Вратимо се ипак тренутку када је Сара ушла у Надаров атеље. А он није био обичан фотограф, нити је његов атеље био само фотографска радња. Феликс Надар је још 1838. године почео да се бави позоришном критиком. Затим је писао приповетке, бавио се издаваштвом, цртао карикатуре, уређивао књижевне часописе. Онда се родила замисао да направи збирку литографија „Пантеон славних савременика”.
Колач „Сара Бернар” Посао је започео 1851. године привукавши велики број следбеника и
поштовалаца. Тада се и окренуо фотографији, уметности у повоју.
Уосталом, она је била и бржа и јефтинија од литографије. Почео је да
фотографише истакнуте уметнике и јавне личности: Бодлера, Росинија,
Ежена Делакроа, Берлиоза... Постао је врло познат. И ликовни критичари
говорили су о Надаровим портретима као о уметничким делима:
„Господин Надар”, писало је у „Газети лепих уметности”, „од својих
портрета фотографија направио је несумњива уметничка дела. Посебно треба
похвалити начин на који он осветљава лица својих модела, њихову слободу
покрета, а надасве израз лица који успева да нађе. Сваки портрет је
књижевно-драмско-политичко дело. Генерација славних савременика нашла је
пут до његовог атељеа.”
Упркос похвалама, Надару је фотографија после извесног времена
досадила... Али не толико да би одбио младу глумицу која је затражила да
јој управо он уради портрет. Изгледа да је Сара знала шта ради. А и
Надар као да је био свестан кога има пред собом.
Надаров атеље посетила је и две године раније, одмах по завршетку
Конзерваторијума. Тај портрет урађен је на уобичајени начин. Није био
нарочито убедљив. Деловао је равно и неузбудљиво. Али, фотографија из
1864. године као да открива Сарину праву нарав. Показује особу која није
једноставна, а истовремено је спремна на све, потврђујући животни мото
славне глумице који је гласио: „Упркос свему!”
Ликовни критичари и данас истичу да су Сарине фотографије из Надаровог
атељеа његови најнадахнутији радови. Млада уметница огрнута је сомотским
плаштом. Коса јој је пуштена, природна – коврџава. Једини украс је
минђуша у левом уху и... обнажено лево раме. Фотографија, једногласни су
ликовни критичари, заправо подсећа на скулптуру. Представља неку врсту
споменика. Као да је Надар знао да ће Сара Бернар постати велика
глумица. А када се то убрзо догодило, његово занимање за чувену глумицу
потпуно је престало. Живе легенде нису биле његов „фах”! Али, Сара
Бернар опчинила је другог уметника – Алфонса Муху поставши јунакиња
његових плаката. Било је то три деценије касније, 1894. године. Наредних
шест година глумица „златног гласа” била је јунакиња његових плаката.
Сарини и Надарови путеви су се разишли.
Теслино одбијање Надар је летео у балону, а Сара је блистала на светским позоришним
даскама. Њен глас узбуђује у залуђује, писали су критичари. Када је
посетила Њујорк, упознала је Томаса Едисона а он је снимио њено тумачење
„Федре” Расина. Међутим, Едисон није био научник који је највише
занимао славну глумицу. Њена пажња била је усредсређена на личност и
дело Николе Тесле. Навикнута да нико не одбија њене позиве и прилику да
је види, била је свакако изненађена када је Тесла рекао да га глумичино
присуство узнемирава и одваја од рада, па је боље да се не виђају.
Чувени париски атеље необичног фотографа Феликса Надара, писца,
карикатуристе, позоришног критичара…