Todor Manojlović

Todor "Todoš" Manojlović je rođen 17. februara 1883. godine u tadašnjem Velikom Bečkereku. Književnik, književni i likovni kritičar i teoretičar, i dramski pisac koji je svojom prvom dramom „Centrifugalni igrač“ (1930. godine) postavio temelje moderne srpske drame. Jedan je od najvećih evropejaca srpske moderne kulture.


Todor Potiče iz ugledne i bogate srpske bečkerečke porodice Manojlović, koja je stanovala u Pupinovoj ulici. Todorovi roditelji bili su: otac Nikola Niko Manojlović advokat i Sofija Manojlović rođ. Petrović. Smrt ih je uzela u isti mah, umrli su dan za danom, "od teške bolesti", nakon 19 godina srećnog braka. Niko je umro 6. decembra, a Soka sutradan 7. decembra 1899. godine. Ostali su iznenada bez roditelja njihovi sinovi Todor i Ivan. Brigu o njima preuzeli su Sofijine sestre Linka Krsmanović i Olga Putić, te brat Joca Petrović.

Školovao se Toša kao stipendista "Avramovićeve zaklade", jedne od 50 bogoslovskih stipendija pri srpskoj patrijaršiji u Sremskim Karlovcima. Počev od 1894. godine, kada je već bio gimnazist u Velikom Bečkereku. Stipendija je iznosila 300 f. godišnje, a on je bio čak šta više rođak zaveštačev.[1]

Učio je najpre prava u varoši Nađvaradu, gde se družio sa nekoliko godina starijim mađarskim pesnikom Adi Endreom. Zajedno osnivaju grupu pisaca i umetnika nazvanu "Holnap" (Sutra). To je bila njegova "ulaznica" u književno-umetnički svet, koji će ga potpuno zaokupirati. Od 1910. godine U Minhenu studira istoriju umetnosti, i iz tog vremena je korespodencija sa bečkim književnikom Stefanom Cvajgom. Predstojeće predratne godine bezbrižno provodi u Temišvaru, Firenci, Rimu, Veneciji gde sa oduševljenjem proučava na licu mesta, staru umetnost i njene stvaraoce. Svoj prvi tekst na srpskom jeziku objavljuje 1913. godine u Letopisu Matice srpske. Reč je o prikazu prve knjige Isidore Sekulić: "Saputnici", koji je napisao pod uplivom poznanika, pesnika Jovana Dučića.[2] Završio je Filozofski fakultet – odsek istorije umetnosti u Bazelu 1914. godine.



Prvi svetski rat ga je zatekao u Italiji. Godine 1916. odlazi na Krf kao dobrovoljac, sarađuje u Srpskim novinama i Zabavniku. Od 1920. do 1924. godine bio je sekretar Opere, zatim bibliotekar Senata i profesor beogradske Umetničke akademije. Bio je 1931. godine, kratko i burno, urednik Letopisa Matice srpske u Novom Sadu. Sarađivao je sa mnogim književnim listovima i časopisima, uz veoma zapaženu prevodilačku aktivnost. Odlikovan je, između ostalih nagrada, Palmom Francuske akademije. Napisao je veliki broj pesama, eseja, članaka i kritika koje su obuhvatile sve oblasti umetničkog stvaralaštva. Od drama se izdvajaju: „Centrifugalni igrač“, Katinkini snovi, Nahod Simeon, Opčinjeni kralj, San zimske noći, Comedia dell arte.

Između dva svetska rata živi u Beogradu, i učestvuje u javnom životu kao kulturni poslenik. Intenzivno je pratio umetničke događaje i pisao likovne kritike. Sudovi koje je u ovim tekstovima izrekao, povodom izložbi najznačajnijih jugoslovenskih slikara, poslužili su za današnju periodizaciju u likovnoj umetnosti 20. veka. Likovne kritike Todora Manojlovića objavljene su u redakciji Jasne Jovanov, u izdanju Gradske biblioteke Zrenjanin.

Stare dane, od 1945. godine taj "večiti neženja" provodi u rodnom Zrenjaninu. Stanuje zajedno sa neudatom polusestrom Verom Putić, u ulici Maksima Gorkog 31. (to je sad ulica Vojvode Bojovića). Bio je član srpskog PEN kluba, a pod stare dane dobija niz književnih priznanja. Udruženje književnika Srbije mu dodeljuje nagradu za životno delo januara 1968. godine. Umro je ubrzo 27. marta 1968. godine, i sahranjen u porodičnoj grobnici na Tomaševačkom groblju u Zrenjaninu. Na kući gde je stanovao i umro postavljena je spomen-ploča

SUNČANI CVETNI MITROVDAN

Iznenadno, ne u sivom plaštu
Ledene kiše i košave,
Već na sunčanom belom hatu
Zlatnih dizgina,
Dojezdio je danas svetli vitez
Kroz mirisni požar hrizantema.
— Perje fazana, flaminga, karneol,
Topazi, granati, prebela pena
I ustreptala — što preokrenu
Novembar u proleće.

Nad glavom mi lebdi kolut
Zgusnutih sunčanih zraka,
Grimizni plašt mu plamti oko ramena,
Zvekeću bleštave krljušti oklopa,
A srebrno koplje — razarač
Magle i oblaka — seva
Veselo i natačinje
Žuto i crveno lišće u lepršu.
I on progovara veselo, ispravljen,
U jasnom žarkom azuru: "Eto
Pretvorih poznu jesen u proleće,
Htedoh da te začudim
I obradujem, — jer, kao svetitelj,
Ja volim čudesa i radost,
A mrzim sumor, i jesenje kiše i suze.
Ne pali mi sveće mrtvačke, bapske,
Već proslavi radosno ovaj moj dan:
Volimo i mi svetitelji nekad
Koju snažnu vatrenu kapljicu —
Zar nije i sam naš dobri Bog
Pretvorio krv u vino?

Pruži mi jednu punu čašu
Da je sručim ovako u uzengijama,
U slavu hajdučkog rastanka
I budućeg srećnog viđenja..."

I ispi je orno i dade mamuze
Gordome belcu i iščeze
Kao prizrak u cvetnom sunčanom novembru.

LETEĆA ZVEZDA

Jedna zelena zvezda pada
U beskrajnu letnju noć.
Jedna munjevita brazda
Svetlosti seva za njom,
Čarobno, trijumfalno;
Njeno bekstvo je njena pobeda:
Stalna, u roju bezbrojnih
Sestara, čamila je,
Sumorna, neznana;
Zaletom ona se izdvoji
I pade — za tren repatica! —
U samrtni požar slave.

SUSRETI

Sreo sam ga nedavno ponovo:
Slučajno — svejedno sada gde,
I da li u snu ili na javi? —
Prošao je mimo mene
Čineći se nevešt.
Ili me možda zaista nije spazio? —
Mogućno je i to:
Sećam se još dobro i sam
Takvih naših rasejanosti,
Ili utonulosti u misli,
Maštarije, viđenja —
Iz doba kada smo dvojica
Još bili jedno...
A posle, dešava se baš i katkad
Da se i najbolji stari drugovi
Nekako više ne poznaju
Kada im drugarstvo jednom dublje uđe u godine.
Takav je već tok života.
Ipak me je taknulo sumorno
Što me on ne poznaje više
(Svejedno sad da li namerno
Ili nenamerno —)
On koji je poneo sa sobom
Bolji deo moga života
I ja sa zebnjom pomišljam
Da kada se jednom opet sretnemo
Valjda i ja njega više neću poznavati —

I onda će svemu biti kraj.

HALKIONSKO VEČE

Neko koga volim
Sada misli na mene;
Neko ko mi je mio
Doći će iznenada,
Pružiće mi ruku
Iznad bedema daljine
I zaborava
I rećiće blisko i toplo:
"Ja sam —"
I beskrajno suro međuvreme
Odsustva, usamljenosti,
(O, dosada tmurih večeri,
Sumor mutnih jutara...)
Isčezava, kao dim
U zlatnom uskliku sunca —
I u našim se rukama spajaju
Dražesno Nekad i uzbuđeno Sada
U čvrstu i bleštavu
Dohvatljivu Stvarnost.

Ko da se vratismo
Iz jednog besmislenog meteža
Sablasti i avetinja...
Blažena večernja vedrina,
Izatkana od rujnog zlata
Sunčevog, i od sećanja,
Razapinje nad nama
Svoj kitnjasti šator,
Sprema nam pir za kojim čeznusmo.

I jedan novi, vazdušniji,
Sjajniji i tamniji stih
Niže se tiho
I tajanstveno
Uz vitku pesmu
Koju smo započeli nekada,
Mladićski vedro,
Pod srećnim jablanima
Očinskih predela.

O RADU FONDA "TODOR MANOJLOVIĆ"

Todor Manojlović (1883—1968) pesnik, dramski pisac, esejista, književni, likovni, pozorišni kritičar i prevodilac, ostavio je za sobom značajnu, ali nedovoljno istraženu zaostavštinu.

Rođeni Bečkerečanin, ali po svom opredeljenju građanin Evrope, bio je u svojevrsnom izgnanstvu u rodnom gradu, poslednjih decenija svog života. Družio se sa Endre Adijem i njegovim krugom, proučavao je renesansu na izvorima, u Firenci, a u isto vreme prisustvovao rađanju italijanskog futurizma, i na osnovu ovih iskustava izrastao u estetu i eruditu renesansnog tipa. Književnim radom bavio se preko pedeset godina. Svojom zrelošću i širinom poznavanja moderne književnosti i umetnosti uticao je na obnovu naše poezije još u vreme Prvog svetskog rata. Prijatelj Stanislava Vinavera, Siba Miličića, Miloša Crnjanskog, svojim pesmama i kritičkim tekstovima učestvovao je u zamahu koji je modernistički pokret dobio u posleratnom Beogradu. U krugu mladih pesnika, nešto stariji Manojlović, važio je za umerenog modernistu, jer se zalagao za uravnoteženi odnos između tradicije i avangarde, za sintezu klasičnog i modernog.

Pojava prve drame Todora Manojlovića Centrifugalni igrač (1930) smatra se početkom moderne srpske drame. Uključivši se aktivno u borbu za afirmaciju modernističke književnosti, Todor Manojlović je postao jedan od njenih teoretičara, pre svega objavljivanjem kritičkih tekstova po časopisima. Kao jedan od urednika Biblioteke Albatros (sa Stanislavom Vinaverom), najvažnije modernističke edicije srpske književnosti dvadesetih godina 20. veka, kasnije i kao sekretar Matice srpske i urednik njenog Letopisa, zalagao se za autonomiju pesničkog čina, za poeziju oslobođenu bilo kakvih dogmi. On pripada malobrojnoj grupi kritičara dvadesetih godina koji su se borili protiv okoštalosti, profesorskih i školskih estetika, protiv pozitivizma, pragmatizma, racionalizma.

Posle povlačenja u Zrenjanin, nakon Drugog svetskog rata, Todor Manojlović nije se sasvim povukao i iz kulturnog života, iako su njegova nastojanja da mu se objavljuju dela uglavom ostala bez odjeka. Stvaralaštvo Todora Manojlovića bilo je predmet istraživanja i tumačenja manje grupe entuzijasta, ljubitelja njegovog dela i prijatelja, a posle njegove smrti, rukopisna građa i ostala zaostavština je delom poklonjena, delom prodata ili izgubljena.

"Devedesetih godina obnovljeno je interesovanje za dela Todora Manojlovića, u čemu je Gradska narodna biblioteka "Žarko Zrenjanin" imala velikog udela. Odlukom o osnivanju, 21. juna 1991. godine, osnovan je Fond "Todor Manojlović", u okviru rada Gradske narodne biblioteke "Žarko Zrenjanin" iz Zrenjanina. Cilj njegovog rada je trajno prikupljanje književne zaostavštine, proučavanje, objavljivanje i popularisanje dela i čuvanje imena Todora Manojlovića. Zadatak Fonda je da književnom delu i imenu Todora Manojlovića obezbedi neprekidno prisustvo u srpskoj kulturi i umetnosti. Već sedamnaest godina, Fond ovaj zadatak ostvaruje podsticanjem izučavanja književnog opusa Todora Manojlovića, objavljvanjem i popularisanjem njegovog dela, prikupljanjem književne zaostavštine, ličnih predmeta i knjiga iz lične biblioteke, prikupljanjem izdanja njegovih dela, pripremanjem bibliografije, organizovanjem književnih promocija i stručnih skupova, priređivanjem izložbi, podsticanjem snimanja emisija o njemu, obeležavanjem mesta i objekata vezanih za Todora Manojlovića i dodeljivanjem Nagrade za moderni umetnički senzibilitet. Nagrada se proglašava na rođendan Todora Manojlovića, 17. februara, a uručuje u toku godine."

"Prvi zadatak Fonda, po njegovom osnivanju, bilo je objavljvanje Izabranih dela Todora Manojlovića. Ustanovljev je Uređivački odbor, koji su činili Mihajlo Pantić, Gojko Tešić, Draško Ređep i Marta Frajnd, a nakon nekoliko godina, uređivanje ovog kapitalnog projekta preuzeo je Upravni odbor Fonda. U okviru Izabranih dela, do sada su objavljene knjige: Poezija (priredio Draško Ređep), Drame (priredila Marta Frajnd), Novi književni sajam (priredio Mihajlo Pantić), Osnove i Razvoj moderne Poezije (priredio Gojko Tešić), Frekve ncijski rečnik Todora Manojlovića (Aleksandar Kostić i Petar Milin), Likovna kritika (priredila Jasna Jovanov), a u pripremi je i knjiga Pozorišna kritika (priređivač Marta Frajnd)."

"Pored ove edicije, pokrenuta je biblioteka Susreti, u kojoj se objavljuju manje poznati ili neobjavljeni tekstovi Todora Manojlovića, kao i dela o njemu. Do sada su objavljene knjige: Todoš u Bečkereku Vojina Matića, Hajka na Akteona Radivoja Šajtinca, Dijalozi ili umetnost razgovora Todora Manojlovića koju je priredila Marta Frajnd, biografija Todora Manojlovića Građanin sveta Radovana Popovića i Slučajna knjiga Milivoja Nenina."

"Svake druge godine Biblioteka objavljuje jednu svesku časopisa Ulaznica koja je posvećena Todoru Manojloviću. Do sada je izašlo pet tematskih svezaka u kojima su svoje priloge dala najpoznatija imena književnosti, umetnosti i kritike, kao i dobitnici Nagrade Fonda. Takođe se objavljuju i tekstovi posvećeni dobitnicima Nagrade Fonda "Todor Manojlović" za moderni umetnički senzibilitet."

"Izrada Frekvencijskog rečnika Todora Manojlovića u okviru projekta Korpus srpskog jezika, od kapitalnog je značaja za kulturu zemlje i dalja naučna istraživanja na polju jezika. Nosioci projekta su Aleksandar Kostić i Petar Milin. U zrenjaninskoj Biblioteci je objavljen ovaj rečnik u štampanom i elektronskom obliku. Inovacija se ogleda u tome da je na osnovu stvorene elektronske baze podataka izvršeno prepoznavanje, razvrstavanje i gramatičko definisanje reči, koje će svakom budućem istraživaču omogućiti brže, preciznije i kvalitetnije jezičko istraživanje. Frekvencijski rečnik Todora Manojlovića je eksperimentalni pokušaj, predstavlja novinu na polju istraživanja jezika i prvi put je objavljen u našoj zemlji."

"Sastavni deo Nagrade za moderni umetnički senzibilitet je i objavljvanje knjige laureata u okviru biblioteke Feniks. Dosadašnji dobitnici su: Miodrag Pavlović za 1992. godinu (Ulazak u Kremonu), Milorad Pavić za 1993. (Leteći hram), Miodrag B. Protić za 1994. (Otmica Evrope), Đorđe Balašević za 1995. (Dodir svile), Dušan Kovačević za 1996. (Sveti Georgije ubiva aždahu), Marina Abramović za 1997, Miroljub Todorović za 1998. (Recept za zapaljenje jetre), Momo Kapor za 1999. (Sarajevske priče), Pavle Ugrinov za 2000. (Stvor-ponor), Jovan Hristić za 2001. (O traganju za pozorištem), Jovica Aćin za 2002. (Duge senke kratkih senki), Vida Ognjenović za 2003. (Putovanje u putopis), Miroslav Josić Višnjić za 2004. (Hiljadu i jedna reč), Radovan Vučković za 2005. (Vojvođanska književna avangarda), Oto Tolnai za 2006. (Pesnik od svinjske masti) i Muharem Pervić za 2007. godinu. Biblioteka Feniks danas sigurno predstavlja potpuni presek onoga što je značajno u književnosti, istoriji književnosti, teatrologiji i kritici kraja prošlog i početka ovog veka, a što spada u korpus modernog senzibiliteta."

"Povodom sto pedeset godina rođenja Todora Manojlovića, 2003. godine, održan je simpozijum u Novom Sadu i Zrenjaninu, u organizaciji Gradske narodne biblioteke "Žarko Zrenjanin", Fonda "Todor Manojlović" iz Zrenjanina i Pozorišnog muzeja iz Novog Sada. Radovi učesnika objavljeni su u zborniku Život i delo Todora Manojlovića, učesnici su posetili njegov grob i otkrivena je spomen-ploča na kući u kojoj je Manojlović živeo."

Pred nama je još jedan jubilej i još jedna ozbiljna prilika za osvrt na život i rad Todora Manojlovića, kao i za osvetljavanje novih činjenica vezanih za njegovo stvaralaštvo iz nekih drugačijih uglova.

Knjigainfo

BRAZDA

Svaki od nas povlači, urezuje
(O, sa koliko grča i bola često!)
Po jednu brazdu u duhovni prostor,
Jedan nevidljivi zrak —
Koji će valjda imati da zasija,
da zaplamti jednom kada se rujne i žute ruže
Smiraja survavaju slavno u suton
I na modrom purpuru neba zasvetle jasno
Vasionske tačke bezbrojnih zvezdanih jata
I oštro usplamtele mislene niti;
Ceo jedan čudno izukrštan,
Ispresecan zaslepljiv geometrizam
Što ne može da zrači
U tupom svakidašnjem svetlu.

Na tamnom purpuru noći ognjene brazde
Postaju jasne, odaju svoju tajnu i smisao:
Blistava alemska mreža, u kojoj se hvataju,
Kojom hvatamo i raspoređujemo neumorno
Zvezde, sazvežđa i onaj deo beskrajnosti
Čijim se dahom i plamenom
Napaja i rasvetljuje čarobno
Ovaj naš skučeni turobni život krvi i zemlje.

JEDNO UZALUDNO PISMO


Gospodine Pretsedniče,

Tri Vaša saopštenja datirana od 22. V o. g. primio sam danas, 1. VI o. g. Žurim da Vam se javim sa molbom da me izvestite da li bi mi se, sa obzirom na činjenicu da se nalazim u velikoj oskudici sretstava, rok za vraćanje primljenih honorara, u svoti od 700 fed. dinara, S. K. zadruzi, mogao shodno produžiti (dok nabavim potrebni novac) — ? Istom bih Vas još zamolio da mi se od te svote odbije već uplaćena (barem delom — koliko se sećam) članarina za moje, sada poništeno, dobrotvorno članstvo S. K. zadruge — i, najzad, da mi se vrate moji tamo zaostali rukopisi (među kojima i neki koje je još nemačka cenzura odbacila i zabranila bila) — radi čijeg bih Vam prijema kao i eventualno još potrebnih obaveštenja uputio jednog mog opunomoćenog prijatelja.

Zahvaljujući Vam unapred na Vašem trudu, beležim, s poštovanjem

Todor Manojlović
Petrovgrad, 1. V 1945.

Pruži mi jednu punu čašu
Da je sručim ovako u uzengijama,
U slavu hajdučkog rastanka
I budućeg srećnog viđenja...