Srećan rođendan, Van Gogh!
Umetnik koji, kako je svojevremeno rekao, nije pokušavao da naslika ono što vidi, već se služio bojom da njome silovito izrazi sebe, rođen je na današnji dan 1853. godine.
Vinsent (Vincent van Gogh) je bio najstarije od šestoro dece protestantskog pastora Teodora (Theodorus van Gogh), no nije bio zaista prvo dete. Dečak nazvan Vinsent bio je mrtvorođen 30. marta 1852, da bi tačno godinu dana kasnije, u malom holandskom selu, na svet došao ovaj genijalni, strastveni umetnik.
Vinsentov brat, Teo (Theo van Gogh), bio je posebno značajna figura u životu ovog slikara – kako sa emocionalne strane, tako i kao materijalna podrška. Naime, da Tea nije bilo, moguće da Van Gog ne bi naslikao ni polovinu svojih slika, jer mu je ovaj obezbeđivao novčana sredstva za nabavku boja i platna.
Holandski stvaralac koji se danas smatra jednim od najvećih slikara u istoriji evropske umetnosti, sva svoja dela (oko 850 slika i 900 crteža) stvorio je u periodu od deset godina. Iako nesvakidašnjeg talenta, za života je prodao tek jednu sliku – “Crveni vinograd” (The Red Vineyard) koja je danas izložena u moskovskom muzeju.
Po očevoj želji, školovao se za sveštenika, ali je ubrzo iz škole bio izbačen, te se kao propovednik uputio u rudarsko naselje na severu Holandije. Prizori koju su ga tamo dočekali gotovo do kraja su ubili njegovu veru u Boga: ljudi na rubu egzistencije, bore se da izbegnu glad, bolest i smrt u rudnicima. Na mestu na kom je njegova vera slabila, njegovo umetničko nadahnuće se budilo. U tom kraju je, naime, započeo prve crteže. Crtao je uglavnom rudare, njihove žene i decu. Tada je napravio i dogovor sa Teom da će mu, u zamenu za slanje materijala za crtanje i slikanje, slati svoje radove.
Do 1882. godine rasla je njegova ljubav prema slikarstvu, ali i njegovo siromaštvo. Paralelno su se budile i njegove seksualne potrebe, te je otkrio kako voli prostitutke koje je smatrao “otpadnicama”, pa otuda i – sebi jednakima. Sreo je siromašnu i trudnu prostitutku koju je doveo kući i izdržavao i nju i njeno petogodišnje dete, nameravajući izvesno vreme i da je oženi. Kada se ponovo vratila prostituciji, drogama i piću, Vinsent se od nje, uz pomoć Tea, konačno rastao.
Odlazeći iz Pariza, imao je oko 200 slika. Od prvobitno korišćenih mračnih boja, kojima je izražavao prizore iz rudarskog sela, u Parizu je stigao do kratke impresionističke faze, nakon koje se, u Provansi, desio i vrhunac njegovog stvaranja. U ovom periodu, boje mu postaju izraženije i najčešće koristi žutu, zelenu i plavu, a među slikama iz ovog perioda, koje predstavljaju njegova prava remek-dela jesu i “Spavaća soba” (Bedroom), “Suncokreti” (Sunflowers) itd.
Otpočinje zajednički život sa slikarom Gogenom (Paul Gauguin), sa kojim je, osim dirljivo lepih trenutaka, bilo i, češće pominjanih, žučnih svađa. U jednoj od njih, Vinsent je, postajući sve razjareniji, pretio Gogenu brijačem, a potom se vratio u stan gde je, u neko doba noći, sebi odsekao uho. Narednog dana ga je, navodno, stavio u koverat i poklonio svojoj ljubavnici, prostitutki. Već sledećeg dana, bio je hospitalizovan.
Posle napuštanja bolnice, vraća se slikanju. Periode kada je “gubio razum” i sam je bogato opisivao: “Da nisam sačuvao emocije, mogli bi pomisliti da sam opasna luda. Doktor je mislio da je napad izazvan velikom količinom kafe, pića i duvana, i premalom količinom hrane. Priznajem to sve, ali u isto vreme tačno je da je za jarko žuti ton koji sam postigao prošlog leta bilo neophodno da budem malo uvrnut… Mislim da ću iskreno prihvatiti ulogu ludaka…”
Mentalno “zdravi” periodi, smenjivali su se sa ovim drugima. U mirnoj lucidnosti stvarao je najfantastičnija dela, dok je u periodima divljačke agresivnosti morao da bude u izolaciji. U izolaciji, ipak nadahnut, naslikao je i 150 slika irisa, maslinovog drveća, bašti itd. Tada je pisao Teu “Osećam silnu potrebu za… da li da izustim tu reč… za religijom. Onda izlazim napolje i slikam zvezde.” Tako je nastala i čuvena “Zvezdana noć” (Starry Night).
1890. godine, uronio je u depresiju i sve češća pomračenja svesti, uzeo je revolver i veliko platno – da još jednom naslika nepregledna žitna polja. Potom je pucao u sebe. O ovome se, ipak, danas spekuliše, pa postoje priče koje tvrde da ga je slučajno, neispravnim pištoljem, ubio jedan od dvojice mladića sa kojima je voleo da pije.
Prethodnik evropskog ekspresionizma, agresivne, strastvene, a ipak – nežne i gotovo stidljive prirode, bio je duboko svestan toga kako, dajući se radu, dušom i telom, dovodi sebe do ruba ludila. Čini se da su takve bile impresije i njegovih savremenika, pa je Pisaro (Camille Pissarro), gledajući njegove slike, rekao: “Ovaj čovek će ili da poludi ili da nas sve nadmaši.” Dogodilo se i jedno i drugo.
Iza veličanstvenog uma, osim gomile danas izuzetno skupih slika i crteža, ostale su i reči pune nade:
“Život je, uprkos svemu, kao bajka. Znaš, bezbožni su oni koji ne veruju u ovo sunce i ovakav predeo.”
Dijana Knežević
Ned 19 Feb - 0:16
