Bob Marley

Bob Marli: neprežaljena rege ikona


Vest da su u podrumu jednog londonskog hotela pronađene kartonske kutije sa trinaest analognih traka, na kojima su originalni snimci sa koncerata Boba Marlija, podsetila nas je da bi slavni muzičar ovih dana proslavio svoj 72. rođendan.



Trake koje su smatrane za davno i nepovratno izgubljene, oštećene su od stajanja u podrumu, ali zahvaljujući savremenim audio tehnikama, zvuk je povraćen. To su snimci sa Marlijevih koncerata održanih od 1974. do 1978. godine u Londonu i Parizu. Ljubitelji rege ikone širom sveta je obradovala ova vest, što je dokaz da lik i delo Boba Marlija još uvek žive. Iako već odavno nije među nama, on je ostao do danas najpoznatiji izvođač rege muzike, tekstopisac, gitarista i jedini svetski popularan muzičar iz Trećeg sveta.



Robert Nesta Marli rođen je 6. februara 1945. godine na Jamajci, i verovatno tada niko nije slutio da je došao na svet budući heroj, zbog koga će se cela planeta zaljubiti u rege muziku.

Majka mu je bila mlada jamajčanka, a otac prilično stariji britanski oficir, koji ih je, nakon Marlijevog rođenja,vrlo brzo napustio. Bob je kao dečak sa majkom otišao iz rodnog sela Nine Miles u grad Trenchtown, gde je imao uslove mnogo više da sluša muziku koja ga je od malih nogu fascinirala. Prvo muzičko obrazovanje je dobio odlazeći na časove kod poznatog pevača sa Jamajke, Džoa Higsa, a kada je napunio 16 godina počela su da mu se polako otvaraju vrata ka ostvarenju muzičkih snova. Jedan od drugara, upoznao je Boba sa lokalnim producentom, i nakon uspešne audicije, Marli je snimio svoj prvi singl ‘Judge not’. Publika nije prepoznala u njegovom prvencu buduću globalnu zvezdu, pa nije baš slavno prošao. Ali, tinejdžerski žar i ljubav prema muzici nisu dozvolili da se obeshrabri i zaustavi na svom putu.



Ubrzo je sa par prijatelja osnovao grupu ‘Wailers’, koja je polako ali sigurno počela da osvaja simpatije lokalne publike. U to vreme je nastala pesma ‘It’s hurts to be alone’, a on je preuzeo ulogu lidera u grupi kao glavni pisac tekstova i muzike. Grupa je u to vreme pretežno svirala ska muziku, i na top listama su se sve bolje kotirali, odlazili na svirke u Veliku Britaniju, ali još uvek novca nije bilo. A onda se dogodio preokret – Marli je upoznao rastafarijanizam, a grupa se okrenula rege zvuku.

Na snimanju singla ‘Rege on Brodway’ u Londonu, dogodila se jedna neverovatna stvar u istoriji rege muzike. Pošto bend nije imao novca da se vrati kući iz Velike Britanije, Bob je sklopio ugovor sa producentskom kućom ‘Island Records’ da snime rege album, i za to su odmah dobili avans od 8 000 dolara. Do tada su snimani samo rege singlovi, i to je bio prvi rege album, nastao zbog toga što im je novac bio neophodan za povratak iz Londona. Tako je ugledao svetlost dana čuveni ‘Catch the fire’, album koji je postigao izvanredan uspeh, a nakon njega je usledio i drugi ‘Burning’ – na kojem su se našla i dva izuzetna hita ‘Get Up Stand Up’ i ‘I Shot the Sheriff’.



To nije bila jedina neobiča situacija kroz koju je bend prošao, dešavale su se mnoge, a ostala je upamćena i ona kada su na turneji po Americi 1973. godine nastupali kao predgrupa na koncertima grupe ‘Sly and The Family Stone’. Nakon trećeg nastupa su otpušteni zato što su dobijali više aplauza i ovacija publike od grupe koju je trebalo da najave.



U godinama koje su sledile, uspeh je postajao vrtoglav – napravili su nekoliko koncerata sa Brusom Springstinom, snimili živi nastup za radio, napravili veliku evropsku turneju sa koje su koncertni snimci upotrebljeni za snimanje albuma ‘Live’. Na tom albumu se našla i pesma koja je do danas ostala jedna od omiljenih planetarnih hitova ‘No, Woman No Cry’. Poslednji zajednički nastup grupa ‘Wailers’ je imala na koncertu Stivija Vondera u jamajčanskom domu za slepe, a nakon toga Bob Marli je nastavio da svira sam. Njegov prvi solistički album ‘Rastman Vibration’ je izašao 1976. godine, i na njemu se našla čuvena pesma ‘War’, u kojoj je kao tekst korišten govor cara Hajla Selasija. Od njega je tada, u znak zahvalnosti, Marli dobio prsten ‘Lava judejskog’ koji je svojevremeno nosio lično car Hajle Selasije I. Nakon smrti muzičara, ovaj prsten je nestao, što je veoma uzburkalo javnost.



U znak protesta prema tadašnjim političkim dešavanjima na Jamajci, nastao je album ‘Exodus’, a na turneji sa ovim albumom počele su Marlijeve zdravstvene tegobe. Igrajući fudbal u slobodno vreme, povredio je palac na nozi, i prilikom hirurške intervencije otklanjanja nokta, lekari su ustanovili da ima rak. Predložili su mu lečenje hemoterapijom, ali je on to odbio – jer je bilo u suprotnosti sa rastafarijanizmom u koji je slepo verovao. Ni kada su mu nekoliko meseci kasnije rekli da je potrebna amputacija noge, jer se bolest proširila, on nije hteo da se složi sa tim. Radio je i svirao i dalje, kao da se ništa ne dešava. Na humanitarnom koncertu ‘One Love Peace’ 1978. godine na Jamajci, ubedio je lidera opozicije i predsednika Jamajke da se popnu na binu i rukuju se. Tokom Marlijeve poslednje turneje sa Stivijem Vonderom po Americi, zdravstveno stanje mu se, zbog uznapredovale bolesti, veoma pogoršalo. Umro je u Majamiju 11. maja 1981. godine. Sahranjen je u rodnom mestu Nine Miles, a na sahrani su bile prisutne hiljade ljudi.

Posthumno je odlikovan jamajčanskim Ordenom časti, a pred kraj života je i od Ujedinjenih nacija dobio Medalju za mir u Trećem svetu. Njegovim odlaskom svet je izgubio vatrenog borca za mir i ljudska prava, harizmatičnu muzičku zvezdu koja je bila utelovljenje juga i bunta. Bio je politčki guru i muzički propovednik, otac jedanaestoro dece koje mu je rodilo osam različitih žena, idealista i rege ikona sa Jamajke. Ni do danas nije zaboravljen, a njegove pesme se još uvek slušaju, ispunjavajući jednu od njegovih čuvenih izjava: ‘Moja muzika biće tu zauvek’.