Ponekad se osvrnem na primedbe nekolicine mojih poznanika ili rodbine o tome da je već trebalo da rodim decu ili bar da nađem partnera sa kojim ću ih sutra imati.
Ponekad pomislim da su u pravu, da sam negde "zakasnila" (!?), da sam nešto propustila, da je ljuljanje dece, trčanje po dečjim lekarima (jer se deca, gospode Bože, razbole svaku drugu nedelju), "robovanje" njihovim hirovima zaista poenta života. Ali, onda se setim priče svoje drugarice, možda bi se moglo reći i prijateljice i zahvalim Bogu što sam tu gde jesam - sama sa 27 godina, ali srećna i slobodna da živim kako želim.
Moja drugarica je fina devojka, sada već žena, uprkos što njene godine (27) ne odgovaraju toj definiciji. U braku je već sedam godina i ima dva dečaka. Nikada nije radila, ne radi ni sada, niti planira da radi, bar ne uskoro. Verovatno će roditi treće dete u nekim godinama koje slede. Udala se sa nepunih 20 godina, kada je već bila u četvrtom mesecu (planirane) trudnoće.
Poštujem njen izbor i onih koje su se opredelile za isto - da rode u ranim 20-im. Ali, ne vidim zašto one ne poštuju izbor nas koje smo rešile da na osnivanje porodice pričekamo još malo. Na nas koje smo rešile da su ljubav i partnerstvo "alfa i omega" života, a ne deca kao produkti istog.
Kao što već rekoh - poštujem, ali ne mislim da su učinile pravu stvar. Ne mislim da je dobro tek tako "baciti" te godine svog života, odreći se mladosti i uhvatiti se u koštac sa obavezama, a da samo što si stao na svoje noge. Zapravo, mislim, da će im baš to vazda nedostajati, da će želeti da su probale ovo i ono, da su skrenule levo, kada je trebalo desno, da će se pitati kako izgledaju neprospavane noći i pijane ljubavi, daleki svetovi, prvo unapređenje, burek u 7 ujutru odmah posle neke kafane, ili "bežanje" sa predavanja, apsolventska ekskurzija, "beskrajna" dokolica u beogradskim kafeima, letovanje sa drugaricama, ili možda kako je dobro kada pola plate daš na neki "gušt" - na cipele koje si dugo, dugo želela....
Znate, ne pričam o devojkama koje žive na visokoj nozi, koje imaju pomoć bebisiterki i spremačica i izvor prihoda koji neće presušiti, kojima je luksuz svakodnevnica i ništa nije nemoguće, pričam o prosečnim ženama koje su manje ili više situirane, ali koje će morati da žrtvuju za decu.
Život moje drugarice je prilično depresivan i kada mi se "jada" ne umem čak ni da joj ponudim reči utehe, mada uvek mogu da se pozovem na ono čuveno "Imaš decu, ona su smisao života". Ali, ona već sama sebe teši time: "Kada vidim moja dva dečaka, sve dobija smisao", "Zbog njih ću sve izdržati", "Kada ih zagrlim, svi problemi nestanu"... Teši se i time da sve te devojke oko nje koje imaju život, na kraju krajeva nemaju decu i da su "ljubomorne" na nju. Svaki razgovor sa njom se svodi na vrtić, predškolsko, šta će njih dvojica jesti, zašto su se opet razboleli, šta su dobili za rođendane i ostale praznike, kako su super inteligentni (ispade da je svako dete u Srbiji 'vunderkind'), kako su smešni i zabavni i slično. Možda sledi i tura jadikovki kako nema vremena ni da diše, kako stalno sređuje, čisti, pegla, kuva, kako sebi nije ništa kupila, kako svaki dinar čuva za decu i njihovu budućnost.
Ona nije napustila kraj u kome žive već godinama, osim možda ako je to bilo potrebno zbog dece, uvek štedi na sebi, nigde nije putovala, ne gleda filmove, ne čita knjige, ne zna šta "izlazak" ili "dejt" znači, nema planove za budućnost, jer svi su vezani za klince, u prilično "beživotnom" i lošem braku je - nikada nisu bili posvećeni jedno drugom, već samo očuvanju porodice kao forme. I na kraju krajeve - oni čak nemaju ni probleme sa finansijama, ali opet tako retko se usudi da sebi nešto priušti... Jednostavno - prestala je da postoji kao žena i postoji samo kao majka.
Nije mi teško da je slušam, samo mi je užasno žalosno. Zato što ne znam kako da joj pomognem i "oslobodim" zatvora u koji je sama sebe strpala.
Ne kažem da je zatvor imati decu, mada u Srbiji je nametnut kult dece koji znači da je normalno zaboraviti ne sebe kada postaneš roditelj, ali je svakako jedna vrsta presude roditi u 20-oj godini i oprostiti se od života. Ne spoznati svu njegovu veličinu, lepotu, sjaj, blistavost. Tako smo mladi sa 20 godina, šta uopšte znamo, kako možemo da odgajamo neke nove klince, kada nismo ni sebe odgajili do kraja? Trebalo je sebi dati "fore", zar ne?
Sigurna sam da je divno videti dve tršave glavice kako spavaju i znati da su izašle iz tvoje utrobe, ili kad ti prvi put kažu "mama", kad vidiš njihove musave obraze i sreću dok jedu palačinke sa eurokremom, pevaju rođendanske pesme, prave kule od peska, slažu lego kocke, nespretno sklapaju rečenice... Verujem da je sve to duboko ispunjujuće i da donosi sreću, na duge i kratke staze.
Ali, ima vremena, zar ne? Život jeste kratak, no, ne toliko da rodiš sa 20.
Izvor i autor: Tatjana P./ dnevno.rs
Sub 13 Feb - 23:04
Nisu vise one stare 
i kladim se da su nesrecne zbog toga 
Gledaju svoje dugarice kako se setaju sa 5 frajera 
a ona mora samo sa jednim 4ever 
