Lorens Darel

Gost

Pre nego što je pao u san, brodski blagajnik se neko vreme pospano poigravao ovim lelujavim sećanjima. Primetio je da su nekim portretima u časopisima sa socijalnim temama olovkom bili dodati brkovi i pitao se je li za te nedoličnosti bio odgovoran Grejsen. Sunce je utonulo iza povorke katarki i jarbola i poči njao je da pirka lagani vetrić. U Tulonu su se svi bili iskrcali, a Trumanovi su se kasnije, malim jedrenjakom, vratili prilično pripiti. Blagajnik je video da gospođica Dombi sedi preko puta njih, i da je sva rumena i gnevna – podvaljak joj se bio zacrveneo, što joj se uvek dešavalo kada bi bila besna. Gospodin Truman je nakrivio šešir na uvo, obgrlivši svoju ženu. Pevali su Kada se irske oči smeše, tako se uživljavajući da se onim treznijim članovima posade što su ih posmatrali sa ograde broda sve to činilo pomalo preteranim. Grejsen je nešto rekao Berdu i obojica su se nasmejali. Bilo je očigledno da gospođici Dombi nije prijatno u njihovom dru štvu. Uporno je zurila preda se čudeći se kako su ovi grozni ljudi uopšte uspeli da putuju prvom klasom. Kad je jedrenjak prispeo uz bok Evrope, ona je slučajno uhvatila Trumanov po gled i, užasnuta, shvatila da joj je on, pogledavši je još jednom prodorno ali blago, namignuo. „Taj čovek“, zašištala je na Berda kada se popela na palubu. „On je pijan.“ Trumanovi su bili simpatični brodskom blagajniku. Gospo din Truman je bio omalen i zdepast čovek sa dosta sedih u kosi i s negovanim brčićima. Bio je krajnje dobrodušan i činilo se da uopšte ne pati od socijalne inferiornosti zato što putuje prvom klasom: „Novac“, rekao bi kad god je trebalo da se plati za šankom, „meni ništa ne znači. Nikada nisam znao njime da raspolažem Evo, neka ode sve.“ Pričalo se da je zgrnuo bogat stvo na fudbalskim kladionicama. Gospođica Dombi je besnela jer prema njemu nije mogla da zauzme svoj pokroviteljski stav; bio je učtiv, ali bistar i pomalo podrugljiv. Gospođa Truman je bila zgodna žena koja nije mnogo vodi la računa o oblačenju. Rumenilo na obrazima skoro uvek joj je bilo neujednačeno naneseno, a patike za palubu nisu joj bile baš najčistije. Nju i njenog muža povezivao je sličan smisao za hu mor; bili su saučesnici u kritici sveta oko sebe; sveta što je pred njih izbacivao ljude tako neodoljivo smešne kao što je gospođi ca Dombi, ili tako prijatne kao što je Grejsen. Naročito su im za bavne bile pretpostavke drugih o tome odakle im toliki novac; a zapravo u džepu nisu imali više od petnaest funti. Truman je osvojio neku nagradu u nedeljnim novinama pa su mu ponudi li da bira između funte nedeljno do kraja života, i krstarenja. Iz bor je bio tipičan za njega. „Ljudi moji“, rekao je dobrodušno, „funtu nedeljno i sam mogu da zaradim, ali krstarenje nikad nećemo moći da priuštimo, zato – krstarenje!“ Bilo je očigledno da se Trumanovi mnogo vole i gospođica Dombi nikako nije mogla da im oprosti njihove intimne šale, na čin na koji su jedno drugom šaputali na uvo i šetali se mokrim palubama držeći se za ruke kao školarci. Stjuardesina ocena da su joj simpatični, mada možda pomalo neobični, zasnivala se na razgovoru koji je jedne noći slučajno čula dok su se Truma novi svlačili u svojoj kabini. Vrata su bila otvorena, a Truman je prao zube – što je on uvek činio s uživanjem i izuzetno bučno za jednu tako običnu radnju. Čovek bi pomislio da to nekog ko nja timare u štali. Svu tu buku povećavalo je i njegovo mumlanje – usput je i pevušio. Te noći, dok je stjuardesa prolazila pored vrata, ova uobičajena predstava iznenada se prekinula, i ona je začula prigušene i gotovo sablasne jecaje u hodniku u kome se inače ništa nije čulo izuzev razdražujućeg zvuka ventilatora. „Pa dobro, Elsi“, rekao je Truman, „znam da bi sve bilo drugačije da nije umrlo.“ Posle još nekoliko reči začula je melodičan glas go spođe Truman koji je povratio čvrstinu: „Znam da je to glupo, Džone, ali stalno imam osećaj kao da sam ga ja ubila.“ Kasnije te večeri čula je Trumana kako se žali na stešnjenost kabine: „Voditi ljubav na ovakvim ležajima, to je kao voditi lju bav u kutiji šibice“, rekao je s onim smešnim severnjačkim na glaskom, otežući samoglasnike.
Ali njihova ekscentričnost konačno je potvrđena kada ih je jednog dana stjuardesa zatekla kako goli sede jedno do drugo ga na ležaju i igraju ruski šah. „Uđi, draga“, rekla je gospođa Truman ljubazno i nehajno, a onda je, videvši njenu zapanje nost, dodala: „Džone, gubi se odavde.“ Čula je kako se Truman neobuzdano smeje pokušavajući da obuče košulju. Ispričala je o ovom događaju stjuardu, i upitala ga veoma ozbiljnim tonom da li tako stari ljudi vode ljubav: izgledalo joj je to pomalo ne pristojno. Bili su dovoljno stari da imaju odraslu decu. Stjuard je prigušio osmeh i rekao da ne zna – verovatno su samo eks centrični. Ovo objašnjenje potpuno ju je zadovoljilo. Da, baš tako, ekscentrični su. Ali bili su dobrodušni i skromni, i ona je u srcu osetila talasić sažaljenja dok je u sanduk koji je, sudeći po metalnoj pločici, napravio neki g. Stivens iz Pekam Reja, pa kovala jeftine haljine, staru žičanu četku za kosu i izdanja časo pisa Titbits. Tek posle nekoliko dana, kada je u štampi objavljeno da je Grejsen uspeo da se izvuče iz lavirinta, brodski blagajnik je shva tio da je on bio pesnik. „Najistaknutiji pesnik-plemić Engleske“, pisalo je u jednom časopisu gde je data i njegova kratka biogra fija, a pomenuti su takođe njegova škotska titula, Vojni krst i nje gova izvanredna igra za Džentlmene na utakmici protiv Plejersa na terenu Lords 19. godine. Svima je bilo žao što to nisu sa znali ranije; bio je tako tih i nenametljiv – tako nalik nekom sre dovečnom berzanskom posredniku. Istina je da su ga jednom prilikom videli kako nešto zapisuje u beležnicu i da je na palu bi A nekoliko puta čitao gospođici Dejl – ali da li je to bila poe zija ili ne, nije im bilo poznato. Izgledalo je, međutim, da je to što se baš on spasao bilo ništa drugo do božje proviđenje. Ka snije će brodski blagajnik pročitati u Tajmsu i jednu Grejseno vu pesmu, koja počinje stihovima: „Kada smrt kao sunčani sat rasprostre svoju senku.“ Primetio je da su ovi redovi, sudeći po datumu, bili napisani aprila 197, nekoliko nedelja pre nesreće u lavirintu, ali mu je sve to sada izgledalo kao neki predosećaj, onoliko koliko je on to mogao da razume. Pročitao je stihove nekoliko puta, isekao ih perorezom i isečak prljavim prstima stavio u notes, da bi ih kasnije, nekom prilikom, još jednom raz motrio. I tu se njegov krug razmišljanja zatvarao.

Gost

"Pre nego što moja ljubav ima prilike da se iskristališe, pretvori se u duboko, razorno prijateljstvo. A kada se ovo desi, strast izleti kroz prozor."

Lorens Darel - Page 2 View_the_future_by_fogke

Gost

Lorens Darel - Page 2 4821a5ae00bf186838296f895fb4d735-d5dw8ff

"Ovde su se okupljali derviši iz Rifije, koji su mogli u zanosu da hodaju po žaru ili piju istopljeno staklo ili jedu žive škorpije - ili da nadigraju ritam okretanja vasione, sve dok se stvarnost ne bi zaustavila kao preterano navijena opruga i oni popadali dahćući na zemlju, ošamućeni kao ptice!"

"Sigurna sam sada da ćeš shvatiti da voliš Justinu više zato što te je izdala, ako budeš raščlanjivao svoja osećanja! Kurva je prava ljubimica muškarca, kao što sam ti jednom rekla, i rodjeni smo da volimo one koji nam zadaju najviše bola!"

Gost

Lorens Darel - Page 2 Dark_glam___end_of_the_story_by_shamanski

"Ima osoba na ovom svetu kojima je suđeno da same sebe unište, i nikakvo razumno dokazivanje ne može da im pomogne. Što se mene tiče, Justina me je uvek podsećala na mesečara koga su spazili kako korača po opasnom ravnom olovnom krovu na visokoj kuli; svaki pokušaj da je čovek probudi vikanjem mogao bi dovesti do nesreće. Čovek je jedino mogao da je nečujno prati u nadi da će je postepeno odvući od dubokih mračnih bezdana koji su zjapili sa svih strana. Ali nekim čudnim paradoksom, baš ovi nedostaci u karakteru - ove niskosti duše - predstavljali su za mene najveću draž ove kobne dinamičke ličnosti. Pretpostavljam da su se oni nekako podudarali sa slabostima u mom sopstvenom karakteru kojima sam srećom mogao bolje da vladam nego ona. Svestan sam da je za nas ljubavni čin bio samo mali deo celovite slike koju je projektovala duševna prisnost što je svakodnevno bujala i granala oko nas. Dok smo razgovarali neosetno bismo se približili jedno drugom sve dok se ne bismo uhvatili za ruke, ili skoro pali jedno drugom u zagrljaj: ne iz uobičajene čulnosti koja muči ljubavnike, nego kao da je telesni dodir mogao da ublaži bol istraživanja po sopstvenoj duši."

Gost

Lorens Darel - Page 2 Rage_by_im_punk-d26mpx1.png

Ali kada sam je stigao i zaustavio, okrenula mi je lice bolesnog demona. Spopao ju je žestok bes. Lupila je nogom po vlažnom pesku.
Stvar nije samo u tome što se otvorila geološka pukotina na zemljištu po kome smo tako samouvereno gazili. Shvatio sam da je ova jalova razmena misli i osećanja probila stazu ka gušćim džunglama osećanja; i da smo postali robovi tela, posednici jednog tajanstvenog saznanja koje su dalje mogle da prenose, primaju, dešifruju, razumeju, - samo one retke nama podudarne ličnosti na svetu. "Na kraju", sećam se da je rekla, "ovo nema nikakve veze sa seksom", što me je dovodilo u iskušenje da se nasmejem, mada sam u toj rečenici prepoznao njen pokušaj da putenost razdvoji od poruke koju je sadržavala.
Video sam tada ono što je trebalo odavno da vidim: naime, da je naše prijateljstvo toliko sazrelo da smo već nekako postali jedno."

Gost

“Shvatila je sasvim jasno da ga silno voli, a i da može da se pomiri sa tim da ga više ne vidi - nikada.
Njena ljubav je već spoznala i savladala nestajanje voljenog - sopstvenu smrt. Ova misao, tako jasno izražena u njenoj savesti, davala joj je ogromno preimućstvo nad njim - jer on se još uvek davio u uzburkanom moru svojih nelogičnih i zamršenih emocija, žudnje, obzira prema samom sebi, dok je ona već crpla snagu i samouverenost iz same beznadežnosti svoga slučaja.”

Gost

Aleksandrija – grad mediteranskog stila sa uskim, krivudavim uličicama, grad čuvenog svetionika na ostrvu Farosu (jedno od sedam čuda antičkog sveta), grad Aleksandra Makedonskog i njegove biblioteke, grad poslednje egipatske faraonke Kleopatre i Marka Antonija, grad u kome živi široka lepeza naroda koji je došao sa različitih strana, a čiju je atmosferu najbolje opisao Lorens Darel u romanu Aleksandrijski Kvartet. Za razliku od Kaira, ovaj kosmopolitski grad u kome se i kulturno i etnički Afrika »sastaje« sa Evropom i Azijom, deluje mnogo savremenije i opuštenije. Zadržao je svoju starinu, a sa druge strane se prilično prilagodio savremenim svetskim tokovima. Veliki broj parkova, šetališta i dr. čine da ovaj grad »diše« u zelenilu i prijatnoj atmosferi. Nedaleko od železničke stanice nalazi se Rimski amfiteatar. Na ulazu smo se provukli sa popustom na račun Robertove novinarske kartice, koju smo kasnije često »zloupotrebljavali«. Rimski amfiteatar (koji je i jedini u Egiptu) otkriven je tek 60-ih godina, sastoji se od 12 polukružnih mermernih redova koji su odlično očuvani.

Gost

"necu ovo pogresno da shvatim kao pohlepu ili pustanje sebi na volju. suvise smo iskusni za to: mi jednostavno imamo da naucimo nesto jedno od drugog. sta je to?
sta je to? da li je ovo nacin?"

"shvatio sam da je ova jalova razmena misli i osecanja probila stazu ka guscim dzunglama osecanja; i da smo postali robovi tela, posednici jednog tajanstvenog saznanja koje su dalje mogle da prenose, primaju, desifruju, razumeju - samo one retke nama podudarne licnosti na svetu (koliko ih malo ima, kako ih je retko sretao covek!)"

Gost

Aleksandrijska biblioteka je bila najveća biblioteka antičkog sveta. Nalazila se u Aleksandriji, na obali Sredozemnog mora, u današnjem Egiptu.
Osnovana je početkom III veka pre nove ere od strane kraljeva iz dinastije Ptolemeja. Duhovni pokretač i prvi organizator bio je Grk Demetrije iz Falerona. Tokom njenog postojanja upravnici biblioteke bili su veoma učeni ljudi i književnici, kao priređivač klasičnih epova: Zenodot iz Efesa, pesnik i gramatičar Likofron iz Halkisa i kritičar i filolog Aristarh iz Samotrake.

Zapis nastao oko 56. godine potvrđuje da je Aleksandrijska biblioteka u nekom obliku postojala još u 1. veku
U Aleksandrijskoj biblioteci nalazile su se knjige iz ondašnjeg celokupnog civilizovanog sveta: dela iz grčke književnosti i filozofije, prevedene knjige iz egipatske, persijske i drugih književnosti. Prevodilo se i u suprotnim pravcima, od kojih su posebno važni prevodi na aramejski i hebrejski, pošto je na taj način sačuvan deo grčkih knjiga. Pesnik Kalimarh iz Kirene načinio je katalog biblioteke u 120 knjiga. Procene broja knjiga i sličnog materijala u Aleksandrijskoj biblioteci se dosta razlikuju i kreću do 700 hiljada.
Knjige su se nalazile u impozantnom kompleksu zgrada, uključujući dve glavne: Muzej i Serapis. Centralni deo u kome su se odvijala istraživanja činilo je deset velikih sala.
Sudbina biblioteke je tragična. Ona je uništavana više puta sa više raznih strana.
Cezarovo uništavanje 48. godine
Smatra se da je Cezarova vojska 47. godine pre nove ere uništila glavni deo, onaj u Muzeju.
Hrišćansko uništavanje 391. godine
Ubrzo nakon što je 387. godine hrišćanstvo postalo državna religija Rimskog carstva, car Teodosije I 391. godine naređuje unuštavanje svih paganskih hramova. Tada hrišćani, na čelu sa aleksandrijskim patrijarhom Teofilom, spaljuju Aleksandrijsku biblioteku.[1]
Muslimansko uništavanje 642. godine
Kada je muslimanska armija osvojila Aleksandriju 642. godine nakon što je porazila vizantijsku vojsku u bici kod Heliopolisa, komandant je upitao kalifa Umara šta da rade sa bibliotekom, odnosno sa knjigama. On je dao čuveni odgovor: "One ili su u suprotnosti sa Kuranom, što znači da su jeres, ili se slažu sa njim, što znači da su suvišne."
Obnavljanje biblioteke
2002. godine od stare biblioteke, na obali mora među oronulim stambenim zgradama, stvorena je jedanaestospratnica od stakla i betona, delo norveške arhitektonske firme Snoheta. Oblikom podseća na ogromni solarni disk, okrenut Mediteranu. Na granitnom zidu koji gleda na jug uklesana su slova većine svetskih pisama, što predstavlja svojevrsnu promociju nacionalne, kulturne i jezičke šarolikosti koja se čuva u ovoj građevini. Ukupna površina se procenjuje na 40.000 kvadratnih metara. U svom sklopu poseduje najveću javnu čitaonicu na svetu, kao i specijalizovane dečje, čitaonice retkih knjiga, rukopisa, mikrofilmova, a njen sastavni deo je i Muzej (rađen takođe po antičkom uzoru). Jedna od posebnih poslastica je "Nobelova soba", smeštena na trećem spratu, u kojoj možete uživati u biserima svetske književnosti, delima nastalim (i od švedske kraljevske Akademije nagrađenim) od 1901. do 2001. godine. Realizacija ovakvog jednog ambicioznog

Gost

"град постаје читав свет кад човек воли једног од његових становника."
"опчинила ме илузија да бих стварно могао да је упознам, али сада видим да она збиља није била жена него отелотворење Жене које није признавало никакве споне у друштву у коме смо живели."

Gost

"човек није могао више да очекује од једног обдареног уљеза који је скоро грешком пробио трвду материјалну љуштуру Александрије и открио себе."

"Балтазар каже да су природни издајници - као ти и ја- стварно кабали. он каже да смо ми мртви и живимо у овом животу као у некаквом чистилишту. а ипак они који су живи не могу без нас. ми их заражујемо жељом да доживе више, да порасту."

Gost

"on nikada nece razumeti da bas sa pojmom boga moramo najvise da pazimo; jer on tako mocno deluje na ono sto je najnize u ljudskoj prirodi - na nase osecanje nemoci, strah od nepoznatog, licne slabosti; a iznad svega na nase cudovisno samoljublje koje mucenicki venac shvata kao medalju atleticara koju je stvarno tesko zasluziti.

stvarna i prefinjena priroda boga mora biti oslobodjena svojstava: kao casa izvorske vode, bez ukusa, bez mirisa, koja samo osvezava: i sigurno bi delovala samo na mali broj, vrlo mali broj, onih koji stvarno razmisljaju?

sto se tice vecine, njegova priroda je vec ukljucena u onaj deo njihove prirode koji ponajmanje zele da priznaju za svoj ili ispituju. ne verujem da postoji neki sistem koji moze da ucini nesto vise osim da izopaci sustinsku ideju. a onda, svi ovi pokusaji da se bog omedji recima ili idejama...."

Gost

"сада схватам да је био један од ретких, људи који су пронашли своју филозофију и чији је живот био испуњен покушајима да живе по њој."
"стварам маштом, дакле припадам и слободан сам"
"говорио је као да је у Александрији било неко различито време и није погрешио"
"од свих нас он је на известан начин најсрећнији зато што нема унапред смишљену представу о ономе што жели да добије као одговор на љубав. а волети на такав начин без предумишљаја је нешто што људи већином морају поново да уче после педесете године. деца то имају. и он."
"посао мислиоца је да подстиче на размишљање: посао свеца је да ћути о свом открићу"
"његова осредњност је била његово спасење"
"..јер на сваком ступњу развоја, сваки човек поново осваја читаву васиону и подешава је по својој унутрашњој природи: док сваки мислилац, свака мисао изнова оплођују читаву васиону"

Gost

"ово је нарочита врста љубави јер не осећам да је имам - нити бих у ствари желео да је тако. као да нас је једино здружило то што смо господари својих личности, што смо постали учесници у заједничкој фази растења. у ствари ми љуто озлеђујемо љубав, јер смо показали да су везе пријатељства чвршће"
"моја вредност није била ни у чему што сам постигао или имао. јустина ме је волела зато што сам јој дао нешто што је било неуништиво - већ готову личност коју није могла сломити"

Gost

Stvarno je u življenju iscrpljivao sebe,svoju unutrašnju ličnost.Ljudi većinom stoje i dozvoljavaju da život na njima izvodi svoju igru poput mlakog tuša.Dekartovskoj tvrdnji:'Mislim,dakle postojim',on je suprotstavio svoju koja je otprilike glasila ovako:' Stvaram maštam,dakle pripadam i slobodan sam'.

Gost

"covek je samo produzenje duha mesta"
"u sta covek da veruje kad se stvarnost svojim delima podsmevala masti?"
"sa spokojstvom coveka za koga se sav nezasluzeni bol covecanstva povukao i rasprsio - kao sto biva sa bolom kada traje isuvise dugo, sireci se od izvesnog dela tela da bi preplavio citavo telo ili duh."
"aleksandrija, prestonica secanja"
"hvala bogu sto nisam genije, jer genije nema nikoga kome bi mogao da se poveri"
"mnogo je lakse ljubavniku upucivati pitanja koja su namenjena muzu"
"covek se uvek zaljubljuje u ljubavni izbor osobe koju voli"
"uvek se s gorcinom napusta stari zivot i zapocinje nov - a svaka zena je nov zivot, celovit i zaseban i sui generis."
"negde u sredistu dozivljaja postoji neki red i sklad koji bismo mogli otkriti na prepad kad bismo bili dovoljno pazljivi, dovoljno strpljivi, ili imali dovoljno ljubavi. da li cemo stici?"
"covek koga nepodnosljivo muci saznanje da na svetu ima tako malo neznosti"
"korpa sa prepelicama se otvorila na bazaru. nisu pokusale da pobegnu nego su se polako razisle kao med kad se prospe. lako su ih ponovo pohvatali."

Gost

"tri strane prostora i jedna strana vremena sacinjavaju mesovit recept kontinuuma. ova cetiri romana se drze tog uzora. ...tri prva dela...se ne vezuju u obliku niza. oni se preplicu, utkivaju, u cisto prostornom odnosu. vreme je zaustavljeno. jedino ce cetvrti deo predstavljati vreme i biti pravi nastavak."

Gost

"Afrodita dozvoljava svako spajanje svesti i cula u ljubavi"
"ovde su se okupljali dervisi iz Rifije, koji su mogli u zanosu....da nadigraju ritam okretanja vasione, sve dok se stvarnost ne bi zaustavila kao preterano navijena opruga i oni popadali dahcuci na zemlju, osamuceni kao ptice"
"ima samo onoliko stvarnosti koliko si sklon da zamislis"
"istina nije ono sto se kaze pri punoj svesti. ona je uvek ono sto 'tek isklizne' - greska pri kucanju koja odaje citavu igru. razumes li me, mudrace?"
"sta je cilj pisanja?" "cilj pisanja je da odaji licnost koja na kraju omogucava coveku da nadraste umetnost"
"svestan svakog nesklada, svake nesrece u prirodi samog coveka, umetnik ne moze da ucini nista da opomene svoje prijatelje, da ukaze, da uzvikne na vreme i da pokusa da ih spase. bilo bi uzalud. jer oni su svesni cinioci svoje sopstvene nesrece. sve sto umetnik moze da kaze kao imperativ jeste: 'razmisljaj i placi'."

**Učlanjen** : 04.01.2012

Odlicna tema happy

Forsiranje romana-reke

muharem bazdulj

Lorens Darel: Aleksandrijski kvartet

Prevod: Olja Petronić
Red Box – Obradović, Beograd, 2011.

Postoji u francuskom jeziku fina distinkcija između dvije vrsta rijeka: onih koje utječu u neku drugu rijeku i onih koji utječu u more (ili okean). Riviere utječe u neku drugu rijeku, a fleuve u more (odnosno okean). Da se razumijemo, to ne govori ništa o veličini rijeke. Sava je, naravno, veća od Neretve, recimo, ali je Sava riviere (jer, je li, utječe u Dunav), a Neretva je fleuve (budući da utječe u Jadransko more). Ne pominjem ovdje slučajno tu distinkciju. Naime, na samom početku Aleksandrijskog kvarteta, u (ultra)kratkom predgovoru, Darel najprije kaže kako "ova skupina od četiri romana treba da se čita kao jedno delo pod kolektivnim naslovom Aleksandrijski kvartet", a malo kasnije dodaje kako i "kad bi se skupina knjiga beskrajno širila, nikada iz toga ne bi proistekao roman fleuve". Sa svojih hiljadu i kusur stranica proze Darel, dakle, ne želi da napiše roman fleuve, nego eventualno, ako ćemo se igrati riječima, roman riviere, ne pretencioznu definiciju Aleksandrije, nego tek jednu moguću deskripciju.

Lorens Darel - Page 2 1026378_aleksandrijski%20kvartet

Lorens Darel - Page 2 1026378_aleksandrijski%20kvartet

NOVO ČITANJE: Niz od četiri romana koja će sklopiti Aleksandrijski kvartet, Darel je premijerno objavio krajem pedesetih godina prošlog vijeka: Justinu 1957. godine, Baltazara i Mauntoliva 1958, a Kleu 1960. Već 1965. godine, beogradska izdavačka kuća Prosveta objavljuje cjelokupni Kvartet u dva toma: u prvom tomu su Justina i Baltazar u prevodu Ivana Ž. Popovića, a u drugom Mauntoliv i Klea u prevodu Aleksandra Nejgebauera. Te dvije debele knjige plavih tvrdih korica i danas je lako pronaći u većini gradskih biblioteka, a onaj ko bi ih želio posjedovati imao bi tek malo teži posao da ih pronađe u kakvoj antikvarnici. Usprkos tome, a donekle i baš zbog toga, ovaj izdavački potez (objavljivanje novog prevoda Aleksandrijskog kvarteta) dviju malih kuća (Red Box i Obradović) vrijedi posebno pohvaliti. Poslije skoro punih pedeset godina, gotovo pola vijeka, dakle, vrijeme je da Darelov klasik prodiše u još jednom prevodu. Vitalnost nekog jezika i neke kulture mjeri se, između ostalog, i njihovim kapacitetom da neka klasična djela iznova pročitaju, pa i prevodilački. Darelov Aleksandrijski kvartet nesumnjivo jest moderni klasik i vrijednije je da postoji njegov novi prevod od ogromne većine premijernih prevoda onih instant bestselera koji uglavnom i nisu zaslužili da budu prevedeni, no koji – što je lako zaključiti ako se čovjek mazohistički izloži čitanju takvih prevodilačkih uradaka – po pravilu i u tom prevodu dobiju (ne)kvalitet kakav su i zaslužili.

ČETIRI UMESTO DVA: Nisu ovdje beznačajne ni neke tehničke pojedinosti. Novo izdanje Aleksandrijskog kvarteta "spakovano" je u četiri toma; svaki roman dobio je zasebnu knjigu. Ipak, cjelovitost Kvarteta simbolički je naznačena time što su sve četiri knjige smještene u zajedničku – što bi se po dalmatinski reklo – škatulu. Knjige izgledaju luksuzno: tvrdih crnih korica s bijelim uglastim slovima na naslovnici i efektnom pomalo arabesknom pozadinom. Ipak, da ne bismo odviše insistirali na opremi, vratimo se na sadržaj, na knjige same. Za razliku od prevoda Kvarteta iz šezdesetih, ovaj put sva četiri romana je prevela ista osoba: Olja Petronić. Osjeti se u čitanju to jedinstvo tona. Analiza ovog prevoda i u odnosu na original i u odnosu na prethodni prevod zavrjeđuje, naravno, zaseban tekst u specijaliziranom časopisu, no ovdje vrijedi barem potcrtati da je novi prevod Aleksandrijskog kvarteta jako dobar i u smislu vjernog prenošenja smisla, ali također i kad je riječ o dočaravanju atmosfere. Čita se, naime, prirodno i lako, bez dojma da je riječ o prevodu. Iz perspektive temeljnog čitalačkog hedonizma, ovaj Aleksandrijski kvartet radi ono što treba da radi: uvlači konzumenta u svoj svijet i osigurava onu kolridžovsku suspenziju nevjerice. Ko počne da ga čita, ko dopusti da ga proguta žitka stvarnost literarne Aleksandrije, prepustiće mu se do kraja.

NARANDŽE NISU JEDINO VOĆE: Gusta zavodljiva proza (poslušajmo, recimo, početak četvrtog dijela Kvarteta, romana Klea: "Narandže su te godine rodile bolje nego obično. Sijale su u senicama od ulaštenog zelenog lišća kao svetiljke, trepereći tamo među osunčanim šumama. Kao da su bile željne da proslave naš odlazak sa malog ostrva (...)."), miješa se kod Darela sa Kavafijevim stihovima, recimo (Bog napušta Antonija, na kraju Justine; onaj famozni početak: "Kada se iznenada, u ponoć, začuje/ kako prolazi nevidljiva povorka/ sa sjajnom muzikom i glasnom pesmom (...)"). Između te dvije tačke, između početka četvrtog i kraja prvog dijela (ili obratno), i ne samo između, nego i onkraj njih, u četvrtom i u prvoj dijelu, zbiva se zapravo radnja Aleksandrijskog kvarteta. Radnja je taman dovoljno uzbudljiva da je mogu čitati i oni koji od književnosti traže tek Šeherezadin efekat, odnosno efektan zaplet, kao što je i taman toliko vješto i znalački ispripovijedana da u njoj mogu bez zazora uživati koji se slažu s tezom da je fabula "tek građa za sižejno oblikovanje". Ako bismo zanemarili adjektiv aleksandrijski, riječ kvartet, u umjetničkom kontekstu, ponajprije priziva muziku. Ima nečeg muzičkog u čitanju Aleksandrijskog kvarteta i u tom je smislu takođe ovaj najnoviji prevod vjeran originalu. Ritam uslovljen muzikom plus usmeno prepričljiva fabula, a na način istočnjački – spaja se to u Aleksandrijskom kvartetu, (i) u ovoj njegovoj varijanti. Više nego dovoljno za svaku pohvalu.

vreme.rs

"Treba otimati radost danima koji beze "
Majakovski

**Učlanjen** : 04.01.2012

Svi poroci Lorensa Darela

Nedavno se u knjižarskim izlozima pojavio nov naslov „Lorens Darel, biografija“,
iz pera Gordona Bokera, (izdavač „Karpos“, prevela sa engleskog Sonja Vasiljević).
Ova biografija ne predstavlja zvaničnu, uglađenu biografiju velikog autora.

Lorens Darel - Page 2 JDlktkqTURBXy8zNjI2Y2U0YTcwN2FlMzdhY2Q3OWU0ZWJhNGU5NmUxYi5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjbXMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNi5wbmcHwgA

Lorens Darel - Page 2 JDlktkqTURBXy8zNjI2Y2U0YTcwN2FlMzdhY2Q3OWU0ZWJhNGU5NmUxYi5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjbXMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNi5wbmcHwgA

Za one koji su ljubitelji lika i dela velikog Darela, zaljubljenika u umetnost i Grčku, žene, telesnu ljubav i stvaralaštvo, („pišem kao što drugi ljudi vode ljubav, za mene je pisanje porok“), ovo delo može biti i pomalo neprijatno iznenađenje. Ali za one druge, koji su bespogovorni obožavaoci ovog pisca - evo prave literature. Zar nije Darel napisao u „Kvartetu“ da je „dobro zlo okrenuto naopako“? Zar nije on tvrdio „da srce dobija sve što želi, a plaća dušom”?

Krajem februara godine 1912. u porodici inženjera koji je u Indiji gradio prve železnice i mostove, rođen je dečak Lorens, prvi sin. Majka mu je bila Irkinja, otuda njegova strast i beskompromisna žudnja za životom, a pripadao je porodici koja se u vreme kada je Britanija doživljavala svoj cvat nije vraćala u nju, već su živeli u kolonijama na Istoku. „Zlato, fosfor, magnezijum papir“ - bile su boje koje su carevale na ulicama na kojima je rastao. Ipak, nema iluzija o zemlji kao o raju i to nije detinjstvo iz bajke.
U osamnaestoj pokušava da upiše Kembridž, ali bez uspeha. Paradoksalno, to je bila njegova sreća. U jednom londonskom noćnom lokalu zarađuje za život noćima prebirajući džez na starom pijaninu.
Srećan je što nije uspeo da završi Oksbridž. „Seks je daleko bolji način da se spozna svet od univerziteta“, piše. Prvu ženu, Nensi (a biće ih četiri), upoznaje tako što na vratima proba da joj proda usisivač. Celu svoju porodicu ubeđuje da iz hladne, sterilne atmosfere koja caruje u Britaniji pobegnu tamo gde peva sunce - u Grčku, kolevku civilizacije. Porodica se seli na Krf. Tu Darel piše svoju čuvenu „Crnu knjigu”, roman poznat po opscenostima i brutalnostima, koje nijedan izdavač u Britaniji nije želeo da objavi. „Crnu knjigu” Darel šalje Henriju Mileru, svom velikom, najpre epistolarnom, prijatelju, uz cedulju: „Pročitaj, a zatim zavitlaj u Senu”. No, „Crna knjiga” nije zavitlana u Senu. Za nju je predgovor napisao niko drugi do T. S. Eliot.
Objava rata 1941. Darela zatiče u Grčkoj. Ostatak rata provodi u Kairu i Aleksandriji. U Kairu njegov brak sa Nensi je gotov. Ispostavlja se da Darel ima i svoju tamnu stranu, senku. On je amoralan, opsesivno vezan za seks i surovost. Nensi sa devojčicom koju su dobili bukvalno beži od njega. Nikada se neće vratiti. Lorens je očajan. Teši se da će pisati, ponavlja da je „rođen sa pisaćom mašinom u ustima“. U Kairu, u topografiju živopisnih predela, uklapa se i jedan ženski lik. Prelepa Jevrejka, Eva Kon. Postaće druga gospođa Darel. Imaće devojčicu Sapfo. Aleksandrija i Egipat prerasli su u izazovnu građu iz koje će biti rođen roman-san, „Aleksandrijski kvartet”.

Lorens Darel - Page 2 L_IktkqTURBXy8wZjcyNGIwYjNmOWU3YjhjZTE4ZmI5ZTg3ZjIwMWFmNi5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjbXMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNi5wbmcHwgA

Lorens Darel - Page 2 L_IktkqTURBXy8wZjcyNGIwYjNmOWU3YjhjZTE4ZmI5ZTg3ZjIwMWFmNi5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjbXMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNi5wbmcHwgA

No, dok rukopisa „Kvarteta” još nema na hartiji, službuje u Jugoslaviji, posle Drugog svetskog rata. Tu se muči, zauvek prestaje da bude levičar, u Trstu kupuje limuzinu koja je hromirana, ogromna, bleštava i koju Darel hoće da proda lično - Titu. Poslednje noći pred polazak iz Beograda, Eva doživljava prvi nervni slom. Devojčica ostaje kod njega. Eva je u duševnoj bolnici u Trstu. Uprkos jadu, “Kvartet” fermentira u dnu Darelovog sna.
novosti.rs
................

"Treba otimati radost danima koji beze "
Majakovski

**Učlanjen** : 04.01.2012

.................

Darel na Kipru 1957. završava prvu knjigu iz tetralogije koja će biti „Aleksandrijski kvartet”. “Justina” je prva rođaka budućih nastavaka. Na pitanje kako pisati posle Džojsa i Prusta (književnika koji su uticali na Darela) on je našao odgovor: konstruisao je nov roman, u kome su sjedinjene tri strane prostora i jedna strana vremena. U trenutku nastanka Justine, Darel srećno živi u jedinom braku u kome se nije mučio, sa Klod Ford. Drži na krilima mapu stare Aleksandrije i priseća se ulica, parkova i bordela koje je zaboravio.
Sam Darel je ovaj roman gradio na traganjima D. H. Lorensa i na postulatima Milera, Monterlana, Borhesa, Markiza de Sada, Kavafija, koji je i jedna od ličnosti ovog velikog dela. Ovde caruje “mek, tup zvuk aleksandrinaca”, lutaju kockari i ljubavnici „koji igraju da izgube”, oseća se ukus poljubaca, nežnih ali i pervetuiranih i veštih, kao i onih tako neveštih “da su podsećali na prve oblike štamparstva”. Svi poljupci imaju onaj nezaboravan ukus “negašenog kreča”. “Kvartet” ne podseća mnogo na Darelova dela napisana pre njega. U odnosu na njih deluje kao simfonija spram preludijuma.

Lorens Darel - Page 2 -DwktkqTURBXy9mMjU5OTVkMjM2NjEyN2RkYjIzYTU5NmVkYTY2ZDNiNi5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjbXMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNi5wbmcHwgA

Lorens Darel - Page 2 -DwktkqTURBXy9mMjU5OTVkMjM2NjEyN2RkYjIzYTU5NmVkYTY2ZDNiNi5qcGVnk5UCzQMUAMLDlQLNAdYAwsOVB9kyL3B1bHNjbXMvTURBXy8xZDc0Y2I0MTcwNTk1MDQzNjYyOWNhYmQ2MDZmNTBmNi5wbmcHwgA

Roman postiže uspeh, ali Darel ne nalazi sreću. Njegova kćer Sapfo izvršava samoubistvo. Pre toga se dugo leči kod psihoanalitičara i stalno spominje oca u kontekstu psihološkog ili fizičkog incesta. U njenom dnevniku iz 1965, pisanom u Grčkoj, stoji da je sa četrnaest godina imala abortus. Zauvek će ostati tajna da li je u jednom trenutku Darel odlučio “da srce dobije ono što želi, a da plati dušom”. Ili je Sapfo potonula u tamne lavirinte psihe, gde iluzije i strahovi lako bivaju zamenjeni za istinu.

“Ili se ubijam ili pišem roman”, izjavljivao je Darel i dodavao da “čudovište postoji u svakome od nas”. Četvrtu suprugu sam Darel je oterao, najednom tvrdeći da je - lezbijka.
Do kraja života Darel neće nadmašiti visoke, strme, zavodljive hridi “Aleksandrijskog kvarteta”. Njegovi prijatelji su tvrdili da „kada bi Darel ušao u sobu, nastala bi vesela atmosfera, kao da je neko otvorio flašu šampanjca“. U drugoj polovini života zavoleo je budizam i poznavao mnogo budista. Kada je preminuo 1990, javio se jedan lama i rekao da je Darel već reinkarnirao i da živi kao čuvar vinograda u Burgundiji.

novosti.rs

Zanimljiv tekst.
Ko je citao " Aleksandrijski kvartet " rado ce procitati ova tekst i " Biografiju ".

"Treba otimati radost danima koji beze "
Majakovski

Gost

Lorens Darel - Page 2 Not_Together_2_by_Zzanthia

"Osećala sam kao da mu dugujem izvinjenje, a ipak me je uvredila nametljivost ljubavi koju nikada nisam tražila od njega."

Gost

"Pre nego što moja ljubav ima prilike da se iskristališe, pretvori se u duboko, razorno prijateljstvo. A kada se ovo desi, strast izleti kroz prozor."

Gost

"Ovde su se okupljali derviši iz Rifije, koji su mogli u zanosu da hodaju po žaru ili piju istopljeno staklo ili jedu žive škorpije - ili da nadigraju ritam okretanja vasione, sve dok se stvarnost ne bi zaustavila kao preterano navijena opruga i oni popadali dahćući na zemlju, ošamućeni kao ptice!"

"Sigurna sam sada da ćeš shvatiti da voliš Justinu više zato što te je izdala, ako budeš raščlanjivao svoja osećanja! Kurva je prava ljubimica muškarca, kao što sam ti jednom rekla, i rodjeni smo da volimo one koji nam zadaju najviše bola!"

Gost

"Ima osoba na ovom svetu kojima je suđeno da same sebe unište, i nikakvo razumno dokazivanje ne može da im pomogne. Što se mene tiče, Justina me je uvek podsećala na mesečara koga su spazili kako korača po opasnom ravnom olovnom krovu na visokoj kuli; svaki pokušaj da je čovek probudi vikanjem mogao bi dovesti do nesreće. Čovek je jedino mogao da je nečujno prati u nadi da će je postepeno odvući od dubokih mračnih bezdana koji su zjapili sa svih strana. Ali nekim čudnim paradoksom, baš ovi nedostaci u karakteru - ove niskosti duše - predstavljali su za mene najveću draž ove kobne dinamičke ličnosti. Pretpostavljam da su se oni nekako podudarali sa slabostima u mom sopstvenom karakteru kojima sam srećom mogao bolje da vladam nego ona. Svestan sam da je za nas ljubavni čin bio samo mali deo celovite slike koju je projektovala duševna prisnost što je svakodnevno bujala i granala oko nas. Dok smo razgovarali neosetno bismo se približili jedno drugom sve dok se ne bismo uhvatili za ruke, ili skoro pali jedno drugom u zagrljaj: ne iz uobičajene čulnosti koja muči ljubavnike, nego kao da je telesni dodir mogao da ublaži bol istraživanja po sopstvenoj duši."