Miroslav Mika Antić

**Elita** **Poruka** : 2323 **Učlanjen** : 30.06.2012

Probaš i uspeš...

I odjednom sam shvatio:
postoje reči bez usana.
I verovanje bez daha.
To je nekakav izazov onoga što je ispred nas,
kao da te začikuju da nešto nećeš uspeti,
a ti probaš i uspeš.

Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš
i da se bojiš svetlosti.
A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.

Objašnjavanjem stvari,
oduzimamo im nešto od one lepe čarolije,
od onog zlatastog omota,
ispod kojeg se kriju tolika čudesna
značenja svega što izgleda isto.

Reči su iskraćale. I iznošene. I krpljene.
Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena,
ostaje samo smisao kao čudo svih čuđenja.

**Učlanjen** : 26.09.2011

ČAROLIJA

Nekom zabranjuju zvezde.
Nekome krila.
I laste

Ja ne zabranjujem ništa.
Sme se sve sto se ne sme.
Samo jedno te molim:
pokušaj da ne rasteš
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.
U toj se pesmi živi
slobodno,
lepo
i ludo.
Mozes da izmisljaš.
Mastaš,
Da radiš sve naopako.

U njoj i najveće čudo
prestaje da bude čudo,
jer sve sto poželiš
kad zažmuriž
- ostaje zauvek tako.

Isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i lazi i sebe samog.
Sme se sve što se ne sme.

I sme se više od svega!

**Učlanjen** : 26.09.2011

Mi smo oboje nalik na jedan osmeh davni,
i tako cudno slicni ponekoj suzi jasnoj.
Mozda je sreca samo sto smo ko nebo ravni
sišli sa istog voza na jednoj stanici kasnoj,
i pronasli u sebi da zajedno umemo
da docekamo drumom i cvetanja i vetar,
pa da idemo bosi... da idemo... idemo...
bez straha da l' postoji sledeci kilometar.

**Učlanjen** : 26.09.2011

USNE

Usne jedino zato postoje
da s nekim podelis nesto svoje.
I da ti sapat sapatom vrate.
Usne postoje da se pozlate.
Usne su vulkan tvog tela.
Usne su izvor tvojih reka.
Usne su pupoljak gde se srela
pcela od vetra s pcelom od mleka.
Usne postoje da se procveta
u vatromete neba i sveta.
Usne su da se u dahu zgusne
krilatost zvezda i kometa.
I nikad nikom nemoj ih dati
ako ne ume da ti ih vrati
toplije,mekse, mladje i sladje.
Jer usne samo zato postoje
da osmeh po tvome osmehu skroje

**Učlanjen** : 04.01.2012

Postoji jedan neverovatan gad

In memoriam

Pise Mika Antic

Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske/ Tvrđave/
On je uskakao u đačke/ čitanke/ Kad me je doktor Savić
lečio od alkohola/ On se pravio kao da ima neke veze sa filmom

Postoji jedan neverovatan gad koji se zove Miroslav Antić.
Ždere moj hleb. Pravi moju decu. Nosi moja odela.
Sa mojom ženom leže u krevet na moje rođene oči,
jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
daleko u Lenjingradu.

I taj Antić što me je upropastio i kao pisca i kao čoveka,
dakle: taj, koji ce na kraju leći u moju sopstvenu grobnicu,
pita me jedno jutro: šta vam je, boga mu, čoveče,
izgledate mi nekako bolesni?
A šta se, izvinite za izraz, bas njega tiče kako je meni
i dokle mi je?

O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.
A on pere ruke mojom rakijom. Ima ključ od mog ateljea.
Ljudi, taj me tera da čitam knjige. Petlja sa mojim plavušama.
Dere se u mojoj kući. Ogovara me. Svašta laže.

Deca mi liče na njega, a on nosi kravatu.
Brije se, poznaje neke ljude. Radi.
Svako jutro se tušira. Pravi se da zna sve o zenbudizmu.
Prevodi knjige. Čini mu se da ima prijatelje.
Mom sinu, zamislite svinjariju, mome jedinom sinu,
kupuje sladoled.

Miroslav Mika Antić - Page 6 Anhels_01_u_723950360

Miroslav Mika Antić - Page 6 Anhels_01_u_723950360

Bio sam mornar. Bežao sam, ili odem, na primer, u Pariz.
Pokrijem se ćebetom preko glave. Pustim brkove.
A on me i tu pronađe, u nekoj ulici Žolive,
u nekom bednom hotelu, i vrati kući. I rasplače me.

Mati moja Melanija, koja ne zna da je rodila
mene, a ne njega, više ga voli. Više mu veruje.
I on to još kako koristi.
A on je, uveravam vas, on je ta upeglana stoka
kojoj ja dižem spomenik.

On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem biografiju
ovako popljuvan i sam, i do krajnosti zgađen
što moram da mu javno pozajmim oči i dušu
i ono malo para koje sam jedva pozajmio.

Kad sam ja, na primer, skočio sa Petrovaradinske tvrđave,
on je uskakao u đačke čitanke.
Kad me je doktor Savić lečio od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze sa filmom.

Gde god se pojavim, gurao me je da ga ne obrukam.
Pristajao je na kompromise. Cerekao se na prijemima.
Primao je moje nagrade. Mešao se u moje snove.
Jedan licemer.

Jedan stvarni licemer.
Jedan provincijalac!
Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću trpeti.
I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene,
da bi umesto mene,
svinja jedna,
da bi umesto mene što pre jedini živeo.

izvor: e - novine.com

"Treba otimati radost danima koji beze "
Majakovski

**Učlanjen** : 26.09.2011

JASTUK ZA DVOJE

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja i pogled crni.
Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji da napravim juni,
i nemam obične sreće i nemam obične grehove.

Podeliću sa tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju priliku što se tetura niz dan.
Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja.
Svejedno - lepo je nemati plan.

Lepo je ne biti činovnik ni doktor. Uputi
telegram mome ocu: "Postoji tužna divota -
Vaš sin ne ume ljude da spasava od smrti,
on, znate, spasava od - života..."

Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše, na cigareti,
i blatnjav hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Bićemo suviše voljeni ili suviše prokleti,
budi uz mene kad odem.

**Učlanjen** : 26.09.2011

Lepo smo udesili stvar, o uganuto doba naše mladosti. Iz velikih daljina laje dan. Vetar klija kroz grane. Pupoljci vetra.

Tinjaju jutra. U pepelu tišine tek poneki plamičak ili žar; ne volim malokrvna svitanja pod koja ne bih pristao da se potpišem. Hoću da kipe i da se prosipaju izvan ramova moga vida.

Paljbe lasta i dalje mi se rugaju brzinom i lepotom. Plotuni mogućnosti da munjevito iščeznu. Treba izići iz sebe kroz neshvatljiva raskršća, malo zamišljen, verovatno.

Sve mi se više čini da je ozbiljnije biti večan, nego pripasti porubljenosti vremena. Falsifikujem zato potpis mog neponovljivog sebe u dnu jednih ogromnih staklenih vrata i odlazim neopaženo u jaru.

Šta će mi biografija koju sam već doživeo. Da bi mi ovaj život bio bar malo životniji, moram ga opet izmišljati i proći kroz najdeblje staklo, ne zamrsivši usput nijednu boju svog čuđenja.

Ja ne slikam kad živim. Ja samo ulepšavam nevidljivo.

**Učlanjen** : 26.09.2011

Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konačno, evo me; ako podignem oči, vidim da svako najdalje ima svoje još dalje.
Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva.
Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, neće moći završiti.
Nije reš o životu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo očima. Postoje u meni mnoga, neverovatna čula. Čula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,…
Oni koji me sreću, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima. Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem. Činim to dosta uverljivo. Dok imitiram drveće, neko sa strane, neupućen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik. Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku i produžetka u nedogled…
Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koračao. I mnogo puta sam živeo u onom što još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrćem. A u sebi se smeškam. Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka.
Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?…
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem…

**Poruka** : 7923 **Učlanjen** : 15.11.2011

**Učlanjen** : 26.09.2011

Drhtava pesma

Osecam: nešto u meni raste
pomalo bolno - pomalo belo,
kao da nekakve zbunjene laste
lete kroz moju glavu i telo.
Vrte se.
Prestižu.
Nešto traže.
Od njih se na usni dah užari.
Ja ne znam šta cu,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.
Osecam: nešto u meni prska
kao kad pupoljak zenice širi.
Zašumi nekakva zlatna trska
i nece pod celom da se smiri.
Tu oblog ne pomaže.
Duša se kikoce i krvari.
Nešto me muci,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Onda me zakiti prezrelo leto:
dva grozda - kao dve tople tacke.
Sve mi u rebrima razapeto.
Sve okrenuto naglavacke.
A sve je ipak lude i draže.
Srce bi prostranstva da ozari.
Placem od srece,
a mama kaže:
još si ti balava za takve stvari.

Prirodo, cuj me:
laganja nema!
Ti bujaj - ja cu od tebe više!
I neka široko u nama dvema
ogroman ružicast vetar diše.
I luduj, prirodo!
Zri naopako!
Samo mi nemir ne pokvari.
Volim te što si zaista tako
k'o i ja balava za divne stvari.

**Učlanjen** : 26.09.2011

Ostani tako i cuti

Pogledaj: pod oknom trg.
Mala drolja - subota u krznu od inja.
Sasvim mala.
mala zabludela subota
sa podsuknjom od taftanskog praskozorja
sa brosem ulicnog fenjera od prekoputa.

Voleo bi da shvatis zasto sam nekada tako vreo
kao jug.

Pa ja sam,
rodjeno moje,
u krvi stvarno jug.

Jug moras da razumes zasto je i plug i drug.

Moras da razumes dok se ovo severno lisce
kovitla,
kovitla u krug
i vetar kroz nase glave
rominja
place
i luta.

Jug moras da razumes zasto ore,
ore,
ore...

Jug moras da razumes ove zore,
i kroz sve zore.

I da oprostis sto nista bolje ne umem da ti kazem
sada kada se poslednji put voli.

I da oprostis sto te ranjivim poljupcima
budim iz sna,

Ali ako smo se u ovoj cekaonici nase ljubavi
poskidali goli,
od strasnog umora,
od strasne sramote goli,
- onda nek budemo kako treba goli
od zvezdanih visina do dna.

**Član** **Poruka** : 82 **Učlanjen** : 28.06.2013

Pišem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljem telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam se bar jednom dnevno telefonom Galebu Džonatanu Livingstonu i Pepeljugi. Ali ni reči odgovora. Znači da misle na nas. Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi glasom govora. Ljudi se poštuju rečima, a vole ćutanjem.

**Učlanjen** : 06.06.2011

Samoća

Najveća slova ljubavi:
jedan novembar
kad nikog nisam voleo,
ni sanjao....

Najveća slova nemira:
jedan novembar
kad sam se
nad samim sobom
smeškao vrlo mirno.

Najveća slova života:
kad sam u širokom luku
život obišao.

Najveća slova nežnosti:
kad sam rikao kao krdo
bizona i sa asfalta
pasao travu.

Najveća slova sramote:
kad sam bez stida presvlačio,
svojeručno, do gola,
toliko mamurne
usedeličke noći.

Najveća slova ozbiljnosti:
kad sam se strašno šegačio
dok sam terao
ceo svet oko sebe
da sa mnom
hoda na rukama,
naglavce.

Najveća slova vojevanja:
kad sam u svojoj
brzopletoj samoći
mimoišao metkom
jedino čelo koje imam,
pobrkavši sve pravce.

Miroslav Antić

Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta Miroslav Mika Antić - Page 6 2294901356

**Učlanjen** : 06.06.2011

Ne kradi mi sebe od mene, budalo glupa. Postaćeš međuvreme i ostaćeš zauvek sa mnom bez mene.

M.Antic

Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta Miroslav Mika Antić - Page 6 2294901356

**Učlanjen** : 26.09.2011

- Jesi l moje
Najmoje?

- Jesam tvoje
Najtvoje.
- Da ti sviram u ušima?
- Da mi kupiš dve firange
od cica.
Al' da budu na cvetiće.

- Da zakačim viljuškama
na ragastov od pendzera.

- Da me mrze sve komšije.

- Da ja imam samo tebe.
- Da ti imaš samo mene.

- Da ne udje ni Mesec ni Sunce.
Da u sobi bude jedna crkva.
Da gledamo kroz taj pendzer,
kroz taj pendjer pun cvetica,
da je život nešto naše,
najnaše.

- Da je život nešto tako lepo
kao u samoposluzi "Zvezda".

- Jesi l moje?
Najmoje?

- Jesam tvoje.
Najtvoje

**Elita** **Poruka** : 4095 **Učlanjen** : 31.03.2011

Čarolija
Nekom zabranjuju zvezde.
Nekome krila.
I laste

Ja ne zabranjujem nista.
Sme se sve sto se ne sme.
Samo jedno te molim:
pokusaj da ne rastes
ni mrvu svima za inat,
do kraja ove pesme.
U toj se pesmi zivi
slobodno,
lepo
i ludo.
Mozes da izmisljas.
Mastas,
Da radis sve naopako.

U njoj i najvece cudo
prestaje da bude cudo,
jer sve sto pozelis
kad zazmuris
- ostaje zauvek tako.

Isturi hrabro i divno
prkose detinjaste
i lazi i sebe samog.
Sme se sve sto se ne sme.

I sme se vise od svega!

Jedini: nemoj da rastes
za inat i tebi i meni
do kraja ove pesme.

I svaki put kad te slome,
pa moras nov san da stvaras,
ne sanjaj ga u mraku
Dotrci blize zori.
Na pragu ove pesme
tako se divno bori
i kad namignes samo
i osmehnes se polako

Izbroj u sebi do deset
i to u vecnost pretvori.
I sve sto zmureci smislis
ostace zauvek tako.

**Učlanjen** : 18.11.2012

Senka

Zbog svega sto smo najlepse hteli
hocu uz mene nocas da krenes,
ma bili svetovi crni ili beli,
ma bili putevi hladni il vreli,
nemoj da zalis ako svenes.

Hocu da drzis moju ruku,
da se ne boljis vetra i mraka,
uspavana i kad kise tuku,
jednako krhka, jednako jaka.

Hocu uz mene da se svijes,
korake moje da uhvatis,
pa sa mnom bol i smeh da pijes
i da ne zelis da se vratis.

Da sa mnom ispod crnog neba
pronadjes hleba komadic beli,
pronadjes sunca komadic vreli,
pronadjes zivota komadic zreli.
Il crknes, ako crci treba,
zbog svega sto smo najlepse hteli.

**Učlanjen** : 26.09.2011

Kroj

Ukrašću tvoju senku, obući je na sebe i
pokazivati svima. Bićeš moj način odevanja
svega nežnog i tajnog. Pa i onda, kad
dotraješ, iskrzanu, izbledelu, neću te sa sebe
skidati. Na meni ćeš se raspasti.
Jer ti si jedini način da pokrijem golotinju
ove detinje duše. I da se više ne stidim pred
biljem i pred pticama.
Na poderanim mestima zajedno ćemo plakati.

Zašivaću te vetrom. Posle ću, znam, pobrkati
moju kožu s tvojom. Ne znam da li me
shvataš: to nije prožimanje.
To je umivanje tobom.

Ljubav je čišćenje nekim. Ljubav je nečiji
miris, sav izatkan po nama.
Tetoviranje maštom.

Evo, silazi sumrak, i svet postaje hladniji.
Ti si moj način toplog. Obući ću te na sebe
da se, ovako pokipeo, ne prehladim od
studeni svog straha i samoće.

**Učlanjen** : 18.11.2012

IKONA (Miroslav Antic)

Zaboravi da negde na svetu postoje
nekakvi tvoji muzevi,
i moje zene,
i postelje u kojima su snovi zanat.

Neka drumovi budu
za mene i tebe pruzeni
ove slucajne veceri
daleko,
unepovrat.

Mozda smo zato i rodjeni
da jednom tuda odemo.
Da ti milujem kosu
kao da sam ti prvi.....

**Učlanjen** : 16.10.2011

PESMA ZA NAS DVOJE

Znam, mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene
i sreće moje.

Po obrazima vetar me mlati.
Čupa drveću žutu kosu.
U koji deo grada da svratim?

Dan je niz mutne ulice prosut.
Vucaram okolo dva prazna oka,
gledam u lica prolaznika.

Koga da pitam,
smešan i mokar,
zašto je nisam sreo nikad?

Il' je već bilo?
Trebalo korak?

Možda je sasvim do mene došla,
al' ja: za ugao skrenuo,
gorak,
a ona: ne znajući prošla.

Možda smo celu jesen obišli
u žudnji ludoj, podjednakoj,
a za korak se mimoišli?

Da. Mora biti da je tako...

(Miroslav Antić)

**Učlanjen** : 18.11.2012

Snovi

Velike reke imaju usce koje ih pretvara u okean
Veliki vetar ima prozracne puteve ka ravnici
Ja imam samo san, obican malecki san
u kome sam za pedalj blize ponekoj zvezdi i ptici

U zoru od svega toga citavo nebo izraste
na mojim rukama toplim i obrazima snenim
i dan je nalik na neke zenice graoraste
oivicene zelenim.

I uopste, zvedo i ptico,
uopste - celi svete,
divno je kad se u nama cekanje javi,
pa se od toga na usni nesto rumeno isplete
i nesto graorasto i zeleno u glavi.

M.A.

**Učlanjen** : 18.11.2012

ČITANJE IZ DLANA

Kad umreš, i metnu te u zemlju,
I oči ti popiju mravi . . . ovako . . .
I dusu ti pozoblju bube . . . ovako . . .
-samo tvoja kosa ostaće da živi,
jer kosa je nesto drugo nego ti:
kosa ti je čovek u čoveku,
neki sveti vetar u čoveku - brate glupavi.

Pa kad opet umreš, i metnu te u zemlju,
I srce ti posrču crvi . . . ovako . . .
I pamet ti popiju krtice . . . ovako . . .
-samo tvoji zubi ostaće da žive,
jer zubi su ti nestio drugo nego ti:
zubi su ti čovek u čoveku,
neka glad za samo lepim stvaima,
zubi su ti tvoje zlatno ujedanje
sa zvezdama - brate glupavi.

I kad umreš jos opet, i metnu te u zemlju,
I jezik ti progrize korenje . . . ovako . . .
I usne ti izrastu kao trava . . . ovako . . .
I od ušiju postane lišće . . . ovako . . .
I od čela ti postanu stabla . . . ovako . . .
I od srca ti postanu cvetovi . . . ovako . . .
-samo tvoji nokti ostaće da žive,
jer nokti su nešto drugo nego ti:
nokti su ti čovek u čoveku,
neki sveti prkos u čoveku - brate glupavi.

Vidiš da ti stoji zla sreća u dlanu.
Gadno ti se piše.

Kosa ti je prljava.
Zubi su ti žuti.
Operi bar ruke, brate glupavi!

**Elita** **Poruka** : 4095 **Učlanjen** : 31.03.2011

Oči

U svakom septembru ima necega nalik na tihe rastanke. Primetis to po igrama koje polako pocinju da se saplicu. Primetis to po iskracalom odelu, koje ostavljas mladjem bratu.

Primetis i po bajkama, koje smo dosad tako lepo izmisljali. Primetis kako nam i bajke sve manje veruju.

Ustvari, velika je to varka. Bas kao sto je i svet sa one strane svoga oka.

Onome koga posmatras u ogledalu s nadom. Ti si nada koju on gleda iz svog sveta. Ne veruj nicemu sto se moze primetiti samo sa jedne strane vida.

Trci i sastani se sam sa sobom. I izgubi se u daljinama sebe kao kap ciste svetlosti.

Retki su oni koji shvataju granicu slobode. Jos redji oni koji shvataju slobodu granice. »Ne zidaj vrata veca od kuce «, kazu Eskimi. To isto znaci sto i zidati prozore manje od ociju.

Stvarno videti, znaci: umeti videti kisu kako pada uvis. Videti kako padaju uvis krovovi kuca i reke u kojima se taloze vrhovi planina.
Ovako sam to cuo: »Ko nije nebo ugledao u vodi, taj nema pojma sta su ribe na drvecu"

Pa ako se i okliznes, nekada, u zivotu, ne gledaj to kao pad u sunovrat nego kao pad uvis.

I uvek, uvek se seti Aleksandra Makedonskog: »Niko me na svetu nije pokori sem mene «.

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu. Cveta.

I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.

I snove valja videti kako rastu dok tones polagano u njih i paras se, bas kao sto i ove reci cutanja, tude i moje, tonu nocas, a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.

**Elita** **Poruka** : 4095 **Učlanjen** : 31.03.2011

Gospođica Mašta

Često nisam uspevao da je dozovem.

Tu maštu za koju sam govorio da treba, za sve dečake i devojčice, zagnjurene u jastuke noći, kao lokomotiva da juri.

Mašta je čarolija.

Možda ju je najtačnije definisala ona moja dugorepa, brbljiva, sveznajuća i prozračna ptica: najvažnije na svetu to je umeti videti vetar i čuti sneg kako pada; umeti dotaći prstom sumrak na prvom uglu i osetiti na usni sanjivi ukus mesečine.

Mašta je moja prva ljubav.

**Učlanjen** : 18.11.2012

Belo

Nebo.
Nebo.
Sreće dosta.
U proleću po drveću
od meseca kikot osta.
Ej umreću.

Ej umreću ispod granja
kraj zaspale vodenice
za devojke,
milovanja,
pletenice.

Ej, umreću od daljina,
od mladosti
i od snage,
za krčage pune vina,
za krčage,

da se pije,
da se smeje,
da se peva preko njiva,
sav od sunca po ustima
ispolivan.

Da me čekaš ispred kuća,
da razvezeš ruke zrele,
oči bi se od svanuća
razbolele.

Razbolele i opile
da se smejem do bolesti.

Ej, da mi je niz aprile
tebe sresti.
Ej, da mi je da izludim,
a bagrenje rascvetano.
Ej, da mi je golih grudi,
sa košuljom poderanom.

Ej, da mi je da te ljubim
slab do ropca,
jak do krika,
kad zabele zdravi zubi
harmonika.

Ej, da mi je u proledju
u milion vrelih boja.

Ej umreću bos po cveću
samog sebe razboleću.
Ej devojko dušo moja.

» Mika Törönen
» Miroslav Kraljević
» Miroslav Krleža
» Miroslav Ilic
» Miroslav Škoro