Led zepelin (Led Zeppelin) - britanska rok grupa, jedna od najuspešnijih i najuticajnijih grupa u istoriji popularne muzike. Članovi grupe su bili Džimi Pejdž (solo gitara), Robert Plant (vokal), Džon Bonam (bubnjevi) i Džon Pol Džouns (bas gitara i klavijature).

Grupa je osnovana 1968. i vrlo brzo je, zahvaljujući inovativnom pristupu rok muzici, stekla brojne poklonike, obožavaoce i poštovaoce. Grupa se smatra pionirom hard roka i hevi metala, ali su se u njenom zvuku uočavali i uticaji bluza, rokabilija, regea, soula, fanka, džeza, keltske muzike, indijske muzike, folka, popa, latino muzike i kantrija.

Grupa je rasformirana 1980. nakon smrti bubnjara Džona Bonama. Ostavila je dubok trag u istoriji roka, prvenstveno visokim umetničkim dometima na području rok-muzike, nesumnjivim uticajem na druge izvođače te enormnim komercijalnim uspehom. Grupa je do danas prodala preko 300 miliona albuma širom sveta, a od toga 109,5 miliona u SAD.


Rane godine (1968-1970)

Godine 1968. Bitlsi i Rolingstonsi su još uvek dominirali top-listama sa obe strane Atlantika, ali se polako probijao i "teški" rokenrol kojeg su svirale grupe Hu, Džimi Hendriks ekspirijens i Krim. Te godine na muzičku scenu stupa Led zepelin, engleska grupa koja se predstavlja svežim, ali prepoznatljivim "teškim" zvukom čime preuzima ključnu ulogu u stvaranju novog muzičkog žanra - hevi metala.


*Osnivanje grupe

Počeci grupe sežu od trenutka kada je Džimi Pejdž 1966. postao član rok grupe Jardberds, u početku kao bas gitarista, a potom, kao nesumnjiv svirački talenat, i kao gitarista. Dotadašnji ritam gitarista Kris Dreja se, nakon kraćeg perioda privikavanja, prebacio na bas gitaru. Nakon odlaska Džefa Beka, u oktobru 1966, Jardberdsi, umorni od stalnih turneja i snimanja, počinju stagnirati. Pejdž počinje razmišljati o osnivanju super grupe u kojoj bi, uz njega, gitaru svirao Bek, a bubnjeve i bas gitaru Kit Mun i Džon Entvisl, tadašnji članovi grupe Hu. U najužem izboru za pevača bili su Donovan, Stiv Vinvud i Stiv Mariot. Ta Pejdžova zamisao nikada nije realizovana iako su 1966. Pejdž, Bek i Mun snimili pesmu "Beck's Bolero", koja je uvrštena na Bekov album "Truth" iz 1968. Na snimanju je učestvovao basistu Džon Pol Džouns koji je Pejdžu ponudio saradnju na budućim projektima.

Jardberdsi su poslednji koncert odsvirali u julu 1968, nakon čega su pevač Kit Relf i bubnjar Džim Makarti napustili grupu, želeći da se bave folk muzikom. Međutim, Jardberdsi su još uvek imali obavezu da odsviraju nekoliko koncerata u Skandinaviji. Makarti i Relf su ovlastili Pejdža i Dreju da koriste ime Jardberds da bi ispunili ugovorne obaveze grupe. Pejdž i Dreja su zajednički pokušali da formiraju novu postavu. Pejdžov prvi izbor za pevača, Teri Rid, odbija ponudu, ali preporučuje pevača Roberta Planta kog je znao sa birmingemske muzičke scene. Plant prihvata poziv i preporučuje bubnjara Džona Bonama s kojim je svirao u grupi Bend of džoj. Nakon odustajanja Krisa Dreje, koji se posvetio gotografiji (jedna od njegovih fotografija kasnije će biti upotrebljena za pozadinu omota debitanskog albuma Led zepelina), Pejdž za četvrtog člana grupe uzima Džona Pola Džounsa.

Grupa je odradila skandinavsku turneju pod imenom Nju jardberds. Nakon kraćih konsultacija dogovoreno je da novo ime grupe bude Led zepelin, a ime je predložio Kit Mun, bubnjar grupe Hu. Naziv grupe je Munova varijacija izraza Džona Entvisla Lead Zeppelin (olovni cepelin) za loš nastup (pad poput olovnog cepelina) pri čemu je, na sugestiju menadžera Pitera Granta, u konačnoj verziji imena iz reči Lead izbačeno slovo „a“ da bi se izbeglo izgovaranje te reči kao "lid" (leed) (vodeći).


Led Zeppelin

Prvi album grupe, nazvan jednostavno "Led Zeppelin" objavljen je 12. januara 1969, neposredno po okončanju prve turneje. Mešavina bluza, folka i istočnjačke muzike, kasnije se ispostavilo, bila je jedan od ključnih momenata u nastajanju novog muzičkog žanra - hevi metala.

Iako je nekoliko ranih pesama grupe bilo zasnovano na bluz standardima, druge, kao na primer "Communication Breakdown", imale su nov i jedinstven "težak" zvuk. Na albumu "Led Zeppelin" nalazi se i kompozicija "Black Mountain Side" odsvirana na akustičnoj gitari ali i kombinaciju akustičnog i električnog pristupa u obradi folk standarda "Babe I'm Gonna Leave You." Mračniji deo albuma, pesma "Dazed and Confused", sadrži furiozan solo Džimija Pejdža i efektni uvodni rif. Na ovoj pesmi, kao i na pesma "How Many More Times" po prvi put se koristi tehnika sviranja električne gitare violinskim gudalom. Ova inovacije će postati jedan od mnogih zaštitnih znakova Džimija Pejdža, kako na sceni tako i u studiju. Album sadrži i Plantovo vokalno oponašanje Pejdžovih gitarskih efekata - tehnika pozajmljena od starih bluz muzičara koja će postati zaštitni znak grupe na kasnijim albumima a naročito na koncertima.

Ostale pesme sa albuma su "I Can't Quit You Baby", koju je napisao bluz muzičar Vili Dikson i "You Shook Me", koju su napisali Dikson i Džej Bi Lenoar. Džef Bek je nešto ranije snimio "You Shook Me" za svoj album Truth i optužio zepeline za plagijat. Prema „Čekiću bogova“ (Hammer of the Gods), biografiji grupe koju je napisao Stiven Dejvis, ovo je dovelo do prekida dugogodišnjeg prijateljstva Beka i Pejdža.

Album je naišao na dobar prijem publike i kritičara, ali su ga neki kritičari, kao Džon Mendelson iz časopisa Roling stoun, oštro napali optuživši grupu za plagijatorstvo, oponašanje crnačkih umetnika i pretencioznost. Ovo je označilo početak dugog neprijateljstva između grupe i časopisa. Grupa je od tog trenutka počela odbijati intervjue za časopis i bilo kakvu ozbiljniju saradnju.

Slika na omotu albuma izazvala je mnoge kontroverze, pa je, na primer, aristokratkinja Eva fon Cepelin, rođakinja grofa Hindenburga (tvorca cepelina), nakon što je na omotu albuma videla logo "Hindenburga" kako se obrušava u plamenu, pokrenula zakonsku akciju zabrane nastupa grupe 28. februara 1970. u Kopenhagenu. Grupa je zbog toga na koncertu nastupila pod imenom "Nobs".


Led Zeppelin II

Na talasu komercijalnog uspeha prvog albuma, grupa je brzo postala poznata, naročito u Sjedinjenim Državama. Druga ploča, nazvana "Led Zeppelin II", stilski se nije preterano razlikovala od prvog albuma i objavljena je krajem iste godine. Još uspešniji od prvog, album je vrlo brzo dospeo na prva mesta top-lista u SAD i u Velikoj Britaniji.

Početna pesma na albumu nazvana je "Whole Lotta Love" i započinje silovitim gitarskim rifom praćenim ritmičkom sekcijom. Muzički kritičari smatraju da je ta pesma definisala prepoznatiljivi muzički stil grupe. Ostale značajnije pesme sa albuma su akustično/električna "Ramble On", privlačan rif, komplikovan gitarski solo i moćan vokalni deo pesme "Heartbreaker" i eksplozivni hor "What Is and What Should Never Be". Na lbumu se nalaze pesme koje upadljivo nalikuju pesmama Vilija Diksona, iako Dikson nigde na albumu nije naveden kao autor pesama. Uvod u "Bring It on Home" je obrada "Bring It on Home" Sonija Blejka, a sama pesma je izmamila poređenja sa Diksonovom "Bring It on Back". Pesmu "Whole Lotta Love" mnogi su poredili sa Diksonovom "You Need Love", iako je ta fraza još ranije korišćena. Sedamdesetih godina Ark mjuzik, izdavački ogranak Čiz rekordsa, podneo je tužbu protiv grupe zbog povrede autorskih prava u kompoziciji "Bring It on Home", koja je rešena vansudskim poravnanjem. Sam Dikson nije imao koristi od ovoga sve dok nije tužio Ark mjuzik da bi povratio svoja prava. Nekoliko godina kasnije, Dikson je podneo tužbu protiv Led zepelina zbog kršenja autorskog prava u "Whole Lotta Love" koja je rešena velikodušnim vansudskim poravnjanjem. U kasnijim izdanjima albuma "Led Zeppelin II, Dikson se navodi kao autor nekih pesama.

Pejdž je jednom intervjuu izjavio: Često sam razmišljao o tome da bismo mi trebali da budemo sinovi Haulin Vulfa na isti način na koji su Stonsi pokušavali da budu sinovi Čaka Berija. Verzija pesme Haulin Vulfa "Killing Floor", koju su zepelini često izvodili na svojim ranim kocnertima, obrađena je na albumu "Led Zeppelin II u drugačijem aranžmanu i pod nazivom "The Lemon Song".

Tokom ovog perioda, grupa je odsvirala nekoliko turneja u SAD, nastupajući u početku po klubovima i o plesnim dvoranama, da bi, kako je popularnost rasla, grupa prešla na svirke u velikim dvoranama. Međutim, singapurski zvaničnici, koji su ih dočekali na aerodromu, zabranili su nastup grupe zbog duge kose njenih članova. Koncerti Led zepelina su ponekad trajali i duže od tri sata, sa produženim verzijama pesama koji su često sadržavale elemente džejmsbraunovskog soula i fanka i muzičkog stila kuća Staks i Motaun (omiljene izdavačke kuće basiste Džounsa i bubnjara Bonama). Kvartet je takođe voleo američki rokenrol, oličen u muzici Fetsa Domina i Litl Ričarda. Grupa je takođe svirala i rokabili pesme koje su proslavile Elvisa Preslija i Edija Kokrana. Mnogi od ovih nastupa su zabeleženi na piratskim izdanja koje i dan-danas cene i kolekcionari ploča i obožavaoci grupe.


Led Zeppelin III

Za sastavljanje trećeg albuma "Led Zeppelin III", Džimi Pejdž i Robert Plant su se povukli u Bron-Ir-Or, udaljenu vikendicu u Velsu. Ovo će rezultovati ruralnijim, akustičnijim zvukom nego onim koji je ranije grupa prikazila (a pesma "Bron-Yr-Aur Stomp", pogrešno napisana kao "Bron-Y-Aur Stomp" na omotu albuma, je bila kompletna obrada pesme Berta Džanša "The Waggoners Lad"). Pod jakim uticajem keltske i folk muzike, album je otkrio drugu stranu Pejdžove svestranosti, najviše u mirnijim pesmama "That's The Way" i "Tangerine". Još jedna od pesama inspirisanih folkom na albumu je „Gallows Pole“, koja je znatno inspirisana Ledbelijevom Gallis Pole. Plant takođe koristi originalnu pesmu u svojoj trenutnoj grupi „The strange sensation“ gde je pesma restruktuirana korišćenjem originalnog rifa iz Ledbelijeve verzije.

Bogati akustični zvuk albuma je u početku doživeo mešovite reakcije, sa mnogo kritika iznenađenom preokretom koja je udaljila grupu od primarno električnih kompozicija na prva dva albuma. Međutim, tokom vremena njihova reputacija se povratila, a "Led Zeppelin III" se sada veliča.

Pored akustičnih pesama, "Led Zeppelin III" je uključivao bluz-rok ep "Since I've Been Loving You" i bubnjevima vođenu pesmu "Out on the Tiles". Nepovezana uvodna pesma albuma "Immigrant Song" je takođe poslužila kao podsetnik na energiju koju je Led zepelin bio sposoban da izazove, sa Plantovim stihovima koji se pozivaju na vikinška osvajanja i nordijsku mitologiju. Ova i druga pesme čiji stihovi sadrže mitološke reference su pomogle u popularizovanju upotrebe termina kao što su "rok bogovi", "bogovi roka" ili "čekići bogova" da bi se opisala grupa, a kasnije i drugi rok umetnici sa sličnim zvukom.

"Led Zeppelin III" je takođe započeo eru jedinstvenih omota albuma; ovaj je sadržavao točak koji, kada se rotira, prikazuje različite slike u prorezima. Novembra 1970, izdavač Led zepelina, Atlantik Rekords, je izdao pesmu "Immigrant Song" kao singl suprotno željama grupe (Atlantik je ranije objavio izmenjenu verziju pesme koja je skraćena sa 5:35 na 3:10, uklonivši apstraktni srednji deo). Singl je uključivao njihovu jedinu pesmu koja se nije nalazila na albumima "Hey Hey What Can I Do". Iako je grupa gledala na svoje albuma kao nedeljivo, celovito slušačko iskustvo - a njihov menadžer Piter Grant, takođe je insistirao na koncepciji "albumske muzike" - devet drugih singlova je izdano bez njihovog pristanka. Grupa se takođe odupirala televizijskim pojavljivanjima, koji bi umanjili njihovu sposobnost da kontrolišu svoju predstavu i kvalitet zvuka. Nedostatak pojavljivanja na televiziji je primoravalo njihove obožavaoce da ih čuju i vide uživo.


“Najveći bend na svetu” (1971. – 1975.)

Uspeh ranijih godina Led zepelina će biti zasenjen ovim petogodišnjim periodom u kom će grupa objaviti svoje najpoznatije albume i dostići sam vrh tokom sedamdesetih. Izgled grupe se takođe promenio kako su članovi počeli da nose doteranu, šarenu odeću i nakit. Ako je popularnost grupe bila impresivna, isto takva je bila njena reputacija zbog vanscenskih ludovanja i ekcesa. Led zepelin je počeo da putuje privatnom avionskom linijom (koja je dobila nadimak Staršip - Zvezdani avion), zakupljuje cele delove hotela (najpoznatije Kontinental Hajat haus u Los Anđelesu, kolokvijalno poznata kao "Kuća buke") i postao je predmet mnogih najpoznatijih rok priča o razuzdanosti. Jedna ludorija je uključivala Džona Bonama koji je izbacivao televizore iz "Kuće buke" tokom svog pijanstva i zatim okrivljavanje devojki-pratilja Led zepelina za štetu. Ali možda najčuvenija priča o ekscesima Led zepelina je bila poznata epizoda sa ajkulom, koja se odigrala u hotelu Edžvoter In u Sijetlu, 28. jula 1969.


Četvrti album (zvanično bez imena)



*** Svaki od simbola na omotu albuma predstavlja po jednog člana. Sa leva na desno: Džimi Pejdž, Džon Pol Džons, Džon Bonam i Robert Plant ***


Četvrti album Led zepelina je bio objavljen 8. novembra 1971. Nije bilo naznake o imenu na originalnom omotu, ali su na ploči odštampana četiri simbola. Album se spominje kao "Four Symbols" i "The Fourth Album" (oba imena su korišćena u katalozima Altantik Rekordsa), a takođe i kao "Untitled", "Zoso", "Runes", "Sticks", "Man With Sticks" i "Four". On je zvanično još uvek bez imena, a najčešće se naziva "Led Zeppelin IV".

"Led Zeppelin IV" je dalje definisao jedinstvenu formulu grupe za kombinovanje neobrađenih, akustičnih elemenata sa odlikama hevi metala i bluza. Album je uključivao primere čistog hard roka kao što je "Black Dog" (navodno u čast psa koji je lutao oko studija) zajedno sa nežnijim, akustičnijim folk pesmama, "Going to California" (u čast Džoni Mičel), i "Four Sticks" (tako nazvana jer je u njoj Džon Bonam svirao sa četiri bubnjarska štapića). "The Battle of Evermore" je jedina pesma Led zepelina koja ima gostujućeg pevača, pokojnu Sendi Deni. Ova pesma i pesma vesela "Misty Mountain Hop" sadrže lirske reference na Gospodara prstenova. Ipak, tri pesme sa ovog albuma, "Rock and Roll", "When the Levee Breaks (Memphis Minnie)", i posebno "Stairway to Heaven", će postati tri najbolje i najpoznatije pesme Led zepelina.

"Rock and Roll" je živahna počast ranoj rok muzici 1950ih, ali sa hevi metal obrtom i sa nezaboravnim bubnjarskim uvodom Džona Bonama. Narednih nekoliko godina je često odabirana da bude uvodna pesma na brojnim koncertima Led zepelina. Nedavno (2006), pesma je upadljivo korišćena u reklamama za Kadilak automobile - jedan od nekoliko primera da su živi članovi Led zepelina licencirali pesmu.

"Led Zeppelin IV" se završava sa radikalno izmenjenom verzijom bluz pesme Memfis Minija/Kanzas Džo Mekoja "When the Levee Breaks”. Verzija Led zepelina počinje sa karakterističnim, žestokom bubnjarskim udarcima, koji su semplovani za upotrebu u mnogim modernim rok i rep izdanjima. Karakteristična rezonancija bubnjeva u ovoj pesmi je postignuta njihovim snimanjem na stepeništu.

Folk i teški rok su spojenu u osmominutnoj sviti "Stairway to Heaven", koja je postala veliki radijski hit iako nikada nije izdana kao singl. Pesma ima tri različita pravca: spori akustični uvod, bržu akustičnu sredinu i električno finale označeno Pejdžovim gitarskim solom.

"Stairway to Heaven" je bez sumnje najpoznatija pesma Led zepelina i mnoge glasine je okružuju. Najpoznatija glasina je da se mogu čuti satanske poruke kada se ploča pušta naopačke. Ovo, zajedno sa Pejdžovim priznatim interesovanjem za okultistu Alistera Kroulija, je pojačalo tvrdnje da je Pejdž uvučen u satanizam. I Pejdž i Plan su stalno poricali prisustvo satanskih poruka.

Još jedan predmet spekulacija je bilo prikriveno značenje stihova pesme "Stairway to Heaven", koju je Robert Plant napisao navodno za jedan dan. Na koncertnom filmu iz 1973. “The Song Remains The Same”, pre nego što je otpeva pesmu, Plant kaže: “Mislim da je ovo pesma nade”.

Kritičari su primetili da je uvodni rif pesme "Stairway to Heaven" sličan rifu pesme "Taurus" rok grupe Spirit, za koje je Led zepelin svirao kao predgrupa na njihovoj prvoj američkoj turneji. Led zepelin je istrajan da je ta sličnost čista slučajnost.

U anketi časopisa Gitar Vorld iz 2005, čitaoci su izglasali da "Stairway to Heaven" ima najbolji gitarski solo svih vremena.

Do 31. jula 2006, “Led Zeppelin IV” je prodan u oko 23 miliona kopija u SAD, što ga čini jednim od prva četiri najprodavanija albuma u istoriji američke muzičke industrije. U celom svetu, album drži mesto broj 11 po broju prodatih albuma.


Houses of the Holy

Sledeći studijski album, "[Houses of the Holy]", iz 1973, je sadržao dalje eksperimente, sa moćnim melodijama, dužim pesmama i proširenom upotrebom sintisajzera i melotronske orkestracije. Album pokazuje manje uticaja bluza od bilo kog drugog albuma Led zepelina, okrećući se umesto toga rifovima inspirisani džezom i klasikom. Posebno, višeslojna gitarska simfonija pesme "The Song Remains the Same”, atmosferične klavijature pesme "No Quarter” i sumorna balada o paganskom ritualu, "The Rain Song", su pokazale veću spremnost grupe da istražuje nove teritorije zvuka. Album je takođe uključivao eksplozivnu baladu “Over the Hills and Far Away” i pesmu "The Ocean", koju je napisao Džon Bonam. Pesma "Houses of the Holy" se nije pojavila na istoimenom albumu, iako je snimljena u isto vreme kao i ostale pesme sa albuma. Ona se na kraju ipak pojavila na albumu iz 1975. "Physical Graffiti". Upadljivi narandžasti omot albuma "Houses of the Holy" je na sebi imao sliku golih devojčica dok se penju uz Put džinova (u okrugu Antrim, Severna Irska) do nevidljivog idola. Iako deca nisu prikazana spreda, ovo je bila velika kontroverza u vreme objavljivanja albuma i on je bio zabranjen u nekim područjima. Potonja turneja Led zepelina "Houses of the Holy" u Sjedinjenim Država 1973. je srušila rekorde po posećenosti, pošto su stalno punili velike dvorane i stadione. Na Tampa stadionu, Florida, su svirali pred 56.800 obožavalaca (srušivši rekord koji su postavili Bitlsi na Šia stadionu 1965) i zaradili 309.000 dolara. Tri rasprodata koncerta u Medison Skver Gardenu u Njujorku su snimljena za dokumentarni film, ali će njegovo prikazivanje biti odloženo do 1976. Led zepelin je 1974. lansirao svoju izdavačku kuću Svan Song, nazvanu po jednoj od pet pesama Led zepelina koju grupa nikada nije komercijalno izdala (Pejdž je kasnije obradio pesmu sa svojom grupom Firm i pojavila se kao "Midnight Moonlight" na njihovom prvom albumu). Logo izdavačke kuće, zasnovan na slici Vilijama Rimera Veče: Pad dana (1869), sadrži sliku Apolona (iako je često pogrešno shvatana kao slika Ikara, Lucifera, Satane ili Dedala). Ovaj logo se može pronaći na mnogim proizvodima sa oznakama Led zepelina, a posebno na majicama. Uz korišćenje Svan Songa za promovisanje svojih albuma, grupa je proširila spisak onih koji su potpisali za ovu izdavačku kuću sa izvođačima poput Bed kompanija, Priti Tingsa, Megi Bel i Dejva Edmundsa. Izdavačka kuća je bila uspešna dok postojao Led zepelin, ali se ugasila tri godine nakon što su se raspali.


Physical Graffiti

24. februara 1975. je izdan prvi dvostruki album Led zepelina “Physical Graffiti ”, koje je bilo prvo izdanje u Svan Songu. Sa 16 podužih pesama, kao što su balada "Ten Years Gone”, "In My Time of Dying” (najduži studijski snimak grupe od 11 minuta), uprošćena hard rok pesma “Sick Again”, "Trampled Under Foot" i "Kashmir” (inspirisana putovanjem Roberta Planta u Maroko), album je još jednom pokazao impresivni domet grupe. Doprinosi Džimija Pejdža su posebno uočljivi (sredina 1970ih je označila vrhunac u njegovim muzičkim veštinama), iako je svaki član grupe ostavio svoj trag na albumu. Album “Physical Graffiti” je ocenjen u časopisu Roling Ston kao “težnja za umetničkim poštovanjem”, uz napomenu da su jedina konkurencija koju je grupa imala za naslov “Najvećeg rok benda na svetu” bili Rolingstonsi i Hu. Album je bio veliki finansijski i kritički uspeh. Ubrzo posle objavljivanja albuma “Physical Graffiti”, svi prethodni albumi Led zepelina su istovremeno ponovo ušli na listu najboljih 200 albuma, a grupa je krenula na još jednu američku turneju, opet svirajući uz rekordnu posećenost. U maju 1975. Led zepelin je odsvirao 5 rasprodatih koncerta u Londonu. Ovaj niz koncerata među obožavaocima se smatra za jedne od najboljih u karijeri grupe.


Kasnije godine (1976-80)

Do 1975. Led zepelin je bilo odomaćeno ime i u Sjedinjenim Državama i Evropi, uz višegodišnje prisustvo na top listama na oba kontinenta, što će nastaviti i kroz ove godine. Teatralnost na njihovim koncertima će se povećati, sa većim binama i kompleksnim svetlosnim efektima koji su bili popularni i kod drugih grupa u to vreme, kao što je Pink flojd. I dok je ovaj period bio muzički i komercijalni uspeh za Led zepelin, problemi kao što su tragična smrt Plantovog sina, Plantova saobraćajna nesreća, Pejdžovo upotreba heroina, promena muzičkih ukusa i alkoholizam Džona Bonama će konačno dovesti do kraja Led zepelina.


Presence

Posle trijumfalnog pojavljivanje na Erls Kortu, članovi Led zepelina su napravili pauzu od turneja. U avgustu 1975, Robert Plant i njegova žena Morin imali su tešku saobraćajnu nesreću tokom letovanja na Rodosu u Grčkoj. Robert je imao polomljen članak na nozi, a Morin je bila veoma teško povređena, život joj je spasila transfuzija krvi. U nemogućnosti da krenu na turneju, grupa se vratila u studio i snimila svoj sedmi studijski album, Presence u Minhenu. Album je izašao u martu 1976, i označava promenu u zvuku zepelina prema još progresivnijim gitarskim deonicama.

Dok prethodni albumi sadrže električne hard rok deonice balansirane sa akustičnim baladama i zanimljive aranžmane, Presence je jedan od najagresivnijih albuma koji superiorno kombinuje rifove panka i bez sumnje je krajnje hevi u odnosu na sve pesme koje je grupa producirala. Najveća stvar na albumu je „Achilles' Last Stand“, desetoipominutna epska kompozicija sa galopirajućom bas linijom, bleštavo brzim bubnjevima, melodičnim skalama na gitari i jednim od najboljih Pejdžovih soloa, zajedno sa moćnim vokalnim izvođenjem Planta. Plant je deonice pevao u kolicima dok se oporavljao od udesa. Ova stvar kao i „Nobody's Fault But Mine“ (melodija je Slepog Vilija Džonsona iz 1920. godine), postala je najvažnija stvar koja se svirala na koncertima zepelina posle 1976. godine.

Mada je album bio platinast, izazvao je različite komentare kritike i obožavalaca. Neki su poštovali taj tužni gubitnički stil, drugi su odbacivali taj sentimentalni "gušeći" zvuk, a spekulisalo se i sa raspadom benda zbog čuvenih ekscesa nekih članova jer su bili ispod prosečni na snimku albuma. Snimanje albuma poklopilo se sa početkom Pejdžove upotrebe heroina, što je uticalo na kasnije žive nastupe i studijska snimanja, mada je Pejdž to demantovao.

Uprkos početnim kritikama, Džimi Pejdž je nazvao Presence svojim omiljenim albumom, a „Achilles Last Stand“ njegovom omiljenom pesmom. Robert plant je takođe izjavio da misli da je „Presence“ album koji najviše zvuči „ledzepelinski“ od svih albuma.


Koncertni film „The Song Remains The Same“

Povreda Roberta Planta sprečila je Led zepelin da ode na turneju 1976. godine. Umesto toga, bend je konačno završio koncertni film The Song Remains The Same i muziku za film. To je jedini zvanični živi dokument grupe dostupan sve do izlaska dokumentarca BBS-ja iz 1977. Snimanje je trajalo tokom tri noći nastupa na koncertima u Medison Skver Gardenu 1973. tokom turneje -{Houses of the Holy. Svaki član benda snimio je svoju fantastičnu scenu koja je prikazana tokom određene pesme. Plantov deo je spašavanje lepotice (tokom pesama The Song Remains The Same i Rain Song pesme"), Pejdž izvodi mesečev ritual tokom Dazed and Confused, Džouns predstavlja orguljaša za gigantskim orguljama tokom pesme No Quarter, a Bonam vozi brze automobile na metanski pogon tokom pesme Moby Dick. Film je premijerno prikazan u Njujorku 20. oktobra 1976. godine. Sledeće 1977. godine, Led zepelin kreće na još jednu veliku turneju po Americi, na rasprodatim koncertima u gradovima kao što su Čikago, Los Anđeles i Njujork. Mada veoma uspešna muzički i finansijski, turneja nije prošla bez problema van scene. 3. juna, nakon koncerta na Tampa stadionu koji je skraćen zbog oluje, nemiri su izbili u publici što je dovelo do nekoliko hapšenja i povreda. Policija je u krajnjoj nuždi koristila suzavac da bi razbila gužvu.

Nakon nastupa 23. jula na festivalu "Days on the Green" u Oklandu, Džon Bonam i članovi pomoćnog osoblja Led zepelina (uključujući menadžera Pitera Granta) su uhapšeni nakon što je član koncertnog osoblja pretučen tokom nastupa. Član koncertnog osoblja je navodno ošamario Grantovog sina dok je skidao oznaku za svlačionicu, kada je Grant čuo za ovo ušao je u prikolicu zajedno sa Džonom Bonamom i Džonom Bindamom i pretukao čoveka. Iako nije bilo poznato u to vreme, koncert sledeće danag će postati poslednji nastup Led zepelina u SAD. Nakon koncerta su stigle vesti da je Plantov petogodišnji sin Karak preminuo od stomačnog virusa. Ostatak turneje je trenutno otkazan.


In Through the Out Door

U decembru 1978. grupa se okupila ponovo da snima, ovog puta u Polar Studiju grupe ABBA u Stokholmu. Rezultat je bio album In Through the Out Door. Možda zbor trendova, ovaj album sadrži veliki deo eksperimentisanja, najviše sa Džonsovih klavijatura, posebno u sekcijama za sintisajzer u desetoipominutnoj pesmi „Carouselambra“, i „Fool in the Rain“. Album se našao na 1. mestu u Velikoj Britaniji i SAD (gde je postao prvi album rok grupe koji je u debiju bio na 1. mestu na Bilbordovoj listi albuma). Druge pesme, „In the Evening“ kao i „All My Love“, su posvećene Robertovom preminulom sinu.

U avgustu 1979, posle dva koncertna zagrevanja u Kopenhagenu, Led zepelin otvara Nubvortski muzički festival, što je bio ogroman uspeh pred skoro 120.000 obožavalaca koji su svedoci povratka Led zepelina. Ipak, Plant nije saglasan da krene na celu turneju, čak je i razmišljao da napusti bend. Piter Grant ga je ubedio da ostane. Kratka evropska turneja obavljena je tokom juna i jula 1980. sa izvođenjem ogoljenih pesama bez uobičajenih džem soloa. Na koncertu u Nirnbergu 27. juna 1980. desio se neočekivani kraj tokom treće pesme, nakon što se Džon Bonam srušio na sceni i odveden u bolnicu. Novine su spekulisale da je Bonamov problem izazvan preteranom konzumacijom alkohola i droge, ali u stvari on se prejeo i pozlilo mu je. Bend je završio evropsku turneju 7. jula koncertom u Berlinu. Plantov entuzijazam je porastao tokom turneje, pa su planovi bili da se krene na jesen na veliku američku turneju i eventualno snimi neki živi album.


Tragični kraj

24. septembra te godine, Džon Bonama je pokupio asistent Led zepelina Reks King kako bi se dogovorili za turneju po SAD, ponovo nakon tri godine. Tokom puta Bonam je zamolio da stanu za doručak, pa je popio četiri duple votke sa sendvičem. Nakon što je uzeo zalogaj rekao je svom pomoćniku: „Doručak“. Tada je nastavio da pije sve do dolaska u studio. Ovo se saznalo tek te večeri kada se bend odmarao u Pejdžovoj kući. Nakon ponoći, Bonam je zaspao i odneli su ga u krevet. Pričalo se da je popio četrdeset čaša te večeri. Bendži Lefevr, koji je zamenio menadžera Ričarda Kola, i Džon Pol Džons našli su ta mrtvog sledećeg jutra. Bonam je imao 32 godine.

Uzrok smrti je od gušenja u sopstvenoj povraćki. Potonja autopsija nije pronašla prisustvo droga u njegovom telu. Alkoholizam koji je mučio Bonama od njegovih prvih dana u grupi je na kraju doveo do njegove smrti. Džon Bonam je kremiran 10. oktobra 1980.

Uprkos glasinama da će ga zameniti Kozi Pauel, Karmin Apis, Berimor Barlou, Sajmon Kirk ili Bev Bevan, preostali članovi su raspustili Led zepelin nakon Bonamove smrti. U izjavi koju su dali 4. decembra 1980. zauvek su potvrdili da grupa neće nastaviti bez nezamenljivog bubnjara.


Nagrade i priznanja

Grammy Lifetime Achievement Award in 2005
Polar Music Prize in 2006
Rock and Roll Hall of Fame in 1995
UK Music Hall of Fame in 2004
No.1 on VH1's 100 Greatest Artists of Hard Rock
Classic Rock's "50 Best Live Acts of All Time"


Diskografija

Led Zeppelin (1969)
Led Zeppelin II (1969)
Led Zeppelin III (1970)
Led Zeppelin IV (1971)
Houses of the Holy (1973)
Physical Graffiti (1975)
Presence (1976)
In Through the Out Door (1979)
Coda (1982)


wikipedia

Led Zeppelin не искључују могућност да се поново окупе


Живи чланови групе Led Zeppelin Robert Plant, Jimmy Page i John Paul Jones јуче су се у Лондону окупили поводом видео издања Celebration Day на коме се налази снимак њиховог концерта у О2 Арени 2007. године. Британска штампа имала је ретку прилику да поразговара са свом тројицом о будућности групе.
Доследни себи, чланови групе су остали енигматични по питању одржавања могућих будућих концерата, а на питања попут "износа који су им нуђени за турнеје" потпуно су избегли да дају одговор. На питање да ли ће бити још концерата, Robert Plant је одговорио контрапитањем "Да ли вам се допао филм?", да би на инсистирање новинара да прецизније одговори на питање, Плант лаконски реплицирао "да би било какав одговор те врсте био некултуран", мада је општи утисак извештача са конференције за штампу да група не искључује ту могућност, преноси NME.
Највише смеха изазвао је John Paul Jones који је на питање зашто је бенду требало читавих пет година да објави DVD са снимком концерта рекао: "Пет година је пет минута по Zeppelinovskom рачунању времена!". Чланови групе су искористили прилику и да похвале свирку Jasona Bonhama, сина покојног бубњара групе Johna. По мишљењу свих у групи, Bonham је бриљирао и на концерту и на пробама, а Plant је додао да је његово знање о групи "енциклопедијско".

Led Zeppelin – “Stairway to Heaven”

Pesma “Stairway to Heaven” se kod sredovečnih belih ljudi smatra najboljom pesmom svih vremena. Ovo je diskutabilno, ali je pesma nesumnjivo jedna od najčuvenijih dela rok muzike ikada. Nakon debitovanja na Led Zeppelin IV 1971, “Stairway to Heaven” je postala toliko popularna da je bila najtraženija na radio stanicama narednih 10 godina, uprkos činjenici da zapravo nikada nije objavlejna u Sjedinjenim Državama. Rolling Stone ju je stavio na 31. mesto najboljih pesama svih vremena, VH1 je privlačio pažnju tako što ju je stavio na treće mesto najboljih rok pesama ikada napisanih. Gitarista Džimi Pejdž je kasnije rekao da je pesma “esencija benda” što bi značilo da miriše na alkohol ili kokain.

Mržnja:
Robert Plant, pevač i miljenik fanova Led Zeppelina mrzeo je ovu pesmu. I to ne malo. Pričamo o tako velikoj mržnji, da je jedva pevao na svakom koncertu. Plant ju je zvao “prokletom svadbenom pesmom” (iz ne baš jasnih razloga) i osećao da je bledunjava u odnosu na ostatak repertoara. Jako ga je iritirala i samo o tome je i pričao u svakom intervjuu, pa su fanovi postali opsednuti time, zakuvavajući bizarne teorije o tome kako pesma ima moguće skriveno značenje koje traju i dana danas.

Plantova mržnja prema pesmi je bila toliko intenzivna (za razliku od Pejdžovog entuzijazma) da je odlagala okupljanje benda decenijma jer Plant jednostavno nije hteo da je izvodi sa Pejdžovim solo nastupom od 38 minuta. Kada je nacionalna radio stanica u Oregonu objavila da nikada više neće svirati “Stairway To Heaven”, Plant je dao donaciju. Da! On je dao novčani prilog radio stanici koja je bukvalno objavila da nikada više neće svirati ovu čuvenu pesmu. Možda i vi nekada napravite pesmu tako upečatljivu i voljenu da će vas na kraju razbesneti do kostiju.


dominomagazin