Miroslav Mika Antić

Ako se ikada zaljubis, zaljubi se u nekoga ko zeli da zna tvoju omiljenu boju i kakvu kafu pijes. Zaljubi se u nekog ko voli nacin na koji se smejes i ko ce apsolutno sve uciniti da te nasmeje. Zaljubi se u nekog ko stavlja glavu na tvoje grudi samo da cuje otkucaje srca. Zaljubi se u nekog ko te ljubi u javnosti i sa ponosom te ''pokazuje'' drugima. Zaljubi se u nekog zbog koga ces se pitati zasto si se u pocetku uopste bojao zaljubljivanja. Zaljubi se u nekog ko nikada ne bi zeleo da te povredi. Zaljubi se u nekog ko je zaljubljen u tvoje mane i misli da si savrsen bas takakv kakav jesi. Zaljubi se u nekog ko misli da si ti bas ta osoba pored koje bi voleo da se probudi svaki dan.

Boem koji je živeo svoju poeziju i kršio sva pravila
Najautentičniji pesnik domaće književnosti i najveći srpski boem druge polovine prošlog veka napisao je stihove uz koje se i najgorča pilula života žvaće kao “mocart kugla”, a sve što je želeo bila je “jedna odlična biografija”
Ostavio nam je u amanet čistu istinu: “O meni se najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.”
Bavio se svim ovozemaljskim profesijama, bio je čak i bokser, i to prvak Banata, a ostao upamćen kao pesnik koji topi naša srca bilo da govori o ljubavi, prepričava detinjstvo ili veliča život.
....
“Kad me budu iznosili, neka pročitaju ‘Besmrtnu pesmu’. A kad me pokopaju, neka Janika Balaž ili Tugomir odsvira “Piro manda korkoro”. Niko ne sme da mi drži govor”.

Jednom su me pitali zašto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad. Nisam umeo da odgovorim. Sa najdražim gradom je kao i sa najdražom ženom i nikada nećemo uspeti ni sebi ni drugima da objasnimo šta nas je to tako vezalo... Ući u nečiji život, otvoriti nekoga – znači početi jedan svet ispočetka. Ja nikada neću napisati knjigu Druga ljubav jer su sve ljubavi koje se dogode čoveku u stvari prve ljubavi. Ako je zaista ljubav u pitanju, tu nikakvom brojanju nema mesta – pisao je slikar koji je raskidao brakove čim su zapadali u krizu. I uvek se novom snu predavao. Bio je tri puta oženjen. Prvi put sa Ljubicom, drugi put sa Svetlanom Lazić s kojom imao četvoro dece: sinove Igora, umetnika, i Borisa, inženjera elektrotehnike, i ćerke Sanju, grafičarku, i Ženju, producenta. Njegovo srce treći put je osvojila Smilja Rajkovac koja mu je rodila dva sina: Vuka, sistem inženjera koji se bavi informacionim tehnologijama, i Juga SAP konsultanta koji se bavi implementacijom informacionih sistema. Od svih naslednika dobio je šestoro unučadi. Ono što je kod njega najviše privlačilo bila je buntovna priroda. Bio je zaljubljenik u razne borilačke veštine – boks, džudo... Kad su mu sinovi pošli u školu, počeli su da treniraju slične sportove, što je Antića vrlo veselilo i time se rado hvalio prijateljima. Od dečačkih dana pa do smrti ostao je dosledan sebi, gluv za sve norme i slep za upozorenja.

Ako ti jave: umro sam - ne veruj to ne umem. Na ovu zemlju sam svratio da ti namignem malo. Da za mnom ostane nešto kao lepršav trag. I zato: ne budi tužan. Toliko mi je stalo da ostanem u tebi budalast i čudno drag. Noću, kad gledaš u nebo, i ti namigni meni. Neka to bude tajna. Uprkos danima sivim kad vidiš neku kometu da nebo zarumeni, upamti: to ja još uvek šašav letim i živim.

Pesma za nas dvoje

Znam, mora biti da je tako:
Nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene i sreće moje.

Pijana kiša šiba i mlati,
vrbama vetar čupa kosu.
Kuda ću?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.

Vucaram svetom dva prazna oka,
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?

Il je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al' ja, u krčmu svratio gorak,
a ona ne znajući - prošla.

Ne znam.
Ceo svet smo obišli
u žudnji ludoj - podjednakoj,
A za korak se mimoišli.

Da, mora da je tako.

Autobiografija

Od besa nikad nisam pio,
sit nikad nisam hleba isko,
a žeđ sam bio, a glad sam bio
pod krovovima neba niskog.

I nisam krotko, mirno teko
po zemlji crnoj, parastosnoj,
nego sam meko reko nekom
himnu u jutro smrtonosno.

I nisam pao, nisam dao,
da mi kroz oči gmižu tuge,
već sam od samog sebe krao
pomalo sebe za sve druge.

Pa sam stekao ruke ove
i snove svoje rastom stigo,
i bio dobri, grubi čovek
što je na leđa život digo.

I svet rasparo star i uzan
lopatom tupom teških šaka,
pa odlutao nezauzdan
bez svratišta, bez povratka.

I

Kao da će kraj agusta. Nebo se kruni i odranja žute mirise mraka. Zatrpava me zvezdama.

Umotavam se u lišće. Tako smo bliži vetru. Osećam ga u kičmi i u dubinama očiju. To je moj skroviti način vajanja ovog sveta.

Dobro je u gorskom kraju što, i kad nema pljuskova, leto miriše na plodnost, na hleb i materinstvo.
Nešto sveže i hranljivo useljava se u mozak i pomaže mi da mislim.

Kroz nebrušeno staklo naprsle mesečine lepo mogu da čujem zelene dozive trava, koji do mene dopiru iz sanjive daljine, a ipak tu su, bliski, kao da rastu pod uhom.

To ne otiču doba. To misli postaju bistrije.

II

Dišu uz mene zvuci drukcije živi, a stvarni. I u svemu sam prisutan.
To priroda pokušava šapatom da mi objasni na svom nemuštom jeziku kako se biva sebi, sam sobom, jasan i dovoljan u svetovima bez ivica koji se zovu: samoća.

Grom u tišini neba jasna je poruka kosmosa. U oluji je deo grmljavine, tek mrmljanje.
U samoći smo ljudi. U čovečanstvu smo metež.

Moja je misao gore, u samom podnožju neba. Tri dana i tri noći odande dopire urlik. To ne prskaju planine, ne raspadaju se oblaci i ne bude se vulkani.
To plače najveći vuk koji je ikada vidjen u ovim krajevima.

Rekli su mi pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera da je to čudan vuk, drukčiji od svih vukova. Nikada ne napada stada. Tamani samo pse.
Valjda je to njegov način vajanja ovog sveta.

III

I rekli su mi, bežeći, da je sad sulud i opasan: nespretno su ga ranili, pucali su iz potaje, a nisu ga dotukli.

U ovoj zabiti svemira, kojoj pogrešno dajemo svetleće ime: zemlja – zvezda života i razuma, večito se ubijaju.
Hrane se mesom bilja. Hrane se mesom životinja. Pa sto ne vrište dok žvaću? Zar misle da je bol nešto što samo njima pripada?

Samrtni urlik vuka neprekidno se pali i gasi u tami avgusta. Opomena ili putokaz? Svetionik u pustoši? Ili vapaj za pomoć?

Ne, moje doba, izgleda, jos nije spremno za zvezde.

IV

Ovde se smatra čašću i viteškom vrlinom kad poniziš do samrti sve što te nadvisuje spretnošću, snagom, lukavstvom i umom.
A kako ti se tek dive, kako ti zavide smrtnici kad im prineseš dokaze da si ubio boga.

Uši sam zalepio lišćem.

Jesam li dovoljno slobodan da sebe mogu smatrati poštenim, valjanim i smirenim? Naslanjam glavu na kamen i tonem u njegovo naručje. Drveće krošnjama njuški brsti zalutala jata.
Duša večernje rose postaje moja duša. Telo večernjeg umora postaje moje telo.

Ne, ovo doba još nije spremno čak ni za zemlju.

V

Boli me pod ljuskom lobanje dok slušam kako vuk urla, osakaćen i žedan, gore na visoravni, i kolje čopore pasa koji ga zlurado prate kao pogrebna svita.

Niz kanjon protiče reka.

Znao sam: kad iskrvari, obnevidi od slabosti i zgadi se na sve, on mora ovamo sići, bar da se pre smrti okupa.
Hteo sam da ga vidim.

Prepoznao sam nešto u tom njegovom raspuklom i usijanom ropcu. Bio je čudesno nalik na moj plač u detinjstvu.
Ti pamtiš, tršava glavo, namirisana vetrom i smolom planinskog mraka, da smo se i mi nekada isto ovako mučili da razmrskanog sebe sakupimo na gomilu.

Potpuno isti jecaj, samo sad šuplje izobličen i umnožen kroz odjeke.

VI

Ne, nisam ga se bojao. Znao sam da se muči. Naleteo je na zasedu, a nešto nije dovršio, nešto važno i veliko, shvatljivo samo njemu.

I ostao je zagrcnut, sa vrelim parčetom zelje, pregrizenim i presnim, zaglavljenim u grlu. Tako ne umiru oni koji su zadovoljni sobom u ovom svetu i ovim svetom u sebi.

Presvlačio je život da ga ne vuče na ledjima, izgužvan i u ritama.

Postoji umešnost nadmoći. To je isprika prirode. Postoji kultura gladi. Na glad je bivao primoran. Postoji veština opreza. Mozda je taj vuk sanjar?
Postoji kultura venjenja. Još je imao vremena. Postoji kultura poraza. Ni to nije iskusio. Postoji umetnost smrti, ali ko bi se spremao, kad se smrt dogadja drugima.

VII

Zašto sam se usudio da pokušam da shvatim nekog ranjenog vuka koji se muči da ne umre?

Izuvijaš li metal, on pamti i vratiće se u prvobitni oblik makar kroz hiljadu godina. Ako je pravi metal.

Odreži glavu drvetu. Ono pamti i listaće i dalje u pravcu svetlosti istrajnošću i zanosom svoje zelene namere. Ako je pravo drvo.

Ma kakvo nasilje vršio nad vodom koja se obnavlja, bilo da zatomiš izvor ili zajaziš potok, bilo da zadaviš reku nasipima i branama, tokovi pamte pravac i izdubiće korito tamo gde su i počeli. Ako su prava voda.

I vuk je nešto pamtio u svojoj zdrobljenoj glavi.

VIII

U sebi sam ponavljao:

“Ta pokipela vatra što mu je načela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je načas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve će se vratiti, mirno, na svoje mesto.”

To sam ja tešio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne može umreti.
Kao što ne može umreti stenje, vazduh i voda. Kao što ne može umreti grimizni točak promene, koji nema početka i ne znaš gde se završava.

Kako mu izgleda dan? Na sta mu liče noći? Jer strašno je i grešno je kad te neuko odstrele u nečem gde si pravedan, pa ti se zamrse žile u čičak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I još više od vuka.

Ko je taj što je pucao? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću?

IX

Da nema takvih u planini, i kamen bi se smekšao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli.
Da nema takvih u planini, i noći bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio.

Veliki vladaru zverinja, veličanstvena nakazo, osakaćena lepoto i prelomljena vitkosti, čekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike sto više nikada neće zarasti u ovom vazduhu.

Ostaće ranjiva obzorja. Ostaće zauvek žive duboke naprsline u naborima neba.
Ostaće gorčina sto kljuje ne samo iz vašeg mesa, nego sad i iz moga.
I ja ričem sa vama. I krzam se. I krunim.

Znam, sići ćete ovamo. Mi se moramo sresti.