Srpski velikani

Вук Стефановић Караџић




Вук Стефановић Караџић (Тршић, 6. новембар 1787 - Беч, 7. фебруар 1864) је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних песама и писац првог речника српског језика. Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч. Ту је упознао Јернеја Копитара, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи.
Вук Стефановић Караџић је рођен у Тршићу близу Лознице 1787, у породици у којој су деца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му вештице и духови не би наудили. Његова породица се доселила из Црне Горе из Дробњака. Мајка Јегда му је родом из Озринића код Никшића.

Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића, који је био једини писмен човек у крају. Образовање је наставио у школи у Лозници, али је није завршио због болести. Школовање је касније наставио у манастиру Троноши. Како га у манастиру нису учили, него терали да чува стоку, отац га је вратио кући.

На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у гимназију, али је са 19 година био престар. Једно време је провео у тамошњој богословији, где је као професор радио Лукијан Мушицки.

Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петриње, где је провео неколико месеци учећи немачки језик. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, ученог човека и просветитеља. Вук га је замоло за помоћ како би наставио са образовањем, али га је Доситеј одбио. Вук је разочаран отишао у Јадар и почео да ради као писар код Јакова Ненадовића. Заједно са рођаком Јевтом Савићем, који је постао члан Правитељствујушчег совјета, Вук је прешао у Београд и у Совјету је обављао писарске послове.

Кад је Доситеј отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је оболео и отишао је на лечење у Нови Сад и Пешту, али није успео да излечи болесну ногу, која је остала згрчена. Хром, Вук се 1810. вратио у Србију. Пошто је краће време у Београду радио као учитељ у основној школи, Вук је са Јевтом Савићем прешао у Неготинску крајину и тамо обављао чиновничке послове.

Након пропасти устанка 1813. Вук је са породицом прешао у Земун, а одатле одлази у Беч. Ту се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, са којим се оженио. Вук и Ана имали су много деце од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у детињству и раној младости (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина). У Бечу је такође упознао цензора Јернеја Копитара, а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео са сакупљањем народних песама и раду на граматици народног говора. Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних песама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска песнарица“. Исте године је Вук је објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору.

Некадашња зграда Велике школе у Београду, данас Вуков и Доситејев музеј.

Идуће године је издао другу збирку народних песма под именом „Народна сербска песнарица“.



Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а једно време и у аустријској држави. Својим дугим и плодним радом стиче бројне пријатеље, па и помоћ у Русији, где је добио сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић.

Као година Вукове победе узима се 1847. јер су те година објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик“, „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев „Горски вијенац“ и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868. четири године, након његове смрти.

Вук је умро у Бечу. Посмртни остаци пренесени су у Београд 1897. године и са великим почастима сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића.
Подстакнут Копитаревим саветом да напише и граматику народног језика, Вук се прихватио овог посла, за који није имао довољно стручне спреме. Угледајући се на граматику славеносрпског језика, коју је у 18. веку написао Аврам Мразовић, Вук је успео да заврши своје дело. Његова граматика коју је назвао „Писменица сербскога језика“, изашла је у Бечу 1814. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дело је значајно као прва граматика говора простога народа.

Свестан несавршености своје Писменице, Вук је прихватио примедбе Копитара и и других научних радника, па је уз прво издање „Српског рјечника“ из 1818. објавио и друго, проширено издање своје граматике. У речнику је било више од 26.000 речи које су се користиле у говору народа у Србији, Срему и Војводини. Ово друго издање граматике је неколико година касније (1824) на немачки језик превео Јакоб Грим.

Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој применио Аделунгов принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Ранији покушаји, попут оног Саве Мркаља, су били несистематски и неуспели. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све непотребне знакове, која су се писала иако нису имала својих гласова. Стара слова је подржавала Српска православна црква, коју је у њима видела неку врсту везе културе и писмености са религијом.

Вук је створио нове знаке тако што је поједина слове стопио са танким полугласом (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа.

Из старословенске азбуке Вук је узео следећа 23 слова:А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з
И и К к Л л М м Н н О о П п Р р
С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ш ш

Њима је додао:Ј ј Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ

а избацио:Ѥ ѥ (је) Ѣ, ѣ (јат) І ї (и) Ы ы(јери, тврдо и) Ѵ ѵ (и) Ѹ ѹ (у) Ѡ ѡ (о) Ѧ ѧ (ен) Я я (ја)
Ю ю (ју) Ѿ ѿ (от) Ѭ ѭ (јус) Ѳ ѳ (т) Ѕ ѕ (дз) Щ щ (шч) Ѯ ѯ (кс) Ѱ ѱ (пс) Ъ ъ (тврди полуглас) Ь ь(меки полуглас)

У почетку Вук није употребљавао слова ф и х. Слово х је додао у цетињском издању „Народних српских пословица“ из 1836.

За друго издање „Српског рјечника“ Вук је прикупљао грађу из говора становништва Црне Горе, Дубровника, Далмације и Хрватске. Ово издање је објављено у Бечу 1852. и поред старих, у њему се нашло још 20.000 новоприкупљених речи. До краја свог живота Вук је радио на даљем прикупљању грађе, али га је смрт спречила да спреми и треће издање. То су тек 1898. учинила двојица његових поштовалаца, Пера Ђорђевић и Љуба Стојановић.

Knez Lazar



Knez Lazar,koji je vladao od 1371 do 1389 god. u oblasti triju Morava,predstavlja jednog od najvaznijih srpskih vladara u to vreme.Proslavio se ucescem u Kosovskoj bitci,u kojoj je i izgubio zivot,ali koja ga je ujedno svrstala u red besmrtnika.
O knezevom zivotu pre pocetka vladavine i o njegovim precima, ne zna se mnogo.Prema oskudnim podatcima koji su zabelezeni,knezev otac je bio Pribac Hrebeljanovic iz Prilepca kod Novog Brda.On je bio znacajna licnost na dvoru cara Dusana.Obavljao je posao logofeta,sluge ili peharnika.Na osnovu patronima Hrebeljanovic,moze se zakljuciti da se deda kneza Lazara zvao Hrebeljan,za koga ne postoje pouzdani istorijski podatci.
Knez Lazar je jos kao mladic doveden u sluzbu na dvor cara Dusana,koji je ubrzo ocenio sposobnosti i vrline Lazareve,te ga je postavio za prvog u dvoru.Car Dusan zeni Lazara svojom srodnicom Milicom,kcerkom kneza Vratka,potomka Nemanjica po Vukanu.Dao mu je i jedan deo drzave na upravljanje,gde su kneza Lazara svi voleli i postovali.Knez Lazar je pokusao da nastavi tradiciju Nemanjica,ali mu desavanja u zemlji nisu isla u prilog.Krizno vreme od smrti cara Dusana pa do ucvrscenja na vlasti kneza Lazara,u jos slobodnom delu Srbije unelo je surevnjivost u ponasanje i uzajamne odnose oblasnih gospodara.Pored tih unutrasnjih nesuglasica,sve se jace osecala i opasnost od Turaka,koji su vec zauzeli dobar deo srpske zemlje,pa su cak cesto upadali i u moravsku Srbiju kneza Lazara.



Kada je sultan Murat podigao vojsku na kneza Lazara i Srbiju,knez Lazar je sazvao velmoze,podanike i prijatelje uoci bitke,da mu pomognu u odbrani Srbije.Neki vladari su se odazvali knezevom pozivu,prvenstveno njegovi zetovi,i na Vidovdan 28.VI 1389 godine, izasli su na Kosovo polje da odbrane Srbiju od najezde Turaka.U tom boju je poginuo knez Lazar.Kneza Lazara i jos nekoliko srpskih velmoza uhvatili su Turci i posekli.

Sahrana kneza Lazara nije mogla biti obavljena odmah nakon njegove pogibije,jer se njegovo telo nalazilo u rukama Turaka.Bajazit,naslednik sultana Murata,koji je posjekao kneza Lazara,drzao je knezevo telo kao ratni trofej i sredstvo za pregovore i ucenu knezeve porodice.U nametnutim uslovima porodici,da dodje do tela,lezi kosovski poraz.Po zavrsetku pregovora,knezevo telo je predano porodici i ona ga je sahranila u Pristini,potom prenela u manastir Ravanicu,knezevu zaduzbinu.

Knez Lazar je rodjen oko 1329. godine u gradu Prilepcu, kod Novog Brda. Vaspitavan je na dvoru cara Dusana, na kome je i njegov otac Pribac Hrebeljan bio carev logotet (kancelar). Za ono vreme knez Lazar je stekao visoko obrazovanje i car Dusan ga je imenovao za svoga stavilca (cuvara pecata ).
Svog vernog dvoranina car Dusan je oko 1353. godine ozenio svojom rodjakom Milicom koja je Lazaru podarila pet kceri i tri sina Stefana, Dobrivoja i Vuka. Dobrivoje je umro kao dete a Vuk je rastao uz Stefana, od koga nije bio mnogo mladji.
Posle smrti cara Dusana, stavilac Lazar je ostao na dvoru carevog naslednika. 1366. godine car **** je Lazaru podario titulu kneza i dodelio mu na upravu Pomoravlje.
Kada je ubrzo posle maricke bitke umro car Uros, knez Lazar je bio najmocniji velmoza na teritoriji negdasnjeg srpskog carstva. Pobedom na Marici Turcima je bio otvoren put za dalja porobljavanja srpskih pokrajina. Ugrozen od Turaka, izlozen stalnoj opasnosti da ga napadne Nikola Altomanovic, strahujuci i od napada Ugara knez Lazar je morao i energicno i mudro da radi na jacanju odbrambene moci svoje drzave.
Posto je imao veliki broj zenske rodbine, pretezno zenidbenim vezama uspeo je da okupi oko sebe svoje mocne susede. Udadbama, uspostavljanjem saveznickih odnosa i oruzanom borbom sa nepokornim velikasima uspeo je knez Lazar da ojaca i teritorijalno prosiri svoju drzavu.
1389. godine Turci su se pripremali za prodor preko Kosova. Lazar je iste godine sredinom juna na celu svoje vojske dosao na Kosovo. Pre same bitke Lazar se obratio vojnicima: "Podjimo, braco i ceda, podjimo na podvig koji je pred nama, ugledavsi se na nagradodavca Hrista". Cuvena kosovska bitka se odigrala 28. juna 1389. godine na polju Kosovu i predstavljala sudbonosni trenutak za dalji tok srpske istorije. U toj bitci je ubijen knez Lazar.

Despot Stefan Lazarevic



Stefan Lazarevic rodjen je oko 1377. godine. Vladavinu nad srpskim zemljama preuzeo je posle pogibije oca Lazara 1389. godine, kao i sav teret poraza na Kosovu. Jedno vreme vladao je zajedno sa majkom, kneginjom Milicom. Priznavao je vrhovnu vlast sultana Bajazita do 1402. godine, tako da je ucestvovao na njegovoj strani u vise bitaka: na Rovinama 1395. godine, kod Nikopolja 1396. godine, kod Angore 1402. godine kada se i osamostalio i dobio titulu despota od Vizantije. Tada se priblizio Ugarskoj i od kralja Zigmunda dobio Macvu i Beograd. Srpsku prestonicu despot je osmislio kao Zapad na Istoku. Za kratko vreme, dotad razruseni i zapusteli Beograd, postao je vojno utvrdjenje, gradsko naselje, privredni, kulturni i crkveni centar drzave. Despot Stefan uspešno je suzbijao separatizam vlastele, izvrsio vojnu reformu, podigao manastir Manasiju,a bavio se i knjizevnoscu. Godinu dana pred smrt 1426. godine, despot je, nemajuci dece, ugovorom obavezao ugarskog kralja da sestrica Stefanovog - Djurdja Brankovica - prizna za naslednika srpskog trona, ali pod uslovom da se Ugarskoj vrate Macva i Beograd.

U njegovo vreme,pored krize zbog turaka,Srbija je imala najvece rudnike u Evropi(drugi srednjovekovni rudnik po velicini u Evropi je Novo Brdo koji je napravljen jos mnogo pre vladavine Stefana Lazarevica).

Napisao je Zakon o rudnicima 1412.godine,uz koji ide i Statut Novog Brda.Ovaj zakonik je od posebne vrednosti i jedinstven je u Evropi.

Zanimljivo,da turci nisu napali,danas bi Skopje bilo glavni grad Srbije koja bi ko zna kako izgledala! Beograd je tada bio mnogo manji i od Nisa i od Skopja koji je Car Dusan proglasio glavnim gradom.Nis je spadao u vece gradove na Balkanu i Evropi,jer je on bio jedan od vecih i poznatijih glavnih gradova Rimske imperije,ali je bio dosta ostecen prilikom seoba.

PETAR I KARADJORDJEVIC



Kralj Srbije 1903-1918,kralj Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca (18. novembar 1918 -1921)
Posle Majskog prevrata 1903. godine u kome je ubijen poslednji vladar iz dinastije Obrenovica, na vlast u Srbiji je po treci put došla porodica Karadjordjevica, koja je vladala naredne cetiri decenije.

Petar Karadjordjevic se školovao u Beogradu i Ženevi, u Parizu je završio vojnu školu Sen-Sir, a kao porucnik i višu vojnu školu u Mecu. Borio se na strani Francuske u francusko-pruskom ratu, i ucestvovao je u bosansko-hercegovackom ustanku pod imenom Petar Mrkonjic, kada je bezuspešno nudio svoju saradnju knezu Milanu Obrenovicu.

Na srpski presto je stupio u svojoj pedesetdevetoj godini, kao zreo i izgradjen covek. Uvidjajuci da je težnja za samovlašcem i nedovoljan sluh za želje naroda dovela do propasti njegove prethodnike iz dinastije Obrenovica, Petar se priklonio ustavnoj monarhiji, skupštinskoj i stranackoj slobodi. Njegova odluka da bude demokratski i ustavan vladar, kao i iskreno i lojalno sprovodjenje te odluke, rešilo je u Srbiji mnoga unutrašnja pitanja. Snage koje su se dotle trošile na jalove unutrašnje, partijske i dinasticke borbe, sada su se okrenule radu na snaženju države i pripremama za velike nacionalne i državne zadatke.

Istovremeno, Srbija je doživela ubrzani privredni napredak. Izgradjene su železnice, aktiviran je recni saobracaj, razvijaju se trgovina i zanatstvo, i pocinje stvaranje industrije. Sve je to doprinelo da se zemlja potpuno ukljuci u evropsku i svetsku privredu.

Vladavina kralja Petra obeležena je trima oslobodilackim i pobednickim ratovima: Prvim balkanskim ratom 1912. godine, Drugim balkanskim ratom 1913. godine i Prvim svetskim ratom vodjenim od 1914. do 1918. godine.

Tajna zaverenicka organizacija Crna ruka, koju su cinili oficiri, i dalje je bila vrlo aktivna. Posle majskog prevrata 1903. godine, ona je osnažila i imala je dosta uticaja na politicki život zemlje. Pod njenim uticajem, kralj Petar se 22. juna 1914. godine povukao, prenevši vršenje kraljevske vlasti na prestolonaslednika Aleksandra.

U secanju celog svog naroda kralj Petar I Karadjordjevic je ostao zapamcen kao omiljeni i pravedni vladar, koji je zajedno sa svojom vojskom prošao kroz najteža iskušenja Prvog svetskog rata: prelazak preko Albanije i izbeglištvo u Grckoj. Kako je Prvi svetski rat doneo oslobodjenje Slovenima koji su živeli u Austrijskoj monarhiji, kralj Petar je bio prvi kralj Srba, Hrvata i Slovenaca u zajednickoj državi.

Umro je 1921. godine.

Ђорђе Петровић Карађорђе



Ђорђе Петровић Карађорђе, рођен је највероватније 14. новембра (по старом календару 3.новембра) 1762.године у Вишевцу, на Ђурђиц, од оца Петра и мајке Марице. Кажемо највероватније, јер се за годину рођења помињу период од 1749. до 1770. године. Његови преци потичу из црногорско-херцеговачких брда, од Васојевића, одакле се његов деда Јован са своја два сина доселио у Шумадију, после аустријско-турског рата 1737-39. Презиме му је по оцу Петру.

Карађорђе потиче из сиромашне породице. Мајка му је била Марица Живковић из Маслошева у Шумадији. Његов отац је због сиромаштва често мењао спахије и место боравка, обзиром да Турци рају нису претерано везивали за баштину. Како је Ђорђе стасавао и служио код имућнијих Срба и Турака, тако се и њихова материјална ситуација поправљала.

1785/86.године Ђорђе Петровић се жени Јеленом Јовановић. Према неким изворима, Јеленини родитељи су били имућнији и нису дали своју кћер, али је Ђорђе отео и учинио својом женом. После женидбе није дуго остао у Србији, одакле предводи збег, највероватније због неслагања са правом прве брачне ноћи (није хтео да дозволи да Тучин проведе са његовом женом прву брачну ноћ како су правила налагала). Постоји верзија и да је наводно убио Турчина.

У том збегу се десио догађај који је много оспораван и изазвао велике полемике међу историчарима - оцеубиство. Највероватнија прича је да је његов отац, који је годинама служио код Турака, у једном тренутку одлучио да наговори све да се врате и наставе да живе као до сада, служећи Турке. Сви у збегу су то разумели као претњу да ће се вратити у ропство или у смрт. Када је увидео да мајчино преклињање оца да одустане од повратка не помаже и да има подршку свих, дигао је руку на оца, а потом је његовог оца Петра дотукао момак из пратње. Убиство је, по Вуку, учињено у љутњи и из љубави, и њиме су спашени сви из збега, а његов отац срамоте и ропства. 1796. године, по повратку у Србију, Карађорђе се исповедио и замолио за опроштај, који је од свештенства и народа добио.

Пред крај аустро-турског рата, 1787.године, код нас познатијег као Кочина крајина, Карађорђе почиње да ратује на страни Аустрије против Турака. Као подофицир ратовао је неоклевајући да се огледа са непријатељем и убија угледне турске јунаке. Средином 1791. закључује се мир, Карађорђе добија унапређење и медаљу за храброст и одмеће се у хајдуке, где предводи велику хајдучку дружину. 1793/94. долази до опадања хајдучије и Ђорђе се повлачи и живи мирно са породицом у Тополи.

Крај 18-ог и почетак 19-тог века доноси повећање зулума који су Турци чинили над српским народом. Огромни намети, самовоља и терорисање народа од стране Турака и јањичара, гушење сваког отпора доводе до удруживања српских великаша и договорима око побуне.

Повод за Први српски устанак био је крвави догађај, познат као сеча кнезова. О томе је певао Филип Вишњић у чувеној песми Почетак буне против дахија. Посецањем виђенијих српских глава, Турци су хтели да заплаше српски народ и онемогуће устанак за који су знали да се спрема.

На народном збору у Орашцу Карађорђе је изабран за вођу устанка и тако је стао на чело измученог српског народа у борби против Турака. Не може се тачно рећи када је одржан збор у Орашцу, али се узима најчешће помињани датум, а то је Сретење Господње, 14. фебруар 1804. године (2.фебруар по старом календару). Карађорђе је лично обилазио народ и договарао са осталим вођама ток борбе и припреме за устанак. Као строг и доследан, уживао је ауторитет у народу и међу другим вођама. Остало је записано да су га се плашили због преке нарави и због спремности да без компромиса дође до циља. Иза њега су остале многе победе често над бројнијом и опремљенијом турском војском: Иванковац, Мишар, Нови Пазар, Вараврин...

Након мира у Букурешту долази до неслоге међу људством што се одразило и на деловање и акције народа. Карађорђе увиђа да је даља борба узалудна и одлучује да 1813. године побегне у Аустрију, али се 1816. придружио грчком покрету у жељи да настави борбу за протеривање Турака. Следеће године је дошао тајно у Србију како би се са Милошем Обреновићем договорио о заједничкој акцији, али је по Милошевој наредби убијен у ноћи између 13. и 14. јула 1817.године.

Карађорђе је оснивач српске краљевске лозе Карађорђевића.

Patrijarh srpski Pavle



Patrijarh srpski Pavle (svjetovno ime Gojko Stojčević) rođen je na 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci kod Donjeg Miholjca (Hrvatska) u zemljoradničkoj porodici. Gimnaziju je završio u Beogradu, šestorazrednu Bogosloviju u Sarajevu, a Bogoslovski fakultet u Beogradu.

Rano je ostao bez roditelja - otac je otišao na rad u SAD, tamo je dobio tuberkulozu i "vratio se kući da umre" kad je dječaku bilo tri godine, a isto se ubrzo dogodilo i s majkom. Odgojila ga je tetka. Shvativši da je dijete "vrlo slabašno", poštedjela ga je seoskih poslova i tako mu omogućila da se školuje: iako je malo Gojko bio sklon "predmetima gdje ne mora da memoriše, kao što su matematika i fizika", iako je iz vjeronauke imao tanku dvojku, uticaj rodbine je prevagnuo i njegov konačan izbor bio je bogoslovija. Poslije Tuzle i Sarajeva, tokom Drugog sv. rata dospijeva u Beograd, gdje najprije radi na građevinama, a zatim, zbog slabog zdravlja, počinje svoj monaški život.

On počinje s monaškim životom u manastiru Svete Trojice u Ovčaru i ujedno radi kao vjeroučitelj djeci izbjeglicama u Banji Koviljači. Izvjesno vrijeme proveo je u manastiru Vujan. Zamonašen je u manastiru Blagovještenju 1946. godine, kada je unapređen u čin jerođakona. Od 1949. do 1955. bio je sabrat manastira Rače. Školsku godinu 1950/51. proveo je kao učitelj zamjenik u prizrenskoj Bogosloviji sv. Ćirila i Metodija. U čin jeromonaha unapređen je 1954., protosinđel je postao 1954, a arhimandrit 1957. Od 1955. do 1957. godine bio je na postdiplomskim studijama na Bogoslovskom fakultetu u Ateni. Izabran je za episkopa raško-prizrenskog 29. maja 1957. godine, a posvećen je 21. septembra 1957. godine, u beogradskoj Sabornoj crkvi. Čin posvećenja obavio je patrijarh srpski Vikentije. Za episkopa raško-prizrenskog ustoličen je 13. oktobra 1957. godine, u prizrenskoj Sabornoj crkvi.

U Eparhiji raško-prizrenskoj gradio je nove crkve, obnavljao stare i porušene, posvećivao i monašio nove svećenike i monahe. Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gdje je povremeno držao i predavanja iz crkvenog pjevanja i crkvenoslavenskog jezika. Često je putovao, obilazio i služio u svim mjestima svoje Eparhije. Sa kosovskim egzodusom, prizrenska Bogoslovija Svetog Kirila i Metodija je privremeno premještena u Niš, a sjedište Raško-prizrenske eparhije iz Peći u manastir Gračanicu.

Kao episkop raško-prizrenski svjedočio je u Ujedinjenim nacijama pred mnogobrojnim državnicima, o lošim međuetničkim odnosima na Kosovu i Metohiji.

Imajući u vidu zasluge na naučnom bogoslovskom polju, Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, dodijelio mu je 1988. godine zvanje počasnog doktora bogoslovlja.

3. decembra 1990. izabran je za patrijarha Srpske pravoslavne crkve, kada je na tom mestu nasledio patrijarha Germana. Novi, 44. patrijarh SPC rekao je tada: "Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je on i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena". Također je konstatirao i da "mi nemamo nikakav program patrijaršijske djelatnosti, naš program je Jevanđelje Hristovo".


Patrijarh srpski PavleBavi se i naučnim radom. Objavio je monografiju o manastiru Deviču, Devič, manastir Svetog Joanikija Devičkog (1989, 1997), (drugo izdanje 1997). U Glasniku Srpske pravoslavne crkve, od 1972. godine objavljuje studije iz Liturgike u obliku pitanja i odgovora, od kojih je nastalo trotomno djelo Da nam budu jasnija neka pitanja naše vere, I, II, III (1998). Priređuje dopunjeno izdanje Srbljaka, koje je Sinod Srpske pravoslavne crkve izdao 1986. godine. Također, priređuje Hristijanskije prazniki od M. Skabalanoviča. Autor je i izdanja Trebnika, Molitvenika, Dopolniteljnog trebnika, Velikog tipika i drugih bogoslužbenih knjiga u izdanju Sinoda. Pitanja i odgovori čtecu pred preoizvodstvom objavljuje 1988. godine, a Molitve i molbe 1990. zaslugom patrijarha Pavla umnožen je u 300 primjeraka Oktoih iz štamparije Đurđa Crnojevića.

Patrijarh Pavle je dugo godina je bio predsjednik Komisije Svetog arhijerejskog sinoda za prijevod Svetog pisma Novog zavjeta, čiji je prvi prijevod, koji je službeno odobren od Crkve, objavljen 1984., a ispravljeno izdanje ovog prijevoda 1990. godine. Isto tako, bio je predsjednik Liturgičke komisije pri Svetom arhijerejskom sinodu, koja je pripremila i štampala Služebnik na srpskom jeziku.

Za vrijeme od kada je srpski patrijarh obnovljeno je i osnovano više eparhija. Obnovljena je Bogoslovija na Cetinju 1992. godine. Otvorena je 1994. godine Duhovna akademija Svetog Vasilija Ostroškog u Fočai i Bogoslovija u Kragujevcu 1997. godine, kao odsjek Bogoslovije Svetog Save u Beogradu. Osnovana je i informativna služba Srpske pravoslavne crkve Pravoslavlje Pres.

Pokrenuo je 1993. godine u Beogradu Akademiju za umjetnosti i konzervaciju, sa nekoliko odsjeka (ikonopis, freskopis, konzervacija), sljedećih godina nastava vjeronauke je vraćena u škole (2002), kao i Bogoslovski fakultet u okvire Beogradskog univerziteta iz koga su ga komunističke vlasti izbacile 1952. godine.

Nikola Tesla



Nikola Tesla se rodio u selu Smiljanu, kod Gospića u Lici, 1856. godine. Otac mu je bio vrlo inteligentan i odličan pravoslavni sveštenik Milutin Tesla, rodio se u selu Raduču u Lici, a umro je 1879. godine. Teslina majka Nikolina se rodila u Gračacu i potice iz stare svešteničke porodice Mandića. Otac je umro jos dok je Nikola studirao, dok je majka doživela svu slavu svoga sina, koju je postigao u Americi, Londonu, Parizu.

Nikola je isao u nemačku osnovnu skolu u Smiljanu, zavrsio ju je u Gospiću, kao i nižu realku a visu je dovršio u Rakovcu kod Karlovca. Kao mali, Nikola se najradije igrao sa drugarima, hvatao ptice, čitao ali nikad nije bio besposlen. Drugovi su ga veoma voleli jer je bio dobar i plemenit. Kad bi mu ostale neke školske stvarčice delio bi ih siromasnijim dugovima, a kasnije, kad je porastao i kad se kartao sa drugovima, izbegavao bi da nosi kući zaradjeni novac i davao bi ga drugima. Po okončanju realke, Nikola je pauzirao dve godine jer su roditelji bili ožalošćeni smrću starijeg sina. Potom, i pored insistiranja roditelja da postane sveštenik, Nikola odlazi na studije tehničkih nauka u Grac i Prag. Poslednje godine studija, zbog smrti oca, izdržavao ga je ujak Petar Mandić.

Po završenim studijama, Nikola je stupio u službu poštanskog telefonskog društva i priključivao telefone po kućama. Zatim je jedno vreme radio i u Budimpešti, ali ubrzo odlazi u Pariz i radi u Edisonovoj kompaniji. Kada je izvrsio neke izmene na Edisonovim dinamo-masinama, Tesla odlazi u Ameriku i ulazi u Edisonovu laboratoriju. Sa Edisonom je radio godinu i po dana, i zatim počinje rad u svojoj laboratoriji u Njujorku. Tesla se prvi put vratio u Evropu 1889. i posetio parisku izložbu sa ujakom Petrom, a drugi put 1892. kada je dobio poziv Engleske akademije nauka i Društva engleskih električkih inženjera da održi predavanja o svojim poslednjim radovima. Povod tome je bilo Teslino predavanje, održano 8. maja 1891., pred Društvom američkih električkih inženjera, i koje je izazvalo ogromnu pažnju. Nikola je u Londonu držao dva predavanja, 3. i 4. februara, a držao ih je u Faradejevoj laboratoriji, čime mu je ukazana velika počast. Englezi su sa divljenjem posmatrali Tesline eksperimente, a "Times" je tom pirlikom objavio:

"...Ako je uopšte štagod bilo u stanju da izazove oduševljenje za elektricitetom, onda je to sigurno učinilo veoma značajno predavanje, koje je sinoć g.Tesla održao pred učenim slušaocima Kraljevske akademije. Njegovi eksperimenti otvaraju ne samo novo i bogato polje za naučna ispitivanja, nego su izneli više ili manje jasan pregled nekoliko opštih fizičkih koncepcija i izazvale osobiti razvoj naših misli i ideja. Radovi g.Tesle nalaze se na onoj granici gde se svetlost, toplota, elektricitet, hemijski afinitet i ostale vrste energije sastaju i medjusobno mešaju. Kad čovek razmišlja o njegovim važnim eksperimentima oseti kao da su stare demarkacione linije otpale i da izvesni novi i plodni opšti pogledi ne mogu biti daleko, pogledi pomoću kojih mozemo poći na nove pronalazačke puteve. Onda se, tako reci nehotice pita: šta su to električna a šta dielektrična tela, šta su provodnici, a šta izolatori? Jer, g.Tesla sastavi struju između dva električna pola, pa onda izmedju njih stavi ploču od najboljeg izolatora, i ona ne samo da otezava i smeta prolasku struje, nego ga jos i olakšava. U drugim sličnim eksperimentima on pokazuje kako se struje visokog potencijala ne vladaju ni po kakvom pravilu koje vredi za obične struje. Izgleda kao da nema dovoljno debelog izolatora, kao da nema vazdušnog sloja kroz koji ne bi mogla proći električna struja dovoljnog intenziteta. Zatim dolazi značajno otkriće da ukoliko elektricitet raste, slabi njegovo dejstvo na čovečije telo. Gospodin Tesla je stajao u elektrostatičkom polju koje je bilo tako jako da bi upalilo sijalicu bez žica, i ništa nije osećao. Jednom rukom je držao kraj žice iz koje je pršteći sipao ljubičasti mlaz varnica, a u drugoj lampu ili sasvim praznu staklenu cev i tako propustio kroz sebe struju od nekih 50.000 Volti. Staklena cev je sijala u njegovoj ruci od tako jake struje, od koje bi, u običnm prilikama, i jedan stoti deo bio dovoljan da učini kraj njegovom životu..."

Na početku ovog predavanja Tesla je pomenuo izvesnog profesora Kruksa, koji ga je još kao djaka oduševio i dao pravac njegovom radu. Medjutim, po završetku predavanja, Tesli je prišao jedan od najuvaženijih članova Akademije, čestitao mu i rekao da nije trebalo da pominje profesora Kruksa, već da jednostavno kaže: "Ja sam Nikola Tesla, rodom sam Srbin, i evo do kakvih sam rezultata došao u svojim istraživanjima..." Sutradan, na drugom predavanju, desilo se da je doslo do kvara na mašinama koje su obezbedjivale struju za eksperimente, ali je Tesla po instrumentima primetio da će struje biti jos par minuta. Pošto je tad ponavljao priču sa prethodnog predavanja, rekao je da neće da zamara slušaoce eksperimentima koje su vec videli i prešao na nove, za koje struju nije dobijao sa mašine na kojoj je došlo do kvara, vec iz gradske mreže za osvetljenje. Po završetku predavanja, Tesli je ponovo prišao onaj isti Lord i rekao mu: "Sinoć sam vas savetovao kako je trebalo predavati, a sad vidim da moram kod vas doći, da me naučite kako se predavanja drže."

Tesla je potom dobio i pozive od Francuskog društva za fiziku i Medjunarodnog električkog društva da dođe u Pariz i tu održi nekoliko predavanja. Odazvao se pozivu i postigao veliki uspeh, kao i u Londonu. Nikola je potom morao u domovinu jer mu je majka bila na samrti. Kada je sahranio majku, bio je kratko vreme u Beogradu, a potom se vratio u Ameriku i počeo da se sprema za svetsku izložbu u Čikagu. Inače, Tesla je bio omiljen u društvu zbog svoje duhovitosti i dovitljivosti. U svaki razgovor je znao da ubaci poneki stih ili misao, jer je raspolagao izuzetno velikom količinom znanja. Svoja osećanja prema domovini Tesla je izneo u govoru na banketu, koji je u Beogradu priređen u njegovu čast:

"U meni može biti nešto, što može biti i obmana, kao sto češće biva kod mlađih ljudi, ali ako budem sretan da ostvarim bar neke od svojih ideala, to će biti dobročinstvo za celo čovečanstvo. Ako se te moje nade ispune, najslađa misao biće mi ta, da je to delo jednoga Srbina."

Nikola Tesla je umro u Njujorku, 1943. godine, a urna sa njegovim pepelom čuva se u Muzeju Nikole Tesle u Beogradu.

Sveti Sava



Među sto najznamenitijih Srba sveti Sava je nesumnjivo najznamenitiji. Vraćajući se svojim korenima, Srbin uvek dolazi na kraju do svetoga Save i spoznaje da je to onaj ugaoni kamen na kome se zasniva celokupna zgrada srpske duhovnosti. Sveti Sava je temelj i poslednja odbrana srpskog duhovnog bića. Sve što je u duhovnom životu srpskih plemena postojalo pre Savine pojave, uklopilo se u njegov kulturni program kao osnov na kome će graditi višu fazu srpske kulture i sadržano je u njoj. Sve što je nastalo posle Save, oslonilo se na njega kao na nesumnjiv, pouzdan, neosporiv temelj od koga se počinje.
Rođen oko 1175. u prestonom gradu Rasu kao treći i najmlađi sin gospođe Ane i velikog župana svih srpskih i pomorskih zemalja Stefana Nemanje, dočekan je kao dar od Boga, roditeljima koji su već bili na pragu starosti. Ime Rastko, koje je dobio na krštenju, određuje, prema njegovom biografu Domentijanu, budući podvig duhovnog uzrastanja, ali mnogo konkretnije zakzuje na poštovanje srpske sredine Nemanjinog vremena prema opšteslovenskoj hrišćanskoj kulturi. začetoj u doba velikomoravskog kneza Rastislav u IH veku.
Rastko je proveo detinjstvo na očevom dvoru, koji je bio stecište najumnijih i najodlučnijih ljudi ih srpskih zemalja krajem HII veka, centar iz koga su kretale ideje i vojne za uspostavljanje državnog jedinstva, srpskih zemalja, odrastao je u idejama svoga oca i njegove generacije i ostao im veran. I ono što je Nemanja konkretno uradio za svoj narod, objedinivši ga u jaku državu sa kojom izlazi na svetsku pozornicu, Sava će učiniti na duhovnom planu, daće ujedinjenoj zemlji Srba njenu dušu, objediniće sve Srbe u jedinstvenu duhovnu zajednicu. Dok je Nemanjina državna celina kroz istoriju prolazila kroz uspone i padove, ali nikad ne prestaući da deluje kao svest o svojoj neophodnosti, Savina tekovina, duhovo jedinstvo srpskog naroda, traje do današnjeg dana - nezavisna od spoljnih činilaca, ona ima slobodu trajanja u dubinama narodnog bića.
Rastko je stekao obrazovanje na očevom dvoru, a ono je počivalo na staroslovenskoj pismenosti koja je Srbima prenosila kulturu hrišćanskih uzora. Rastko je bez svake sumnje odrastao u iskrenoj religioznosti. Ne treba zaboraviti da je blizina Vizantije morala imati udela u nivou kulture na Nemanjinom dvoru, tim pre što je u Rasu bilo sedište grčkog episkopa; na taj dvor, takođe, uticala je i blizina romanizovanog Primorja. Tip školovanja kroz koje je Rastko prošao nudio je teologiju, didaktiku, ali on je sticao i znanja mimo ovih hrišćanskih disciplina. Istovremeno se podučavao i u državničkim i vojničkim poslovima. U dvorskoj kancelariji učio se diplomatici, čitao akta, administrativna i pravna, i rano shvatio da država, za koju se njegov otac tako uporno bori, mora počivati na čvrstim pravnim temeljima, stekao pravnu kulturu i poštovanje pravnih normi. u atmosferi dvora, sa razvijenim ceremonijalom uz stalne kontakte sa strancima učio je veštinu ophođenja i strpljivog pregovaranja, navikavao se na razne jezike i dobijao obaveštenja o kulturi drugih zemalja, sticao široke predstave o svetu.
Pred Rastkom su se već tada otvarali uvidu u mnoga aktuelna pitanja srpske kulture. Bio je to period kulturnog sazrevanja naroda koji je postao svestan sebe. U jezgru, stvorenom objedinjavanjem Raške i Zete i izlaskom na Kosovo, postavljalo se pre svega pitanje crkve, osnovnog nosioca kulturnog života. Iz više starih crkvenih centara, često antagonističkih, zračila su na srpske zemlje dva vida hrišćanske prakse i duhovnosti - zapadna je delovala iz episkopija u Baru, Draču, Dubrovniku i Splitu i iz italijanskog grada Barija, a istočna je Raškom episkopijom, podređenom Grčkoj arhiepiskopiji u Ohridu, pokrivala celu unutrašnjost zemlje. Pored zidanja manastira, kao uporišta svoje crkvene politike, ekonomski i pravno vezana direktno za dvor, Nemanja je sudelovao i u jednom nastojanju da se suprotnosti između dva civilizacijska toka prevaziđu povezivanjem nekih njihovih elemenata, što je vidljivo u graditeljstvu Studenice i slikarstvu Miroslavljevog jevanđelja.
I upravo tamo gde su ovakvi civilizacijski susreti bili najpre mogući, na krajnji zapad svoje države, Nemanja je 1190. poslao petnaestogodišnjeg Rastka da upravlja humskom zemljom. Ali mladić očigledno nije uživao u prednostima koje mu je pružala samostalnost vladalačkog poziva, niti je opšta situacija u Humu gde su se u oštroj formi susretali istočni i zapadni svet bila povoljna da razvija svoje duhovne snage. Susedna Bosna, koja je, izbegavajući sukobe ova dva sveta, kretala svoja putem i prihvatila bogumilstvo kao zvanični oblik religije, bila je za Nemanjinog sina obeshrabrujući primer. Umni u duhovno zreli humski knez Rastko nije u ovakvim prolikama, nalazio pouzdane oslonce duhovnim snagama spremnim da grade jedinstvenu srpsku kulturu.
Sa ovakvim, sasvim određenim, intelektualnim i iskustvenim prtljagom otišao je Rastko u Svetu Goru, centar pravoslavne misli njegovoga doba. Odluka je bila lična, doneta mimo volje roditelja, koji su poslali poteru za njim da ga makar i na silu vrate. Ovaj mladi knez težio je za znanjima, umnim i duhovnim podvizima daleko većim od svega onog što je video na dvorovima i po manastirima u Nemanjinoj državi. Bilo je to Rastkovo svesno opredeljenje za istočnu hrišćansku civilizaciju, naslednicu antičke helenske kulture, bez zapadnih rimskih napliva. Time je otpočeo spajanje dotadašnje srpske kulturne baštine sa velikim tekovinama vizantijske civilizacije. Upoznao je celu Svetu Goru, Solun i Carigrad i za ceo vek ostao iskren privrženik tog grčkog sveta. Grčki jezik mu je otvorio riznice suptilne filozofske i teološke hrišćanske misli i poezije. Čitao je rusku literaturu, možda gruzijsku i jermensku, saznao za vrhunsku sirijsku poeziju. Otvorio mu se širok vidik na celo istočno Sredozemlje i Malu Aziju, na sve ono što je stopljeno u kulturni vizantijski krug.
Posle nekoliko meseci provedenih u ruskom manastiru Pantelejmonu, u koji je i dobegao 1191. godine, Rastko je u proleće 1193. prešao u grački manastir Vatoped, znamenit sa svoje bogate književnice. Tu se zamonašio i primio monaško ime Sava, ugledajući se na sv. Savu Osvećenog (Jerusalimskog), velikog organizatora monaštva u Jerusalimu u V - VI veku, čime je nagovestio u kome će se pravcu kretati njegova aktivnost u monaštvu. Pet godina učio se strogoj monaškoj praksi i jednom novom poimanju života, ali i započinjući intenzivan ktitorski rad. Jednu od crkava koje je sagradio u Vatopedu posvetio je Jovanu Zaltoustom, pokazujući time osećanje prisne veze za bogato teološko i pesničko delo najznačajnijeg hrišćanskog besednika. U Vatopedu Sava je dočekao svoga oca Nemanju, sada monaha velikoshimnika Simeona, 2. novembra 1197. Zajedno su obišli sve manastire Svete Gore, čineći bogate poklone i razgovarajući s monasima o duhovnim stvarima, čime su zadobili veliki ugled među njima. U Vatopedu su ostali oko godinu dana izapočeli da rade na podizanju srpskih monaških uporišta, manastira Hilandara i karejske ćelije. Sava je u dva maha odlazio u Carigrad, 1198. i 1199, i od cara dobio dozvolu da obnovi zapusteli carski posed, manastir Hilandar i još nekoliko manjih manastira. A u centru Svete Gore, Kareji, sagradio je isposnicu i posvetio je svome patronu, Savi Osvećenom. Kad je Hilandar bio dovoljno obnovljen, prešli su da žive u njemu.
Ova značajna ktitorska aktivnost u građenju praćena je ne manje značajnim pravnim dokumentima, poveljama i tipicima. Osnivački dokumenti ovih institucija, rađeni 1198 - 1199, ukazuju na sasvim originalnu Savinu recepciju istočnog monaškog nasleđa. Sava nije koristio svetogorsku tradiciju nego se obratio drugim uzorima. Za Karejsku ćeliju, koja treba da okuplja dva do tri monaha, Sava je kao uzor uzeo pravila Lavre sv. Save Jerusalimskog i tako se vraćao prvobitnim asketskim zahtevima, prenebregavajući isihastičku praksu, koja je od početka XII veka uzela prevagu u svetogorskim ćelijama. Istovremeno, Karejskim tipikom Sava je sledio dotadašnju praksu srpskih povelja, zadržavajući, u uvodu i zaključku, njihovu terminologiju i frazeologiju i unoseći lične, autobiografske izjave. Određujući, pak, neprekidno čitanje Psaltira i posvećivanje književnom radu, Sava je buduće stanovnike ćelije namenjivao srpskoj književnosti, a poetiku Psaltira odabrao kao njenu poetiku, i tako otvarao perspektive za srpsko književno stvaranje.
Za Hilendar, manastir sa opštežićem za više desetina monaha, Sava je koristio tipik Evergetidskog carigradskog manastira, gde su Nemanjići bili drugi ktitori, odabirajući iz njega delove koji se mogu primeniti u Hilandaru, preveo ga je sa svojim saradnicima i sam dodao nove delove. Takva je prva glava sastavljena od Savinih omiljenih citata iz svetih knjiga, koji u stvari predstavljaju njegovu ličnu ispovest čoveka koji se odrekao sveta zbog ljubavi Hristove, kao i druga i treća glava koje će se konačno uobličiti tek posle Nemanjine smrti.
Istovremeno sa tipikom, Hilandar je dobio i osnivačku povelju kojom se zasniva hilandarsko vlastelinstvo. To je "Prva hilandarska povelja" Stefana Nemanje, u kojoj on kao motivaciju osnivanja Hilandara navodi svoju težnju ka duhovnom životu. Učinio je to u ekspoziciji povelje u obliku svoje autobiografije, najpre u kratkoj rekapitulaciji svog vladarskog života, a onda, opširnije, u intimnoj ispovesti o dva stupnja svog moralnog usavršavanja, monašenja i stranstvovanja u Svetoj Gori. Arenga povelje izlaže državno-pravnu teoriju o božanskom poreklu vlasti ali i o dubokoj povezanosti vladara i naroda, izražava moralno shvatanje da je vlast data pojedincu da radi dobra celoga naroda, kome on mora da služi i štiti ga, kako pred ljudima tako i pred Bogom. Tom teorijom vladar postaje duhovni otac, pastir svoga stada, i sve je preneto na novozavetnu ikonografiju.

Da li je i koliko sam Sava imao udela u sastavljanju ove povelje, ne može se utvrditi, ali je sigurno da je upravo takav lik svoga oca, vladara i monaha, Sava doživljavao za njegova života, a naročito posle Nemanjine blažene smrti, koju je Sava detaljno i dirljivo opisao u "Izveštaju o bolovanju i smrti gospodina Simeona", poslanici upućenoj braći i dvoru u Srbiju. "Izveštaj" nije sačuvan u originalnom obliku, nego nešto prerađen i inkorporiran u Savino kasnije delo, ali neposrednost doživljaja nije pri tom izgubljena. Nemanja je umro 13. februara 1199, a Sava je pisao neposredno posle toga. "Izveštaj" je lični tekst, a ne, kao ostala Savina dela, u službi nekog organizacionog ili zakonodavnog poduhvata. Stoga je iskren i uzdržano topao, a izveden sa merom i ukusom, te svedoči o nesumnjivoj Savinoj literalnoj kulturi. Prikazane su tri scene Nemanjinog bolovanja i smrti: dramatičan događaj je opisan poštovanjem sva tri dramska jedinstva na potpuno dramski način, pri čemu raste intenzitet tragičnog i svečanog događaja i uzdržanih osećanja. Sa svojih dvadeset i pet godina Sava je bio veoma obavešten i zreo pisac, a blaženi starac Simeon, nekadašnji Stefan Nemanja, prikazan ovde u Savinom neposrednom doživljaju, postaće potom centralna tema njegovog književnog rada.

Posle Nemanjine smrti bilo je moguće dovršiti glave Hilandarskog tipika koje govore o osnivanju manastira i njegovom ktitoru. To su druga i treća glava. Sava je u potpuno prenete rečenice grčkog izvornika sa najvećom pažnjom ugradio novu, srpsku temu. Tako je nastao "Kratak nacrt za Nemanjinu biografiju" u Hilandarskom tipiku, koji predstavlja prvo, veoma kratko, delo biografskog karaktera u srpskoj književnosti. Svojim sadržajem "Kratak nacrt" je u stvari manastirska istorija, kakve su morale biti u Srbiji i ranije poznate i u tom smislu on ne predstavlja inovaciju, ali je značajno da je u strani idejni kontekst o kritoru Evergetidskog manastira koji je tražio lično spas u usamljivanju - isihiji, uneo čisto srpsku ideju o požrtvovanom radu vladara za dobro svoga naroda - Nemanja gradi Hilandar da bi obezbedio Srbima mesto u Svetoj Gori. Biografskim načinom izlaganja Sava vrlo oprezno započinje jedan nov žanr u srpskoj književnosti koji će uskoro postati njeno glavno obleležje.



Savu ćemo uskoro sresti na poslu utemeljivanja kultnih hrišćanskih književnih žanrova sa srpskom temom na srpskom jeziku. Posle prve godišnjice Nemanjine smrti, on će sastavljati jedan retoričko-hagiografski spis, verovatno "Pohvalno slovo", o Nemanji kao svetom Simeonu i "Službu Svetom Simeonu". Bez ovakvih književnih dela kanonizacija novog sveca nije moguća, a upravo je to bio novi veliki cilj Savin. Dotadašnjim radom u Svetoj Gori Sava je izvodio svoju zemlju na svetsku duhovnu pozornicu, obezbeđujući njenim ljudima neprekinuti tok razmene kulturnih i duhnovnih dobara sa tim uporištem pravoslavlja. Drugi, viši cilj bila je kononizacija Nemanjina. Jer u toj duhovnoj zajednici Srbi su morali obezbediti poštovanje time što bi imali svog nebeskog zaštitnika, dokazati da su narod kadar da rađa ljude dostojne svetaštva, preko kojih se na svetskom planu potvrđuje kao pravi hrišćanski narod, te stoga mor biti primljen u hrišćansku ekumenu ravnopravno sa velikim narodima. I Sava i župan Stefan Nemanjić radili su na tome, ali je cela akcija zaustavljena i od tih Savinih spisa došli su do nas samo nagoveštaji. Početak krvavog bratoubilačkog rata u Srbiji između Stefana i Vukana 1202. i pad Carigrada u ruke krstaša 1204. prekinuli su nameravano proglašenje Nemanje za sveca.

Umesto toga, Sava je pregao da unapredi Hilandar. Obnovio je svetogorske manastire Karakal, Ksiropotam i Filotej, a postao ktitor i manastira Filokala u Soluju. Tekao je uspešnu karijeru, postao đakon, pa sveštenik i najzad je hirotonisan u Solunu za arhimandrita sa episkopskim odličjima, nabedrenicom i narukcicama, čime je, iako nezvanično, prihvaćen kao glava Srpske crkve. Autoritet Carigradske patrijaršije, prenete pred naletom latinskih varvara u maloazijski grad Nikeju, na Balkanu je bio opao, ne samo među Bugarima, koji su odmah 1204. prihvatili uniju sa Rimom, nego i među samim Grcima. Latini su pljačkali po Svetoj Gori i najzad zavladali njome. U takvim prilikama Sava je dočekao poziv da sa očevim moštima dođe u otadžbinu.

Odmah posle polaganja Nemanjinih moštiju u unapred pripremljeni grob u manastiru Studenici, 19. februara 1207. započeoje veliki organizacioni i duhovni rad. Sava je postao iguman u Studenici, prilagodio je za nju Hilandarski tipik, a Kratak nacrt Nemanjine biografije razvio je 1208. u široku biografiju - Život gospodina Simenona. U skladu sa namenom spisa, izveštaj o ktitoru manastira, uradiće to, ne odustajući od tradicija ranije srpske književnosti, u obliku istorije osnivanja manastira Studenice, spojene sa istorijom manastira Hilandara, a ne kao retorično-hagiografski spis, kakvim se pre toga bavio u Hilandaru.

Život gospodina Simeona je vredno delo srpske književnosti. Istovremeno Nemanjina biografija, ono je, možda još i više, i Savina autobiografija, i od ogromne je važnosti za istoriju i književnost srpskog naroda. Život gospodina Simenona je najdalekovidniji Savin nacionalni program, tako neophodan u građanskim ratom razrovanoj i izranjavanoj srpskoj zemlji. Lik Nemanje kao oca naroda i proroka koji zapoveda sinovima da žive u ljubavi i slozi, i preti prokletstvom ako ne poslušaju njegov zavet, ali je i nežan otac svoje dece i svoga naroda, živ i uzbudljiv do naših dana, plod je Savinog umetničkog dara i sposobnosti da sagleda osnovne probleme svog plemena.

Komponovano kao višestruko smenjivanje povesno-narativnih celina i dramskih prikaza najznačajnijih događaja iz Nemanjinog života, ovo Savino delo ne podleže nikakvim šablonskim zahtevima nego predstavlja sasvim originalan oblike. Insistirajući na moralnom značenju dva Nemanjina odlaska, na odricanju od prestola i monašenju kao i opraštanju od svetovnog, vladarskog života, i na blaženoj smrti u krajnjem smirenju, kao napuštanju života i prelasku u večnost, Sava upravo tim događajima pridaje najviši značaj. Osećajući dramatičnost tih situacija, Sava ih prikazuje dramski, izvodeći pred čitaoce živi lik svoga junaka. U ovo svoje delo Sava je ugradio sve svoje ranije tekstove: kratak prikaz građana Hilandara iz Hilandarskog tipika, delove nesačuvanog, a možda i nedovršenog, pohvalnog slova i ceo "Izveštaj o bolovanju i smrti gospodina Simeona", objedinivši ih opštom strukturom hilandarskih povelja. Tako se i ovde ponavljaju oba već istaknuta Savina književna postupka - traženje samostalnih rešenja ali i očuvanje kontinuiteta, čime se stvara nova tradicija.

Nije utvrđeno kada je Nemanja kanonizovan, ali upravo za tu priliku Sava je dovršio ranije započetu "Službu svetom Simeonu". Naslonjena na obredne oblike vizantijske crkvene poezije, Služba se potpuno drži propisanih uzora, ali Sava ipak i ovde uspeva da izvaja topao i human lik svoga oca sveca.

Za deset godina boravka u zemlji Sava je učinio veliki napor na konsolidovanju prilika u državi i na crkvenom polju. Pomagao je bratu Stefanu u državnim i diplomatskim poslovima, obnavljao je religiozni život, gradio crkve, putovao po zemlji poučavajući narod, ali je u prvom redu delovao svojom iskreno pobožnošću i primernim duhovničkim životom. Uredio je Srpske manastire po Studeničkom tipiku, prenoseći tako "obraz" Svete Gore po Srbiji. U Studenici je razvio književnu školu i od ove Nemanjine zadužbine načinio centar duhovnog života i Nemanjinog svetačkog kulta. Studenica je postala mati Srpskih crkava. Ako je tačno, a jeste, da je dolazeći iz Svete Gore nad očevim moštima izmirio zavđenu braću i njihove sinove, on se kao studenički iguman snagom svoje duhovnosti i rodoljublja izdigao daleko iznad ratoborne braće i postao jedina moralna snaga koja je mogla da povrati mir u dušama razjedinjene i prkosne vlastele, a narodu da ulije veru u pravičnost.

Dok je Sava postepeno pripremao osnov na kome će se graditi samostalnost Srpske crkve, Stefan je kao svetovni gospodar težio brzom sticanju državne samostalnosti, koje mu je postalo dostupno kad je prikinuo s provizantijskom politikom i okrenuvši se Zapadu dobio kraljevski venac iz Rima 1217. godine. Ponovni Savin odlazak ubrzo potom u Svetu Goru tumači se kao dokaz njegovog neslaganja sa Stefanovom politikom, ali se može shvatiti i kao priprema za pokušaj da se izdejstvuje samostalnost Srpske crkve. Vizantijski car i carigradski patrijarh, koji stoluju u Nikeji, morali su se s pažnjom odnositi prema ovakvim Srpskim zahtevima. Savina namera da samostalnost Srpske crkve traži od njih, a ne od Rima ili otcepljenih grčkih crkvenih centrala na Balkanu, označavala je punu Savinu odanost izvornom pravoslavlju i priznavanje autoriteta vizantijskog cara kao gospodara vaseljene, a njegovog patrijarha kao duhovnog vođe pokolebanog pravoslavlja. Iako je Srpski zahtev bio neobično smeo, on je poštovao legalitet i u dobu kad su se otpadnici rađali na sve strane, te nije mogao biti odbijen. Naprotiv, njime je počelo postepeno vraćanje vere u opstanak istočne hrišćanske kulture. U Nikeji 1219. Sava je postao prvi Srpski arhiepiskop, Srpska crkva je postala samostaln i ni od koga zavisna arhiepiskopija. Time je Sava, u vremenu potonule političke nezavisnosti na balkanskim prostorima, uspeo da u punoj meri ostvari ono za šta se već odavno, možda još u Humu, opredelio, samostalnost Srpske crkve koja neće zavisiti ni od Zapada, tada neobično moćnog, ni od Istoka, koji je jedva preživljavao, a ne napuštajući pripadanje jednom višem civilizacijskom modelu kome je svim svojim delovanjem uputio srpsku kulturu.

U godinama u koje su mu predstojale Sava je organizovao Srpsku crkvu. Za njen pravni osnov sastavio je Zakonopravilo (u našoj medievistici i literaturi poznatije pod ruskim nazivom Krmčija ili Nomokanon), na bazi odredaba odabranih iz vizantijskog zakonodavstva, kojimaa se na temeljima grčko-rimskog prav određuju građanski i crkveni odnosi i obezbeđuje saglasje između države i crkve kao ravnopravnih partnera u vođenju zemlje. (Savino Zakonopravilo se upravo, tek danas, prvi put, porevodi na savremeni srpski jezik). Time je, više nego bilo čim drugim, učinio svoju zemlju delom hrišćanske evropske civilizacije. Osnovano je na srpskoj teritoriji deset srpskih episkopija - Prizrensku, Lipljansku, Hvostansku, Topličku, Rašku, Moravičku, Dabarsku, Budimljansku, Zetsku i Humsku, s arhiepiskopijom u Žiči na čelu. Uz episkopije nastajale su više bogoslovske škole za obrazovanje svešteničkog sloja, a najviša škola pri arhiepiskopiji morala je imati rang teološkog fakulteta. Razvijeni su centri, skriptoriji, gde su prepisivane neophodne obredne knjige, ali su nastajala i originalna književna dela, najpre ona o kultu svetog Simeona. Došlo je do naglog procvata srpskog besedništva, a sa njim i bogaćenja književnog jezika, o čemu najbolje svedoči učena rečitost Domentijana, koji se upravo u to vreme morao školovati u nekom episkopskom sedištu. Sam sveti Sava držao je brojne propovedi, koje u svojim interpretacijama donose njegovi biografi.

Poslednji poznat tekst svetog Save jeste "Poslanica igumanu Spiridonu", pisana u Jerusalimu 1233/4. godine To je jedino sačuvano Savino lično pismo i ono dirljivo govori o jednij plemenitoj i osećajnoj prirodi, koja deluje ljubavlju i blagošću, a ne snagom svog ogromnog autoriteta.

U poslednjim godinama života sveti Sava je u dva maha obilazio Svete zemlje, sledeći zemaljske puteve Božjega sina. Prvi put, 1229, posetio je Jerusalim i celu Palestinu i sastao se sa jerusalimskim patrijarhom Atanasijem. Na drugo putovanje krenuo je 1233. pošto je prethodno arhiepiskopsku palicu predao svom učeniku Arseniju. Tada je bio u Egiptu, na Sinaju, u Siriji i drugim svetskim mestima, i sastao se s patrijarsima Aleksandrije i Antiohije. Svojim autoritetom i izvanrednom ličnošću stekao je opšte poštovanje i divljenje i svuda ostavljao traga o Srpskoj crkvi i svom otačstvu poklonima, obnavljanjem crkava, građenjem kapela, upisivanjem u ktitorske knjige po celom hrišćanskom istoku. Proneo je srpsko ime i zapisao ga na tragovima Hristovih stopa, ozario se večnom tavorskom svetlošću, uspostavio trajne veze Srba sa izvornim hrišćanskim svetilištima i dobio priznanje srpske crkvene samostalnosti od svim istočnih patrijarha. Ali, uz to kao osvedočeni poštovalac pravoslavne ekumene imao je snage da posreduje, za vreme drugog putovanja, za priznanje Bugarske patrijaršije i njeno vraćanje u pravoslavnu maticu, čime se, mišlju i delom, uzdigao do visine duhovnog čilika balkanskih Slovena i postao ličnost opštehrišćanskog Istoka koji se obnavljao.

Iscrpljen dugim putovanjem, sveti Sava je na povratku umro u bugarskom prestonom gradu Trnovu 14. januara 1235. Dve godine kasnije srpski kralj Vladislav, Savin sinovac, preneo je Savine mošti u Srbiju i s počastima ih sahranio u svojoj zadužbini, manastiru Mileševi. Savin grob postao je veliko svetilište srpskog naroda i inspiracija mileševskih monaha da se posvete negovanju kulta svetoga Save. Pod Turcima Mileševa prerasta u centar otpora, te Turci 1594. spaljuju mošti svetoga Save na Vračaru u Beogradu, čineći ga tako posthumnim mučenikom. Nijedna ličnost srpske istorije nije tako duboko prodrla u dušu srpskog naroda kao sveti Sava. On je postao mitska ličnost narodnog verovanja i stalno prisutan podsticaj za umetničko i naučno istraživanje njegove ličnosti i sveobuhvatnog dela.

Sveti Sava se svesno, od rane mladosti, okrenuo izvorištima evropske civilizacije, njenoj starijoj, istočnoj kulturi. S toga su krah Vizantije i rušenje Carigrada morali snažno da ga se kosnu, mogli da pokolebaju njegovo biće iz osnova. Ali užas i razočarenje pobedila je njegova aktivna priroda, i on je u novim okolnostima, kada je njegovo otačstvo bilo sa svih strana pritisnuo onom istom opasnošću koja je i Božansku Mudrust, Svetu Sofiju, bacila pod noge i oskrnavila, našao snage da idejom doslednošću i državničkom dalekovidnošću nastavi započeti rad na osamostaljivanju Srpske crkve i da ga uspešno ostvari, da mudrom politikom i tolerancijom omogući priznanje srpske državne samostalnosti, kraljevskom krunom iz Rima za brata Stefana, da organizuje Srpsku crkvu i kulturni život, uzdigne srpsku zemlju na nivo civilizovane pravne države, da od Srba stvori uljuđenje ljude, kako bi Milan Kašanin rekao.

Ovakav Savin stav morao je, pre svega, poticati iz svesti da ljudske vrednosti, ma gde stvorene, ne propadaju, a da se naleti varvarije razumom zaustavljaju, da svi ljudi, narodi i pojedinci, imaju pravo na sopstveni identitet, a da svi zajedno grade prosvećenu vaseljenu. To je za svetog Savu bila prednost kulture koju je odabrao. Oblikujući sebe po modelima takvog humaniteta, on je uzor čoveka video u svom literalnom junaku, svetom Simeonu, svome ocu Nemanji, koji u Savinoj književnoj interpretaciji postaje paradigmatičan lik civilizacijskog čoveka, hrišćanskog vladara i smernog duhovnika.

(- 100 najznamenitijih Srba - Princip- Beograd-)

Милутин Миланковић, наш најцитиранији научник свих времена, чија цитираност расте како се одмичемо од времена у ком је радио, што је неубичајено. Отац модерне климатологије, велики револуционар, први је практично успео да покажe на који начин узрок климатских промена на Земљи треба да тражимо на небу, применом небеске механике. NASA га је сврстала међу десетак најзначајнијих научника свих времена. Оно што је најлепше, до својих открића је дошао радећи искључиво у Беораду.



Milutin Milanković
(1879 - 1958)

Godina 1999. može se proglasiti značajnom po dvostrukom jubileju kada je u pitanju naš veliki i proslavljeni naučnik Milutin Milanković. Da se podsetimo na ta dva datuma: 28. maja 1879. godine, dakle pre 120 godina, u Dalju je rodjen Milutin kao najstarije dete u porodici Milanković, od oca Milana i majke Jelisavete, rođene Muačević, a 3. oktobra 1909. godine, pre 90 godina, Milanković je, napustivši Beč, umesto inženjerske prakse i građevinarstva, započeo profesorsku karijeru na Beogradskom univerzitetu. Zvaničan ukaz o Milankovićevom postavljenju potpisan je 22. septembra 1909. godine od strane tadašnjeg ministra prosvete Ljubomira Stojanovića, a interesantno je da se Milankovićeva kuća u Beogradu, koja je sazidana 1926. godine i u kojoj je veliki naučnik živeo sve do svoje smrti 1958. godine, danas nalazi u ulici koja nosi ime ovog nekadašnjeg ministra.

Milanković je po profesiji bio građevinac, astronom, matematičar, geofizičar, ali iznad svega utemeljivač moderne klimatologije i klimatskog modeliranja. Radeći na problemu uticaja astronomskih faktora na klimu u toku geološke prošlosti Zemlje, Milanković je na egzaktan način objasnio periodizacije nastanka, razvoja i povlačenja glacijalnih faza u toku proteklih 600 000 godina. Primenjujući matematički aparat i koristeći prethodna saznanja Ademara, Krola, Leverijea, Pilgrima i uz svesrdnu pomoć svoga kolege, astronoma Vojislava Miškovića, Milanković je dokazao da su precesija, promena nagiba ose rotacije i ekscentrična putanja Zemlje oko Sunca dominantni dugoperiodični faktori na promenu klime u geološkoj proslošti. Sam je, naravno, dao najveći doprinos.

Milanković, međutim, nije samo po tome poznat. Njegovo delo "Kanon osunčavanja Zemlje i njegova primena na problem ledenih doba" predstavlja najznačajnije delo srpske nauke u dvadesetom veku, a proračun količine osunčavanja i srednje godišnje temperature Marsove površine i donjeg sloja njegove atmosfere dokazano je kasnijim kosmičkim istraživanjima, ali najvažnije je bilo to da su se Milankovićevi proračuni pokazali potpuno ispravnim.

Milankovićev kalendar je do sada najpreciznije urađen kalendar. Gregorijanski je sadržavao dva krupna nedostatka: za godinu je uzimano da ima 365 i 1/4 dana i da 235 lunarnih meseci predstavlja tačno 19 solarnih godina. Milanković je svoj kalendar bazirao na anulaciji tadašnjih 13 dana, novi kalendar je doveden na isti datum kao Gregorijanski, prestupne godine mogu biti one koje su deljive sa 4 bez ostatka, a sekularne godine biće samo onda prestupne ako njihov broj vekova kada se podeli sa 9 daje ostatak 2 ili 6. Sve ostale sekularne godine su proste, što daje potpunu preciznost do 2 800. godine, odnosno do tada ne može biti nikakvog razmimoilaženja sa sadašnjim Gregorijanskim kalendarom. Ovako koncipiran Milankovićev kalendar je trebalo korigovati tek posle 28 800 godina, ali, nažalost, ni do dana današnjeg, iako je u suštini prihvaćen na Svepravoslavnom kongresu 30. maja 1923. godine u Carigradu, nikada nije zaživeo.

Milanković je istovremeno i jedan od tvoraca tektonike ploča koja se intenzivno primenjuje u geologiji. Na nagovor klimatologa Kepena i geofizičara Vegenera, koga smatraju ocem te nove teorije, razradio je numeričku sekularnu putanju polova rotacije čime je dokazao da je položaj kontinenata u geološkoj prošlosti bio bitno drugačiji od savremenog, odnosno da su se oni neminovno tokom vremena kretali. Znatno kasnije moderna geofizička merenja, satelitska geodezija i radio-signali potvrdili su tačnost ovih proračuna.

Milutin Milanković je svakako naučni genije koga je svet definitivno priznao 10. decembra 1976. godine kada su u časopisu "Nauka" objavljeni konačni rezultati opsežnog petogodišnjeg projekta, a čiji je osnovni zadatak bio da da odgovor na pitanje jesu li Milankovićevi proračuni bili tačni ili ne. Kada je potvrđeno da su varijacije Zemljine orbite ustvari pejsmejker ledenih doba sve dotadašnje sumnje su raspršene kao mehurovi od sapunice, a našem geniju konačno je priznato zasluženo mesto u naučnoj eliti. Milanković je postao predmet intenzivnog izučavanja timova stručnjaka, jer je njegov rad duboko zadirao u probleme ne jedne već više naučnih disciplina.

Simpozijum "Milanković i klima" organizovan je 1982. godine u Palisadu (SAD), na kome je učestvovalo preko 90 najeminentnijih naučnika iz celog sveta. Sve njih okupljalo je ime i delo našeg genija, ali i široka mogućnost daljeg usavršavanja i istraživanja kada je u pitanju interakcija Sunce - Zemlja i svi drugi prateći efekti. Koliko se u svim tim naučnim delatnostima prikrivaju i drugi elementi neka posluži činjenica da je za pomenuti skup izuzetno bio zainteresovan NATO, jedan od finansijera.

Godine 1988. u Peruđi (Italija) organizovan je naučni skup pod nazivom "Ciklo-stratigrafija". Na njemu je zvanično promovisana nova istraživačka metoda koja u osnovi ima Milankovićeve cikluse osunčavanja, a koja u ritmičkim smenama slojeva stena detektuje hladnije i toplije cikluse kroz koje je prosla naša planeta.

Danas se u svetu, nažalost, Milankovićevo delo mnogo više proučava nego u njegovoj zemlji gde je živeo i neumorno radio skoro pola decenije. Do sada na našem tlu nije finansiran ni jedan jedini projekat kojim bi se istraživali Milankovićevi ciklusi osunčavanja, iako je poznato da je po svojoj strukturi to zadatak, pre svega, od multidisciplinarnog značaja. Zašto je Milanković u svojoj zemlji tako malo "interesantan" i još u velikoj meri prepušten pojedincima pitanje je koje traži hitan odgovor. Milanković je nacionalno bogatstvo i kao takav morao bi imati svoje zasluženo mesto. Medalju "Milutin Milanković" Evropsko geofizičko društvo redovno dodeljuje od 1993. godine na svojim godišnjim skupštinama, a kod nas se i ne razmišlja o pokretanju slične. Opravdano je pitanje: čiji je onda Milanković?

Milanković je umro 12. decembra 1958. godine. Za sobom je ostavio niz udžbenika, posebno su bili korišćeni oni iz nebeske mehanike koju je držao na Beogradskom univerzitetu od svog dolaska 1909. pa sve do penzionisanja 1955. godine. Dugi niz godina negovao je lepu reč i zato dela kao što su "Istorija astronomske nauke", "Kroz carstvo nauka", "Tehnika u toku davnih vekova" i "Nauka i tehnika tokom vekova" predstavljaju najlepše popularne naučne tekstove na srpskom jeziku, a roman "Kroz vasionu i vekove" postao je njegov zaštitni znak; danas mu svi priznaju da je najveći putnik kroz prostor i vreme. Njegovi memoari "Uspomene, doživljaji i saznanja" u potpunosti odslikavaju kakav je Milanković bio i kao čovek i kao naučnik.

Na Internetu je danas dovoljno ući u sajt pod nazivom "MILANKOVITCH" pa da pretraživač pokaze brojne podatke o našem velikom naučniku čija su dostignuća ravnopravna sa dostignućima jednog Tesle, Pupina, Cvijica, Mike Alasa ili Pančića, ali i drugih naučnika iz čitavog sveta. Istovremeno, može se uočiti još nešto: Milanković je naš najcitiraniji naučnik, a kada se pažljivo osmotri indeks citiranosti, uočava se da je sa protokom vremena neprestano u porastu. Zato i nije na odmet reći nešto što se nedvosmisleno nameće: Milanković je uzorao nebesku brazdu pri kraju drugog, a rezultate tog rada poznjećemo u trećem milenijumu.

Михаило Петровић Алас



Михаило Петровић Алас (1868-1943), математичар, професор Београдског универзитета, академик Српске краљевске академије и алас.

Рођен је 24. априла 1868. године у Београду, на Савској падини, недалеко од Конака кнегиње Љубице, као прво дете оца Никодима, професора Богословије, и мајке Милице (рођене Лазаревић).

Завршио је Прву београдску гимназију у периоду 1878-85, а затим уписује Природно-математички одсек Филозофског факултета у Београду. Студије у Београду завршава 1889. године. После тога у септембру 1889. одлази у Париз ради даљег школовања и спремања пријемног испита за упис на École Normale Supérieure (Висока нормална школа, Научни одсек). На Сорбони је дипломирао математичке науке 1891. године, а физичке науке 1893. године. Као најбољи студент своје генерације присуствује пријему код председника Француске републике 1893, а исто тако и 1894. године. Радио је на припреми доктората и 21. јуна 1894. године одбранио је докторску дисертацију на Сорбони, пред комисијом професора Шарл Ермит, Емил Пикар и Пенлеве и стекао степен Docteur és sciences mathematiques (доктор математичких наука). Његов докторат је био из области диференцијалних једначина.

Године 1894. године постаје професор за математичку групу предмета на Великој школи у Београду, наследивши на том месту Димитрија Нешића. Алас је у то време један од највећих стручњака у свету за диференцијалне једначине. Предавао је многим генерацијама студената, све до одласка у пензију 1938. године. Године 1897. је постао дописни члан Српске краљевске академије и дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу. Редовни члан Српске краљевске академије постаје 1899. године, када је имао 31. годину.

Бавио се рибарством, отуда и његов надимак Алас. Још 1882. постаје рибарски шегрт, 1888. рибарски калфа, а 1895. полаже испит за рибарског мајстора. Учествовао је доношењу првог „Закона о слатководном риболову“ на језерима и рекама Србије 1898. године. На међународној изложби у Торину 1911. добија златну медаљу за изложене експонате из рибарства. Рекордан улов је имао 1912. када је уловио сома од 120 kg.
Свирао је виолину, 1896. оснива свирачко друштво под називом „Суз“.

Конструисао је хидроинтегратор и са њиме освојио златну медаљу на Светској изложби у Паризу 1900. године.


Првих осам редовних професора Београдског универзитета, 1905. године: Седе, с лева Јован Жујовић, Сима Лозанић, Јован Цвијић, Михаило Петровић Алас; стоје, с лева Андра Стевановић, Драгољуб Павловић, Милић Радовановић и Љубомир Јовановић.

Када је 1905. године Велика школа прерасла у Београдски универзитет међу првих осам редовних професора који су даље бирали цео наставни кадар био је и Мика Алас.

Објавио је велики број проналазака, научних радова, уџбеника и путописа са својих поморских путовања. Добио је велики број награда и признања и био је члан неколико иностраних академија наука (Праг, Букурешт, Варшава, Краков) и научних друштава. 1927. после смрти Јована Цвијића, академици су га предложили за председника Академије, али власти нису прихватиле овај предлог. Разлог је вероватно био тај што је Михаило Петровић Алас био близак пријатељ принца Ђорђа Карађорђевића, краљевог брата, који је 1925. ухапшен и налазио се у кућном притвору. Године 1931. академици су га једногласно предложили за председника Академије, али власти поново нису прихватиле предлог.

Године 1939. постао је почасни доктор Београдског универзитета. Исте године награђен је орденом Светог Саве првог реда.

По свом научном раду и резултатима Михаило Петровић Алас спада у највеће српске математичаре, једини математичар међу 100 најзнаменитијих Срба. Његова заслуга је посебно велика што је био оснивач београдске математичке школе, из које проистекао велики број његових ученика који су наставили његово дело. Све докторске дисертације из математике одбрањене на Београдском универзитету од 1912. до Другог светског рата, биле су под његовим менторством.

Био је учесник Балканских ратова и Првог светског рата као официр, и после рата је био резервни официр.
Бавио се криптографијом, његови шифарски системи су дуго година коришћени у војсци, све до Другог светског рата. Године 1941. он је поново позван у рат као резервни официр, Немци су га заробили али су га после неког времена пустили због болести.

8. јуна 1943. професор Михаило Петровић умро је у свом дому на Косанчићевом венцу у Београду.

Још 22. октобра 1894. краљ Александар I, својим указом, поставио је Михаила Петровића, државног питомца, за професора математике на Великој школи. Михаило Петровић био је пасионирани путник, пропутовао је кроз све европске земље и упознао њихове главне градове, а обишао је и северни и јужни пол. Писао је и путописе, а написао је и "Роман јегуље". Објавио је и књигу "Ђердапски риболови у прошлости и садашњости".

Михаило Петровић добио је надимак "Алас" због своје страсти према рибарству. Био је не само љубитељ, него и добар познавалац рибарства, па је у том својству учествовао у преговорима за закључење конвенције о риболову са Румунијом, као и у преговорима о заштити риболова на Сави, Дунаву и Дрини са Аустро-угарском. Био је једна од најпопуларнијих личности старог Београда, познат као Мика-Алас.
Девета београдска гимназија је добила име по њему.

Паја Јовановић (1859-1957)



Рођен је у Вршцу 1859. године у породици Јовановић, као син угледног фотографа Стевана и мајке Ернестине . Детињство и рану младост проводи у овом граду, у њему је запажен и његов таленат а сигурно је од великог значаја и чињеница да је имао прилику да види иконостасе Павела Ђурковића и Арсе Теодоровића у овдашњим црквама као и дела Јована Поповића. Прве подуке и сазнања примио је од свог учитеља сликања Водецког. Конацно опредељење за сликарство било је од тренутка када је израдио цртеже светитеља за рељефе на великом звону Саборне цркве који су изливени у Бечу. Са непуних 16 година отац га одводи у Беч на школовање. Академију ликовних уметности завршава 1880. г. похадајуци прво часове код професора Глипенкерла а касније и специјални течај код Леополда Карла Милера, познатог "оријенталисте". Још као студент награђиван је за рад "Рањени Црногорац". У наредном периоду, уочивши повећано занимање Европе за Балкан, слика углавном сцене из живота Албанаца, Црногораца, Херцеговаца, које ће му донети велику славу. Чувене су његове жанр - сцене "Издајица", "Мачевање", "Кићење невесте", "Борба петлова" и друге из тог периода.

Важни догађаји у његовом животу су две велике изложбе: Миленијска изложба у Будимпешти 1896.г. (за коју је припремао" Сеобу Срба" али је послат "Вршацки триптихон") и Светска изложба у Паризу 1900.г. за коју је урадио велику историјску композицију "Проглашење Душановог законика". У то време у пуном уметничком замаху, слављен и хваљен ствара низ великих композиција. После 1905.године посвећује се скоро искљуциво изради портрета у стилу академског реализма за богату клијентелу по којима постаје изузетно познат (Портрет сликара Симингтона, Портрет Михајла Пупина, Портрет уметникове супруге Муни, Портрет вајара Ђоке Јовановића и други). Поред великог броја мотива којима посвећује пажњу, сасвим скромно место заузима религиозно сликарство; урадио је иконостас цркве у Долову и Саборне цркве у Новом Саду, рађене без правог уметничког надахнућа. Највише времена проводи у атељеу у Бечу где се настањује а повремено борави и у Београду. Године 1940.г. изабран је за почасног грађанина града Вршца, а 1949. добија Орден заслуга за народ И реда. Живео је мирно и повучено у Бечу све до своје смрти 30.новембра 1957.г. По његовој жељи урна са пепелом пренета је у Београд, град коме је даровао и највећи део своје заоставштине и где се касније, 1970.године и отвара Легат Паје Јовановића, као и у Вршцу у згради Апотеке на степеницама, где је 1977. године отворена стална поставка Сећање на Пају Јовановића.




Крунисање цара Душана - Паја Јовановић



Женидба цара Душана - Паја Јовановић

Radomir Putnik



Radomir Putnik (1847-1917) je slavni srpski vojvoda i vojskovodja. Ucestvovao je u svim ratovima koje je Srbija vodila od 1876. do 1916. godine. Njegova vojnicka karijera pocela je skolovanjem u Artiljerijskoj skoli u Beogradu i dobijanjem cina potporucnika.

Mirnodopski razvoj srpskih oruzanih snaga u celini je oslonjen na Radomira Putnika. Juna 1903. godine postavljen je za nacelnika Glavnog generalstaba. Neposredno posle zavrsetka srpsko-turskih ratova ucestvovao je u radu komisije koja je imala zadatak da Srpsku vojsku po organizacionoj strukturi sto vise priblizi savremenim evropskim armijama. Pocetkom 90-tih godina XIX veka, kao pomocnik nacelnika Glavnog generalstaba i profesor u Visoj skoli Vojne akademije, u program obuke staresinskog kadra uveo je resavanje taktickih zadataka radi ujednacavanja pogleda na osnovne principe organizacije i upotrebe oruzanih snaga. Intenzivnim radom na jacanju borbene gotovosti Srpske vojske vojvoda Putnik nastavio je i posle preranog i neopravdanog penzionisanja.

Kada je posle skoro sedam godina provedenih u penziji reaktiviran i postavljen za nacelnika Glavnog generalstaba, Srpska vojska nalazila se na ivici rasula. Uprkos tome, neumorni Putnik je, zahvaljujuci besprekornoj moralnoj reputaciji i izvrsnom poznavanju vojne teorije i prakse, za samo nekoliko godina uspeo da konsoliduje njene redove, odstrani iz vojske razoran uticaj unutrasnjih medjupartijskih trvenja, naoruza je savremenim oruzjem, saobrazi vojna pravila svojstvima tog naoruzanja u specificnim srpskim uslovima, licno obuci vise generacija generalstabnih oficira i najtalentovanije postavi na kljucne komandne polozaje, uzdigne rezervni oficirski i podoficirski kadar svih rodova i sluzbi, zameni kasarnski dril prakticnom obukom trupa, izgradi njenu sopstvenu vojnu doktrinu i osposobi je da se uspesno nosi sa najsavremenije opremljenim i obucenim armijama razvijenih evropskih zemalja, da bi je potom pobedonosno vodio kroz sva iskusenja.

Zajedno sa pukovnikom Zivojinom Misicem pripremio je planove za balkanske ratove i sve planove pred Prvi svetski rat.

U ratovima od 1912. do 1916. godine Radomir Putnik je bio nacelnik staba Vrhovne komande. Posle prve pobede Srpske vojske u Balkanskom ratu, u Kumanovskoj bici, postao je prvi srpski vojvoda. Sve srpske pobede u tom periodu ubrajaju se u posebne zasluge vojvode Radomira Putnika, koji je stajao na celu strucnog staba. Vojvoda je vojne operacije i planove iznosio i branio pred Srpskom vladom. Svojom licnoscu, cinom i polozajem bio je moralno odgovoran pred svim potcinjenim staresinama za svaki stav i naredbu Vrhovne komande.


Jos u ratovima koje je Srbija vodila u XIX veku Radomir Putnik pokazao je da je izvanredan vojni staresina, ne samo sposoban i hrabar oficir, nego i komandant bogate stvaralacke inicijative. Njegov vojnicki talenat zablistao je punim sjajem tek u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, u kojima je Srpska vojska pod njegovim rukovodstvom izvojevala slavne pobede kod Kumanova, Bitolja, na Bregalnici, Ceru i Kolubari i svrstala se u red najboljih evropskih i svetskih armija toga doba.

Posle reorganizacije Srpske vojske na Krfu pocetkom 1916. godine fizicki iznemogao vojvoda Putnik upucen je na lecenje u Nicu, ali nije docekao da se vrati u oslobodjenu zemlju. Umro je u maju 1917. godine u 70. godini. Iza njega je ostao mit o nepobedivosti Srpske vojske, kao jedne od najcuvenijih armija sveta Prvog svetskog rata, ciji je bio tvorac.

Vojvoda Radomir Putnik nije bio samo slavni vojskovodja, nego se bavio i teorijom ratne vestine. Pored clanaka i govora, napisao je Sluzbu djeneralstaba I i II deo, Sluzbu u mirno doba i Sluzbu u ratno doba.


Zakonom o ustrojstvu vojske Kraljevine Srbije 27. januara 1901. godine bio je predvidjen, kao najvisi, cin vojvode koji je odgovarao marsalu i koji je mogao biti dodeljen samo komandantima armija za ratne zasluge. Tadasnji vojni ministar Milos Vasic, jedan od najtalentovanijih oficira svoga doba, licnim zalaganjem doprineo je da odredbama novog Zakona, izmedju ostalog, bude uveden i najvisi cin u Srpskoj vojsci - vojvoda. Prvi srpski vojvoda postao je Radomir Putnik posle pobede na Kumanovu 1912. godine. Zbog licnih zasluga u Cerskoj bici, 1914. godine, komandantu Druge armije Stepi Stepanovicu dodeljen je vojvodski cin. Komandant Prve srpske armije Zivojin Misic, za genijalno komandovanje u Kolubarskoj bici, 1914. godine unapredjen je u cin vojvode. U znak priznanja za rukovodjenje Prvom armijom u oslobadjanju otadzbine 1918. godine, Petar Bojovic postao je cetvrti srpski vojvoda. Za zasluge u Prvom svetskom ratu francuski marsal Franse D`Epere imenovan je za pocasnog vojvodu jugoslovenske vojske. Bio je to jedini stranac kome je dodeljen taj cin.

Stevan Stojanović Mokranjac

(1856-1914)

piše: Sofijana Oničin Jablanov

Stevan Stojanović Mokranjac, jedan od najznačajnijih srpskih kompozitora do danas, rođen je u Negotinu 1856. godine. Odgajan na srpskoj crkvenoj i narodnoj muzici, tokom života se bavio obradom narodne, svetovne i crkvene muzike, kao i komponovanjem. Studirao je u Minhenu, Rimu i Lajpcigu. U svojoj 32. godini (1887.g.) postao je dirigent Beogradskog pevačkog društva, načinivši od ovog hora izvanredan izvođački ansambl. Mokranjac je sa ovim horom gostovao u mnogim gradovima Srbije. Šireći muzičku kulturu, izašao je izvan okvira Srbije i posetio Dubrovnik, Kotor, Cetinje, zatim Skoplje, Solun, Budimpeštu. Koncerte je održavao i u Sofiji, Plovdivu i Carigradu, mnogim velikim ruskim gradovima, kao i u Berlinu, Drezdenu i Lajpcigu.

Gostovanja Mokranjčevog hora pratili su srpski ambasadori i predstavnici zemalja u kojima su održavani koncerti, čime se ukazala izvanredna prilika da se u stranim zemljama prikažu umetnički rezultati srpskog muzičkog stvaralaštva i izvođaštva.

Godine 1889. osnovao je Gudački kvartet u kome je i sam svirao i zajedno sa Cvetkom Manojlovićem i Stanislavom Biničkim postavio je temelje srpskoj muzičkoj pedagogiji, osnivajući, deset godina kasnije, Srpsku muzičku školu. Danas je to muzička škola "Mokranjac" u Beogradu u kojoj je Stevan Mokranjac predavao teoretske predmete i sve do 1913. godine bio njen prvi direktor.

Mokranjčevih Petnaest Rukoveti (komponovao ih je od 1883-1909) spadaju među vrhunska dostignuća srpske muzike. Rukoveti su vrsta horskih kompozicija, inspirisane i zasnovane na narodnom melosu Srbije, Kosova, Crne Gore, Makedonije i Bosne. Među rukovetima, najlepša je Deseta, sa temom" Biljana platno beleše" i ona predstavlja sam vrhunac Mokranjčevog stvaralaštva.

Rukoveti sa Kosova, iz Crne Gore i iz Bosne, zajedno sa Primorskim napevima i originalnom horskom kompozicijom (minijaturom) "Kozar" čine osnovu njegovog svetovnog horskog stvaralaštva. Od duhovnih dela pisanih u pravoslavnoj tradiciji i danas se izvode Opelo u fis molu, Liturgija i druge kompozicije.

Mokranjac je, zabeleživši preko 300 narodnih melodija iz raznih krajeva zemlje postavio temelje etnomuzikologije u Srbiji. Umro je u Skoplju, godine 1914.

ХАЈДУК ВЕЉКО ПЕТРОВИЋ

Он је најпопуларнији јунак Првог Српског устанка (око 1780, Леновац, округ тимочки — аугуста 1813, Неготин).
У младости је В. Петровић био чобан и слуга, а од 1803 хајдук у чети Станоја Главаша. Од 1804 учествовао је у устанку у чети са Главашем, а после са Душаном и Вујицом Вулићевићем. 1807 постао је буљубаша и добио дозволу од Совјета, да побуни Криви Вир и Црну Реку. 1809 храбро је бранио Бању од Турака. Лична његова храброст била је изванредна, и ради ње он је брзо постао разглашен на све стране. Прек и увек хајдук, Вељко није био много дисциплинован, и Совјет је имао с њим. чешће неприлика. 1810 одликован је златним руским орденом за храброст. Нарочито се истакао у бици на Варварину, где је био рањен у леву руку и због тога остао мало сакат. 1811 постао је војвода и упућен је у Неготин, на Крајину. Тамо је 1813, бранећи јуначки Неготин од Турака, и погинуо првих дана аугуста. Женио се два пута. Друга његова жена, Чучук Стана, била му је нарочито мила. После његове смрти удала се за драгог чувеног јунака, грчког капетана Јоргаћа. Врло живу Вељкову биографију написао је Вук Караџић.