Зен - Зен приче

Зен (јапански: зен, кинески: ч'ан, санскрит: дхјана – медитација ) је школа махајана будизма.
Ова школа себе сматра чуварем и преносиоцем живе мудрости коју је Буда, пробуђени, досегнуо седећи у медитацији под боди дрветом. Зен наглашава упражњавање дарме и искуствене мудрости, која се између осталог постиже зазен медитацијом, ради постизања пробуђења. Следствено томе, у другом плану су теоретско знање и проучавање религијских текстова.

Санскритска реч дхјана је настала од индо-европског корена "дхеиа", што значи видети. Појам дхјана означава посебну врсту медитације, па је отуда ова школа прозвана школом медитације. Из санскритског дхјана је изведен кинески знак чан, да би касније у јапанском постао зен. Иако је зен најпознатији назив за ову школу будизма на западу, такође је позната као чан у Кини, сеон у Кореји, тјен у Вијетнаму и дхјана у Индији.
Реч зен, поред тога што означава име школе, означава и сврху њених настојања, па се тако често употребљава у значењу пробуђења, коначне истине или праве природе.

О развоју дхјана учења у Индији се зна врло мало, само на основу прича и легенди. Најпознатија од њих је она о преносу учења Махакашјапи, једном од истакнутих Будиних ученика. Прича каже како је Буда држећи беседу пред окупљеним ученицима подигао руку држећи у њој лотосов цвет. Само је Махакашјапа схватио поруку и насмешио се. Буда је потом рекао: "У мене је истинско око учења, чудесан ум утрнућа. Сада га предајем Махакашјапи." Тиме је Махакашјапа постао први патријарх зена у Индији. Позната су и имена осталих индијских патријарха од времена Махакашјапе све до Бодидарме који се сматра 28. патријархом у индијској и првим у кинеској традицији зена


Појава ч'ан будизма у Кини се везује за индијског будистичког монаха Бодидарму. За њега се каже да је негде око 520. године донео из Индије учење сажето у следећим стиховима:
Посебно преношење мимо списа.
Независно од речи и слова.
Непосредно указивање на ум.
Увиђање сопствене природе и постизање будаства.
Бодидармино учење је у Кини преношено с учитеља на ученика током неколико генерација до времена петог патријарха, Хунг-ђена (601-674), након кога је чан почео да се дели на огранке који су временом постали пет школа зена. Његова два истакнута ученика, Шен-хсиу (605-706) и чувени шести патријарх Хуи-ненг (638- 713) су почели да испољавају размимоилажења по питању тумачења и метода. Шен-хсиу и Северна школа су указивали на потребу за уклањањем погрешног размишљања и постепеног досезања просветљења, а Хуи-ненг и његова Јужна школа су заступали могућност постизања изненадног просветљења (види: сатори). Убрзо по Хуи-ненговој смрти (око 713.) у кинеским манастирима је почела да се користи дворана за медитације. Истовремено, будистичке световњаке оба пола подстицали су на бављење ч'ан медитацијом у својим домовима. Ч'ан је имао дубок утицај и на неоконфуцијански покрет династије Сунг. Од 8. века надаље учење се проширило по читавој Кини одакле је пренесено у Вијетнам, у Кореју и напослетку у Јапан.

Ч'ан је (под називом зен) пренесен у Јапан крајем 12. века. Највећим учитељем из тог периода сматра се Доген (1200-1253), оснивач сото огранка у јапанском зен-будизму. Зен је досегао врхунац развоја од 16—18. века у интелектуалним круговима војног племства самураја и постао једна од најутицајнијих будистичких школа. Утемељитељ модерне школе зена био је Хакуин, зен мајстор из 18. века. Зен је извршио дубок утицај на јапанску културу, посебно на хаику поезију, чајну церемонију, сликарство, калиграфију, обликовање цветних аранжмана, пејзажну архитектуру итд. Његова начела примењена су и у борилачким вештинама као што су џудо и кендо (мачевање) и стреличарство. Данас су једине две школе зена код којих је традиција преноса учења непрекинута школе Сото (кин: Цаодонг) и Ринзаи (кин: Линђи).
Главни савремени представник и популаризатор зена у западној филозофији је професор Д. Т. Сузуки из Кјота. Увођење зена на Запад, превасходно захваљујући њему, довело је до живог занимања које је исходило многим важним проучавањима.

Зен учење је с једне стране укорењено у махајани, нарочито учењу о будинској природи, а с друге стране је то повратак самој сржи будистичког учења и искуству пробуђења. Зен подучава да Будина свест представља једину стварност, односно да је природа ума природа Буде. Њу није могуће подучавати, или пренети путем књига или преко учитеља. Основни начин увиђања ове изворне природе мотрење ума. Овај циљ се описује као прађна, нирвана, бодхи, сатори, итд.
„Тајсен Дешимару, увод у праксу и филозофију зена“
„Сва су људска бића већ просветљена. Сви су буде по својој природи. Медитативни напор и није ништа друго него сам акт будин.
Зен подржава непосредан, мистички доживљај стварности. Зен заступа преношење суштине и духа будизма непосредно, без ослањања на списе, речи, схватања или поступке. У зен традицији се искуство изворне природе често успоређује с месецом, а речи и концепти који га описују с прстом који показује на месец. Речима и концептима то искуство никада се не може до краја исказати нити описати, јер то је нешто што свако мора искусити за себе.
У животу монаха смењују се медитација, молитве и жустар физички рад. Трајна дубока усредсређеност у било којој делатности, било да се ради о медитацији или физичком раду, води ка духовном увиду и испуњености, односно стању просветљености. Циљ и сврха ових дисциплина је у томе да се кроз физички рад, усредсређеност и бескрајна понављања ум ослободи стега тела и почне неометано да се исказује. Степен напредовања човека на умном плану огледа се и кроз телесне покрете, због чега зен мајстори посматрају вештине монаха као одраз његовог духовног стања. Аскетске праксе нису посебно наглашене.

Извор:Википедија

Време за смрт

Икју, учитељ зена, беше врло паметан још као дечак. Његов учитељ је имао једну скупоцену шољицу за чај, која беше редак антиквитет. Догоди се да Икју случајно разбије ову шољицу и силно се збуни. Чувши кораке свог учитеља, он сакри комаде шољице иза својих леђа. Када се учитељ појави, Икју га упита: "Зашто људи морају да умру?"
"То је природно", објасни му учитељ. "Све мора да умре и све има свој век."
Икју, показујући сломљену шољицу, додаде: "Било је време за твоју шољицу да умре."

Poznatog zen učitelja jednom upitaše:
- Činiš li ikad ikakav napor da dođeš do istine?
- Da, činim.
- Kako vežbaš?
- Kada sam gladan jedem, kada sam umoran spavam.
- Tako rade svi. Može li se reći da i oni vežbaju na isti način?
- Ne.
- Zašto ne?
- Jer kad jedu ne jedu, nego misle o raznim drugim stvarima. To uznemirava. Kad spavaju ne spavaju, već sanjaju o hiljadu i jednoj stvari. Po tome oni nisu kao ja.

Lopov koji je postao učenik

Jedne večeri dok je Šičiri Kođun izgovarao sutre, uđe lopov sa isukanim mačem tražeći novac ili život.
Šičiri mu reče: "Ne uznemiravaj me. Novac možeš naći u onoj ladici", a zatim se vrati svom recitiranju.
Nešto poslije toga, stade i povika: "Ne uzimaj sve. Treba mi nešto od čega ću sutra platiti porez."
Uljez pokupi veći dio novca i krenu.
"Zahvali čovjeku kad primiš poklon", Šičiri dodade. Čovek mu se zahvali i pobježe.
Nekoliko dana kasnije čovjeka uhvatiše i on, između ostalog, priznade i nedjelo protiv Šičirija. Kada Šičirija pozvaše kao svjedoka, on reče: "Ovaj čovjek nije lopov, barem što se mene tiče. Ja sam mu novac dao i on mi se na tome zahvalio."
Kada je odležao svoju kaznu, čovek je otišao kod Šičirija i postao njegov učenik.

Tako dakle?

Učitelja zena Hakuna susedi su hvalili kao čoveka koji živi čednim životom. Blizu njega živela je jedna lepa devojka čiji su roditelji držali prodavnicu hrane. Iznenada, bez ikakvog upozorenja, njeni roditelji otkriše da je u drugom stanju. Ovo razljuti roditelje. Devojka ne htede da prizna ko je otac, posle mnogo kinjenja imenova Hakuna. U velikoj ljutnji roditelji odoše do učitelja. Tako dakle?, beše sve što on reče. Kada se dete rodilo, doneli su ga Hakunu. On je već izgubio svoj ugled, što ga nije mnogo brinulo, veoma je dobro vodio računa o detetu. Dobijao je mleko od svojih suseda i sve drugo što je detetu trebalo. Posle godinu dana devojka, majka nije mogla više izdržati. Reče roditeljima istinu, da je pravi otac deteta jedan mladić koji je radio na ribljoj pijaci. Majka i otac devojke odmah otiđoše do Hakuna da ga mole za oproštaj, i iskreno se izvine, i da mu uzmu dete nazad. Hakun je bio predusretljiv. Ustupajući im dete, sve što je rekao bilo je: tako dakle?

Učenje o ćutanju

Učenici škole Tendai učili su se meditaciji još pre no što je zen stigao u Japan. Četvorica njih, među sobom bliskih prijatelja, obećaše jedno drugom da sedam dana neće progovoriti.
Prvoga dana su svi ćutali. Meditacija im je uspešno započela, ali kada pade noć i uljane lampe počeše da žmirkaju, jedan od učenika ne izdrža da ne uzvikne slugi: "Namesti te lampe."
Drugi učenik, iznenađen, čuvši ovoga da govori, primeti: "Ne bi trebalo da izgovorimo ni jednu jedinu reč."
"Glupaci. Zašto pričate?" upita treći.
"Ja sam jedini koji nije progovorio", zaključi četvrti.

U plodnoj dolini podno Anda živjelo je miroljubivo pleme. Jednog je dana grupa pljačkaša koja se bijaše skrivala u planinama, napala selo. U otetom plijenu našlo se i jedno dijete, pa su i njega poveli sa sobom u planinu.
Ljudi iz ravnice nisu znali kako doći do dječaka, jer u stjenovita bespuća nije vodio nikakav put, a ni tragova nije bilo. Ipak, poslaše grupu svojih najboljih ratnika da potraže dijete i vrate ga kući. Ljudi su pokušavali sad na jedan, sad na drugi način; penjali se lijevom, pa desnom stranom. Ni nakon nekoliko dana mukotrpna hoda nisu daleko odmakli.
Vidjevši da su potpuno nemoćni i da im je trud uzaludan, odlučiše se vratiti neobavljena posla.
Iznenada ugledaše djetetovu majku kako silazi s planine koju oni nisu mogli preći. Na leđima je u vreći nosila svoga sina. Kako je uspjela?
Jedan od ljudi iz grupe pozdravi je i reče:

“Mi smo najjači ljudi u selu, a ne mogosmo prijeći planinu. Kako si ti uspjela?”
Žena slegnu ramenima i odvrati:

“Nije to bilo vaše dijete.”

Poslednje lupkanje

Tangen je još od detinjstva učio kod Sengaia. Kada mu je bilo dvadeset godina, htede da napusti svog učitelja i poseti druge zbog uporednog izučavanja, ali mu Sengai to nije dozvoljavao. Kada god bi mu Tangen to predložio, Sengai bi ga lupnuo po glavi.
Na kraju, Tangen zamoli svog starijeg brata da izmoli dozvolu od Sengaia. Brat tako i učini. Vrativši se, izvesti Tangena: "Sređeno je. Utvrdili smo da pođeš na svoje hodočašće odmah."
Tangen odiđe do Sengaia da mu zahvali na dozvoli. Učitelj mu odgovori još jednim udarcem.
Kada Tangen ovo prenese svom bratu, ovaj reče: "Šta nije u redu? Sengai nikada nešto ne dozvoli, što bi posle porekao. To ću mu i reći." I otiđe kod učitelja.
"Nisam opovrgao svoju dozvolu", reče Sengai. "Samo sam hteo da ga poslednji put pljesnem po glavi, jer kada se bude vratio biće prosvetljen i više neću biti u stanju da ga prekorim."

Кап воде


Учитељ зена по имену Гисан замоли једног младог ученика да му донесе ведро воде да расхлади воду за купање.
Ученик донесе воду и, пошто је расхладио купку, просу оно мало воде што је остало у ведру.
"Глупане", учитељ га изгрди. "Зашто остатком воде ниси залио биљке? Којим правом просипаш чак и кап воде у овом храму?"
Млади ученик у том часу схвати зен. Промени своје име у Текисуи, што значи кап воде.

Zahvalnost

Zen-svetište je postajalo tijesno i bila je potrebna veća zgrada, pa je trgovac napisao ček
na milion dolara i stavio ga pred Majstora, koji ga je podigao i rekao, “Vrlo dobro.
Prihvatiću ga.”
Trgovac je bio nezadovoljan. Bila je to velika svota novca a Majstor mu se nije ni
zahvalio.
“Tu ima milijun dolara”, rekao je.
“Da. Primijetio sam.”
“Iako sam ja imućan čovjek, milion dolara je mnogo novca.”
“Hoćete li se da vam se zahvalim za to?”
“Trebali biste.”
“Zašto? Davalac bi trebao biti zahvalan”, reče Majstor.

AKO VOLIŠ, VOLI JAVNO

Dvadeset sveštenika i jedna sveštenica, koju su zvali Ešun, meditiralo je sa nekim zen uèiteljem.

Ešun je bila veoma lepa iako joj je glava bila obrijana i haljina prosta. Nekoliko sveštenika se tajno zaljubilo u nju. Jedan od njih joj je napisao ljubavno pismo, tražeći da se tajno sastanu.

Ešun nije odgovorila. Sledećeg dana uèitelj je održao predavanje grupi i, kada je ono bilo završeno, Ešun ustade. Obraćajući se onome koji joj je pisao, reèe: "Ako me zaista toliko voliš, dođi i zagrli me sada."

KUTIJA SLATKIŠA

“Dobar način za otkrivanje vlastitih nedostataka”, reče Majstor, “je posmatranje onog
što te iritira kod drugih.”
Jednom je rekao kako je njegova žena ostavila kutiju slatkiša na kuhinjsku policu, da
bi, sat kasnije, otkrila kako je kutija lagana. Cijeli donji sloj slatkiša je nestao, svi su
bili uredno spremljeni u papirnatu kesu koja je stajala povrh stvari nove kuharice.
Kako nije htjela da je posrami, dobrodušna žena je prosto vratila slatkiše u kutiju i
ostavila ih u ormarić gdje neće predstavljati kušnju.
Poslije večere kuharica je objavila da napušta posao – još te večeri.
“Zašto? Šta je bilo?”, upitao je Majstor.
“Neću da radim za ljude koji kradu ono što je ukradeno od njih”, bio je njen prkosni
odgovor.

Nema vode,nema ni mjeseca

U doba dok je učila zen kod ucčtelja Bukkoa iz Engakua,redovnica Chiyono dugo vremena, uza sav ustrajni rad, nikako nije uspjevala doseći plodove meditacije.
Sve dok konačno jedne noći, za punoga Mjeseca, nije nosila vodu u nekom starom vjedru, čiji djelovi bijahu pričvršćeni špagom od bambusa.
Iznenada, bambus pukne, dno vjedra otpadne i u tom trenutku Chiyono bi izbavljena!
U znak sjećanja na taj događaj, napisa ovu pjesmu:

Na ovaj i na onaj način nastojah spasiti staro vjedro,
jer bambusovo uže bijaše trošno i svakog je trena moglo puknuti.
A onda, posve iznenada, dno se otkinu i padne
Ništa više od vode u vjedru!
Ništa više od mjeseca u vodi!

MESEC SE NE MOŽE UKRASTI

Rjokan, učitelj zena, živeo je vrlo skromno u jednoj maloj kolibi u podnožju brda. Jedne večeri lopov uđe u kolibu i otkri da u njoj nema ničega što bi se moglo ukrasti.
Rjokan se vrati i zateče ga. "Možda si prešao dug put da me posetiš", reče pljačkašu, "i ne bi trebalo da se vratiš praznih ruku. Molim te, uzmi moju odeću kao poklon."
Lopov ostade zaprepašćen. Uze odeću i pobeže.
Rjokan sede onako neodeven da posmatra mesec. "Jadnik", sanjario je, "voleo bih da sam mogao da mu dam ovaj lepi mesec."

Veliki učitelj Chuang Tzu sanjao je da je leptir koji leprša između cvjetova tamo-amo.
U snu nije bio svjestan sebe kao osobe. Bio je samo leptir.
Iznenada se probudio i otkrio da leži u krevetu, ljudska osoba ponovno.
Ali onda se je zapitao:
"Jesam li ja čovjek koji je sanjao da je leptir, ili sam leptir koji sanja da je čovjek?"

Biće i ništavilo

Jedan intelektualac upita redovnika Hsi-t'anga chih-ts'anga:
- Postoje li mjesta poput raja i pakla?
- Postoje!
- Ali ne može biti... ja sam učio zen kod majstora Ching-shana i on je uvijek govorio da ne postoje.
- Oprosti imaš li ti obitelj?
- Da, ženu i dvoje dijece.
- A ima li Ching-shan obitelj?
- On je redovnik, kako bi on mogao imati obitelj?
- Onda slušaj, u pogledu obitelji ti bi morao biti isti kao Ching-shan prije nego bi mogao reći da je sve ništa.

Puštanje svega

- Sve sam pustio. Moje ruke su prazne i dolazim ti sa srcem punim mira.
- Dobro onda pusti to.
- Ali rekao sam ti da nemam više ničeg, što bih još mogao pustiti?
- U redu, zadrži to onda!

U staro vrijeme, majstori koji su kovali katane bili su često slavniji od samuraja koji su te mačeve nosili. Od dvojce najboljih nikako nisu mogli da izaberu prvog. Tako se dogovore da svaki od njih iskuje po jednu katanu, koje će se ispitati, nakon čega će proglasiti najboljeg.
Ispit je bio u tome da se katane pobodu u korito jednog potoka sa oštricom okrenutom uzvodno. Tako i učine.
Bila je jesen i riječicom je plovilo otpalo lišće. Kako je koji list nailazio na mač prvog majstora tako je bivao raspolućen.

Međutim, na katanu drugog kovača nije naišao ni jedan list ...

Koja je katana bila bolja???

Škrti umetnik

Gesen je bio umetnik sveštenik. Pre nego što bi počinjao da crta ili slika, uvek bi zahtevao da mu se plati unapred, a cene su mu bile visoke. Bio je poznat kao "škrti umetnik". Jednom ga jedna gejša pozva da joj slika. "Koliko možeš da platiš?" raspitivao se Gesen. "Koliko god tražiš", odgovori devojka, "ali želim da posao obaviš preda mnom." Određenog dana Gesen bi pozvan kod gejše, koja je priređivala gozbu za svog gazdu. Gesen napravi sliku. Kada je bila gotova, zatraži do tada najveću sumu. Bila mu je isplaćena. Tada se gejša okrenu gazda govoreći: "Sve što ovaj umetnik hoće je novac. Njegovo slikanje je dobro, ali mu je um povaren; novac ga je uprljao. Kada ga stvori tako gnusan um, njegovom radu ne pristaje da bude izložen. On je jedino dovoljno dobar za jednu od mojih podsuknji." Skinuvši suknju, ona zatraži od Gesena da napravi drugu sliku na pozadini njene podsuknje. "Koliko ćeš da platiš?" upita Gesen. "O, bilo koju cenu", odgovori devojka. Gesen izreče preteranu cenu i, naslikavši sliku onako kako mu je bilo traženo, otiđe.
Kasnije su se saznali razlozi Gesenove želje za novcem. Njegovu pokrajinu često je pustošila glad i nemaština. Bogati nisu pomagali sirotinju. Gesen je imao skriveno skladište, za koje niko nije znao, u kojem je držao žitarice, spremne za ovakve vanredne prilike. Put od njegovog sela do Narodne kapele je bio u vrlo lošem stanju i mnogi su putnici stradali prolazeći njime. Zaželeo je da izgradi bolji put. Njegov učitelj je umro ne ostvarivši svoju želju da sagradi hram, i Gesen je želeo da završi ovaj hram umesto njega. Kada je ispunio svoje tri želje, Gesen je bacio četkicu i slikarski pribor, povukao se u planine, i više nikada nije slikao

Oznojeni Kasan

Kasan beše pozvan da održi službu na pogrebu jednog pokrajinskog vladara. Nikada ranije nije sreo vladare i plemstvo, pa postade nervozan. Kada ceremonija poče, Kasan se preznoji. Posle ovoga, vrativši se, sakupi svoje učenike. Kasan priznade da još nije sposoban da bude učitelj jer mu nedostaje istovetnost držanja među uglednim svetom i onog koje poseduje u izdvojenosti hrama. Kasan dade ostavku i postade učenik jednog drugog učitelja. Posle osam godina vrati se svojim učenicima, prosvetljen.

Jedna jedina nota zena

Kakua je posetio Kinu i tamo prihvatio zen učenje. Za vreme svog boravka nije nigde putovao. Živeo je u udaljenom delu jedne planine, stalno meditirajući. Kad god bi ga ljudi pronašli i molili da im priča, progovorio bi nekoliko reči, a zatim se premeštao na drugi kraj planine gde bi ga bilo teže naći. Po Kakuovom povratku u Japan, čak je i car čuo za njega i zamolio ga da mu rastumači zen, da bi se duhovno uzdigao. Kakua je pred carem stajao ćuteći. Zatim iz nabora svoje haljine izvadi sviralu, i odsvira jednu kratku notu. Duboko se poklonivši, otiđe.
Po priči, Kakua je posle ove posete caru zauvek nestao i niko nije saznao šta se sa njim zbilo. Inače, Kakua je bio prvi Japanac koji je izučavao zen u Kini, ali s obzirom da iza sebe ništa nije ostavio, osim jedne jedine note, nije ljudima ostao u sećanju kao čovek koji je doneo zen u svoju zemlju.

Učenje o ćutanju

Učenici škole Tendai učili su se meditaciji još pre no što je zen stigao u Japan. Četvorica njih, među sobom bliskih prijatelja, obećaše jedno drugom da sedam dana neće progovoriti.
Prvoga dana su svi ćutali. Meditacija im je uspešno započela, ali kada pade noć i uljane lampe počeše da žmirkaju, jedan od učenika ne izdrža da ne uzvikne slugi: "Namesti te lampe."
Drugi učenik, iznenađen, čuvši ovoga da govori, primeti: "Ne bi trebalo da izgovorimo ni jednu jedinu reč."
"Glupaci. Zašto pričate?" upita treći.
"Ja sam jedini koji nije progovorio", zaključi četvrti.