Istinite tragične ljubavne priče

I dok se oko nas brojni brakovi i veze
raspadaju, ponekad je potrebno zaviriti u prošlost i podsjetiti se kako
to izgleda ljubav koja opstaje i traje unatoč svim nevoljama, pa čak i
dugo nakon smrti...



Tragične ljubavi inspiracija su pisaca i pjesnika i
prije nego što je postojala pisana riječ. No, koliko se čini stvarnih
ljubavnih priča isto tako nije nedostajalo, bilo da se radilo o
neuzvraćenim, nevinim, strastvenim ili zabranjenim ljubavima. A kako su
ostale zapamćene? Njihove priče ostavile su traga na ljudskim životima
desetljećima i stoljećima nakon njihove smrti.

Čini se da makar su fizički te osobe već odavno mrtve, njihova ljubav i
dalje živi u sjećanjima, zapisima, povijesnim dokumentima, pričama pa
čak i fizičkim mjestima i građevinama. Naravno, sve te priče ne treba
uzimati „zdravo za gotovo“, jer i povijesne činjenice se vrlo često
iskrivljuju, ali činjenica je da su ti ljubavni parovi međusobno
dijelili nešto posebno.

Kleopatra i Marko Antonije

Ona je bila egipatska kraljica, posljednja iz dinastije Ptolemejevića,
koja je potekla iz redova najviših vojskovođa Aleksandra Velikog, a on
je bio veliki vojskovođa, jedan od trojice vojskovođa koji su nakon
smrti Gaja Julija Cezara sklopili drugi Trijumvirat, te podijelili
Rimsko Carstvo na tri djela. Kleopatra i Marko sreli su se 41. godine
prije Krista, na samom početku velikih previranja u Rimskom Carstvu.
Prema navodima Kleopatra je zavela Marka Antonija te su osim ljubavnog i
bračnog saveza (iako je već bio oženjen s Oktavijanovom sestrom),
sklopili politički i vojni savez.

Oktavijan, jedan od trojice generala iz Trijumvirata, zamjerio je svojem
šogoru izdaju, ne samo na obiteljskom nego i političkom planu te je
uvjerio senat u izdaju Marka Antonija, kojeg je začarala Kleopetra i
proglasio rat 31. godine prije Krista. Marko Antonije i Kleopatra
poraženi su od strane Oktavijana te su oboje počinili samoubojstvo,
umjesto da budu uhvaćeni.

Heloize i Abelard

Njihova ljubavna priča stara je 9. stoljeća, o ovjekovječio ju je
britanski pjesnik Alexsander Pope. Abelard je bio turor Heloize i od nje
stariji čak 20 godina. Njihovoj neizmjernoj ljubavi stajao je na putu
njezin ujak, koji nije odobravao njihovu ljubavnu vezu. Abelard je ubrzo
nakon otkrića njihove ljubavne veze bio uhvaćen i kastriran.

Očajni ljubavnici očito nisu vidjeli drugi izlaz te su odabrali
samostanski život, odvojeni jedan od drugog. Od tamo su jedan drugome
slali pisma koja su kasnije objavljen kao „Pisma Abelarda i Heloize“.
Nikad se poslije nisu vidjeli i pisma su im bila jedina komunikacija.

Ines de Castro i Kralj Pedro

Ljubavna priča između dvorske dame i princa te nasljednika portugalskog
trona, započela je još kada je on bio u braku s princezom Konstanzom od
Kastilje. Kada je princeza Konstanza umrla 1394. godine, Pedro je želio
oženiti Ines, s kojom je već tada imao troje djece, ali njegov otac
kralj Alfonso IV od Portugala, nije odobravao brak te ju je protjerao s
dvora. Pokušao je princa Pedra nekoliko puta oženiti za „podobniju“
nevjestu, no on je sve ponude za brak odbio, tvrdeći da će jedino
oženiti Ines.

Kada je kralj shvatio da ih nikako neće moći odvojiti, dao je ubiti
Ines, što je na kraju izazvalo građanski rat između oca i sina. Pedro je
trijumfirao, navodno je ekshumirao Inesino tijelo, sahranio ju u
kraljevskoj grobnici te ju posthumno proglasio kraljicom, tvrdeći da su
se tajno oženili, naravno još za vrijeme Inesina života. Poslije je
pokopan pored nje, te čekaju sudnji dan, kada će ponovno ustati o biti
zajedno.

Shah Jahan i Mumtaz Mahal

Vjerojatno nema osobe koja nije čula za Taj Mahal u Indiji,
veličanstvenu grobnicu od bijelog mramora, koju je u 17. stoljeću dao
izgraditi maharadža Shah Jahan za svoju treću i najvoljeniju suprugu
Mumtaz Mahal (u slobodnom prijevodu: „Dragulj Palače“), koja je umrla na
porodu njihovog 14. djeteta.

Utučen od boli, odmah je započeo izgradnjom grobnice koja je završena
23. godine poslije. Shah Jahan umro je 1666 godine te je pokopan pored
svoje supruge, no njegov sarkofag je manji od njezinog, zbog osvete
jednog od njegovih sinova. Navodno je Shah Jahanov originalni plan bio
da će preko puta rijeke uz koji se nalazi Taj Mahaj, za sebe izgraditi
identičnu grobnicu u crnom mramoru te ih povezati srebrnim mostom. Na
žalost, to se nikada nije ostvarilo.

Kraljica Viktorija i princ Albert

Iako je brak bio dogovoren, njihova ljubavna priča bila je iskrena.
Sklopili su brak 1840. godine, te zajedno imali devetero djece. Albert
je umro nakon 21. godine braka, zbog čega se Victoria nikada nije
oporavila, iako ga je nadživjela 40 godina. Nakon njegove smrti nosila
je samo crninu i živjela prilično povučenim životom. Pokopana je u
mauzoleju pored svojeg voljenog supruga, a na vratima piše: „Zbogom
najdraži voljeni, konačno ću s tobom počivati i s tobom ponovno ustati u
Kristu.“

Napoleon Bonaparte i Jozefina

Kao što je to bivalo u kraljevskim obiteljima, bio je to brak iz
koristi, ali tada 26-godišnjem Napoleonu svidjela se šest godina
starija, vrlo bogata i ugledna udovica Jozefina. Vrlo brzo započeli su
strastvenu ljubavnu vezu, koja je bila uzajamna, unatoč obostranoj
nevjeri. Njihov brak, ipak na kraju nije opstao jer mu Josefina nije
mogla roditi nasljednika, iako je iz prethodnog braka imala dvoje djece,
koje je on usvojio i dao titule. Napoleon unatoč nevjerama navodno
nikada nije prebolio Jozefinu.

Andrew Jackson i Rachel Donelson

Ovo je vjerojatno jedna od najmanje poznatih ljubavnih priča a odvila se
između 7. predsjednika SAD-a i Andrewa Jacksona i nesuđene prve dame
Rachel Donelson.Naime, Rachel je prije braka s Andrewom koji je bio
sklopljen 1791. godine bila udana za Lewis Roberta, od kojeg je bila
uvjerena da se rastala, no tek se kasnije saznalo da on nije podnio
papire za razvod do 1793. godine.

Iako Andrew tada još nije bio kandidat za predsjednika, problemi s
razvodom i općenito ženidba s razvedenom ženom, bile su stvari koje su
mu se predbacivale za vrijeme predsjedničke kandidature 20-ih godina 19.
stoljeća. Rachel nikada nije postala prva dama jer je umrla od srčanog
udara dva mjeseca prije nego što je postao predsjednik. Andrew je bio
toliko šokiran i ožalošćen njezinom smrću, da se dugo nakon njene smrti
nadao da će ponovno oživjeti i vratiti mu se.

Princ Saleem i Anarkali

Princ grada Lahorea (17. stoljeće) koji se danas nalazi u Pakistanu, sin
mogulskog cara Akbara i njegove žene Jodhe, zaljubio se u običnu
služavku. Kako nije mogao prihvatiti protivljenje svojih roditelja,
proglasio je rat protiv svojeg oca i bio poražen. Nakon poraza Akbar je
zahtijevao od Saleema ili da se odrekne i preda Anarkali ili da bude
ubijen.

Saleem je odabrao smrt, ali Anarkali nije pristala da vidi svojeg
voljenog princa ubijenog i umjesto toga, ponudila je svoj život u
zamjenu za jednu noć sa Saleemom. Nakon njihove zajedničke noći, Akbar
ju je živu zakopao u grobnicu, koja još uvijek danas postoji.

Princ Edward i Wallis Simson

Princ Edward bio je britanski prijestolonasljednik tako dugo dok se nije
odrekao svoje titule zbog ljubavi prema dva puta razvedenoj Amerikanki
Wallis Simpson. Naime, ubrzo nakon što je postao kralj 1936. godine,
abdicirao je i svoj tron prepustio mlađem bratu, ocu sadašnje kraljice
Elizabete II. te se oženio s ljubavi svojeg života. Živjeli su povučeno u
Francuskoj.

LJUBAVNA PRIČA: Moja iskrena ali tragična ljubav

Nikola, simpatija iz srednjoškolskih dana, bio je moja velika životna ljubav. Kada sam ostala u drugom stanju, srećnijih budućih roditelja od nas nije bilo. Venčali smo se i tog proleća odlučili smo da odemo na Zlatibor. Brzo smo se organizovali i nijednog trenutka nisam pomislila na to da Nikolinu i moju sreću bilo ko ili bilo šta može da naruši. Kako sam pogrešila…

Četrnaesti oktobar. Moj sin Nikola danas slavi dvanaesti rođendan. Dok polako gasnu škrti zraci oktobarskog sunca, u našem stanu, na poslednjem spratu stare četvorospratnice, sve miriše na slavlje. Ispod prozora je trpezarijski sto prekriven crvenim stolnjakom, a na njemu mnoštvo kulinarskih đakonija. Po zidovima su okačeni baloni, a iz velikih zvučnika dopiru ritmovi moderne muzike. Nikola se vrti po stanu i daje baka Stani savete. Zna baka kako da mu ugodi.

– Eto, mili moj, sve sam završila i sada idem… želim da se malo prošetam, da vam ne smetam. Mama će biti tu ako tebi i tvojim drugarima nešto zatreba… – rekla je svom unuku a potom se sitnim koracima udaljila u pravcu svoje sobe.

Kada sam oprala i poslednji komad posuđa preostalog od kuvarskih egzibicija, požurila sam da se doteram. Uvek sam se trudila da budem lepa na današnji dan – dan rođenja moga Nikole.

Obukla sam belu suknju i svetlozelenu majicu koja se slagala sa bojom mojih očiju i preostalo mi je još da popravim frizuru i da se našminkam.





U mojoj spavaćoj sobi vladao je nered. Bila je pretrpana stvarčicama koje smo sklonile da ih deca ne bi oštetila u trenucima rođendanske euforije. Starinske porcelanske figure i čaše od češkog kristala zauzele su gotovo sav prostor na komodi ispred ogledala, gde je inače stajala moja kozmetika.

Sela sam na stolicu zagledavši se u sopstveni odraz u ogledalu. Tek nekoliko sićušnih bora oko očiju izdajnički je najavilo da odavno “gazim” četvrtu deceniju. Nanela sam puder i ruž, to je bilo dovoljno da se dobro osećam. Nesvesno sam uzela malu, tamnoljubičastu bočicu parfema prinevši je nežno usnama. Opori, sladunjavi miris vratio me je u prošlost. Uspomene… koliko sam ih čuvala kao dragocenost, toliko sam ih se plašila. Dok su mi kroz glavu prolazite maglovite slike jedna za drugom, kao na filmu, u stomaku sam osetila isti onaj grč koji mi se uvek javljao kada bih se prisetila tog dana.



Nikola, moja velika životna ljubav



– Bože, prošlo je dvanaest godina – izgovorila sam tiho pokušavajući da snagom razuma prekinem tok misli koje su krenule u neželjenom pravcu. Sećanja su mi povremeno nekontrolisano navirala. Ipak, vremenom sam naučila kako da ih potisnem i zakopam duboko u sebi.

Nikola, simpatija iz srednjoškolskih dana, bio je moja velika životna ljubav. Zahvaljujući šarmu i gitari, uvek je bio u centru pažnje. Iako je zgrade u kojima smo živeli delio samo parkić, zvanično smo se upoznali na žurki povodom mog osamnaestog rođendana.

Došao je sa Urošem, zajedničkim drugom, koji je znao da prema Nikoli gajim simpatije. Nisam se tada zbunila, bila sam vesela i opuštena pa smo se neočekivano brzo zbližili. Nikola mi je kasnije rekao da sam ga privukla toplinom i odmerenošću. Nisam mnogo očekivala od te veze, činio mi se pomalo neozbiljnim. Ipak, kada sam ga bolje upoznala, shvatila sam da se iza tog njegovog mangupskog šarma krije veoma odan i privržen momak kome sam uskoro postala centar sveta.

Voleli smo se, maštali smo i kovali planove za budućnost. Iako mladi, znali smo šta želimo, a želeli smo mnogo.

– Znaš li, Marija, koliko te volim? Ti si mi sve u životu – govorio mi je Nikola. Spokojna, voljena i srećna, svim srcem osećala sam radost života. Pre i posle školskih obaveza vreme smo provodili u šetnjama pored reke.

Godine su se nizale, a naša ljubav je opstajala. Školske brige i obaveze ustupile su mesto problemima odraslih. Nikola je upisao građevinu, bila je to njegova velika želja. Nasuprot njemu, odlučila sam da se zaposlim odmah po završetku škole u računovodstvenom birou. Posle pet godina zabavljanja, pred kraj Nikolinih studija, započeli smo zajednički život. Iznajmljeni stan u potkrovlju bio je skromno namešten, ali naš, utočište od poslovnih problema i briga i oaza mira.

Vremenom smo se navikli na brojne obaveze koje nam nisu ostavljale mnogo vremena za izlaske i druženja, pa smo slobodne trenutke čuvali za nas.



Postaćemo roditelji



Milion riječi bilo bi malo da opiše moju i Nikolinu sreću kada sam shvatila da sam trudna. Često smo pričali o deci. Naravno, želeli smo da Nikola prvo završi fakultet i da se zaposli, pa da onda rodim dete.

– Nikola, trudna sam! Jutros sam bila kod lekara i potvrdio je… – dočekala sam ga jednog poslepodneva na vratima. Bili smo ludi od sreće.

Otišli smo na večeru, gde smo popričali o daljim planovima.

– Srećan sam, Marija, što ćemo postati roditelji. Znam, još nisam završio fakultet, ali… to nema veze. Planiram neke honorarne poslove. U svakom slučaju, detetu se iskreno radujem i osećam da sam spreman da postanem otac.

Venčali smo se jednog kišnog četvrtka popodne, a u subotu smo u malom restoranu povodom toga organizovali ručak za roditelje, prijatelje i nekoliko članova familije.

Uskoro sam saznala da ću roditi muško dete, a to je značilo da treba da se dogovorimo oko imena. Nikoli su se sviđala stara srpska imena kao što je Lazar, Uroš ili Miloš.

– Maki, voleo bih da ti odabereš ime našem prvom detetu, ja ću sledećem, a onda ćemo se dogovarati…

A ja sam po svaku cenu želela da ime za našeg sina izaberemo zajedno. I, posle višemesečnog razmišljanja, napokon smo se dogovorili da se naš prvenac zove Nikša.

Sećam se, bila sam lepa trudnica. Osećala sam se zaista dobro i planirala sam da radim do poslednjeg dana. Iako sam se pomalo plašila porođaja i uloge majke, nestrpljivo sam brojala dane do kraja trudnoće.

Kako je termin porođaja bio dvadeseti decembar, planirali smo da novogodišnje praznike provedemo u društvu novog člana naše porodice.

Voleli smo da, s vremena na vreme kada se zasitimo svakodnevice, otputujemo nekud za vikend. Obično bismo petkom poslepodne odlazili na seosko imanje, u rodni kraj Nikolinog oca. Imali su tamo njegovi lepo uređenu kućicu. Miris borovine i tišina unosili su mir u naše duše. Tog proleća kada sam saznala da sam trudna, poželeli smo da odemo na Zlatibor, gde ranije nismo bili. Odgađali smo put u nekoliko navrata u poslednjem trenutku.

Prvo sam u maju bila bolesna ja, zatim je Nikola imao ispite… naredna dva meseca vladale su prave tropske temperature i nisam mogla da zamislim da putujem. Kada je malo zahladnelo, u septembru, doktor mi je zbog blagih kontrakcija predložio da mirujem. Nenaviknuta na to, užasno sam se nervirala ležeći kod kuće i posmatrajući kroz prozor dolazak jeseni. Nikola je bio po čitav dan odsutan pošto je radio neke projekte koji su ujedno predstavljali završne ispite pred diplomski. Odmor nam je bio neophodan. Kada je na poslednjoj kontroli lekar zaključio da je opasnost prošla, dozvolio mi je da se krećem. Iako sam bila u poodmakloj trudnoći, odlučila sam da otputujemo na nekoliko dana. Razmišljala sam ovako: Zlatibor nije predaleko, a koristiće mi lagane šetnje na svežem, čistom planinskom vazduhu. I Nikola i ja željno smo iščekivali taj dugo planirani mini-odmor.



Kobno putovanje



Sećam se da je Nikola u petak popodne okasnio. Imao je mnogo obaveza i došao je veoma umoran. Odmah posle večere otišao je da spava jer smo već oko pet ujutro planirali da krenemo na Zlatibor. Međutim, dok sam u kuhinji spremala sendviče za put, Nikola se vratio iz spavaće sobe nekoliko minuta kasnije.

– Razmišljao sam, Marija… Zaista te dugo nisam obradovao poklonom. Mislio sam… u stvari, kupio sam ti parfem.

U rukama je držao platnenu plišanu vrećicu prelepog dizajna, koju je spustio na kuhinjski sto.

Naravno, bila sam iznenađena njegovom pažnjom i poželela sam da mu nešto kažem, ali on me je preduhitrio.

– Nisam se konsultovao s tobom, pa sam izabrao bočicu koja mi se naoko najviše svidela… – rekao mi je posmatrajući ispod oka moju reakciju.

Nasmejala sam se slatko zamišljajući ga kako kupuje parfem na osnovu izgleda bočice.

– Mogu da zamislim kako… Ma, nestrpljiva sam da vidim šta si mi kupio.

Posle nekoliko sekundi na mom dlanu zablistala je tamna, okrugla bočica skupocenog parfema koji sam instinktivno pomirisala.

– Mmm, divan je, pomalo opor i jak, ali je definitivno po mom ukusu…

Izljubila sam ga a onda sam ga oterala na spavanje. Ujutro smo popili kafu i krenuli. Usput je sipila kišica, a mi smo slušali stare, dobre hitove iz osamdesetih. Posle sat i po osetila sam da mi san lagano dolazi na oči.

Inače nisam velika spavalica, ali otkad sam bila u drugom stanju, mnogo više mi se spavalo nego inače. Ne znam koliko sam bila u carstvu snova, ali trgnuo me je strahoviti udarac a potom osećaj da tonem u duboku, crnu jamu. U bolnici sam došla sebi. Nisam se sećala ničega osim činjenice da smo Nikola i ja pošli na Zlatibor. Dok sam se budila, videla sam mnoštvo lica, kao kroz maglu.

Čuli su se razni zvukovi i tihi žamor, ali nisam razumela o čemu pričaju. Osećala sam strašan bol u svakom delu tela. Plakala sam i molila da mi daju nešto samo da me ne boli toliko. Ne znam koliko je vremena prošlo pre nego što sam počela da prepoznajem ljude oko sebe… Mama, tata, moj brat Goran, Nikolina mama Nena… Pokušala sam da se osmehnem, ali je to iziskivalo ogroman napor. Zatim sam pokušala da ustanem, ali pri prvom pokretu osetila sam razdirući bol u predelu stomaka. Istinktivno sam prešla rukom preko njega i… osetila sam neprirodnu mekoću na koju nisam bila navikla. Kao munja, kroz glavu mi je prošla jedna misao i vrisnula sam iz sve snage.

– Beba! Šta se desilo? Ja… Ja i Nikola… Recite mi, šta se desilo?



Kao u ružnom snu



Od mog urlika odzvanjalo je celo bolničko odeljenje. Ubrzo je došao lekar koji mi je dao injekciju i počela sam da tonem u san iako sam se grčevito borila da ne zaspim. Kada sam se probudila, ispričali su mi pažljivo, uz veoma malo informacija, da smo doživeli težak saobraćajni udes i da su lekari, da bi spasili bebu, morali hitno da obave carski rez. Rekli su mi da sam rodila zdravo muško dete koje je, zbog prevremenog porođaja, smešteno u inkubator. Slušala sam ih ali u jednom momentu pomislila sam na Nikolu… Zašto on nije tu?

– A Nikola, otac moga deteta, gde je on?

U deliću sekunde pomislila sam na najgore, a odmah zatim da je sve ovo samo ružan san. Plačući, zamolila sam roditelje da mi kažu istinu. Naravno, prvih minuta tešili su me govoreći da je sve u savršenom redu, da ne treba da brinem… Ali, osećala sam da se desilo nešto strašno i želela sam da saznam istinu, ma kakva da je. Napokon su smogli snage da mi sve kažu.

Naime, Nikola i ja doživeli smo saobraćajnu nesreću udarivši direktno u automobil koji se kretao iz suprotnog pravca prešavši iznenada na našu stranu kolovoza. Čovek koji se slučajno zatekao na mestu nesreće odvezao me je u bolnicu procenivši da prvo treba spasavati trudnicu. Njegova supruga je za to vreme ostala uz Nikolu. Vozilo Hitne pomoći stiglo je za nekoliko minuta. Teško povređenog Nikolu odvezli su u bolnicu udaljenu nekoliko kilometra. Ali… umro je na putu do bolnice. Meni je, u sedmom mesecu trudnoće, urađen carski rez zahvaljujući čemu je spasen život našeg sina. Nazvala sam ga, kako drugačije nego – Nikola.

To šta sam proživela u narednim mesecima ne bih poželela nijednom čoveku na svetu. Ne želim da se sećam. Sahrana… Tek rođena beba u kući. Bol koji kida dušu. Uspomena na naš život, na ljubav. Naša poslednja noć pred put urezala se večno u moje pamćenje. Često sam zore dočekivala sklopljenih očiju, sa tamnoljubičastom bočicom čvrsto pritisnutom uz lice. To je moja amajlija, poslednja stvar koju mi je Nikola poklonio pred smrt. Ali, posle nekog vremena shvatila sam da život teče dalje. Nekoliko meseci kasnije iselila sam se iz našeg stana, stvari sam rasprodala ostavivši samo sitnice za uspomenu. Od tada do danas živim u stanu svojih roditelja.



Praznina u mom srcu



Moj dečak Nikola stasao je u pametno i dobro dete. Trudila sam se da on u životu što manje oseti moju tugu. Činjenica da odrasta bez oca dovoljno je teška. Pokušavala sam da budem vesela iako je Nikola veoma intiutivan i uvek nasluti kada se loše osećam.

Ne zna mnogo o ocu jer ne volim da pričam o njemu. Izbegavam razgovore u kojima me pita o prošlosti. Kada malo odraste, sve ću mu ispričati. Gledam Nikolu i vidim u njemu sliku i priliku njegovog pokojnog oca. Privučem na grudi tu malu, kovrdžavu glavu i pritisnem usne na njegov meki, jedri obraz. Posle zvonkog poljupca obično mu šapnem nekoliko nežnih reči.

– Mama, koliko je sati? Zar još niko nije došao?! Ne znam zašto kasne i razmišljam o tome da možda izađem ispred zgrade, da ih sačekam.

Sinovljeve reči i škripa vrata trgli su me iz razmišljanja.

– Naravno da treba da izađeš da vidiš gde su tvoji drugari. Hajde, trkom, i… ljubim te!

Ubrzo se začulo zvono na vratima, a zatim graja nekolicine dečaka i devojčica.

– Srećan rođendan, Nikola!

Stigli su gosti. Znala sam da uspomene ponovo moram da zakopam u sebi. Odložila sam u kutijicu tamnoljubičastu bočicu parfema koji mi je Nikola poklonio i odložila sam je na dno ormara. Iz te bočice, kao iz Aladinove lampe, kada god bih poželela, navirala su sećanja. I, prošlo je mnogo godina od tada a ja još uvek nisam pronašla muškarca koji bi popunio prazninu u mom srcu. Ko zna da li ću ga ikada pronaći… Ma, nema veze. Iz mladalačke, iskrene ali tragične, ljubavi ostalo mi je dete kao najlepša uspomena. Sada dišem i živim za svoga sina Nikolu i znam da kroz život moram – zbog njega – podignute glave, hrabro. I tako će biti dok god me bude.

Pogledala sam se još jednom u ogledalo, a zatim sam izašla iz sobe i nasmejala sam se svojim malim gostima poželevši im dobrodošlicu.

IZVOR

Tragična smrt mladih ljubavnika, samoubistvo mlade na venčanju, pismo devojke na samrti - posle ovih legendi neke pesme će vam drugačije zvučati.

link i pesme

Sergej Jesenjin i Isidora Dankan

Sergej Jesenjin je  bio ludo zaljubljen u američku plesačicu Isidoru Dankan. Ona mu je bila inspiracija za mnoge stihove. Njihova ljubav je započela kada je Jesenjin video Isidoru na nekom prijemu gde je plesala svoj čuveni ples sa šalom. Odmah je prijatelju rekao da je ona njegova boginja. Nakon više neuspelih veza Isidora dolazi u Rusiju Moskvu gde se opet sreće sa Jesenjinom. Tada počinje njihova veza. Venčavaju se i sele se prvo u Pariz pa u Ameriku. Tamo njihova veza dolazi u iskušenje. Ona je tamo priznata a on nepoznat. Pada u depresiju, i vraća se u Moskvu gde je i izvršio samoubistvo i to šalom koji mu je Isidora poklonila u znak njihove ljubavi.

Igrom sudbine i Isidora strada od šala koji se zakačio za točkove automobila i udavio je.
Kao dokaz Jesenjinovog razočarenja i bola ostala je pesma

Pismo ženi

Vi pamtite.
Vi sve pamtite, znamo,
kako sam stajao vama sučelice;
uzrujani ste išli sobom amo - tamo
i grube mi riječi
bacali u lice.

Govorili ste:
rastati se treba,
slomio vas je
ovaj život gadan.
Vama je steći svoju koru hljeba,
a meni , zna se,
da sve niže padam.

Ljubljena !
Srce niste dali meni.
I niste znali da sred toga drača
ja bijah kao konj, i sav u pjeni,
ošinut bičem smiona jahača.
Vi niste znali,
u dimu što se klati
i u životu koji šiba bura,
mučim se zato što ne mogu znati
kamo nas sudba događaja gura..

Reci ranije . . .

On je bio ljudina, jaka glasa i odlučnih pokreta. Ona beše nežna i osetljiva. Uzeli su se. On se trudio da joj ništa ne manjka, a ona je pazila kuću i odgajala decu. Deca su rasla, poženila se i poudavala, te pošli svojim životnim putem… uobičajna priča.
Kad su sva deca bila zbrinuta, ženu je uhvatila neka tuga, sve više je slabila i propadala. Kako više nije uzimala hranu, pala je u bolesničku postelju.
Njen muž je bio zabrinut i odveo je u bolnicu. Oko nje su se trudili lekari i poznati specijalisti, ali nisu mogli pronaći uzroke bolesti. Samo su slegali ramenima i mrmljali: ¨Hm, hm…¨ Na kraju je jedan od njih pozvao muža u stranu i šapnuo: ¨Ja bih rekao… da vaša supruga… jednostavno više nema volje za život¨.
Čovek nije ništa odgovrio. Seo je uz krevet i uzeo ženu za ruku... njena se ručica izgubila u njegovoj ogromnoj šaci. Pogledao ju je i dubokim odlučnim glasom rekao:
¨Ti nećeš umreti!¨
¨Zašto?¨ upita ona jedva čujnim glasom.
¨Zato jer si mi potrebna!¨
¨A zašto mi to ranije nisi rekao?¨

Nemoj nikada čekati sutra da nekome kažeš da ga voliš. Reci to odmah. Nemoj reći: »Moja majka, moj sin, moja žena... to već ionako zna«. Možda i zna,ali nikad se niko nije umorio slušajući voljenu osobu koja joj to ponavlja? Ne gledaj na sat. Uzmi telefon i reci: »Ja sam, želim ti reći da te volim«.
Stisni ruku osobi koju voliš i reci: »Trebam te! Volim te, volim, volim te...«.
Ljubav je život. Zemljom hodaju živi i mrtvi, razlikuju se po ljubavi.

Tragične ljubavi inspiracija su pisaca i pjesnika i
prije nego što je postojala pisana riječ. No, koliko se čini stvarnih
ljubavnih priča isto tako nije nedostajalo, bilo da se radilo o
neuzvraćenim, nevinim, strastvenim ili zabranjenim ljubavima. A kako su
ostale zapamćene? Njihove priče ostavile su traga na ljudskim životima
desetljećima i stoljećima nakon njihove smrti.