Miroslav Mika Antić

XXI

odjednom mi se ucinilo da me iz mlecnog puta
odande, gde zvezde tonu u prastaru buducnost,
izgubljeno iza obronaka prostora i vremena
posmatra neka iznurena svetlost: nesto okruglo crno

da, neko me je gledao
nesto je necim motrilo to sto cinim
odjednom, nisam znao sta sam:
cim upotrebim sebe, vidim - za dah pre toga,
vec ono tamo crno mene je upotrebilo

jesam li konacno bio pred licem pravca
koji od mene bezi prema - ovamo?

toliko puta,
doziveo sam poraze,
pa vise i ne osecam
istinski tamjan sumnje

prejeo sam se pobeda,
pa vise i ne osecam
istinsku zvonjavu slave

ne umem ni da se uplasim
ne umem vise ni da umem

lete trotoarima papirici jeseni
kao pregrst rumenih makova

tako bih zeleo da ove noci svi usne
jedan topao san,
svi ovi sto se mrste
i odvlace iz trece smene
umor i duse u trecerazredne sobe
svojih već zardjalih brakova,

pretplaćeni na ukus uhodane sigurnosti,
na isti ukus neznosti i topline,
gde se istim lazima
iz dana u dan ispisuje
istovetna i bespomocna hronika,

gde, kad se probude,
ostavljaju samo oblike svoga tela
u vrelom zadahu posteljine
i kaslju u ogledalo dok se umivaju,
i ricu dok pljuju u vedro
ispod umivaonika

zato i hocu da podelimo bez ikog
ovu poslednju krisku cutanja
i sazvacemo je
svako nad svojim krilom
halapljivo
i gladno

zar ne nalazis da je dirljivo smesna
ova mala cekaonica
izmedju lutanja
i lutanja?

presedecemo jos koji nestrpljivi sat,
a onda,
prvim jutarnjim vozom otputovati iznenadno

"u celom svetu kad pisu bajke - bio jednom,
bilo jednom, uveravaju te da je to istina
jedino u zakavkazju pocinju bajku:
bilo jednom, a mozda i nije bilo
ti veruj ako hoces, a mozda i ne moras
kad je rec o meni - stvar treba zavrsiti zakavkaski
bio jednom, a mozda i nije bio..."

kmezava pesma

u ovoj ulici i prolece je osedelo
i sve je nekako i namrsteno i starije.
sad vidim da je, u stvari, jedino vredelo
detinjstvo bezbrizno i sarene lagarije

al' odavno smo pojeli secerleme
pobegle senke...jurnjave...kikot pticiji...
zvonici matori kaslju pozutelo vreme
niz drvorede sto vise nisu niciji.

mnogo je blesavo sto smo ovako umorni,
sto dane odrasle i krpimo i paramo
i ne umemo ko nekad od srca, bezazleno
budni da sanjamo i sebe najlepse varamo.

decaci, molim vas, lazhite kol'ko god umete,
jer jednom kad se starost u dusu zarije
bice vam jasno da od svega razumete
samo te davne skupocene lagarije

Ko sam ja?
Niko, trava...
Ja sam rodjendan slona i smrt mrava
na istoj slamarici...

MOSTOVI

U meni veceras jedna reka
razbila ogromna brda daleka,
muci se urlice, razmice klance
i kida svoje zelene lance,
i rije kroz moje srce i pece
i kroz oci mi kipi i tece.

U tebi veceras ta ista reka,
cudno je meka.
I cas je srebrna, i cas je plava,
u njoj se tisina odslikava.

Svako u sebi reke druge,
pod istim mostovima sretne,
zato su nase srece i tuge
uvek drukcije istovetne.

Ljubav

Da li je istina ono sto pise Kalevali:
"Ruka sto daje, uvek je iznad ruke koja prima?"

Da li je istina ono sto govore u Basri:
"Ljubav je kao senka. Ako trcis za njom, nikad je neces stici.
Ako joj okrenes ledja pratice te".

Neko je negde rekao i hvala mu:
"Da bi se istinski volelo, treba odrasti do deteta".
Nasmej se zato ako ti kazu da si mali covek.

Nema male srece i male bolesti.
Nema male kradje i male smrti.
Nema malog rata niti malog postenja.
Nema maloga prijatelja i male tajne.
Nema maloga coveka i male ljubavi.

Ne okreci nikad ledja da bi te voleo.

Secam se tvojih prvih zuba.
Secam se tvojih prvih koraka.
Secam se: Decja bolnica u Novom Sadu.
Sedim kraj tvog kreveta i molim sve na svetu da mi ozdravis.
I ozdravio si.
No Bog nam nije verovao tih dana. Ni priroda. Ni ljudi.
Verovala je samo nasa ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci,
dok je kao kucica slikala azurnu svetlost po mojim dlanovima.
Mi se prevrcemo naglavce kao pescani sat.
I menjamo se jedan s drugim.

Dobices jednog dana dublji glas. Poceces da se brijes.
Ozenices se i zaposliti.Imaces svoju decu i pricaces im svoje bajke.
A ja cu biti sve detinjastiji i bezazleniji.

Prepoznaces me po tome kako naivno verujem da cu vecito ziveti,
opcinjen unutrasnjim govorom poput drevnoga boga Ptaha,
koji je prvo smislio ceo svet u sebi
zatim izdahnuo okolo svoje neverovatne misli,i tako,ogromnom mastom,
sam u Nicemu,jedini,oziveo sve ono sto je jos bilo nestvoreno.

Onda ce doci sve naglo: moji poslednji zubi.
I odmah posle toga: moji poslednji koraci.
Na kraju: neka bolnica u ko zna kojem gradu.
Sedi kraj moga kreveta u neko ovakvo vece makar samo sat ili pola sata.
Bice to sasvim dosta za sve proklete godine.
I neka moja ruka bude u tvojoj ruci.
I neka kao kucica naslika onaj isti pitomi svetlosni znak na tvojim dlanovima
znak da ti nikad nisam, nikad okrenuo ledja da bi me postovao i voleo.

Ljubav je kao snaga: ako je vise trosis, vise ces je i imati.

Kad bi ptice ovako umele da vole, kao ja, vec bi se pretvorile u vetar.
Kad bi potoci ovako umeli da vole, kao ja, vec bi postali okeani.
Kad bi prostori ovako umeli da vole, kao ja, vec bi postali beskonacni.
Kad bi vreme ovako umelo da voli, kao ja, vec bi se pretvorili u vecnost.

Kad bi zemlja ovako umela da voli, kao ja, vec davno bi bila zvezda.

u obicnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao,
bar sam posteno kiriju platio,
na ovom svetu sto sam ziveo

mozda sam nekome jad iscelio,
i nekom u zenice sjaj namamio,
i u komsiluk zvezde doselio,
u prozor svitanja uramio

ako mi zivot krila skrati,
i sneg u oku pocne da veje,
znam , bar se necu pokajati
sto sam umeo da se smejem

zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muzevi,
i moje zene, i postelje u kojima su snovi - zanat
danas ce drumovi biti za mene i tebe pruzeni
daleko negde u nepovrat

mozda smo nas dvoje rodjeni zato da tuda odemo,
da ti milujem kosu i budem nezan prvi,
pa posle da jedno drugome malo lepoga prodamo
za jevtin honorar ljubavi i skroman baksis krvi

nikad zbog tebe necu ici da trazim rum,
ni da napisem najbolju pesmu kraj case
ne placi za mnom kad se vratis niz drum
ne masi ... ni ja necu da masem ....

postoji nesto brze i od same mogucnosti da se
covek sporazume sa svojom mislju
nekakva groznica uobrazilje
carolija
trag koji se vec dogodio unapred

secam se svoje prve skolske torbe
nisam zurio da je otvorim
dugo sam je posmatrao,
obilazio oko nje i zamisljao u njoj
obilje neobicnih stvari

i danas, evo, ako dobijem poklon,
ne otvaram ga danima
lepse mi je da zamisljam sta
moze biti unutra
uvek je tako sa zatvorenim
stvarima

i tek kad oljustis omot, prestaje svaka carolija,
jer vise nema smisla ni jedna igra pogadjanja

Ovo je pesma za tvoja usta od višanja i pogled crni.
Zavoli me kad jesen duva u pijane mehove
ja umem u svakoj kapiji da napravim juni,
i nemam obične sreće i nemam obične grehove.

Podeliću sa tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju priliku što se tetura niz dan.
Sutra nas mogu sresti ponori ili uzglavlja.
Svejedno - lepo je nemati plan.

Lepo je ne biti činovnik ni doktor. Uputi
telegram mome ocu:"Postoji tužna divota
Vaš sin ne ume ljude da spasava od smrti,
on, znate, spasava od - života..."

Zavoli trag mog osmeha na rubu čaše, na cigareti,
i blatnjav hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Bićemo suviše voljeni ili suviše prokleti,
budi uz mene kad odem.

... Ako ti jave: umro sam,
ti znaš: ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan
toliko mi je stalo da ostanem u tebi
budalast, čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti - to ja još uvek
šašav letim i živim.

Zivot je sve nesto iz pocetka.
Juce i prekjuce sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa cemu onda razocaranja?
Ako je jedna ljubav - corak,
Odmah se drukcije i lepse sanja.
I kad si najvise tuzan i gorak
nekih se novih ociju setis
i shvatis da letis... divnije letis.
Ko je to video da decak pati?
Da kunja kmezav i da place?
Svaki put moras iznova znati
da volis bolje, da volis jace.
Ne da se vadis.
Ne da se tesis.
Vec da se istinski do neba smesis.
Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukcije vrede.
Zivi se svaki put iz pocetka.
Zivi se da se nikad ne pada.
Da budes snazniji posle oluje.
I da se u tvom srcu vec sada
100 zlatnih zvezda unapred cuje.

dan je niz mutna polja prosut

vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika
koga da pitam, gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?

il je vec bilo?
trebao korak?
mozda je sasvim do mene dosla.
al' ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci-prosla

ne znam
ceo svet smo obisli
u zudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli

da, mora da je tako

ne razumem se ja u ovo kamenje
sto miruje - i to mu je sva krivica

mozda sam samo zbog ljuljaski imao obraza
da ostanem sve do sada
ovom svetu u gostima

inace,
objasnite mi ljudi,
sta cu ovako divno blesav sa ovih milion ptica
u mojoj krvi i kostima?

mozda postoji molitva koja sve resava
i sve prasta?

mozda i u kockama uzidanim u drumove
zivi nekakv nemir
neprestan
i dug?

ali sta cemo kad nas uvek i opet uvek ima
ovakvih koji stalno
koji stalno,
koji stalno ponovo cvetamo kao basta
od aprila
do septembra,
pa onda opet ponovo tako,
i ponovo,
i ponovo - u krug?

na svet sam dosao slican ljudima
koji na srcu nemaju ljusku

i sve sam menjao u grudima
za jednu pesmu dobru i ljudsku

u nebo sam se sunovratio
sa svima sam se vlazno ljubio

i kome treba, neznost vratio
i kome treba, bol izgubio

sta sam to imao od zivota?
neciju kosu... neciju ruku...

i jedno srce ustreptalo
i dva-tri osmeha tiha i prosta

sve je to ponekad tako malo
sve je to, videces, sasvim dosta...

ti svakako razumes:
sve je,
sve je,
sve je gotovo

uplaseno sam pijan
i prazan
i sam

ponekad netko naidje
da me zabrinuto voli i pazi,
neko kome prepričavam sve tvoje putokaze
do mog usijanog temena

nikome nemoj reci,
ali ja,
ja koji najmanje znam o sreci,
hteo bih malo nespretne srece
tom nekom drugom da dam

i dok umire drvece i vetar po liscu gazi,
hteo bih da mu bude dobro,
sasvim dobro,
u ime aorista moje ljubavi
i davnoproslog vremena

dobivsi sebe na poklon od ovog ovde jedinog i nepovratnog zivota,
mi u tom srcu nosimo sve ono sto postoji i sto ce tek postojati
u nasim drugim zivotima.

i ne kvarimo ga kao igracku, da otkrijemo cime voli
i ne kvarimo ga da vidimo cime se boji i cime sanja

zato i hocu samo da te zamolim:
preleti beskonacnost
i pobedi vreme i mastu,
ali nikad ne zaboravi
kako se koraca po zemlji
....

cesto te tako vidim

istina , kao u nekoj
dalekoj srebrnoj magli
ali divno te vidim

na nogama ti cizme
od sedam svetlosnih milja

u ruci ona lampa
u koju, posle aladina,
umesto duha zatvaras
obrise vecitog vremena

i cujem sapuces: sezame
i svet se pred tobom rasklapa

dodirom tvojih misli
prostori sebe otkrivaju

duzina tvog vida
tinja i pokrece krvotok
jes nenacetih svetova

letis na carobnom cilimu
i dizes se za pticama
tamo gde je sve prozirno,
sve u jednoj dimenziji
kao na decijem crtezu,
al ima neceg ljudskog,
dubljeg od covecanstva

tamo te cekam budan
u svom kosmickom snu

nikad ti nisam rekao
koliko do suza volim
tvoju trsavu glavu
koja u sumrak mirise
na sapun i jesenji vetar

glavu u kojoj stanuju
samo visoke boje,
ogromne, nedostizne,

sposobnu da razume
spirale nebeskih ognjeva,
geometriju sna
i hrabrost novih Ikara
koji ce krenuti sutra
ka nepoznatim suncima
brzinom prema kojoj je
svetlost obicno puzanje

sine moj, i ja letim

kao sto ptica ne ostavlja
otiske krila u vazduhu,
tako se i ja krecem
verujuci u ono
sto bih hteo da vidim,
a ne sto stvarno vidim

mozda to znaci uci
u unutrasnjost tisine

mozda to znaci postici
ono sto ne moze svako:

da zivot ne bira nas,
vec mi njega da biramo