Herman Hese

Herman Hese
(1877-1962)

Nemačko-švajcarski pisac, Herman Hesse, dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1946. godine, rodjen je 2. jula 1877 godine. Odlučivši sa 13 godina da bude "pesnik ili ništa", Hesse je u početku pisao romantične pesme i priče. U svojim ranim novelama "Peter Camenzid" (1904) i "Ispod točka" (1906) izašao je iz kolotečine i osvojio uspeh.

Prva faza njegovog pisanja, koja je započela neoromantičnim pristupom socijalnog izgnanstva, završila je sa realističnim Rosshalde (1914). Na početku I svetskog rata, pod uticajem pacifističkih uverenja i domaće krize, uplovio je u vode psihoanalize. Jungova psihologija dala je njegovom radu novu dimenziju, što se može videti u "Demianu" (1919), "Sidarti" (1922) i "Stepskom vuku" (1927). Ujedno se u tim delima vidi i uticaj Ničea, Dostojevskog, Spenglera i budističkog misticizma. Ove novele se baziraju na misli da je zapadna civilizacija "prokleta" i da čovek mora da se izrazi da bi pronašao svoju sopstvenu prirodu.

Hesse nije napisao nijednu novelu posle 1943. godine, ali je nastavio da izdaje eseje, pisma, poeme, kritike i priče. Od 1912. godine živi u �vajcarskoj, gde dobija i državljanstvo 1923 godine. Heseovi romani postaju izuzetno popularni tokom 50-tih na engleskom govornom području.

Zivot u roditeljskoj kuci u Kalvu bio je prozet petistickom poboznoscu.Tu se od svakog pojedinca trazilo da kroz ljubav prema bliznjem usavrsava hriscanske vrline. S druge strane,u toj kuci su mnogi svetovi ukrstali svoje zrake. Kako je Hesse opisao zivot u njoj "tu se studiralo i bavilo indijskom filozofijom, tu se znalo za Budu i Lao Cea, dolazili su gosti iz mnogih zemalja, donoseci sa sobom dah tudjine i zvuke stranih jezika". U njihovom sarenilu i suprotnostima decak je uzalud pokusavao da uspostavi nekakvu harmoniju i putokaz koji bi ga uputio "kako se zivi".

Prema odluci roditelja trebalo je da bude svestenik, ali vec pocetkom marta 1892.godine, nepunih sest meseci posto ga je otac doveo,Hermann Hesse bezi u Melburn.

Godina 1892. bila je za mladog Hessea teska i puna potresa.Zabrinuti roditelji odveli su sina u Bad Bol kod cuvenog "iscelitelja duse i isterivaca djavola". Posle dva neuspela pokusaja samoubistva,roditelji smestaju decaka u dusevnu bolnicu u Stetenu. Pisma koja je Hermann Hesse te godine pisao, potresni su dokumenti ocaja, protesta i nemoci. Petnaestogodisnjak se bori da bude otpusten iz "lecilista za maloumne i za epilepticare" u Stetenu. Po izlasku iz lecilista u Stetenu, Hesse se upisao u gimnaziju u Kanstatu, ali i tu ne moze da izdrzi duze od godinu dana. Zatim radi kao segrt-mehanicar,da bi 1895. godine napustio ovaj posao i zaposlio se u knjizari u Tibingenu.

1904.godine Hermann Hesse se ozenio Marijom Bernuli. U to vreme je vec mnogocitani i mnogohvaljeni pisac, saradnik brojnih listova i casopisa. 1905. rodio mu se prvi sin-Bruno,a 1909. drugi-Hajner.

Oceva smrt 1915. godine i sve izrazenija bolest njegove zene i najmladjeg sina Martina dovode Hessea do ivice nervnog sloma. Tada prvi put odlazi na Jungovu kliniku i psihoanaliticku terapiju. Tu se Hesseu otvaraju neki novi nesluceni svetovi. Njihov odraz ce od tada da se provlaci kroz sva njegova dela.



Otudjen od svojih citalaca, pod pseudonimom Emil Sinkler objavljuje roman "Demijan"(1919.). Knjiga nailazi na veliki odjek kod razocaranih ratnika po povratku iz izgubljenog rata. U svakom slucaju Hesse je opet popularan pisac. Ubrzo je otkriveno da je on autor "Demijana", i Hesse vraca Fontaneovu literarnu nagradu, koja je bila dodeljena Emilu Sinkleru. Pa ipak, 1919.godina je za Hessea ispunjena mnogim nevoljama i licnim krizama. Njegov brak se raspao, a Hesse ponovo odlazi na psihoanaliticke seanse kod Junga. Iste godine seli se iz Berna u Montanjolu. Njegovu samocu u Montanjoli zapljuskuje nepresusiva bujica prekora kojom ga obasipaju zbog antimilitaristickog stava. 1922. objavljuje delo "Sidarta". 1924. zeni se Rutom Vagner i razvodi vec 1927.

1926. pruska akademija umetnosti izabrala ga je za clana Odeljenja za knjizevnost. 1927. objavljuje roman "Stepski vuk".1931. zeni se po treci put Ninom Dolbin. Od 1933. do 1943 radi na delu "Igra staklenih perli". Za to delo dobija Nobelovu nagradu 1946.godine.

Umro je 8. avgusta 1962. godine u Montanjoli u 85. godini zivota. Ostavio je za sobom zivotno delo od bezmalo 40 knjiga: romana, pripovedaka, zbirki pesama, eseja, studija i rasprava, koje su u ukupnom tirazu od trideset miliona primeraka rasirene po cijelom svetu.



Izvor: Svet knjiga



Biti sretan

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti sretan.
Samo smo zato na svijetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovijedima
rijetko činimo jedno drugoga sretnim,
jer i sebe time ne činimo sretnima.
Ako čovjek može biti dobar,
može to samo onda
kada je sretan,
kada u sebi ima sklada
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svijetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svijetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svijet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

Mene zanimaju samo koraci koje sam u zivotu cinio kako bih dospio sebi samome.

H.Hesse

"Stepski vuk je, dakle, imao dve prirode, čovečju i vučju, takva mu je
bila sudbina, i može biti da ovako nešto nije ništa naročito ni retko.
Nailazilo se već na tolike ljude koji su u sebi imali mnogo šta pseće,
lisičje, riblje ili zmijsko, ne osećajući zbog toga naročitih teškoća.
Kod tih ljudi, eto, čovek i lisica ili čovek i riba životarili su jedno
pored drugog ne nanoseći jedno drugom bol, čak i pomažući jedno drugom, i
kod mnogih ljudi koji su doterali daleko i kojima zavide pre su
postigli uspeh lisica i majmun negoli sam čovek. To je svima poznato.
Ali kod Harija je bilo drukčije, u njemu čovek i vuk nisu išli uporedo,
još manje su pomagali jedan drugom, već su bili u stalnom smrtnom
neprijateljstvu, i jedan je živeo samo da bi onom drugom naneo bol, a
kada se dvojica u jednoj krvi i jednoj duši mrze kao smrtni
neprijatelji, onda je to opak život. Eto, svako ima svoj udes, i ničiji
nije lak."

Hteo bih da sam cvet kraj puta,
a ti da naidjes kroz dolinu,
da me uzbere tvoja ruka
zanavek uzme me u svojinu.

Zelim i da sam vino rujno,
da ti potecem grlom belim,
pa, kad se slijem s tobom bujno,
tebe i sebe da iscelim.

Hermann Hesse

PONOVNI SUSRET

Da li si mogla da zaboravis
da je tvoja ruka nekad u mojoj lezala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
citavo jedno kratko proljece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svijet, nekada mirisan i raspjevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i nasih malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vrijeme brise i srce zaboravlja;
ali casovi srece ostaju,
njihov je sjaj u nama.

H. Hese

Mudrost se ne može saopštiti. Mudrost koju mudrac pokušava da saopšti, zvuči uvijek kao ludost.

Kad se drvetu potkreše krošnja, iz stabla izbijaju novi izdanci. Tako se često i duša oboljela u cvatu vraća u proljećno doba začetka i djetinjstva prožetog slutnjama, kao da će tu otkriti nove nade i nastaviti prekinutu nit života. Izdanci sočno i naglo bujaju iz stabla, ali je to samo prividni život i iz njega nikad neće izrasti krošnja.
Ozbiljnost nastaje zbog precjenjivanja vremena! Ali u vječnosti vrijeme ne postoji, vječnost je samo trenutak, taman dovoljan za jednu šalu.Svijet je lijep kada se posmatra bez želje za traganjem, jednostavno, kao dijete.

Ništa nije bilo, ništa neće biti, SVE JESTE, sve ima svoje bitisanje i sadašnjost.

Svi grijesi u sebi već nose oproštaj.

Ne valja kada čovječanstvo prenapreže mozak i pomoću razuma pokušava da uređuje stvari koje uopšte nisu pristupačne razumu. Tada se rađaju ideali kao što su ideali Amerikanaca ili Boljševika, koji su, i jedni i drugi neobično razumni, ali koji ipak vrše nasilje i pljačku nad životom, jer ga tako naivno uprošćuju. Slika čovjeka, nekada visok ideal, počinje da se pretvara u kliše. Možda ćemo je mi ludaci oplemeniti.
Ako nekog mrzimo, onda u njegovom liku mrzimo nešto što je usađeno u nama samima. Ono što nije u nama samima, to nas ne uzbuđuje.

Sretni smo samo onda kada od sutrašnjeg dana ništa ne tražimo, a od današnjega sa zahvalnošću primamo ono što nam nosi.

Da li si mogla da zaboravis
da je tvoja ruka nekad u mojoj lezala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
sa mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava,
citavo jedno kratko prolece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svet, nekad mirisan i raspevan,
sad siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i nasih malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vreme brise i srce zaboravlja;
ali casovi srece ostaju,
NJIHOV SJAJ JE U NAMA.

PONOVNI SUSRET

Da li si mogla da zaboraviš
da je tvoja ruka nekad u mojoj ležala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
čitavo jedno kratko proljeće
ogrtač sreće mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svijet, nekada mirisan i raspjevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i naših malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vrijeme briše i srce zaboravlja;
ali časovi sreće ostaju,
njihov je sjaj u nama.

H. Hese

Herman Hese: BESMRTNICI

Propinje se ka nama i ključa
huk života iz zemaljskih dolja,
divlji urlik hiljadu nevolja,
pijan zanos što svest zaobruča,
krvav dim sa pirovaa dželata,
grč naslade, srca koja tuku
neutolnom požudom, splet ruku
zelenaša, prosjaka, pirata –
oh, taj uskomešani ljudski roj,
šiban strašću i bičevan strahom,
zaudara na trulež i znoj,
blud i grubost spleću mu se s dahom
koji blažen i ostrvljen diše,
proždire se pa se ispljuvava,
smišlja novi rat dok pesme piše,
rasplamsali bordel ukrašava,
mota, ždere, kurva se dok šeta
sred drečavog vašarskog veselja,
sred obmana svog dečijeg sveta
što se svakom sa pučine želja
nov ukaže kao zlatan val,
i svakom se raspadne u kal.

Naš je stan pak usred obasjane
beskrajnosti eterske ledene,
ne znamo za sate niti dane,
za razlike čoveka i žene.
Vaše grehe, pohote, ubojstva,
vaše strepnje i nade i spas,
ravnodušni i puni spokojstva,
gledamo k’o sunca oko nas.
Zmaj nebeski sa nama se druži,
prožima nas vasionski led,
a oko nas sve u nedogled
kolo zvezda bez prestanka kruži.
Dok gledamo mirno na vaš greh,
koprcanje i jad neizrečeni,
nepomičan naš je život večni,
hladan, zvezdan naš je večni smeh.

Putokazi za lepši dan: Hermann Hesse

Mnoge knjige ovog velikog pisca nadahnute su njegovim boravkom u Indiji. Lepota “istočnjačke” misli, neprekidno traganje za smislom, “put koji čoveka vodi njemu samome”, usamljenost i ljubav koja, gotovo kao u bajkama, sve pobeđuje jesu ono čime njegovo stvaranje obiluje.

U “pubertetskim godinama” “Demijan” se doživljava kao odraz bunta, u nešto kasnijim – kao odraz večnog traganja. “Stepski vuk” zauvek je priča o usamljenosti, o (ne)pomirljivom rascepu čovečije prirode. “Sidarta” – čista Indija i budizam. A “Igra staklenih perli” je najviši, mnogima teško razumljivi stepen Heseovog (Hermann Hesse) stvaranja.

Hese miluje rečima. Neprekidno ističe ne samo važnost traganja za smislom već i večitu, nepresušnu lepotu koju život, u svojoj srži, poseduje.


"Čovek ne sme ničega da se plaši niti sme da smatra zabranjenim išta što duša u njemu želi"
Srećni smo samo onda kada od sutrašnjeg dana ništa ne tražimo, a od današnjega sa zahvalnošću primamo ono što nam nosi.

Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja. Ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onome ko ume da je voli i da joj se divi.

Ozbiljnost nastaje zbog precenjivanja vremena! Ali u večnosti vreme ne postoji, večnost je samo trenutak, taman dovoljan za jednu šalu. Svet je lep kada se posmatra bez želje za traganjem, jednostavno, kao dete.

Ako nekog mrzimo, onda u njegovom liku mrzimo nešto što je usađeno u nama samima. Ono što nije u nama samima, to nas ne uzbuđuje.

Imamo u duši i sve ono što je ikada živelo u ljudskim dušama. Svi bogovi i đavoli koji su ikada postojali, svi se oni nalaze u nama, tu su kao mogućnosti, kao želje, kao izlazi.

Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači sebe samog.

Ništa na svetu nije čoveku odvratnije nego da pođe putem koji ga vodi njemu samome!

Svaka inteligentnija vrsta humora započinje time da čovek samoga sebe ne shvata ozbiljno.

Što sam bivao stariji sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je život pružao i sve jasnije sam shvatao gde treba tražiti prave izvore radosti i smisla. Naučio sam da biti voljen ne znači ništa, a da je voleti sve, da je sposobnost da osećamo ono što daje lepotu i vrednost našem postojanju.

Suze su otopljeni led iz duše.

Ljubav ne postoji zato da nas usreći. Ja verujem da postoji zato da nam pokaže koliko možemo izdržati.

Patnja zadaje bol samo zato što je se bojiš. Ona te proganja zato što bežiš od nje. Ne moraš bežati, ne moraš je se bojati. Moraš voleti. Dakle, voli patnju. Nemoj joj se odupirati, nemoj bežati od nje. Oseti kako je ona u dubini slatka, predaj joj se i nemoj je primati s mržnjom. Tvoja mržnja je to što ti nanosi bol i ništa drugo. Patnja nije patnja, smrt nije smrt, ako ih ti ne učiniš time.


“Unutar nas postoji nešto što sve zna, sve želi, sve radi bolje od nas”
Što više ljubimo i darujemo se, to više naš život dobija smisao i vrednost. I uprkos patnji, prihvatiti sa zahvalnošću svaki zrak sunca i ni u bolu ne zaboraviti na osmeh – taj nauk svake prave poezije nikada neće zastareti i danas je, više nego ikada, potreban i dobrodošao.

Tvoji snovi su u pravu, ali ne i život i stvarnost. Tvoji zahtevi su odviše visoki, tvoja glad prevelika za ovaj jednostavni i nemarni svet, zadovoljan tako sitnim stvarima, koji te odbacuje od sebe jer ti za njega imaš jednu suvišnu dimenziju.

Nije naš cilj da postanemo kao drugi; potrebno je da se međusobno razlikujemo, da naučimo da vidimo drugačije ljude od sebe i da ih poštujemo zbog toga što su.

Često sam se pitao šta to moji prijatelji vide u meni, šta žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i znam šta ih privlači i šta je to što mi još uvek daje izvesnu moć nad ljudima. Oni osećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim, naslućuju impulse i osećanja koja su promenljiva ali snažna, osećaju moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nečem novom. Taj impuls i ta žeđ pomažu mi da prođem kroz sva kraljevstva realnog sveta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato.

Kako da ne budem stepski vuk, olinjali pustinjak usred sveta čiji ciljevi nisu moji, čije mi radosti nista ne znače!

Poziv smrti je poziv ljubavi. Smrt može biti slatka ako joj se odazovemo, ako je prihvatimo kao veliku večnu formu života i transformacije.

Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj puta, nagoveštaj staze. Nijedan čovek nikad nije bio potpuno i do kraja on sam; ali svaki ipak teži da to postane, jedan mutno, drugi svetlije, svako onako kako ume.

Govorim ti ozbiljno. Nije naš zadatak u tome da se približimo jedan drugom, kao što se ne sastaju ni sunce i mesec, ni more i kopno. Nas dvojica smo, prijatelju dragi, sunce i mesec, mi smo more i kopno. Naš cilj nije da se slijemo jedan sa drugim, već da saznamo jedan drugoga i da jedan u drugom naučimo da vidimo i poštujemo ono što taj drugi jeste: naša suprotnost i dopuna.

Ako čovek koji nešto nužno traži nađe to što mu je nužno, onda mu to ne pruža slučaj nego on sam, njegova rođena žudnja i moranje odvode ga tamo.



Dijana Knežević W

Mudrost se ne može saopštiti. Mudrost koju mudrac pokušava da saopšti, zvuči uvijek kao ludost.

Kad se drvetu potkreše krošnja, iz stabla izbijaju novi izdanci. Tako se često i duša oboljela u cvatu vraća u proljećno doba začetka i djetinjstva prožetog slutnjama, kao da će tu otkriti nove nade i nastaviti prekinutu nit života. Izdanci sočno i naglo bujaju iz stabla, ali je to samo prividni život i iz njega nikad neće izrasti krošnja.
Ozbiljnost nastaje zbog precjenjivanja vremena! Ali u vječnosti vrijeme ne postoji, vječnost je samo trenutak, taman dovoljan za jednu šalu.Svijet je lijep kada se posmatra bez želje za traganjem, jednostavno, kao dijete.

Ništa nije bilo, ništa neće biti, SVE JESTE, sve ima svoje bitisanje i sadašnjost.

Svi grijesi u sebi već nose oproštaj.

Ne valja kada čovječanstvo prenapreže mozak i pomoću razuma pokušava da uređuje stvari koje uopšte nisu pristupačne razumu. Tada se rađaju ideali kao što su ideali Amerikanaca ili Boljševika, koji su, i jedni i drugi neobično razumni, ali koji ipak vrše nasilje i pljačku nad životom, jer ga tako naivno uprošćuju. Slika čovjeka, nekada visok ideal, počinje da se pretvara u kliše. Možda ćemo je mi ludaci oplemeniti.
Ako nekog mrzimo, onda u njegovom liku mrzimo nešto što je usađeno u nama samima. Ono što nije u nama samima, to nas ne uzbuđuje.

Sretni smo samo onda kada od sutrašnjeg dana ništa ne tražimo, a od današnjega sa zahvalnošću primamo ono što nam nosi.

Herman Hese

Razgovor Kamale i Sidarte, ljubavnika:

Ti si kao i ja, a drugcija od vecine ljudi.
..., u tebi se kriju spokojstvo i utociste u koje se mozes povuci svakog casa i osecati se kao u svom domu, a to je i meni dato. Malo je ljudi koji to poseduju, mada bi svi mogli to imati.
- Nisu svi ljudi mudri - rece Kamala.
- Nisu - rece Sidarta - i upravo se o tome i radi.
Kamasvami je mudar koliko i ja, pa ipak nema utocista u sebi. Drugi ga pak imaju iako im je razum kao u malog deteta...
...- Ja sam kao i ti. Ni ti ne umes da volis, jer kako bi inace mogla da upraznjavas ljubav kao vestinu? Ljudi naseg soja kazu ne mogu da vole. TO MOGU LJUDI DETINJG UMA; U TOME JE NJIHOVA TAJNA.
"Nista nije bilo, nista nece biti, sve jeste sve ima svoje bitisanje i sadasnjost!"
"Onaj ko istinski trazi, ko istinski zeli da nadje put, ne moze primati nikakvo ucenje. Ali, onaj ko ga j enasao, taj je mogao da odobrava svako ucenje, svaki cilj, toga vise nista ne odvaja od hiljade drugih koji su ziveli u duhu vecnog, u duhu bozanskog."

Sidarta - Herman Hese

Iz Sidarte i Demijana

-Svet je lep,kada se posmatra bez zelje za traganjem,jednostavno i kao dete.
-Pisati je dobro,razmisljati je bolje.Mudrost je dobra,strpljenje je bolje.
-Mudrost se ne moze saopstiti.Mudrost,koju mudrac pokusava da saopsti,zvuci uvek kao ludost...Saznanje se moze saopstiti,ali ne i mudrost.Ona se ne moze naci;u njoj se moze ziveti i biti ponesen njome,sa njom se mogu stvarati cuda,ali se ne moze iskazati i nauciti.
-Mogu da volim kamen,a takodje i drvo,ili komad njegove kore.To su stvari,a stvari se mogu voleti.Zato razna ucenja nisu za mene,ona nemaju cvrstinu,ni mekocu,nemaju boje,ni rubove,niti miris ili ukus,ona sadrze samo reci.Mozda je mnostvo reci to sto te sprecava da nadjes mir.Jer su izbavljenje i vrlina a i sansara i nirvana samo puke reci,Govindo.Ne postoji stvar koja je nirvana,postoji samo rec nirvana.
-Mozemo razumeti jedan drugoga;ali tumaciti svako moze samo sebe.
-Kada se nekog bojimo,to dolazi otuda sto smo tom nekome dozvolili vlast nad sobom.
-Ptica se probija iz jajeta.Jaje je svet.Ko zeli da se rodi,mora razoriti svet.Ptica leti ka bogu.Bog se zove Abrokasas

A sna nema.

...

Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš. Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dečačkih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tuđ ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom rečju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.

...

U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja.
Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.

...

''Umetnost dokolice'' (Besane noći)

Srecan je ko ume da voli

" Sto sam bivao stariji, sve manje su me ispunjavala sitna zadovoljstva koja mi je zivot pruzao i sve jasnije sam shvatao gde treba traziti prave izvore radosti i smisla. Naucio sam da biti voljen ne znaci nista, a da je voleti sve, da je sposobnost da osecamo, ono sto daje vrednost i i lepotu nasem postojanju. Gde god bi se na zemlji pojavilo ono sto se moze nazvati srecom, bilo je satkano od emocija. Novac nije nista, moc nije nista. Mnogi imaju i jedno i drugo, a ipak su nesrecni. Lepota nije nista, video sam lepe muskarce i lepe zene koji su bili nesrecni uprkos svojoj lepoti. Ni zdravlje nije sve; svako je zdrav ko se tako oseca; bilo je bolesnika punih volje za zivotom koji su je negovali do samog kraja i bilo je zdravih koji su venuli muceni strahom od patnje.
Ali sreca je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i ziveo za svoja osecanja; ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruza radost onome ko je poseduje, vec onome ko ume da je voli i da joj se divi..."

RAZBOJNIK

Imao bih da pričam o mnogo čemu lepom, nežnom i vrednom ljubavi iz moga detinjstva, o svojoj zakriljenosti kraj oca i matere, o detinjskoj ljubavi i prilično razigranom živovanju u blagoj, dragoj, svetloj okolini. Ali mene zanimaju samo oni koraci koje sam učinio u svom životu da bih dopro do sebe samoga. Sve lepe tačke gde sam se odmarao, sva srećna ostrva i rajeve, čija mi draž nije ostala nepoznata, ostavljam da počivaju u sjaju daljine, i ne žudim da još jednom stupim u njih.

I zato govorim, dok se još zadržavam na svom dečaštvu, samo o onome novom što mi se dogodilo, što me je teralo napred, što me je otkidalo od ranijeg.

Ti podstreci dolazili su uvek iz "drugog sveta", i uvek su donosili sa sobom strah, prisiljavanje i nečistu savest, uvek su bili prevratnički i dovodili u opasnost mir, u kome bih bio rado ostao da prebivam.

Nastupile su godine kada sam morao nanovo da otkrijem da u meni samom živi neki pranagon, koji je u dopuštenom i svetlom svetu morao nikom poniknuti i sakrivati se. Kao svakog čoveka, tako je i mene osećanje čulnosti koje se lagano budi, spopadalo kao neprijatelj i razarač, kao nešto zabranjeno, kao zavođenje i greh. Ono što je moja radoznalost tražila, što mi je stvaralo snove, radost i strah, velika tajna puberteta, to nije nimalo dolikovalo brižljivo negovanom blaženstvu moga dečjeg spokojstva. Činio sam kao svi ostali. Vodio sam dvostruki život deteta koje više nije dete. Moja svest živela je u onom što me je okruživalo i što je bilo dopušteno, moja svest je poricala novi svet koji se pojavljivao na obzorju. Ali sam pored toga živeo u snovima, nagonima, željama podzemne vrste, preko čega je onaj svestan život gradio sebi sve bojažljivije mostove, jer se detinji svet u meni rušio. Kao gotovo svi roditelji, tako ni moji nisu pritekli u pomoć životnim nagonima koji su se budili, ali o kojima se nije govorilo. Oni su samo s neiscrpnom brižljivošću pomagali moje beznadežne pokušaje da se oporekne stvarnost, i da se i dalje ostane u detinjem svetu, koji je postajao sve nestvarniji i lažljiviji. Ne znam da li u tome roditelji mogu učiniti mnogo, ne prebacujem svojima ništa. To je bila moja lična stvar — da iziđem sa sobom na kraj i da nađem svoj put; i ja sam svoju stvar izveo rđavo, kao većina lepo vaspitane dece.

Svaki čovek preživljuje tu teškoću. Za prosečnoga je to ona tačka u životu kad zahtev za vlastitim životom dolazi u najoštriji sukob sa okolnim svetom, kad put unapred mora da se izvojuje u najgorčoj borbi. Umiranje i ponovno rađanje, što je naša sudbina, mnogi doživljuju samo jedanput u životu, prilikom raspadanja i laganog rušenja detinjstva, kad sve što smo zavoleli hoće da nas napusti, i kad najedanput osetimo oko sebe samoću i smrtnu hladnoću vasione. I mnogi i mnogi nasuču se zauvek na ovaj sprud, i celog svog života privežu se bolno za ono što je u nepovrat prošlo, za san o izgubljenom raju, koji je najgrđi i najubitačniji od svih snova.

Ponovni susret

Da li si mogla da zaboravis
da je tvoja ruka nekad u mojoj lezala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
citavo jedno kratko proljece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svijet, nekada mirisan i raspjevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i nasih malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vrijeme brise i srce zaboravlja;
ali casovi srece ostaju,
njihov je sjaj u nama.

Herman Hese

Ali sreća je uvek bila tamo gde je neko umeo da voli i živeo za svoja osećanja. Ako ih je negovao, ako ih nije gazio i potiskivao, ona su mu donosila zadovoljstvo. Lepota ne pruža radost onome ko je poseduje, već onome ko ume da je voli i da joj se divi.


» Herman Hese«

(Biro24/7)