega neobičnog, onda je to njegovo čelo - ne visoko, ali upadljivo bledo. Ponavljam: bledunjavost njegovog čela, čak veća i od bledila njegovog lica, bilo je ono što ga je činilo veličanstvenim. Ruke su mu bile donekle vitke, ali ne previše, a imao je i bele dlanove. Izraz njegovih usana, što je bilo poslednje što bi čovek primetio, kod ovog čoveka takoreći nisu ni postojale, a sastojale su se od neke vrste osmeha kakvog u poeziji pripisujemo nesvakidašnje lepim neživim stvarima, uglavnom zbog toga što nas navode na uživanje - cveću, prostranstvu polja, vodi na zalasku sunca. Osmeh namenjen životu, ne razgovoru s nama.

Moj učitelj, moj učitelj, koji je umro tako mlad! Ponovo ga zatičem u ovoj običnoj senci u koju sam se pretvorio, u spomen na moje mrtvo Ja koje je opstalo...

Bio je to naš prvi razgovor... A na moje ne već znam šta, rekao je ovako: „Ovde se nalazi neki čovek po imenu Rikardo Reiš kojeg bi, uveren sam, voleo da upoznaš. On se tako razlikuje od tebe.” A onda je dodao: „Sve se razlikuje od nas, i upravo zbog toga i postoji!“


Ova rečenica, izgovorena kao da je nekakav ovozemaljski aksiom, zavela me je snagom zemljotresa - što se događa uvek kad je neko nedozreo - i to se osetilo u samim temeljima moje duše. Međutim, suprotno od onog što se događa kod telesnog zavođenja, dejstvo na mene bilo je takvo da sam istog trenutka, svim čulima, osetio upliv nevinosti koji nikad nisam imao.

Moj učitelj Kaeiro nije bio paganin: on je paganizam. Rikardo Reiš je paganin, Antonio Mora je paganin, a i ja sam paganin; i Fernando Pesoa bio bi paganin samo da nije klupka kojim se iznutra obmotao. Ali, Rikardo Reiš je paganin po svojoj prirodi, Antonio Mora je paganin po svom intelektu, a ja sam paganin iz čistog revolta, to jest po sopstvenoj ćudi. Za Kaeirov paganizam nije bilo objašnjenja; radilo se o vezivnom tkivu.

Ovo ću razjasniti na popustljiv način koji kaže da su neodržive stvari određene: navešću primer. Ako se uporedimo s Grcima, jedna od najupadljivijih razlika koju vidimo jeste njihovo opiranje ideji beskonačnog, o čemu nisu imali stvarnu predstavu. Dakle, moj učitelj Kaeiro imao je istovetno odsustvo predstave. Sad ću ponovo izložiti, uz, usuđujem se da kažem, veliku tačnost, zaprepašćujući razgovor u kojem mi je ovo otkrio.



Photo: http://www.theoperatingsystem.org
Razrađujući neke detalje u vezi s pesmom iz Čuvara ovce, rekao mi je kako ga je ovaj ili onaj jednom nazvao „materijalističkim pesnikom”. Premda ne mislim da je epitet ispravan, budući da ne postoji pravi epitet kojim bi se odredio moj učitelj Kaeiro, uzvratio sam mu da epitet nije bio potpuno besmislen. I pojasnio sam mu osnovna načela klasičnog materijalizma. Kaeiro me je napregnuto slušao, a onda odvalio:

„Ali, to je krajnje glupo. To je materijal za sveštenike, ali one bez religije, i stoga bez ikakvog opravdanja.”

Bio sam zaprepašćen i ukazao na mnoge sličnosti između materijalizma i njegovog učenja, premda ne i njegove poezije. Kaeiro se usprotivio.

„Ali, ono što nazivaš poezijom, to je sve. I ne samo poezija: to je vizura. Ti materijalisti su slepi. Kažeš da je prostor beskonačan. Gde si to ikad zapazio kod prostora?”

A ja ću zbunjeno: „Ali, zar ne možeš da shvatiš da je prostor beskonačan? Zar ne možeš da zamisliš prostor kao nešto beskonačno?”

,,Ja ništa ne shvatam kao beskonačno. Kako nešto mogu da shvatim kao beskonačno?”

„Samo pretpostavi da postoji prostor”, rekao sam mu ja. „Iza tog prostora postoji još prostora, a potom još prostora, i dalje još, i još i još... Nema kraja...”

,,Zbog čega?” upitao je moj učitelj Kaeiro.



Photo: https://phulme.files.wordpress.com
Zateturao sam se od potresa u glavi. „Onda pretpostavimo da ima kraj!” dreknuo sam. ,,A šta je iza?”

„Ako ima kraj”, uzvratio mi je on, „onda iza nema ničeg.”

Ova vrsta dokazivanja, u isti mah i detinjasta i krhka, i stoga bez mogućnosti da se na nju odgovori, zbunjivala me je nekoliko trenutaka, sve dok na kraju nisam rekao: „Ali, da li to shvataš?”

„Shvatam šta? Da nešto ima granice? Pravo čudo! Ono što nema granice i ne postoji. Postojati znači nešto drugo, to jest da je svaka stvar ograničena. Kakva je teškoća zamisliti da stvar predstavlja stvar i da nije uvek neka druga stvar iza nje?”

U tom trenutku doživeo sam telesnu senzaciju da se ne raspravljam s drugim čovekom nego s drugim univerzumom. Izveo sam poslednji pokušaj, s mukom skovanom tvrdnjom za koju sam se uverio da je dopuštena.

,,U redu, Kaeiro, da razmotrimo brojeve... Gde se brojevi završavaju? Uzmimo bilo koji broj - 34, na primer. Posle 34 dolaze 35, 36, 37, 38 itd., i tako se nastavljaju zanavek. Bez obzira na to koliko je broj veliki, uvek postoji jedan veći..!‘

„Ali, to su samo brojevi”, prigovorio je moj učitelj Kaciro. A onda je dodao, gledajući me s krajnjom detinjastošću u očima: „Šta 34 predstavlja u Stvarnosti?”

Jednog dana, Kaeiro mi je rekao nešto potpuno zaprepašćujuće. Govorili smo ili, bolje reći, ja sam govorio o besmrtnosti duše. Osećao sam da nam je ova predstava, makar i netačna, bila neophodna kako bismo bili kadri da postojanje podnesemo na intelektualnom nivou, da budemo kadri da na to, s većom ili manjom svešću, gledamo kao na nešto veće od gomile kamenica.

,,Ne razumem šta znači to da je nešto neophodno”, kazao je Kaeiro.

Uzvratio sam mu zaobišavši odgovor: „Samo mi reci ovo. Šta si ti sebi ?”

„Šta sam ja sebi?” ponovio je Kaeiro. ,,Ja sam jedno od sopstvenih osećanja!

Nikad neću zaboraviti preneraženost koju je ta fraza izazvala u mojoj duši. To je sobom nosilo mnogo značenja, od kojih su neka suprotna onome što je Kaeiro smerao. Ali, konačno, to je bilo spontano - zrak sunčeve svetlosti koji je zabacio svetlost bez ikakve namere.


Jedan od najzanimljivijih razgovora s mojim učiteljem Kaeirom bio je razgovor u Lisabonu, kojem su prisustvovali svi iz grupe, a završili smo ga raspravom o pojmu Stvarnosti.

Ako se dobro sećam, do ove teme stigli smo zbog primedbe Fernanda Pesoe u vezi s nečim što je izrečeno. Pesoina primedba bila je ovakva: „Pojam Bića ne odnosi se na delove ili stepene; stvar ili postoji ili ne postoji.”

„Nisam siguran da je to tako jednostavno”, usprotivio sam se ja. „Takav pojam bića zahteva da se prouči. Izgleda mi kao metafizička predrasuda, makar u izvesnoj meri.”

„Ali, pojam Bića nije podložan proučavanju”, uzvratio je Fernando Pesoa, „upravo zbog njegove nedeljivosti!'

„Pojam možda nije podložan”, rekao sam, ,,ali, svojstva tog pojma jesu.“

Fernando je odgovorio: „Ali, kakvo je to svojstvo’ pojma ako je nezavisno od pojma? Pojam - to jest apstraktna ideja - nikad nije ‘veći’ ili ‘manji’ od onoga što jeste, i stoga ne može da se kaže da poseduje svojstvo, koje se uvek svodi na pitanje većeg ili manjeg. Možda može da postoji svojstvo u načinu na koji se pojam primenjuje, ali to svojstvo odnosi se samo na korišćenje ili primenu, ne na sam pojam!“

Moj učitelj Kaeiro, koji je izbečenih očiju slušao ovu esoternu raspravu, umešao se baš u tom trenutku, rekavši: „Tamo gde može da bude i manje i više, tamo nema ničeg.”

,,A zašto?” upitao je Fernando.

„Zbog toga što manje ili više može da bude kod svega što je stvarno, a ništa osim onog stvarnog ne može da postoji.”



Photo: https://veja.abril.com.br
„Navedi nam primer, Kaeiro”, kazao sam ja.

,,Kiša”, uzvratio je moj učitelj. „Kiša je nešto stvarno. I, stoga, može da pada više ili manje kiše. Ako biste rekli:

‘Ne može biti manje ili više od ove kiše’, ja bih vam uzvratio: ‘Onda ta kiša ne postoji.’ Osim, razume se, ako ne mislite na kišu u tom posebnom slučaju; ta kiša zaista je ono što jeste i kad bi je bilo više ili manje, ne bi bila ono što jeste. Ali, hteo sam da kažem nešto drugo…“

,,I ovako shvatam šta si hteo da kažeš”, upao sam mu u reč, ali pre nego što sam uspeo da kažem, sad se više ne sećam šta, Fernando Pesoa se okrenuo Kaeiru. „Recite mi ovo”, rekao je on, uperivši svoju cigaretu: „Šta mislite o snovima? Jesu li oni stvarni ili nisu?”

„Snove shvatam isto kao što shvatam senke”, neočekivano je odgovorio Kaeiro, božanstveno brzo kao što je imao običaj. „Senka je stvarna, ali je manje stvarna od kamena. San je stvaran - u suprotnom ne bi bio san - ali je manje stvaran od neke stvari. Biti stvaran znači biti ovakav!“

Fernando Pesoa imao je preimućstvo da živi više u idejama nego u samom sebi. On je zaboravio ne samo na ono šta je pretresao nego čak i na to da li je ono što je čuo tačno ili netačno; bio je oduševljen metafizičkim mogućnostima ove nove teorije, bez obzira na to da li je bila tačna ili netačna. Eto kakve su te estete.

,,To je veličanstvena ideja!” kazao je. „Potpuno originalna! Nikad mi tako nešto nije palo na pamet!‘ (A šta s tim „nikad mi tako nešto nije palo na pamet?” Kao da je bilo nemoguće da takva ideja padne na pamet nekom drugom, pre nego što padne na pamet Fernandu!) ,,Nikad mi nije palo na pamet da neko o stvarnosti može da razmišlja kao o nečem što se odnosi na stepene. To je istovetno razmišljanju da je Biće, kao numerička ideja, a ne isključivo apstraktna...”

,,To me donekle zbunjuje”, ustručavao se Kaeiro, ,,ali, da, mislim da je to tačno. Mislio sam na sledeće: biti stvaran znači da postoje i druge stvari koje su stvarne, jer nije moguće biti stvaran u potpunoj samoći; i, budući da stvaran znači biti nešto što nije nijedna od svih drugih stvari, to jest razlikovati se od njih; i budući da je stvarnost nešto poput veličine ili težine - inače stvarnosti ne bi ni bilo - i budući da su sve stvari različite, sledi da stvari nikad nisu jednako stvarne, kao što ni stvari nikad nisu jednake po veličini ili težini. Uvek će postojati neka razlika, ma koliko mala. To znači biti stvaran.”


,,To je još neobičnije!” uzviknuo je Fernando Pesoa. „Dakle, vi očigledno smatrate da je stvarnost atribut stvari, budući da je poredite s veličinom i težinom. Ali, kažite mi ovo: Koja stvar je atribut stvarnosti? Šta stoji iza stvarnosti ?”

„Iza stvarnosti?” ponovio je moj učitelj Kaeiro. ,,Nema ničeg iza stvarnosti. Kao što nema ničeg iza veličine, i ničeg iza težine.”

„Ali, ako je stvar lišena stvarnosti, onda ne može da postoji, dok stvar koja se ne odlikuje veličinom ili težinom može da postoji...”

,,Ne ako je stvar koja se po prirodi odlikuje veličinom i težinom. Kamen ne može da postoji bez veličine; kamen ne može da postoji bez težine. Ali, kamen nije veličina, i kamen nije težina. I kamen ne može da postoji izvan stvarnosti, ali kamen nije stvarnost”

„U redu, u redu”, nestrpljivo je kazao Fernando, hvatajući se za nepouzdane predstave dok je osećao da mu izmiče tlo pod nogama. „Ali, kad kažete da ‘kamen ima stvarnost’, onda pravite razliku između kamena i stvarnosti.“

„Prirodno. Kamen nije stvarnost; on je ima. Kamen nije samo karnen.”

,,A šta to znači?”

„Ne znam. To vam je kao što sam kazao. Kamen je kamen i mora da ima stvarnost da bi bio kamen. Kamen je kamen i mora da ima težinu da bi bio kamen. Čovek nije lice, ali mora da ima lice da bi bio čovek. Ne znam koji je razlog ovome, i ne znam da li razlog za ovo, ili bilo šta drugo, postoji...”



Photo: https://produto.mercadolivre.com
„Znate šta, Kaeiro”, reče Fernando zamišljeno, ,,vi formulišete filosofiju koja se malčice protivi onome što mislite i osećate. Vi uspostavljate neku vrstu ličnog kantijanizma, pretvarate kamen u noumenon, kamen po sebi. Dozvolite mi da objasnim…“ I onda je prešao na objašnjavanje Kantove teze i na to kako se ono što je Kaeiro kazao, manje-više, podudara s njom. Potom je ukazao na razlike, to jest na ono što je smatrao razlikama: „Za Kanta su ovi atributi - težina, veličina (ne stvarnost) - pojmovi koje kamenu kao takvom pripisuju naša čula ili, bolje rečeno, činjenice koje opažamo. Izgleda da hoćete da kažete da su ovi pojmovi stvari u istoj onoj meri u kojima je to kamen sam po sebi, a to je upravo ono što vašu teoriju čini teško razumljivom, dok je Kantova teorija - bez obzira na to da li je tačna ili netačna - savršeno razumljiva.”

Moj učitelj Kaeiro slušao je sa ushićenjem. Trepnuo je jednom ili dvaput, kao da hoće da se otrese ideja kao što se neko otresa sna. I, pošto je malčice promislio, rekao je ovako:

„Nemam teorije. Nemam filosofiju. Vidim, ali ne znam ništa. Kamen nazivam kamenom kako bih ga razlikovao od cveta ili od drveta - drugim rečima, svega što nije kamen. Međutim, svaki kamen se razlikuje od svakog drugog kamena - ne zbog toga što nije kamen, nego zbog toga što se odlikuje različitom veličinom, različitom težinom, različitim oblikom i različitom bojom. A takođe zbog toga što predstavlja drugačiju stvar. Kamenom nazivam jedan i drugi kamen, budući da se oba odlikuju onim svojstvima koja nas navode na to da kamen nazivamo kamenom. Međutim, zaista bi svakom kamenu trebalo da damo poseban, osoben naziv, kao što postupamo s ljudima. To što ne imenujemo kamenje proizlazi iz toga što bi bilo nemoguće izmisliti tako mnogo reči, ne zbog toga što bi to bilo naopako...”

„Odgovorite mi samo na ovo”, upade mu u reč Fernando, ,,i vaš stav biće sasvim jasan. Da li, za vas, ‘kamenitost’ postoji kao što postoje veličina i težina? Hoću da kažem, baš kao što kažete ‘ovaj kamen je krupniji’ - odlikuje se, takoreći, veličinom - da li biste isto tako rekli da je ‘ovaj kamen kamenitiji od onog drugog’ ili, drugačije rečeno, ‘ovaj kamen u sebi ima više kamenitosti od onog drugog?’”

,,Svakako”, uzvrati učitelj istog časa. „Potpuno sam spreman da kažem da je ‘ovaj kamen kamenitiji od onog drugog.’ Spreman sam da to kažem ako je krupniji ili teži od drugog, budući da je neophodno da kamen ima veličinu i težinu da bi bio kamen, a naročito ako drugog nadmašuje u svim atributima (kako ih nazivate) koje kamen mora da ima da bi bio kamen.”

,,A kako nazivate kamen koji vidite u snu?” upita Fernando, cereći se.

„Nazivam ga snom”, odgovori moj učitelj Kaeiro. „Nazivam ga snom o kamenu.“


,,Shvatam”, reče Pesoa, klimajući glavom. „Filosofski rečeno, vi ne razlikujete tvar od njenih atributa. Kamen, u vašoj vizuri, predstavlja stvar sastavljenu od izvesnog broja atributa - neophodnih za obrazovanje onog što nazivamo kamenom - i izvesne količine svakog od atributa, što kamenu obezbeđuje određenu veličinu, tvrdoću, težinu i boju, na osnovu kojih se razlikuje od drugog kamena, premda se oba računaju u kamenje, zbog toga što poseduju istovetne atribute, makar i u različitim količinama. Pa, to je isto što i poricanje stvarnog postojanja kamena. Kamen postaje običan skup stvarnih...”

,,Ne, stvaran skup! To je skup stvarne težine, stvarne veličine, stvarne boje itd. Eto zašto kamen, osim što poseduje težinu, poseduje i stvarnost kao skup onoga što nazivamo atributima, od kojih su svi stvarni. Budući da svaki atribut poseduje stvarnost, poseduje je i kamen!”

„Vratimo se na san”, reče Fernando. „Kamen koji vidite u snu nazivate snom ili, u najboljem slučaju, snom o kamenu. Zbog čega kažete o kamenu?’ Zbog čega koristite reč ‘kamen?’”

,,Iz istog razloga zbog čega vi, kad vidite moju sliku, kažete: ‘Evo Kaeiro’ a ne mislite da sam to ja glavom i bradom!” Svi smo prasnuli u smeh. „Shvatam i odustajem”, reče Fernando, smejući se zajedno sa svima nama. Les dieux sont ceux qui ne doutent jamais.13 Istinitost ove rečenice Viljea de Lil-Adana nikad mi nije bila jasnija.



Photo: https://www.vortexmag.net
Ovaj razgovor urezao mi se u dušu, i ovde ga donosim gotovo stenografski precizno, premda bez oslanjanja na stenografiju. Imam veoma dobro i živo pamćenje, što je karakteristika izvesnih vrsta ludila. A ovaj razgovor imao je jedan važan ishod. Bio je to, sam po sebi, nevažan razgovor, poput svakog drugog razgovora, i bilo bi lako pokazati, primenom stroge logike, da samo onaj ko zadrži sopstveni mir ne protivreči sebi. Kod Kaeira, koji uvek iznosi stimulativne tvrdnje i odgovore, filosofski nastrojen 14 um uvek bi bio kadar da prepozna sukobljene sisteme mišljenja. Međutim, premda se slažem s ovim, ne verujem da postoji bilo kakav sukob. Moj učitelj Kaeiro svakako je bio u pravu, čak i u onim stvarima kod kojih je grešio.

Ovaj razgovor, kao što sam rekao, imao je jedan važan ishod. On je Antonija Moru nadahnuo da sastavi jedno od najčudnijih poglavlja u svojoj Prolegomeni - poglavlje o predstavi Stvarnosti. Antonio Mora bio je jedini koji tokom celog razgovora uopšte nije progovorio. On je samo slušao o svim idejama o kojima se vodila rasprava, dok je sve to vreme zurio u sebe. Ideje mog učitelja Kaeira, tokom ovog razgovora izložene s onakvom intelektualnom nagonskom nesmotrenošću, pa otuda i neminovno netačnom, protivrečnom obliku, u Prolegomeni su bile pretočene u razumljiv, logičan sistem.

Ne bih da umanjujem neporecivu zaslugu Antonija More, ali trebalo bi da se kaže da, kao što je sama podloga njegovog filosofskog sistema (kao što on sam otkriva nesmotreno se ponoseći) nastala iz te jednostavne Kaeirove fraze: „Priroda se sastoji od delova bez celine”, isto tako je važan deo ovog sistema - čudovišna predstava Stvarnosti kao „dimenziji”, i iz njega izvedena predstava o „stepenima stvarnosti” - nastao iz ovog razgovora. Svakome po zasluzi, a mom učitelju Kaeiru do kraja.


Kaeirov rad je, ne samo u njegovoj knjizi nego i činjenično, podeljen na tri dela: Čuvar ovce, Zaljubljeni pastir i onaj treći deo koji Rikardo Reiš zgodno naziva Rasejane pesme. Zaljubljeni pastir je zaludna međuigra, ali nekoliko pesama koje uzdižu celu stvar spadaju među najlepše ljubavne pesme sveta, jer to su ljubavne pesme po tome što govore o ljubavi, a ne zbog toga što su pesme.

Pesnik je voleo zbog toga što je voleo, a ne zbog toga što ljubav postoji, i to je upravo ono što je kazao.

Čuvar ovce donosi duševni život Kaeira sve dok učitelj ne stigne na vrh brda. Rasejane pesme predstavljaju silazak. Eto kako ih ja razlikujem. Mogao bih da zamislim da sam kadar da sastavim izvesne od Rasejanih pesama, ali ni u najluđim snovima ne bih mogao da zamislim da sam kadar da napišem bilo koju od pesama iz Čuvara ovce. U Rasejanim pesmama postoji zamor i, stoga, neujednačenost. Kaeiro je Kaeiro, ali malaksali Kaeiro. Nije uvek malaksao, ali ponekad jeste. On je onaj isti, ali pomalo zabasao. Ovo naročito važi za pesme u sredini ovog trećeg dela njegovog œuvre.

Moj učitelj Kaeiro bio je učitelj svima koji su kadri da imaju učitelja. Nije bilo nikog ko je poznavao Kaeira, nije bilo nikog ko je govorio s njim ili imao to telesno preimućstvo da pravi društvo njegovom duhu, a da od njega nije otišao kao drugi čovek, jer Kaeiro je bio jedini Rim iz kojeg čovek nije mogao da se vrati kao ista ona osoba koja je tamo pošla, osim ako, najzad, takav nije bio osoba - i ako osim, poput većine ljudi, nije bio obdaren individualnošću izvan činjenice da je u prostoru postojao kao telo koje se od drugih tela razlikovalo svojim čovečijim oblikom i simboličnim nedostacima.

Inferiorni ljudi ne mogu da imaju učitelja, budući da nemaju ništa čemu bi ih učitelj podučio. Upravo zbog toga je veoma lako hipnotisati jake ličnosti, obične ljude manje lako, a idiote, imbecile, oronule ili nedosledne ljude nikako. Biti jak znači biti sposoban osećati.



Photo: https://www.saatchiart.com
Kao što će čitalac doznati sa ovih stranica, postojala su tri glavna čoveka oko mog učitelja Kaeira: Rikardo Reiš, Antonio Mora i ja. Ne ističući ni sebe ni bilo kog drugog, mogu da kažem da smo sva trojica bili i ostali radikalno drugačiji - makar intelektualno govoreći - od običnog, animalnog dela ljudskog roda. A za susret s mojim učiteljem Kaeirom, sva trojica dugujemo onom najboljem u našim dušama. Sva trojica postali smo neko drugi - to jest postali smo ono istinsko Ja - pošto smo prošli kroz sito i rešeto tog putenog posredovanja Bogova.

Rikardo Reiš bio je latentni paganin, nesposoban da razume savremeni život i nesposoban da shvati onaj drevni život u kojem je trebalo da se rodi - nesposoban da shvati savremeni život zbog toga što mu je inteligencija bila od drugačije vrste, i nesposoban da shvati drevni život zbog toga što nije mogao da ga oseti, jer ne možete da osetite ono što ne postoji. Kaeiro, obnovitelj paganizma, i s neprolazne tačke gledišta njegov osnivač, pribavio je Rikardu Reišu onu opipljivu tvar koja mu je nedostajala. I tako je sebe shvatao kao paganina - paganin je bio i pre nego što je shvatio sebe. Pre nego što je upoznao Kaeira, Rikardo Reiš nije sastavio nijedan jedini stih, a već je imao dvadeset pet godina. Pošto je upoznao Kaeira i pošto ga je čuo kako recituje Čuvara ovce, Rikardo Reiš počeo je da shvata da je organski pesnik. Neki psiholozi kažu da je moguće promeniti pol. Ne znam da li je ovo tačno, budući da ne znam da li je bilo šta ,,tačno”, ali znam da je Rikardo Reiš prestao da bude žena i postao muškarac, to jest prestao da bude muškarac i postao žena - kako vam se više sviđa - kad je upoznao Kaeira.

Antonio Mora bio je senka s filosofskim nastojanjima. Vreme je provodio razmišljajući o Kantu i pokušavajući da dokuči da li život ima bilo kakvo značenje. Neodlučan, poput svih snažnih umova, nije otkrio istinu, ili ono što je osećao da je istina, što je, što se mene tiče, ista stvar. Otkrio ju je kad je otkrio Kaeira. Moj učitelj Kaeiro podario mu je dušu koju ovaj nikad nije imao; u unutrašnjost spoljašnjeg Mora, što je sve što je ikad postojalo, postavio je središnjeg Moru. To je dovelo do trijumfalnog svođenja Kaeirovih nagonskih misli u filosofski sistem logičke istine, kao što Mora izlaže u svoje dve rasprave koje vrcaju od originalnosti i spekulativne misli: Povratak Bogova i Prolegomena obnovi paganizma.

Što se mene tiče, pre nego što sam upoznao Kaeira, bio sam živčana mašina koja iz sve snage nije radila ništa. Svog učitelja Kaeira upoznao sam pošto su ga upoznali Reiš i Mora, koji su ga upoznali 1912, odnosno 1913. Ja sam ga upoznao 1914. godine. Prethodno sam već pisao stihove - tri soneta i dve pesme („Karneval” i ,,Opijari”). Soneti i pesme otkrivali su moje emocionalno stanje u trenutku kad sam bio bespomoćno prepušten struji. Čim sam upoznao Kaeira, pronašao sam svoje pravo Ja. Otišao sam u London i istog časa sastavio „Trijumfalnu odu”. A otada sam, uspešno ili manje uspešno, bio to što jesam.

Najneobičniji slučaj je onaj u vezi s Fernandom Pesoom, koji, ako ćemo pravo, uopšte ne postoji. On je Kaeira upoznao malo pre mene - 8. marta 1914. godine - sudeći prema onom što mi je ispričao. Kaeiro se vratio u Lisabon da tu provede nedelju dana, i Pesoa ga je upravo tad upoznao. Pošto ga je čuo kako recituje Čuvara ovce, otišao je kući u groznici (onoj s kojom je rođen) i sastavio šest pesama „Iskošene kiše”, u jednom dahu. ,,Iskošena kiša” ne podseća ni na jednu pesmu mog učitelja Kaeira, osim možda po pravolinijskom kretanju ritmike. Međutim, da nije upoznao Kaeira, Fernando Pesoa nipošto ne bi uspeo da iz svog unutrašnjeg sveta izvuče one izvanredne pesme. One su bile direktan ishod duhovnog potresa koji je doživeo u trenucima neposredno pošto se taj susret odigrao. Bio je trenutan. Zbog toga što je zbog svoje uskovitlane osetljivosti, praćene uskovitlanom inteligencijom, Fernando odmah reagovao na Veliku vakcinu - vakcinu protiv gluposti razuma.


I u delu Fernanda Pesoe nema ničeg tako dostojnog divljenja kao što je ova grupa od šest pesama, ta „Iskošena kiša”. Može biti da ima, ili će biti, većih stvari izašlih ispod njegovog pera, ali nema ničeg tako svežeg, tako originalnog i stoga uveliko sumnjam da će uopšte biti nečeg značajnijeg. Ne samo to, on nikad neće sastaviti nešto što je do te mere istinski Fernando Pesoa, do te mere bliski Fernando Pesoa. Šta može bolje da iskaže njegovu nepopustljivo intelektualizovanu osećajnost, njegovu neprimetno ushićenu usredsređenost, i revnosnu prepredenost njegove hladne samoanalize, nego ova pesnička raskršća kod kojih je pripovedačevo stanje duha istovremeno dvostrano, kod kojih se subjektivno i objektivno stapaju u jedno dok ostaju razdvojeni, i u kojima se prepliću stvarno i nestvarno kako bi ostali prepoznatljivi? Ovim pesmama, Fernando Pesoa sačinio je pravu fotografiju svoje duše. U tom jednom, jedinstvenom trenutku uspeo je da dopre do sopstvene individualnosti, kao što nikad pre nije uspeo i kao što više nikad neće moći, budući da on nikakvu individualnost nema.

Živeo moj učitelj Kaeiro!

Prestanite da živite i čitajte

25.06.2019. - 15:09 Email Pošalji prijatelju Print Verzija za štampu Komentara (0) Heteronimi: Bespomoćni rob svoje umnožene ličnosti (1)
fernando pessoa
Photo: medium.com
Prestanite da živite i čitajte
Pisao: Fernando Pesoa
„Koliko je života sadržano u jednom životu? S Pesoom, jedna od velikih briga književnosti našeg vremena, Ja, izlazi na pozornicu. Ja je pogled unutra, subjekt postaje sopstveni objekt, uzimajući sebe kao svoje drugo" - Antonio Tabuki. Fernando Pesoa, rođen u Lisabonu 1888, najpre dugo egzistira kao činovnik u nekoj mračnoj kancelariji. A onda, 8. marta 1914, taj najpre idealistički pesnik, jedan od najvećih u XX veku, primećuje kako u njemu iskrsava izvesni dvojnik po imenu Alberto Kaeiro, „paganski“ učitelj, koga prate dvojica učenika: Rikardo Reiš, epikurejski stoik, i Alvaru de Kampuš, koji sebe naziva „senzacionistom“. Potom je tu, poput prozirnog lista hartije za kopiranje ispred pesnikovog lica, izvesni Bernardo Suareš, koji vodi dnevnik svog „nemira“ u sumornoj prozi, dok istovremeno Pesoa istražuje svakojake puteve, od erotizma do ezoterizma. Svaki od njih je Fernando Pesoa (koji prestaje da bude mladi idealista). On je još sedamdesetak drugih, pri čemu je čak i Pesoa samo jedan od njih. On piše, a uz njega pišu svi njegovi heteronimi, i rukopise trpa u kofer, i tako sve do smrti, 1935. godine. U koferu je, godinama kasnije, otkrivena silna gomila odlomaka njegovog višestrukog, zagonetnog i nezavršenog dela. U ovoj knjizi je deo tih fragmenata (od manifesta, eseja, zapisa, do pisama), poglavito onih koji se tiču umnožavanja stvaralačkog Ja. Službeni glasnik objavio je knjigu proznih tekstova i eseja Fernanda Pesoe “Heteronimi” koju je priredila i prevela Nada Uzelac. Prenosimo nekoliko tekstova iz Pesoinih “Heteronima”
Pesoa je ovaj predgovor, koji je trebalo da se pojavi na uvodnom mestu njegovih sabranih heteronimnih dela, verovatno napisao početkom ili sredinom dvadesetih godina XX veka, kad je ta dela najpre naslovio kao ,,Vidovi”. U jednom od rukopisnih fragmenata objašnjava da heteronimi predstavljaju različite vidove stvarnosti čija egzistencija je neizvesna.

Sabrana dela su suštinski uzbudljiva, premda poprimaju drugačije oblike - prozni odlomci u prvom tomu, pesme i filosofije u drugim. To je proizvod naravi kojom sam obdaren, to jest na koju sam osuđen - nisam siguran šta od to dvoje. Sve što znam jeste da autor ovih redova (nisam siguran da li i ovih knjiga) nikad nije imao samo jednu ličnost, i nikad nije razmišljao, to jest osećao, ni na koji drugačiji način osim na dramski - što će reći, kroz izmišljene osobe, ili ličnosti, koje su daleko sposobnije od njega da osete ono što treba osetiti.

Ima autora koji pišu drame i romane, a likovima svojih drama i romana često umeju da pripišu osećanja i ideje za koje uporno izjavljuju da nisu njihove. Ovde je suština ista, premda je oblik drugačiji.

Svaka od trajnijih ličnosti, koje je autor oživeo u sebi, na poklon je dobila upečatljivu prirodu, i uz to postala autor jedne ili više knjiga čije ideje, osećanja i književna veština nemaju nikakav odnos sa pravim autorom (ili, možda samo s očiglednim autorom, budući da mi ne znamo šta je stvarnost), ne računajući to što je, kad ih je ispisivao, autor poslužio kao posrednik za ličnosti koje je stvorio.

Ni ovaj rad, ni oni radovi koji slede, nemaju ništa sa čovekom koji ih je ispisao. On se ni slaže, ni ne slaže s onim što se u njima nalazi. On piše kao da mu neko diktira. A ako je osoba koja mu diktira njegov prijatelj (i iz tog razloga mogu da ga bez ustezanja zamole da zapiše ono što diktiraju), zapisivač uviđa da je štivo zanimljivo, verovatno samo zbog prijateljstva.

Biološki autor ovih knjiga ne preuzima nikakvu ličnu odgovornost. Kad god oseti da ličnost kipti u njemu, on odmah shvata da se ovo novo biće, premda ima sličnosti, od njega razlikuje - to je intelektualni sin, može biti, s naslednim odlikama, ali takođe i razlikama koje ga čine drugom osobom.

To da je ova odlika kod pisca pokazatelj njegove histerije, ili takozvane rascepljene ličnosti, autor ovih knjiga niti poriče niti potvrđuje. Kao bespomoćni rob svoje umnožene ličnosti, za njega ne bi bilo od koristi da se saglasi s jednom ili drugom teorijom o ispisanim ishodima ovakvog umnožavanja.

Ne iznenađuje to što ovakav način stvaranja umetnosti izgleda čudan; ono što iznenađuje jeste to što ima stvari koje ne izgledaju čudno.

Neke od sadašnjih autorovih teorija nadahnule su jedna ili dve od ovih ličnosti koje neprestano prolaze - na trenutak, na dan, ili na duži period - kroz njegovu sopstvenu ličnost, uobražavajući da su on.

Autor ovih knjiga ne može da tvrdi da sve ove različite i razgovetne ličnosti, koje otelovljene prolaze kroz njegovu dušu, ne postoje, jer on i ne zna šta to znači postojati, kao ni to da li su Hamlet ili Šekspir stvarniji ili zaista stvarni.



Photo: http://www.electriccereal.com
Do ovog časa, predstavljene knjige obuhvataju: prvi tom, Knjigu nemira, koju je sastavio čovek koji sebe naziva Visente Guedeš; potom, Čuvar ovce, zajedno s nekim drugim pesmama i fragmentima Alberta Kaeira (koji je, kao i Guedeš, preminuo, i to iz istih razloga), rođen nadomak Lisabona, godine 1889, a umro tamo gde se rodio 1915. Ako mi kažete da je o nekome ko nikad nije postojao besmisleno govoriti na ovakav način, odgovoriću vam da ni ja takođe nemam nikakav dokaz za to da je Lisabon uopšte postojao, kao ni za sebe koji pišem, ili uostalom za bilo šta drugo.

Ovaj Alberto Kaeiro imao je dva učenika i filosofskog sledbenika. Dva učenika, Rikardo Reiš i Alvaru de Kampuš, krenuli su različitim putevima: ovaj prvi ojačao je paganizam koji je otkrio Kaeiro i učinio ga umetničkim pravoverjem; ovaj drugi, usredsređujući se na drugi deo Kaeirovog rada, razvio je potpuno drugačiji sistem, zasnovan isključivo na senzacijama. Filosofski sledbenik, Antonio Mora (imena su kao ličnosti i neizbežna i neodvojiva od mene), uzeo je na sebe da sastavi jednu ili dve knjige u kojima će ubedljivo dokazati metafizičku i praktičnu istinitost paganizma. Drugi filosof ove paganske škole, čije se ime još nije javilo mom unutrašnjem čulu vida, to jest sluha, sastaviće apologiju za paganizam zasnovanu na potpuno drugačijoj argumentaciji.

Možda će se u budućnosti pojaviti i druge osobe od iste ove, istinske vrste stvarnosti, ili možda neće, ali uvek će biti dobrodošle u moj unutrašnji život, gde žive u većem skladu sa mnom nego što sam ja kadar da živim sa spoljašnjom stvarnošću. Nema ni potrebe da kažem, slažem se sa izvesnim delovima njihovih teorija, a s drugim delovima se ne slažem. Međutim, to je potpuno sporedno. Ako ispisuju lepe stvari, te stvari su lepe, bez obzira na bilo koju, i sve metafizičke spekulacije zajedno, o tome ko ih je „zaista' sastavio. Ako u svojim filosofijama iskazuju istinite stvari - pod pretpostavkom da u svetu u kojem ništa ne postoji istina može da postoji - te stvari su istinite bez obzira na naum ili „stvarnost” onih koji su ih izgovorili, ko god da su.

Pošto sam se uputio u to ko sam - u najgorem slučaju s uma sišavši opskrbljen veličanstvenim snovima, u najboljem ne samo pisac nego i neobično školovan - mogao bih da doprinesem ne samo sopstvenoj razonodi (što bi za mene bilo već sasvim dovoljno), nego da obogatim svet, jer kad neko umre i za sobom ostavi jedan lep stih, on za toliko nebo i zemlju ostavlja plemenitijima, a razlog postojanja zvezda i ljudi za toliko emocionalno zagonetnijim.

U svetlu trenutne nestašice književnosti, šta genijalan čovek može nego da se preobrazi u književnika? U svetlu nestašice ljudi s kojom može da se izbori, šta osećajan čovek može nego da izmisli sopstvene prijatelje ili, u najmanju ruku, intelektualne sledbenike?

U prvom trenutku pomišljao sam na to da ove radove objavim anonimno, bez pomena o sebi, i da uspostavim nešto poput portugalskog neopaganizma unutar kojeg bi mnogobrojni autori - od kojih svi do jednog raznorodni - sarađivali i doprinosili procvatu svog pokreta. Međutim, držati se izgovora (čak i ako niko ne oda tajnu), u portugalskom uskogrudom intelektualnom miljeu, bilo bi praktično neizvodljivo, i pokušaj ne bi bio dostojan duhovnog napora.

U vizuri koju nazivam unutrašnjom samo zbog toga što „stvaran svet” nazivam spoljašnjim, jasno i razgovetno opažam poznate, raspoznatljive crte lica, lične osobine, životne priče, pretke, a u nekim slučajevima čak i smrt tog mnoštva ličnosti. Neki od njih nailazili su jedni na druge; drugi nisu. Nijedan od njih mene nikad nije sreo, osim Alvara de Kampuša. Međutim, ako sutra, kad budem putovao Amerikom, bude neophodno da se pozabavim telesnom pojavom Rikarda Reiša, koji po mom mišljenju tamo živi, moja duša ne bi smela da na moje telo prebaci ni trunku iznenađenja; sve bi trebalo da bude kako i jeste, upravo onako kao pre susreta. Šta je život?

Ovim knjigama trebalo bi da pristupate kao da niste pročitali ovo objašnjenje, nego kao da ste knjige jednostavno pročitali, kupujući ih jednu po jednu u knjižari u čijem ste ih izlogu videli. U drugačijem duhu ne bi trebalo da ih čitate. Kad čitate Hamleta, ne počinjete od podsećanja na to da se priča nikad nije ni dogodila. Ako biste tako postupali, upropastili biste samo uživanje za koje se nadate da ćete ga čitanjem steći. Kad čitamo, prestajemo da živimo. Neka vam to bude pristup. Prestanite da živite i čitajte. Šta je život?

Ipak, na ovom mestu, mnogo intenzivnije nego u slučaju poetskog dramskog dela, morate da se pozabavite aktivnim prisustvom tobožnjeg autora. To ne znači da imate pravo da verujete mom objašnjenju. Čim ga pročitate, trebalo bi da pretpostavite da sam lagao - trebalo bi da pretpostavite da ćete čitati knjige različitih pesnika, ili različitih književnika, i da ćete preko ovih knjiga dopreti do emocija i naučiti lekcije od onih pisaca s kojima nemam ništa osim što sam njihov izdavač. Kako ćete znati da ovakav pristup, konačno, nije onaj koji je u najtešnjoj vezi sa nedokučivom zbiljom stvari

Rođen sa organskom i konstantnom težnjom ka depersonalizaciji, prerušavanju i pretvaranju, Fernando Pesoa, čije prezime na portugalskom znači ,,ličnost“, osećao je sebe kao različita bića i stvorio u svom duhu mnoštvo likova koje je ,,zadužio“ da umesto njega prožive drugačije živote. Pesnikov imperativ da „postane drugi“ i „bude mnogostruk kao svemir“, ispuniće članovi njegove imaginarne porodice bližih i daljih duhovnih srodnika, ,,heteronima“ koji imaju razgovetne fizionomije, karakter, poreklo, biografiju, u pojedinim slučajevima i smrt. Svaki od njih ima svoj izgrađeni pogled na svet, senzibilitet, moral, rukopis i stil, i svaki predstavlja ovaploćenje jedne od mnogobrojnih mogućnosti ljudske egzistencije koje realizuju na pozornici pesničke imaginacije i ispoljavaju u jeziku (Jasmina Nešković)
Sva su ljubavna pisma

Smešna.

Ne bi bila ljubavna pisma da nisu

Smešna.



I ja sam u svoje vreme pisao ljubavna pisma,

Kao i sva druga,

Smešna.



Ljubavna pisma, ako ljubavi ima,

Moraju biti

Smešna.

Ali, konačno,

Samo su ona stvorenja koja nikada nisu pisala

Ljubavna pisma,

Zapravo

Smešna.



Šta bih dao da se opet vrati ono doba

Kada sam pisao, nehotice,

Ljubavna pisma

Smešna.



Istina je da su danas

Moja sećanja

Na ona ljubavna pisma

Zapravo

Smešna.

Svaka prenaglašena reč

(Kao i prenaglašeno osećanje)

Naravno, mora da bude

Smešna.



*Prevela s portugalskog Jasmina Nešković

Demogorgon
Pisao: Fernando Pesoa
Rođen sa organskom i konstantnom težnjom ka depersonalizaciji, prerušavanju i pretvaranju, Fernando Pesoa, čije prezime na portugalskom znači ,,ličnost“, osećao je sebe kao različita bića i stvorio u svom duhu mnoštvo likova koje je ,,zadužio“ da umesto njega prožive drugačije živote. Pesnikov imperativ da „postane drugi“ i „bude mnogostruk kao svemir“, ispuniće članovi njegove imaginarne porodice bližih i daljih duhovnih srodnika, ,,heteronima“ koji imaju razgovetne fizionomije, karakter, poreklo, biografiju, u pojedinim slučajevima i smrt. Svaki od njih ima svoj izgrađeni pogled na svet, senzibilitet, moral, rukopis i stil, i svaki predstavlja ovaploćenje jedne od mnogobrojnih mogućnosti ljudske egzistencije koje realizuju na pozornici pesničke imaginacije i ispoljavaju u jeziku (Jasmina Nešković)
Na ulici punoj zubatog sunca stoje nepomične kuće i svet korača.

Smrzavam se od neke jezive tuge.

Neki događaj slutim iza svih granica i pokreta.



Ne, ne, samo to ne!

Pristajem na sve, samo da ne dokučim Tajnu!

Površino Svemira, o, vi Spušteni Kapci,

Neka vas nikad ne raskrili niko!

Pogled Konačne Istine ne može da se podnese!
Knjige - Poezija24.05.2019. - 16:56 Email Pošalji prijatelju Print Verzija za štampu Komentara (0) Pustite me da živim ne znajući ništa
fernando pessoa
Photo: www.algumapoesia.com.br
Demogorgon
Pisao: Fernando Pesoa
Rođen sa organskom i konstantnom težnjom ka depersonalizaciji, prerušavanju i pretvaranju, Fernando Pesoa, čije prezime na portugalskom znači ,,ličnost“, osećao je sebe kao različita bića i stvorio u svom duhu mnoštvo likova koje je ,,zadužio“ da umesto njega prožive drugačije živote. Pesnikov imperativ da „postane drugi“ i „bude mnogostruk kao svemir“, ispuniće članovi njegove imaginarne porodice bližih i daljih duhovnih srodnika, ,,heteronima“ koji imaju razgovetne fizionomije, karakter, poreklo, biografiju, u pojedinim slučajevima i smrt. Svaki od njih ima svoj izgrađeni pogled na svet, senzibilitet, moral, rukopis i stil, i svaki predstavlja ovaploćenje jedne od mnogobrojnih mogućnosti ljudske egzistencije koje realizuju na pozornici pesničke imaginacije i ispoljavaju u jeziku (Jasmina Nešković)
Na ulici punoj zubatog sunca stoje nepomične kuće i svet korača.

Smrzavam se od neke jezive tuge.

Neki događaj slutim iza svih granica i pokreta.



Ne, ne, samo to ne!

Pristajem na sve, samo da ne dokučim Tajnu!

Površino Svemira, o, vi Spušteni Kapci,

Neka vas nikad ne raskrili niko!

Pogled Konačne Istine ne može da se podnese!



Photo: www.noticiasaominuto.com

Pustite me da živim ne znajući ništa,

I da umrem, a da nikad ništa ne saznam!

Ako otkrijemo razlog postojanja bića,

Razlog što postoje bića, što sve postoji,

To će nas, neizbežno, odvesti u ludilo

Dublje od ponora koji deli dušu od duše,

Duže od beskraja što razdvaja zvezdu od zvezde.



Ne, ne, istinu ne! Ostavite mi ove kuće i ove ljude;

Samo to i ništa više, ove kuće i ove ljude...

Kakav mi to strašan, ledeni dah dotiče sklopljene zene?

Ne želim da ih otvorim za život! O, Istino, zaboravi na mene!

U stravicnoj noci, prirodnoj sustini svih noci,
U besanoj noci, prirodnoj sustini svih mojih noci,
Prisecam se, budan, u nelagodnom dremezu,
Prisecam se onog sto sam ucinio i sto sam mogao da ucinim u zivotu.

Prisecam se, i neka teskoba
Podilazi me kao jeza ili strah.
Nepopravljivost moje proslosti - to je les!
Svi ostali lesevi mozda su samo varka.
Svi mrtvi mozda negde drugde i dalje zive.
Svi moji vlastiti minuli trenuci mozda jos uvek postoje,
U prividu prostora i vremena,
U laznoj prolaznosti.
Ali ono sto nisam bio, ono sto nisam ucinio, sto cak ni sanjao nisam;
Sto tek sad vidim da sam morao uciniti,
Sto tek sad jasno vidim da sam morao biti -
To je ono sto je mrtvo, uprkos svim Bogovima,
To - sto je zapravo bilo najbolji deo mene - ni Bogovi vise ne mogu da ozive...

Da sam u odredjenoj prilici
Skrenuo nalevo umesto nadesno,
Da sam u datom trenutku
Rekao da umesto ne, ili ne umesto da;
Da sam u izvesnom razgovoru
Imao spremne recenice koje tek sada, u polusnu, sklapam -
Da se sve tako zbilo,
Bio bih drugi danas, a mozda bi se tada i sav svemir
Neosetno privoleo da se preobrati.

Ali nisam skrenuo na stranu bespovratno izgubljenu,
Nisam skrenuo niti sam pomisljao da skrenem, i tek sada to shvatam;
Ali nisam rekao ne ili nisam rekao da, i tek sada uvidjam da nisam rekao;
Al ovog casa naviru mi sve recenice koje sam propustio da kazem,
Jasne, neizbezne, prirodne,
I razgovor uspesno okoncan,
I sve nedoumice razresene...
Ali tek sada me boli sve sto nikada nisam bio i sto se povratiti nece.

Za ono sto mi je promaklo zaista nema nikakve nade
Ni u jednom metafizickom sistemu.
Mozda bih na drugi svet mogao poneti svoje snove.
Ali zar cu moci da ponesem na drugi svet ono sto sam zaboravio da sanjam?
I bas ti snovi, ti snovi koje jetrebalo snivati, oni su les.
Sahranjujem ih u svom srcu zauvek, za sva vremena, dok traje sveta i veka.

Ove noci budan sred spokoja sto me obavija
Kao neka tudja istina,
A napolju je mesecina, kao nada koje nemam, za mene nevidljiva.

Iz " Knjige nespokoja"


Bog me je stvorio da budem dete i ostavio me da celog života budem dete. Ali zašto je onda dozvolio životu da me bije, da mi otima igračke i da me ostavlja samog u školskom dvorištu da gužvam svojim slabašnim ručicama plavu prljavu keceljicu, svu umrljanu suzama?

Ako već ne mogu da živim bez nežnosti, zašto su mi je uskratili? Ah, kad god vidim na ulici neko dete kako plače, neko dete prognano od drugih, boli me, više od tuge tog deteta, užas koji je prepatilo moje nespremno, iznureno srce. Boli me celom dužinom i širinom mog proživljenog života, i moje su one ruke koje gužvaju keceljicu, moja su ona usta izobličena od pravih suza, moja je ona slabost, ona samoća, a smeh odraslih prolaznika koristi moju žalost kao svetlost šibica ukresanih na osetljivom tkivu moga srca.

Bankar anarhista

Samo što smo završili večeru. Preda mnom je moj prijatelj bankar, čuveni trgovac izvrsni profiter, pušio sve u šesnaest. Аli, razgovor je zamro među nama. Pokušao sam da ga oživim. Okrenuh se k njemu, uz osmeh!
" Je li istina da ste nekad, tako mi rekoše pre neki dan, bili anarhista."
"Ne da sam bio. Bio sam i još uvek sam. Nisam se promenio što se toga tiče. Ja jesam anarhista."
"Ovo je dobro! Vi anarhista! U čemu ste ni anarhista? Jedino ako toj reči ne pridajete neko drugo značenje...
"Drugačije od uobičajenog. Ne, tu reč koristim u pravom smislu."
" Hoćete da kažete, dakle, da ste isti onakav anarhista kakvi su oni iz radničkih organizacija? Znači da između vas i tih podmetača bombi i sindikata nema razlike?"
"Razlike, razlike ima... Sigurno da ima razlike. Аli, nije to što mislite. (i sumnjate da su moje društvene teorije iste kao njihove!"
" Аha, shvatam. Vi ste anarhista kada je reč o teoriji, ali u praksi..."
"U praksi sam isti anarhista kao i u teoriji. I što se prakse tiče, veći sam, mnogo sam veći anarhista od tih koje ste citirali. Celi moj život to pokazuje."
" Eh?!
" Sav moj život to pokazuje, dragi moj. Nikada niste ozbiljno tome posvetili pažnju.Zato vam se čini da govorim gluposti ili da se poigravam s vama.
"O, čoveče, ja ništa ne razumem... osim ako... ako ne smatrate svoj život haotičnim i antidruštvenim, pa pridajete ovakav smisao anarhizmu..."
"Već sam vam rekao da ne. Dakle, rekao sam vam da pod anarhizmom podrazumevam ono što se o njemu uobičajeno misli."
" U redu... i dalje mi nije jasno... O, čoveče, hoćete da kažete da nema razlike između vaših istinskih anarhističkih teorija i vašeg života u praksi, ovakav kakav je on sada.? Uveravate me da je vaš život potpuno isti kao život običnih anarhista?"
"Ne, nije to. Ono što hoću da kažem jeste da između mojih teorija i života koji živim nema nikakve razlike već da je to potpuno isto. Ja živim drugačije od tih tipova iz sindikata i podmetača bombi, to je tačno. Аli, oni žive van granica anarhizma, ja ne. Što se mene tiče, kod mene, bankara, čuvenog trgovca, profitera, ako želite, teorija i praksa su jedno. Vi ste me uporedili sa tim sindikalcima i bombašima da biste mi pokazali da sam drugačiji od njih. I jesam, ali razlika je u ovome, oni da, (oni, a ne ja) jesu anarhisti samo u teoriji, a ja sam i u teoriji i u praksi. Oni su suludi anarhisti, ja sam pametni anarhista.To znači, stari moj, da sam ja pravi anarhista. Oni, sindikalci i bombaši, (ja sam tamo već bio i izašao sam odatle baš zbog pravog anarhizma ) , oni su otpad anarhizma, te zentare velike slobodarske doktrine.

"Što se tiče materijalnog prilagođavanja, rekoh, ima još jedna mogućnost. A to je revolucionarna diktatura."

"Kakva sad revolucionarna diktatura?"

"Kao što sam vam objasnio, nema materijalnog prilagođavanja nečemu što još ne postoji kao materijalno. Аli, ako bi se nekim iznenadnim pokretom podigla socijalna revolucija, odmah bi se uspostavil diktatura koja bi trebalo da omogući zasnivanje slobodnog društva. Već sada postoji, mada još u povoju, nešto materijalno iz slobodnog društva. Dakle, ta materijalna stvar čemu se čovečanstvo prilagođava već je tu. I to je činjenica kojom bi manguparija koja zastupa diktaturu proletarijata branila svoj stav, kada bi bila kadra da ga obrazloži, odnosno da misli. Taj argumenat je, naravno, moj a ne njihov. To je teškoća koju treba prebroditi… I kao što ćete se uveriti, ta diktatura je lažna. Jedna revolucionarna vlast, kada postoji, kakav god da joj je cilj ili ideja-vodilja, materijalno je samo jedno – revolucionarna vlast. Ta revolucionarna vlast je zapravo ratna diktatura, drugim rečima, despotski vojni režim, jer je društvu ratno stanje nametnuo onaj deo društva koji je revolucijom uzurpirao vlast. Šta to može da iznedri? Iznedriće to da onaj ko se prilagodi vlasti – pošto je ona materijalna, a u isti mah i despotski vojni režim – prilagođava se, dakle, tom despotskom vojnom režimu. Ideja koja je vodila revolucionare ka cilju sasvim je nestala u društvenoj stvarnosti, potpuno zaokupljenoj ratnim fenomenom. Tako, ono što revolucionarna diktatura stvara – a što ona duže traje time će to dobiti potpuniji oblik – jeste ratno društvo diktatorskog soja, dakle vojni despotizam. Čak ne bi moglo ni da bude nešto drugo. Uvek je bilo tako. Ne poznajem istoriju tako dobro, ali ono što znam jeste da se sve u njoj slaže sa ovim što sam rekao; ne bi ni moglo da se ne slaže. Šta su izrodila politička previranja u Rimu? Rimsko carstvo i njegov vojni despotizam. Šta je dala Francuska buržoaska revolucija? Napoleona i njegov vojni despotizam. A videćete šta će da se izlegne iz Ruske revolucije… Čudo koje će decenijama da unazadi ostvarivanje slobodnog društva. A šta biste i mogli da očekujete od tog naroda nepismenjaka i mističara? Najzad, to i nije tema razgovora… Jeste li razumeli moje stavove?

"Savršeno."


"Razumete da sam došao do ovakvog zaključka: cilj – anarhističko društvo, slobodno društvo; način – preobražaj građanskog u slobodno društvo bez tranzicije. Ovaj preobražaj treba da bude pripremljen i omogućen snažnom, detaljnom i pitkom propagandom, koja bi svim duhovima bila dostupna i koja bi sve prepreke prevalila. Jasno je da reč “propaganda” ne koristim samo doslovno već pod njom podrazumevam sve: neposrednu ili indirektnu akciju, ukoliko može da doprinese slobodnom društvu i oslabi otpor koji bi da ga osujeti. Na taj način, socijalna revolucija, kada bi došlo vreme, nemajući prepreke pred sobom, bila bi nagla, jednostavna i ne bi morala da uspostavlja nikakvu revolucionarnu diktaturu, jer ne bi imala kome da se suprotstavlja. Ovo ne bi moglo da se izvede na taj način ako bi anarhizam bio neostvarljiv; a ako je anarhizam neostvarljiv, onda je jedino opravdano i pravično društvo – građansko društvo.

"Eto vam zašto i kako postah anarhista, i zašto odbijam druge, manje radikalne društvene doktrine, kao neozbiljne i suprotne prirodi. Hajde sad da nastavim priču."

Zapalio je šibicu i sporo prineo pla-men cigari. Usredsredio se i produžio:

"Bilo je i drugih momaka koji su mislili kao ja. Većinom su bili radnici, ali je bilo I par drugih; spajalo nas je siromaštvo i to, ako se dobro sećam, što nismo bili glupi. Želeli smo da se obrazujemo, da učimo, i istovremeno da vršimo propagandu, da zagovaramo naše ideje. Želeli smo i za nas i za druge – za celo čovečanstvo – novo društvo, teslimljeno svih predrasuda koje ljude čine veštački nejednakim i nameću im podređenost, patnju i teskobu, koje im mati priroda nije namenila. Što se mene tiče, ono što sam čitao, potvrđivalo je moje stavove. Pročitao sam skoro sve anarhističke knjige. U to vreme je bilo sijaset sličnih jeftinih knjiga. Odlazio sam na skupove i slušao govore ondašnjih propagandista. Svaka knjiga i svaki govor još više su me uveravali u ispravnost i pravičnost mojih ideja. Ono što sam onda mislio – ponavljam vam, prijatelju – jeste ono što i danas mislim; jedina razlika je što sam onda to samo mislio, a danas tako i radim."


"Svakako, jasno mi je kako ste postali takav anarhista i potpuno razumem da ste to i ranije bili. Ne treba i dalje da me uveravate u to. Ono što me zbunjuje jeste kako ste iz svega toga izašli kao bankar… Kako ste, na kraju, postali bankar… Mada, već nagađam."

"Ma ne nagađate ništa… Znam šta hoćete da kažete… Oslanjate se na činjenice koje ste upravo čuli, mislite da sam anarhizam smatrao neostvarljivim i da sam zato, kao što rekoh, jedino opravdano i pravično društvo video u građanskom društvu, zar ne?"


"Pa, manje-više tako…"

"Аli, kako bi to moglo da bude, kada vam od početka razgovora ponavljam da sam anarhista, da to nisam samo bio nego da sam to i dan-danas? Da sam postao bankar i trgovac zbog toga što vi mislite, onda ne bih bio anarhista već malograđanin."


"Pa, u pravu ste… Onda kako, dođavola? Hajde, kažite…"


"Rekoh vam već da sam uvek bio bistar i energičan. To su mi prirodne vrline, nisu mi ih prineli u kolevku (ako sam je uopšte imao), sam sam ih doneo u nju. E tako. Smatrao sam da je neizdrživo da budem anarhista pasivac, koji će samo da sluša govore i da o njima razglaba s prijateljima. Ne, nešto je trebalo da se uradi! Da se radi i bori za notlačene i za žrtve društvenih konvencija! Rešio sam da se žrtvujem za tu ideju, ako mi se ukaže prilika. Počeo sam da razmišljam kako bih mogao da budem od koristi toj slobodarskoj ideji. Napravio sam nacrt plana akcije. Šta želi anarhista? Slobodu – slobodu za sebe i za druge, za celo čovečanstvo. Želi da bude oslobođen uticaja ili pritiska društvenih fikcija; da bude slobodan kao kada se prvi put pojavio na ovom svetu od majke rođen, baš kako bi trebalo da bude po pravdi. Ne mogu svi da budu jednaki pred prirodom: neki se rađaju visoki, neki niski, neki jaki, neki slabi, neki više a neki manje inteligentni… Ali, svi bi mogli da budu jednaki od tog trenutka pa nadalje, ali ih društvene fikcije sprečavaju u tome. Te fikcije je, dakle, trebalo uništiti. Trebalo ih je uništiti… Ali mi nije promakla jedna stvar: trebalo ih je uništiti u cilju slobode, neprekidno imajući u vidu stvaranje slobodnog društva. Jer, proces uništenja fikcija društva može da doprinese stvaranju slobode, kao što može da ustanovi razne druge socijalne fikcije, podjednako loše jer su isto tako izmišljene. Tu je trebalo voditi računa. Trebalo je utanačiti tok delovanja, bio on buran ili ne (jer je sve opravdano u borbi protiv društvenih nepravdi), da bi se doprinelo uništenju socijalnih fikcija, a da se pritom ne osujeti stvaranje buduće slobode, već da se, ukoliko je moguće, počne sa stvaranjem nečega iz čega bi prava buduća sloboda tek trebalo da izraste. Jasno je da je ta sloboda, koja treba da pazi da ne ugrožava, u stvari ona buduća sloboda, danas zvana sloboda potlačenih društvenim fikcijama. Očigledno je da ne treba da pazimo da ne narušavamo “slobodu” moćnika, dobrostojećih, svih koji predstavljaju društvene fikcije i od njih imaju koristi. To nije prava sloboda već sloboda da se drugi tiranizuju, što je oprečno istinskoj slobodi. Protiv te nazovi slobode trebalo bi najžešće da se borimo i da je osujećujemo. Čini mi se da je ovo sada jasno…

Potpuno. Nastavite…"

"Za koga anarhista želi slobodu? Za celo čovečanstvo. Na koji način može da osvoji slobodu za čitavo čovečanstvo? Potpunim uništenjem društvenih fikcija. A kako je moguće potpuno uništiti društvene fikcije? Već sam vam predočio objašnjenje, kada sam vam, na vaše pitanje, obrazložio druge napredne sisteme i zašto sam bio i još uvek sam anarhista… Da li se sećate mog zaključka?

"Sećam se."


"Jedna žestoka, sirova, brišuća društvena revolucija, koja bi učinila da društvo u skoku pređe iz građanskog u slobodno društvo. Ta društvena revolucija bi trebalo da bude pripremljena pregornim i upornim radom, neposrednim i posrednim delovanjem, spremna da sve duhove pripremi za dolazak slobodnog društva i da oslabi, do besvesnog stanja, sav otpor buržoazije. Izvinite što vam ponavljam razloge koji neizbežno vode do ovog zaključka koji leži unutar anarhizma; već sam obrazložio i već ste ih razumeli."


"Da."

"Najbolja bi bila svetska revolucija, istovremena u svim krajevima sveta, ili barem u onim važnim krajevima sveta; a ako se ne da, onda zahvatajući svaku naciju munjevito i bez ostatka, šireći se iz jednog u drugi kraj. Vrlo dobro. Šta sam ja mogao da uradim u tu svrhu? Nisam mogao sam da izvedem svetsku revoluciju, čak ni u zemlji u kojoj sam bio. Ono što sam mogao bilo je da svojski radim na pripremi te revolucije. Već sam vam objasnio kako: boreći se svim sredstvima protiv društvenih fikcija; nikada ne prekidajući borbu niti propagandu slobodnog društva, odnosno buduće slobode i sadašnje slobode potlačenih – stvarajući, ukoliko je moguće, nešto što bi bila buduća sloboda."

Rasterao je dim i, posle kratkog predaha, nastavio.

"Dakle, prijatelju moj, upregnuo sam svu svoju pamet u akciju. Raditi za budućnost – u redu, mislio sam; raditi da bi drugi bili slobodni – tako treba. A šta je sa mnom? Jesam li ja niko? Da sam bio hrišćanin, radio bih, srećan, za dobrobit drugih, jer bi me na nebu čekala nagrada; ali da sam bio hrišćanin, ne bih bio anarhista, jer bi te nejednakosti bile nebitne u našem kratkotrajnom životu; bile bi samo stanje našeg dokazivanja, koje bismo nadoknadili u potonjem, večnom životu. Аli, ja ne bejah hrišćanin, kao što nisam ni danas, pa sam se pitao: za koga bih se ja to žrtvovao u svemu tome? I pre svega, zašto bih se žrtvovao? Skolili bi me ponekad trenuci sumnje; vi razumete da je to bilo opravdano… Ja sam materijalista, razmišljao sam, nemam drugog života do ovog; zašto bih se mučio društvenim nejednakostima, propagandama i ostalim pričama, kada mnogo više mogu da uživam i da se zabavljam ako se ne bavim time? Ko ima samo ovaj život, ne veruje u večni život, ko priznaje samo zakone Prirode, ko se opire državi jer ona nije prirodna, braku, jer je neprirodan, novcu jer ni on nije prirodan, svim društvenim fikcijama, jer ni one nisu prirodne, zašto onda svim silama brani čovekoljublje i žrtvovanje za druge i za čovečanstvo, kada altruizam i žrtvovanje takođe nisu prirodni? Da, isti rezon koji mi govori da se čovek ne rađa da bi se oženio, niti da bi bio Portugalac, bogat ili siromašan, isti rezon mi govori da se čovek ne rađa da bi bio solidaran već da bi bio sam; dakle, suprotno od altruiste i solidarca – krajnji samoljubac. Nadmudrivao sam se sam sa sobom oko ovog pitanja. Vidi ti, govorio sam sebi, mi se rađamo kao pripadnici ljudskog roda i zato imamo obavezu da budemo solidarni s drugim ljudima. Ali, da li je ideja o dužnosti prirodna? Odakle potiče ta zamisao o dužnosti? Ako me ta ideja o dužnosti obavezuje da žrtvujem svoje blagostanje, ugodnost, instinkt za održanjem i druge prirodne instinkte, u čemu bi se razlikovao čin ove ideje od čina bilo koje druge društvene fikcije, koja u nama budi istovetan osećaj? Iako u početku oprečna prirodnom egoizmu, ova ideja o dužnosti, o ljudskoj solidarnosti, mogla bi da bude prirodna ako bi u sebi imala egoističnu nadoknadu, jer bi u tom slučaju tom egoizmu pružala kompenzaciju i, na kraju krajeva, ipak mu se ne bi suprotstavljala. Žrtvovati zadovoljstvo, jednostavno ga žrtvovati, nije prirodno; žrtvovati neko zadovoljstvo zbog drugog, to je već u samoj Prirodi: u redu je da se između dve prirodne stvari, kada već ne mogu da se imaju obe, odabere jedna. E pa koja samoživa ili prirodna kompenzacija može da mi pruži posvećenost pitanju slobodnog društva i buduće ljudske sreće? Samo svest o izvršenoj dužnosti, o pregoru u najbolje svrhe. I nijedna od tih stvari nije sebična nadoknada niti samozadovoljstvo već je to užitak nastao iz fikcije, kao što je užitak činjenica da ste neizmerno bogati ili da ste rođeni u povlašćenom društvenom soju. Priznajem vam, stari moj, da sam pokatkad bio neverni Toma… Osećao sam se kao nevernik, izdajnik sopstvenog učenja… Ali sam ubrzo sve prevazišao. Ideja pravde je bila tu, u meni, mislio sam. Ona je za mene bila prirodna. Osećao sam da postoji viša dužnost od brige za ličnu sudbinu, te nastavih da se borim za svoju ideju.
Čini mi se da tom odlukom niste pokazali veliku mudrost… Niste rešili problem… Pustili ste da vama zavlada sentimentalnost…