Bora Stanković

BORA STANKOVIĆ




1876 - 23. (31.) marta rođen je zanatlijskoj porodici, u Vranju, od oca Stojana i majke Vaske. Deda po ocu, Ilija, bio je obućar u Vranju, oženjen Zlatom, iz nekad ugledne trgovačke porodice Jovčića. Otac Borin, Stojan, bio je obućar u Gornjoj mahali i čuveni pevač.
1881 - kada mu je bilo pet godina umire mu otac, a sa sedam gubi i majku.
1883 - polazi u osnovnu školu u Vranju.
1888 - upisuje se u nižu gimnaziju u Vranju.
1892 - završio je četvrti razred gimnazije. Profesori su mu bili Jaša Prodanović, Draža Pavlović, Milivoje Simić.
1894 - somborski Golub objavljuje pesme Želja i Majka na grobu svog jedinca sa potpisom Borko.
1894 - umire baba Zlata.
"Poslednja duša koja postojaše za me. Poslednji kut moga stana, poslednji ogranak moje rodbine, baba moja umrla je! Ni oca ni majke, ni brata, ni sestre, nigde nikoga. Sem nje. A ona me je od "mrvu mrvku" odnegovala. Nje više nema".
Osmi razred gimnazije završio je u Nišu sa dobrim uspehom. Iste jeseni dolazi u Beograd i upisuje se na Pravni fakultet - ekonomski odsek Velike škole.
1897 - radi kao praktikant Državne štamparije.
1898 - u Iskri objavljuje svoju prvu pripovetku Stanoja. Kasnije će u istom časopisu objaviti još dve priče Ðurđevdan i Prva suza, a u sarajevskoj Nadi Tajni bolovi.
1899 - izdaje prvu zbirku pripovedaka Iz starog jevanđelja.
1900 - prvo izvođenje Koštane u beogradskom Narodnom pozorištu.
Od 1. 5. 1900. postavljen za praktikanta Ministarstva prosvete. Prelazi na rad u Upravu Narodnog pozorišta u Beogradu kao računoispitač.
1901 - objavljuje sedam pripovedaka.
Otpušten je iz službe "zbog neurednog dolaska na dužnost"; dva dana kasnije postavljen je za praktikanta Ministarstva inostranih dela.
Prerađena Koštana, oktobra 1901, na sceni Narodnog pozorišta, doživljava veliki uspeh, naročito posle oduševljene kritike Jovana Skerlića.
1902 - izlaze mu tri knjige: Stari dani, Božji ljudi i Koštana.
27. januara oženio se Angelinom Milutinović.
1903 - u Kolu objavljuje roman Gazda Mladen.
Početkom godine prelazi u Ministarstvo finansija (ostaje do 1913) kao "kontrolor trošarine" u Bajlonijevoj pivari.
Rađa mu se kći Desanka. Kum na krštenju je Branislav Nušić.
Dobija stipendiju Ministarstva prosvete i sa platom pisara Ministarstva finansija i dodatkom iz Finansijskog pregleda odlazi u Pariz.
1904 - posle godinu dana ukinuta mu je stipendija i "repatriran" je u Srbiju. Revoltiran, daje otkaz na državnu službu, a sa grupom pisaca koji su se osećali "suvišnim u Srbiji" učestvuje na protestnim večerima. U polemici je sa Radojem Domanovićem. U znak protesta piše pismo Nikoli Pašiću.
Rađa mu se druga kći Stanka. Kum je Janko Veselinović.
1905 - prerađuje Koštanu i štampa je u Brankovom kolu.
1906 - u časopisima objavljuje priče Iz moga kraja.
Radi kao poreznik treće klase Beogradskog poreskog odeljenja.
1907 - novu verziju Nečiste krvi objavljuje u Delu.
1909 - završava Nečistu krv. Dok bezuspešno pokušava da nađe izdavača roman će objaviti u nastavcima u Letopisu Matice srpske.
1911 - postavljen je za kontrolora prve klase Državne trošarine.
1912 - sa ansamblom Narodnog pozorišta gostuje sa Koštanom u Sofiji.
1913 - premešten je u Ministarstvo prosvete i vera, na dužnost referenta crkvenog odeljenja.
Rodila mu se treća ćerka Ružica.
Objavljuje drugo, prerađeno izdanje Božjih ljudi.
1915 - pošteđen "vojništva i učešća u ratnim naporima" nalazi se jedno vreme u Vranju, a zatim u Nišu gde je prešla čitava vlada sa administracijom.
Kao referent crkvenog odeljenja određen je da službeno prati vod koji, u povlačenju, prenosi mošti kralja Stefana Prvovenčanog, iz Studenice prema Peći.
Porodicu ostavlja u Kraljevu; odlazi u Podgoricu, gde je zarobljen; odatle su ga Austrijanci internirali u Derventu, odakle je pušten kući u Beograd.
1920 - postavljen je za referenta Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete.
1924 - izlazi treće, prerađeno izdanje Koštane.
Moji zemljaci poslednja objavljena pripovetka.
1927 - rešenjem ministarstva prosvete od 30.3. B. Stanković je stavljen u penziju.
Premijera Tašane u Narodnom pozorištu.

22. oktobra umire u Beogradu.


izvor:riznicasrpska

Izložba o Borisavu Stanoviću (1876—1927—2007)


B O R I S A V S T A N K O V I Ć

(1876—1927—2007)





izvor:riznicasrpska

Izložba o Borisavu Stanoviću (1876—1927—2007)




Borisav Stanković rođen je 23. marta 1876. godine u zanatlijskoj porodici, u Vranju, od oca Stojana i majke Vaske. Borini roditelji bili su bliski rođaci, tako da su dugo morali da čekaju "balgoslov" i odobrenje vladike da bi se venčali. Deda po ocu, Ilija, bio je obućar u Vranju, ođenjen Zlatom, iz nekad ugledne trgovačke porodice Jovčića. Otac Borin, Stojan, bio je obućar u Gornjoj mahali i čuveni pevač.

1881. Kada mu je bilo pet godina umire mu otac, a sa sedam gubi i majku.

1883. Polazi u osnovnu školu u Vranju, a 1888. upisuje se u nižu gimnaziju.

izvor:riznicasrpska

Izložba o Borisavu Stanoviću (1876—1927—2007)



Učenici VII razreda Vranjske gimnazije školske 1894/95 god. sa tadašnjim direktorom Milivojem Simićem


1892. Završio je četvrti razred gimnazije. Profesori su bili Jaša Prodanović, Draža Pavlović, Milivoje Simić. Osmi razred gimanzije završio je u Nišu sa dobrim uspehom.

"Mladost? Jedan od mojih najmilijih profesora bio je pokojni Draža Pavlović... U to vreme sam gutao sve velike strane romane, naročito Sjenkeviča i poljske romantičare, one o vlasteli, o dvorcima, o dvobojima. Jadan Draža Pavlović me je uvek otrežnjavao. Obična mu je reč bila: "Ej, moj, sve je to izmišljotina!... Jedan od mojih profesora koji me je i naveo na čitanje, i čijom sam se bibliotekom najviše sližio, bio je g. Jaša Prodanović.

Počeci su bili teški. Slao sam svoje rukopise od uredništva i svuda bio odbijen. Pokušao sam i kod knjižara ali je svuda bio isti odgovor. I da bih štampao, potpisao sam - menicu. To mi je bila prva menica u životu. Đtampar i prvi poverilac mi je bio g. Aca Stanojević, a menica je glasila na 150 dinara. Time sam izdao svoju prvu knjigu"...

I sada ne mogu da zaboravim onu klupu u vranjskoj gimnaziji, između škole i čkolske kapije, pored kaldrmisane putanje. Pismonoša još nije doneo poštu. Časovi u razredu svršeni. Navlaš od drugog izostao, bojeći se da ne nanjuše pošto se to krije kao zmija noge, najviše zbog podsmeha posle neuspeha. Zgrčen na klupi, da što manje upadaš u oči, sa školskim knjigama u krilu, nagnut ka kapiji gimnazijskoj, čekaš da se na njoj pojavi ona kožna torba poštanska i pune pregršti pisama i novina pismonoše...

Moja glavna lektira su bili ruski pisci četrdesetih i šezdesetih godina, Poljaci i od Francuza Dode i Mopasan. Naročito sam voleo Turgenjeva. Čitanje Bednih ljudi od Dostojevskog učinilo je na mene jedan od najjačih utisaka... To je i ostala jedna od mojih najomiljenijih knjiga."


Autor izložbe: Olga Krasić Marjanović
Dizajn i pripremu za štampu uradila: Snežana Rajković
Predgovor kataloga: mr Bojan Čolak.

izvor:riznicasrpska

Izložba o Borisavu Stanoviću (1876—1927—2007)



U školi je bio član učeničke knjižice i družine Zaštita u kojoj je čitao svoje prve literarne radove.

1894. Somborski Golub objavljuje pesme Želja i Majka na grobu svog jedinca sa potpisom Borko.
U Brankovom kolu, Sremski Karlovci, 1896. II, 21. str. 641 objaviće oi ovaj rad Počuj pesmu.

Rukopisi se čuvaju u Narodnoj biblioteci Srbije.

1896. Umire baba Zlata. Poslednja duša koja postojaše za me. Poslednji kut moga stana, poslednji ogranak moje rodbine, baba moja umrla je! Ni oca ni majke, ni brata, ni sestre, nigde nikoga. Sem nje. A ona me je od "mrvu mrvku" odnegovala. Nje više nema.
Osmi razred gimnazije završio je u Nišu sa dobrim uspehom. Iste jeseni dolazi u Beograd i upisuje se na Pravni fakultet — ekonomski odsek Velike škole.
"Prve moje pripovetke nije hteo ni jedan list da štampa. Kad je Andra Gavrilović pokreuo svoju Iskru, prvi je on štampao dve moje stvari. Ne samo to, nego me je pozvao i bodrio na dalji rad."

1897. Radi kao praktikant Državne štamparije.

1898. U Iskri objavljuje svoju prva pripovetku Stanoja. Kasnije će u istvom časopisu objaviti još dve priče Đurđev-dan i Prva suza, a u sarajevskoj Nadi Tajni bolovi.

1899. Izdaje prvu zbirku pripovedaka Iz starog jevanđelja.

1900. Prvo izvođenje Koštane u beogradskom Narodnom pozorištu.
Od 1.5.1900. postavljen za praktikanta Ministarstva prosvete.
Prelazi na rad u Upravu Narodnog pozorišta u Beogradu kao računoispitač.

1901. Objavljuje sedam pripovedaka.
Otpušten je iz službe "zbog neurednog dolaska na dužnost"; dva dana kasnije postavljen je za praktikanta Ministarstva inostranih dela.
Prerađena Koštana, oktobra 1901, na sceni Narodnog pozorišta, doživljava veliki uspeh, naročito posle oduševljene kritike Jovana Skerlića.

1902. Izlaze mu tri knjige: Stari dani, Božji ljudi i Koštana.
27. januara oženio se Angelinom Milutinović.

1903. U Kolu objavljuje i treći roman Gazda Mladen.
Početkom godine prelazi u Ministarstvo finansija (ostaje do 1913) kao "kontrolor trošarine" u Bajlonijevoj pivari.
Rađa mu se kći Desanka. Kum na krštenju je Branislav Nušić.
Dobija stipendiju Ministarstva prosvete i sa platom pisara Ministarstva finansija i dodatkom iz Finansijskog pregleda odlazi u Pariz.

1904. Posle godinu dana ukinuta mu je stipendija i "repatriran" je u Srbiji.
Revoltiran, daje otkaz na državnu službu, a sa grupom pisaca koji su se osećali "suvišnim u Srbiji" učestvuje na protestnim večerima. U polemici je sa Radojem Domanovićem. U znak protesta piše pismo Nikoli Pašiću.
Rađa mu se druga kći Stanka. Kum je Janko Veselinović.

1905. Prerađuje Koštanu i štampa je u Brankovom kolu.

1906. U časopisima objavljuje priče Iz moga kraja.
Radi kao poreznik treće klase Beogradskog poreskog odeljenja.

1907. Novu verziju Nečiste krvi objavljuje u Delu.

1909. Završava Nečistu krv. Dok bezuspešno pokušava da nađe izdavača roman će objaviti u nastavcima u Letopisu Matice srpske.

1910. Budući da je odbijen i od Kolarčeve zadužbine odlučuje da svoj prvi roman, Nečistu krv, objavi sam. Zato objavljuje "Književni oglas" koji će Matoš štampati u zagrebačkom Savremeniku.

1911. Postavljen je za kontrolora prve klase Državne trošarine.

1912. Sa ansamblom Narodnog pozorišta gostuje sa Koštanom u Sofiji.

1913. Premešten je u Ministarstvo prosvete i vera, na dužnost referenta crkvenog odeljenja.
Rodila mu se treća ćerka Ružica.
Objavljuje drugo, prerađeno izdanje Božjih ljudi.

izvor:riznicasrpska

Izložba o Borisavu Stanoviću (1876—1927—2007)


Grupa beogradskih devojaka. Levo stoji Angelina-Gina, buduća žena Bore Stankovića, 1984. godina.


Sa Angelinom, rođenom Milutinović, venčao se 27. januara 1902. godine. Rodile su mu se tri čerke: Desanka 1903 kojoj je kum na krštenju bio Branislav Nušić, Stanka 1904. kum je Janko Veselinović i Ružica 1913. godine. Ma koliko da je cenio svoju ženu i gajio istinskostrahopoštovanje, prema njoj je uvek bio ozbiljan, a ona, iako mu to nijepokazivala, imala istinski strah od njega. Volela je kao svaka majka svoju decu, brinula se o njima, ali muž je bio iznad svega...

Siniša Paunović


Desanka i Stana: Naša mati je očeva dela znala napamet. Nečistu krv je, kao i Tolstojeva žena Sofija Rat i Mir, prepisivala svojeručno više puta.

izvor:riznicasrpska

Izložba o Borisavu Stanoviću (1876—1927—2007)



1915. Pošteđen "vojništva i učešća u ratnim naporima" nalazi se jedno vreme u Vranju, a zatim u Nišu gde je prešla čitava vlada sa administracijom. Kao referent crkvenog odeljenja određen je da službeno prati vod koji, povlačenju, prenosi mošti kralja Stefana Prvovenčanog, iz Studenice prema Peći."
Porodicu ostavlja u Kraljevu; u Peći napušta vojsku koja je krenula preko Albanije, i odlazi u Podgoricu, a zatim na Cetinje.

1916. Posle kapitulacije Crne Gore pošao je preko Bosne za Beograd, ali na putu zadržan u Derventi. Svi rukopisi ostali su mu u Nišu.
Zahvaljujući Kosti Hermanu, nekadašnjem uredniku sarajevske Nade, tada "zameniku šefa vojnog Guvernemana za okupiranu Srbiju", Stanković se pošteđen internacije, vratio u Beograd.

1916—1918. Sarađuje u Beogradskim novinama.

1918. Nečista krv izlazi u Ženevi kao izdanje "Biblioteke Jugoslovenske književnosti".

1919. U listu Dan objavljuje uspomene Pod okupacijom.
Politika u nizu članaka napada Stankovića zbog saradnje u Beogradskim novinama.


U toku Prvog svetskog rata, pod Austrijskom okupacijom, Borisav Stanković sarađivao je u Beogradskim novinama od decembra 1916. do marta 1918. godine. Tekstove iz tog perioda nameravao je da objavi još za života. Međutim knjiga Pod okupacijom objavljena je u okviru Sabranih dela tek posle piščeve smrti 1928. godine.

Verovatno je postojalo više razloga za ovu saradnju koja će kasnije poslužiti zlonamernicima za napade na pisca. Loše materijalno stanje, nesnalaženje u ratnim uslovima, strah od ponovne internacije i moguće kazne okupacionih vlasti. "Treći razlog je koliko u njegovom, nesrećom Otadžbine i naroda, pojačanom osećanju nepravde, uvek živom u njega, kao i povećanoj intenzivnosti njegovog posmatračkog dara pripovedača realiste i socijalnog hroničara, toliko više još u sebičnjaštvom jače ispoljenoj i razgolićenoj gramzljivosti i bezobzirnosti nekih "naših", iz "viših krugova". Protiv njihovih se postupaka bunilo njegovo duboko moralno čuvstvo iskrenog čoveka i poznato bolno saosećanje pesnika s malim i ništavnim"

Vladimir Jovičić


izvor:riznicasrpska

Izložba o Borisavu Stanoviću (1876—1927—2007)



1920. Postavljen je za referenta Umetničkog odeljenja Ministarstva prosvete.

1922. Novosti objavljuju u nastavcima uspomene Pod okupacijom i Zabušanti.
Postaje šef odseka za statistiku Ministarstva prosvete.

1924. Nizom prigodnih manifestacija obeležena je 25. petogodišnjica književnog stvaralaštva B. Stankovića.
Izlazi treće, prerađeno izdanje Koštane.
Moji zemljaci poslednja objavljena pripovetka.
Postavljen je za referenta odeljenja za osnovnu nastavu ministarstva prosvete. Žali se Državnom savetu koji odbacuje Stankovićevu žalbu.

1927. Marika Jeminović, zvana Koštana, preko svog muža Maksuta, traži od pisca deo tantijeme od prikazivanja Koštane. Napade i odbrane objavljuju gotovo sve novine. Politika u svom komentaru 13.03. donosi i ove redove: "Jedno lice traži pisca! I od pisca traži pare! Traži da pisac plati zato što je pisao!"
Rešenjem ministarstva prosvete od 30.03. B. Stanković je stavljen u penziju.

Premijera Tašane u Narodnom pozorištu.

Pred zgradom Pozorišta, 21. oktobra oko podne, pozlilo mu je Prenetje svojoj kući. Izdahnuo je, istog dana, pred ponoć.

Umro je u pedeset drugoj godini života.


izvor:riznicasrpska

KNJIŽEVNO DELO BORISAVA STANKOVIĆA DANAS



Jedna umetnost, ako ne pokrene neka plemenitija osećanja u vama, nije umetnost.
B. Stanković


Književno stvaralaštvo Borisava Stankovića započelo je objavljivanjem priča u periodičnim glasilima 1898. godine, da bi mu 1899. izašla prva, a 1902. godine druga zbirka pripovedaka1. Već nakon prvih objavljenih priča Stanković stiče glas priznatog pripovedača. Pozitivna recepcija njegovoga dela nastavila se i kasnije. Jedini period u kojem je delo Borisava Stankovića nailazilo na negativan prijem jeste posle Prvog svetskog rata. Međutim, u pitanju nisu bili razlozi književne već ideološke prirode, tačnije njegova saradnja sa Beogradskim novinama čiji je urednik za vreme rata bio austrijiski saradnik Kosta Herman. Danas Borisav Stanković zauzima značajno mesto ne samo u istoriji srpske književnosti, već i šire.

Naklonost delu ovoga vranjskog pisca nije dolazila samo od istoričara i proučavaoca književnosti, nego i od samih književnika. Podsetimo da i Rastko Petrović i Stanislav Vinaver o Stankoviću govore kao o jednom od najvećih imena srpske literature. Rastko Petrović će roman Nečista krv svrstati među tri najvrednija srpska književna ostvarenja prve polovine dvadesetog veka, a Vinaver će četrdesete godine u članku o Milanu Rakiću, objavljenom u Vremenu, zabeležiti da je Stanković najveći srpski pisac.

Još su prvi proučavaoci književnog dela Borisava Stankovića ukazali na njegovo zanimanje za ljudsku psihu. Gotovo uporedo sa istraživačima u oblasti psihologije, Stanković govori o idu, egu i super-egu, o erosu i tanatosu, o ljudskoj dvogubosti, o korenu incestuoznog odnosa, o ulozi čula. Međutim, za razliku od, recimo, Frojda, koji smatra da samo izuzene ličnosti mogu da se odupru erotskom nagonu, sublimišući ga u težak rad, Stanković pokazuje nemogućnost njegovog potpunog potiskivanja. Sofka, i pored toga što se predaje izradi izrazito teških vezova, ipak na kraju popušta i samozadovoljava se. Po tom otvorenom iskazivanju erotike Stanković se i razlikuje od pisaca svoga vremena. A dotadašnje beživotno, književno, uvijeno prikazivanje erotskih scena on će najviše i zameriti savremeniku Milutinu Uskokoviću u intervjuu koji je vodio s Branimirom Ćosićem.

Takođe, kod Stankovića nailazimo i na sagledavanje pogubnosti određenog društvenog modela na psihu, kao i na uticaj kulturoloških smena na pojedinca. U romanu Nečista krv reč je o junakinji čija se sudbina odigrava u jednom istorijski prelaznom dobu u kome se smenjuju dve kulture, a u romanu Gazda Mladen o položaju muškarca u okviru jedne stroge i zatvorene kulture. Tako su Sofkina, Markova i Mitina psihička kriza posledica teškog prilagođavanja jednoj drugačijoj kulturi od -one unutar koje su oformljeni. Za razliku od njih, Mladenova psihička kriza nije posledica smene kultura, već teškog prilagođavanja pripadajućoj kulturi.

Svojim knjigama Stanković će pružiti oštru kritiku patrijarhalnog društva. Patrijarhat za njega ne predstavlja idealan društveni obrazac, već sistem koji nije pružao mogućnost za razvoj individualnosti, kako kod ženskih, tako i kod muških članova zajednice. I jedni i drugi su se u okviru njega osećali sputano i neostvareno. Zato je Stankovićevo delo veoma pogodno za dokazivanje nekih od postavki feminističkih teorija i teorija maskuliniteta. Naročito u romanu Gazda Mladen Stanković će pokazati da se kulturna represija u patrijarhalnom društvu nije vršila samo nad ženskim članovima zajednice, već i nad muškim, i da je muškarac morao prihvatiti nametnuti model ponašanja ili bi njegova rodna uloga bila dovedena u pitanje.

Upravo zbog toga što Stankovićevo delo pruža dobar uvid u društvene i kulturološke prilike Vranja, i uopšte južne Srbije, kraja devetnaestog veka, ono je neretko predstavljalo ne samo predmet proučavanja etnografa, već i izvor za etnografsku građu.

Borisav Stanković spada u red onih književnika koji su malo govorili o svom stvaralaštvu. O tome šta je veliki srpski pisac razmišljao o književnosti može se samo posredno zaključivati, kako iz njegovog dela, tako i iz govora koji su nam ostavili njegovi savremenici. Jedno od retkih svedočanstava predstavlja već pomenuti intervju koji je dao Branimiru Ćosiću, u kojem će Stanković poreći sleđenje bilo kakve književne škole i poetike, i izneti stav prema stvaranju po književnoj modi:
"Sve je to gubljenje vremena. Biti po modi, to olakšava put, ali se gubi u tome svoje ja, gubi se ono što je najznačajnije u čoveku: njegova ličnost2."

Otuda njegovo delo i odiše tolikom osećajnošću i originalnošću, i predstavlja neiscrpan izvor za nova tumačenja.

Bojan Čolak

izvor:riznicasrpska

"Kada se zavesa podigla, pojavio se buljuk belih Vranjanki. Šalvare su zašuštale, dukati zveckali i zapevalo se Šano, dušo Šano ... Ja pomislih da ćemo imati da gledamo nešto kao Đido, Riđokosa, Potera, niz šaljivih "slika iz narodnog života", sa mnogo pesama i igara, i sa obaveznom svadbom na kraju. Ali, ukoliko se radnja razvijala, tragični karakter se sve više ispoljavao: poslednji čin, koji se ipak svršava sa svadbom, mrtvački je tužan. Za četiri čina čoveku ostaje srce stegnuto, i nije u stanju da se nasmeje.

Jer, sav dramat G. Stankovića jeste jedna bolna nostalgija ljubavi, samrtna pesma mladosti koja u grob silazi... Cela Koštana je tužna povest zgaženih srdaca i promašenih života. Svi ti ljudi mnogo se vesele, ali od njih niko nije veseo. Oni mnogo pevaju ali su to labudove pesme...

Koštana je jedna od najlepših, najpoetičnijih i najdubljih pesama cele naše književnosti."

Jovan Skerlić

izvor:riznicasrpska

Scena iz pozorišne predstave Nečista krv. Vera Čukić, Branislav Jerenić i Rade Marković.


NEČISTA KRV je zamišljena prvo kao pripovetka koja je objavljivana niškom časopisu Gradina. Štampanje je preknnuto jer je uredmik odbio da objavi scenu Sofke sa umobolnim Vankom, a Bora nije hteo da menja tekst. Roman je završio 1909. Dok je bezuspešno pokušavao da nađe izdavača objavljivao ga je u nastavcima u Letopisu matice srpske.

1910. Budući da je odbijen i od Kolarčeve zadužbine odlučuje da svoj prvi roman, Nečistu krv, objavi sam. Zato objlvljujeje "Književni oglas" koji će A. G. Matoš štampati u Zagrebačkom Savremeniku.

izvor:riznicasrpska

Drama Tašana nastala je po kratkoj priči Paraputa. Ideju o drami B. Stanković imao je još 1902. god. Zabeleženo je nekoliko nedovršenih verzija, rukopisi su izgubljeni u ratnom vihoru u Nišu. Po sećanjima i objavljenim odlomcima dramu je Borisav Stanković završio 1927. godine.

Scenska verzija prikazana je 1.7.1927. Tekst drame objavljen je 1928. u izdanju Dela B. Stankovića.

"Najveći deo pesama za posleratnu verziju Tašane Bora je uzeo od svog brata od tetke Vase Jovčića, bivšeg beogradskog apotekara. Vasa e bio poznat pevač-sevdalija, često je pevao Bori za stolom u kafani i kod kuće, a kad je Bora počeo ponovo da piše Tošanu zapisao mu je veći broj starih vranjanskih
pesama koje su već bile gotovo zaboravljene i u Vranju, a na pozornici se nisu
nikad dotle čule..."

Siniša Paunović

izvor:riznicasrpska

Borisav Stanković Stanislavu Vinaveru:

Pisati je teže nego orati. Pisati je beskonačno teško. Treba sve reći. A kako da se kaže?


"Do realizma sam došao spontano, ne razišljajući o tome. U to vreme nisam znao šta je to ni naturalizam, ni idealizam. Ja sam čovek koji se ne zanima teorijama ni intelektualnim konstrukcijama. Inteligencija ne stvara umetnička dela, ona može da razume ili da uglača ono što osećaji stvore.

Moj način rada je vrlo prost. Nosim u glavi do kraja jednu scenu i tek je onda bacim na hartiju... Naravno da se ispravke kasnije same nameću. Ali se dešava i ovo: imam jednu scenu gotovu, svršenu. Počinjem da je pišem i neočekivano ispod te scene pojavljuje se jedno drugo rešenje, jedno drugo grupisanje, druga slika, koja mi se nikad do tog trenutka nije predstavila pred duhom. To novo rešenje bude toliko jako, da odem za njim bez razmišljanja. Tek ako posle nekoliko dana uspem da tu ispisanu scenu svedem na onu zamišljenu. Neki put ispadne da je to nenadano rešenje bolje od onog zamišljenog i onda ga ostavim, ali...

Ne, ja ne volim da radim. I teško je to; to je kao kad čovek uzme da kopa...

Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost, ako ne pokrene neka plemenitija osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg."

Ako čovek ne može da daje uvek nešto bolje i jače nego što je ranije davao, najbolje je da ne daje ništa."

Iz intrvjua sa Branimirom Ćosićem

izvor:riznicasrpska

"Priznajem da mnogo menjam i verujem, kunem ti se, da ne činim to iz neke pasije, već prosto nikad mi nije kako hoću. Sve mi je da ga popravim, doteram, i da ne ispadne što ne bi tebalo..."

Iz pisma Paji Markoviću Adamovu.


J. Dučić: "Stanković je dao sliku svoje sredine, ali je ipak, i pre svega davao sliku čovekove duše."

S. Vinaver: "Sa Borom sam proveo godine i trenutke... U kafanama i krčmicama na Dunavu. Bora je nalazio sitne ljude sa promašenim životniom ciljem i izvitoperenim duhovnim smernicama.
On je snivao o nekoj književnosti, retkih i dragocenih smola: ogroman hrast čovekov, sa dubokim razraslim korenjem u dubinama zemlje..."


PočaljiNaslov: Re: BORA STANKOVIĆ Danas u 4:05 pm Select/Unselect multi-quote Odgovoriti sa citatom Izmeni/Izbriši poruku Obriši ovu poruku


Enlarge this imageReduce this image Click to see fullsize


Borisav Stanković Stanislavu Vinaveru:

Pisati je teže nego orati. Pisati je beskonačno teško. Treba sve reći. A kako da se kaže?


"Do realizma sam došao spontano, ne razišljajući o tome. U to vreme nisam znao šta je to ni naturalizam, ni idealizam. Ja sam čovek koji se ne zanima teorijama ni intelektualnim konstrukcijama. Inteligencija ne stvara umetnička dela, ona može da razume ili da uglača ono što osećaji stvore.

Moj način rada je vrlo prost. Nosim u glavi do kraja jednu scenu i tek je onda bacim na hartiju... Naravno da se ispravke kasnije same nameću. Ali se dešava i ovo: imam jednu scenu gotovu, svršenu. Počinjem da je pišem i neočekivano ispod te scene pojavljuje se jedno drugo rešenje, jedno drugo grupisanje, druga slika, koja mi se nikad do tog trenutka nije predstavila pred duhom. To novo rešenje bude toliko jako, da odem za njim bez razmišljanja. Tek ako posle nekoliko dana uspem da tu ispisanu scenu svedem na onu zamišljenu. Neki put ispadne da je to nenadano rešenje bolje od onog zamišljenog i onda ga ostavim, ali...

Ne, ja ne volim da radim. I teško je to; to je kao kad čovek uzme da kopa...

Moja koncepcija umetnosti je takođe prosta: jedna umetnost, ako ne pokrene neka plemenitija osećanja u vama, nije umetnost. Drugo, treba da čini da zavolite svoga bližnjeg."

Ako čovek ne može da daje uvek nešto bolje i jače nego što je ranije davao, najbolje je da ne daje ništa."

Iz intrvjua sa Branimirom Ćosićem

izvor:riznicasrpska

1903. Borisav Stanković dobija stipendiju ministarstva prosvete i sa platom pisara ministarstva finansija i dodatkom iz "Finansijskog pregleda" odlazi u Pariz.
1904. Posle godinu dana ukinuta mu je stipendija i "repatriran" je u Srbiju. Revoltiran, daje otkaz na državnu službu. U znak protesta piše pismo Nikoli Pašiću.

U Pravdi od 14. novembra u rubrici Važne vesti pod natpisom "Suvišni ljudi u SrbiJj" štampao je ovo:
"Sinoć je jedna grupa ljudi, koji su u Srbiji postali suvišni, održala konferenciju (Janko Veselinović, Dragutin Ilić, Bora Stanković, Petar Kočić, Nevesinjski, Nikola Janković i dr...) na kojoj su rešavali šta da rade kad su ovde postali suvišni. Posle poduže debate, rešeno je da se obrate Branislavu Nušiću — koji je prvi postao suvišan u Srbiji te otišao u Novi Sad da hleb zarađuje — da im on ako može — izradi od Patrijarha da dobiju jedan od srpskih manastira u koji bi se mogli smestiti..."


Radoje Domanović Borisavu Stonkoviću, književniku

Ti znaš mene, ja znam tebe. Suviše je izlišno da ne kažem smešno, kad me ti pitaš u kakvom sam ti svojstvu uputio pitanje: "da li kao ovlašćeni branilac današnjeg režima, ili kao privatno lice?" Ja se nikad ne bih stideo da branim današnji režim, kad ga ko nepravedno napadne, niti bih se ustezao, da ukažem prstom na mane, ako ih ima...


Borislav Stanković Rodoju Domanoviću

Posle 29. maja privremena vlada poslala me je na stranu. Čak sa većim dodatkom, nego što bih pre imao: sa stipendijom Ministarstva prosvete i, iz Ministarstva finasija...

Posle desetinu dana dobija naše poslanstvo depešu ministra spoljnih poslova g. Nikole Pašića, kojom se imam repatrirati.

Vratio sam sam se u raskućenu kuću, ne svršiv ništa, sa dugovima bez svoje krivice, i ponižen. Otišao sam u Min. finasiaja da i lično protestujem. Odgovoreno mi je da je zato morao ministar spoljnih poslova da me repatrira što je ministar prosvete g. Ljubomir Davidović odgovorio mome ministru, kad ga je ovaj pitao o meni: Kako ja nikakva posla memam sa Ministarstvom prosvete.

Samouprava, 23. novembra 1904.


Radoje Domanović Borisavu Stankoviću, književniku

Veliš javno i otvoreno da si ti zališan u Srbiji, a to zato što ti u ovoj zemlji nije dobro, što si zapostavlje, što nisi nagrađen itd...

Književnik živi od književnosti. Priznajem da su prilike u nas za književnost još takve, da je hleb književnikov gorak. Ko ti je tome kriv? Taj si poziv tako mučan za naše prilike izabrao sam, izabralo ga tvoje osećanje. Na to te nije niko primorao, niti te je mogao primorati. PriznaJem da se bolje rentira trgovati s jarećim i jagnjećim kožama nego pisati priče, i ako hoćeš ono što se rentira ti biraj to. To Je tvoja volja. Niko ti neće stati na put. Ali reći ćeš: Znam, znam prijatelju, u tom slučaju država je dužna da podiže i pomaže talente. Jeste: Tebe je pomagalo i ono doba pre 29. maja i zato mu hvala. To jedno dobro ne opravdava mnoga zla onog režima, ali ja mu to, možda jedino dobro priznajem...

Zar je zališan Janko, koji danas prima sa državne kase oko 5000. Zmaj je primio 4000. Lj. Nenadović 4000. a danas Milovan Glišić, a valjda tek on ima godina i zasluga prima 4800.

Radoje Domonović Samouprava, 25. novembar 1904.


Borisav Stanković Radoju Domanoviću

Jučerašnjim tvojim pisanjem ti: ili ne znaš šta hoćeš, ili zaista imaš kakvu ulogu i onda je čoveku nemoguće da s tobom ima posla.

Borisav Stanković Samouprava, 26. novembar 1904.

izvor:riznicasrpska

Desanka i Stanka: Jedini mlađi pisac koga je posećivao i time se nekako ponosio bio je Ivo Andrić. U biblioteci je imao Nemire i Ex Ponto koje mu je Andrić poklonio, kao i čuvenu novelu Put Alije Đerzeleza.


"Ne želim da upoređujem sebe s Borom... ali između nas ima puno sličnosti, i u životu i u literaturi. Dobro sam poznavao Boru Stankovića i lično... Nas dvojica smo se viđali vrlo često od 1919 godine naovamo. Bio je siromašno dete. Sin malog zanatlije. I njegov otac je, izgleda, rano bankrotirao zbog promene vlasti — kod njega turske, kod mene austrougarske. I njemu je umro otac, verovatno od iste bolesti — sušice. I njega su rođaci gajili i školovali — njega baba po ocu, mene tetka po majci. I on je kadio oči po tuđim knjigama — on na knjigama svojih profesora Simipa i Prodanovića, ja na knjigama svojih suseda austrougarskih oficira u Višegradu i po izlozima knjižara u Sarajevu. I on iz nemaštine umalo da nije otišao na zanat i prekinuo školovanje. Mesta u kojima smo proveli svoja detinjstva i dobar deo mladosti bila su nekad na granici, jedno Turske, drugo Austro-Ugarske... I u pogledu studija mi smo imali sličnosti: želeo je da studira književnost, a svršio je prava; ja sam studirao književnost, a otišao u diplomate.

Pa i u pogledu činovničke karijere imali smo izvesne sličnosti... I njega su vrlo rano prihvatili i publika i kritičari kao nešto novo, dotle neviđeno, neobično... I po svom liku imali smo neke sličnosti. Prvi mi je skrenuo pažnju na našu tamnu, "azijatsku" put, kako je govorio istočnjačku, koju sam vremenom i sam primetio. I kao pisci, u pogledu motiva i tipova i stila, imali smo dosta sličnosti; on to u celosti nije primetio, jer sam ja svoja najvažnija dela napisao posle njegove smrti; ali je često govorio o Višegradu kao da pominje svoje Vranje. Mi smo, po mome mišljenju, slični osobito i po tome, da parafraziram neke naše zajedničke tumače i kritičare, što smo obojica regionalnom motivu dali sveljudsku boju i psihologiju."

Andrić Siniši Paunoviću o Bori Stanković

izvor:riznicasrpska

"U psihologiji čitavog ovog sveta, koji Borislav Stanković oživljava u svojim romanima, pripovetkama i dramama preovlađuje čulna strastvenost. Taj vranjanski život i svet jedan su kutak slovenskog Balkana, u kome su se slovenski bolećiva duševnost i ustreptala osećajnost ukrstile sa mnogom krvi. U njima je zaista mnogo tuđih tragova. Najdublje je ostavio orijentalni senzualizam, koji je, tako reći, poplavio sadtžinu Stankovićevih dela. Strast, plotska strast je tu veliki motiv... Od 'kandži strasti' niko nije zaštićen..."

Milan Bogdanović


"A Vranje Bore Stankovića, u ono vreme, na onoj tursko-srbijanskoj granici, to je bila jeka od življenja, trusovi volje i strasti i starinske popogane muške vlasti... vuče nas taj Bora i milom i silom u svrj vilajet; kroz uličice, groblje i portu sa posebnim, punopravnim stanovništvom prosjaka, božjaka, ludaka, propalica i badavadžija, sa srpskim, turskim i arnautskim imenima. To, tada i takvo Vranje - beskrajno jedenje i pijenje; zamorno lickanje kuća za praznik; uzbuđeno dočekivanje zvanica, namernika i rođaka koji svi imaju sva prava u kućama svojte; tišina gore dole po uskim stepenicama spljoštenih kuća koje sve ipak imaju i doksat i sprat i gornju sobu gazde. Šalvare, mintani, kolije, lakovane cipele hadžije; rađena ženskim rukama, prljava obuća, kako bi je gosti, pri odlasku, lako nazuli. Trupkanje, u čarapama bez broja nekih slugu i sluškinja koji nose, i nose, u tepsijama, što se danima peklo i mesilo. Čuje se i svirka Cigana, zvekću na mladim ženskim grudima dukati i dubli. A uz svečane ceremonije obavljaju se, tiho, i poslovni dogovori: prodaje se mrtva i živa roba, teslimi se roba iz amama gde vrište devojke i mlade žene. I sve je oblo i toplo, i kukovi, i mišice, i plećke, i ramena, a grudi mladih devojaka iskaču, nadimaju se, vise preko ograde.

...Borino je vreme bilo vreme šalvara i zlatnih nanogvica, vreme romantike, hadžijanja i bekrijanja i slatkog nerada, i vazdan novaca i u hadžiJe i u seljaka."

Isidora Sekulić


"Jedva čekam da se skinem pred mehanom, sam zguren od zime pojurim, pođem u moju mahalu. Da ja prolazim unakrst, virim u poznata dvorišta, otvaram stare kapije, osluškujem razgovore iz kuća, alii da se neugodno trzam od novih kuća, iskrčrčenih bašta, opalih zidova, zatrpanih bunara i čuvam se od novih, nepoznatih pasa..."

B. Stanković Mojim znacima

izvor:riznicasrpska

"Predić mu se našao, kao najbliži prijatelj, i onog tragičnog dana kada se, već ozbiljno oboleo od uremije, iskrao iz postelje i našao pred glavnim pozorišnim ulazom Narodnog pozorišta u kome se završavala jedna od manjih proba Tašane koju je sutradan ili nešto kasnije trebalo prikazati po jedanaesti put. Obavešten da se Bora klonuo nalazi pred ulazom, izjurio je iz zgrade, stavio ga u pozorišni fijaker i vratio kući u postelju, sa koje se, na žalost, nije više digao. Na dan sahrane na predstavi Tašane, preko glumaca, pozvao je publiku da ustane i time oda poslednju poštu 'najvećem srpskom pripovedaču', čiji su se posmrtni ostaci u tom trenutku pronosili pored pozorišne zgrade, dok mu je sa pozorišnog balkona Milorad Gavrilović odavao poštu u ime Uprave i cele zemlje."

Siniša Paunović


Milan Predić:

Bora je otišao od nas nezadovoljan, nesrećan i strašno sam.

izvor:riznicasrpska

Veljko Petrović: Bio je gord čovek, svestan umetnik.

Sima Pandurović: Borisav Stanković je umro u godinama kada pisci, po pravilu, daju svoju punu meru i najbolja dela.

Jovan Dučić: Stanković ostaje veliki pisac pre svega zbog svojih izvanrednih psiholoških zapažanja, ali i zbog svog izvanrednog kolorističkog viđenja i stvari i ljudskih osećanja... Senzacije boje i zvuka, koje je on doneo, bile su prvi početak velikih namera u našoj pripovedačkoj prozi

izvor:riznicasrpska