Verujete li u sudbinu?

Čovek se često zapita da li je mogao drugačije da živi, da li je doneo pogrešne odluke, šta treba sada da uradi?
Šta je Vaše mišljenje, da sami "krojimo" svoju sudbinu ili je život samo varijacija na unapred zacrtan put?

Mali dodatak Shadow sudbina ili im je sudjeno ova tema je zanimljiva a evo jednog vidjenja ljubavi i šta znači sudjeni jedno drugom u ljubavnom smislu.

Suđeno je - bićete zajedno

Koliko puta ste čuli, nakon što se neka veza raspala: "Nije im bilo suđeno"? Da li vam se desilo da vam prijateljica, u jeku zaljubljenosti, kaže kako joj se čini da joj je suđeno da bude s njim, da je to u zvezdama zapisano? Priče o tome da je nekoj vezi suđeno da opstane (ili da propadne) češće su ženske nego muške, mada ima i muškaraca koji će, nakon propale veze, posegnuti za sudbinom kao objašnjenjem zašto im nije išlo.

Jako zgodna stvar, ta sudbina - veoma koristan izgovor. Ako vam nešto ne ide na ljubavnom, poslovnom ili bilo kom drugom planu, lepo optužite sudbinu za to i oslobodite sebe svake krivice. Hej, niste vi krivi - nije bilo suđeno! Naravno, sudbina ne može da se brani, niti da kaže da nema veze sa celom stvari i da joj na pamet nije palo da se meša. Sudbina ne može da kaže da ste možda ipak vi pogrešili u nečemu, ili vaš partner (uglavnom bude da ste grešili oboje, i to u mnogo stvari).

Da ne bude zabune: ima ljudi koji zaista nisu jedno za drugo. Samo, to nema veze sa sudbinom, niti sa tim šta je kome suđeno (ukoliko uopšte verujete u to da je nekom nešto suđeno), već sa potpuno nekompatibilnim karakterima i sa odbijanjem da se ti karakteri menjaju. Ne kažemo da je obavezno da se promenite da biste se uklopili sa nekim - ali to da ćete ostati onakvi kakvi ste sad jeste vaša odluka (i, savršeno moguće, potpuno ispravna odluka), ali ne i sudbina.

Još jedan od razloga posezanja za sudbinskim objašnjenjem, ovog puta za uspešnu vezu, jeste sve veća i veća otupelost - više nije dovoljno reći da volite i da ste voljeni i da ste srećni zajedno, već mora postojati nešto jače, nekakva "sudbina" koja vas je povezala i koja će se pobrinuti da zauvek ostanete zajedno (još jednom, neće - za opstanak vaše veze možete se pobrinuti samo vi i vaš partner, a sudbina neće prstom maknuti ni da vam pomogne ni da vam odmogne).

To je pogrešan pristup i pogrešno uverenje -ne postoji ništa lepše ni jače od toga što volite, što ste voljeni i što ste srećni zajedno. Što je najbolje: to je vaša sopstvena zasluga i vaše sopstveno malo čudo. Ako budete živeli srećno do kraja života, i to će opet biti vaša sopstvena zasluga. Nije vam suđeno - sami ste kreirali svoj život i svoju sreću, i u ljubavi i u svemu ostalom.

Nema sudbine.

Cijeli život je mješavina vlastitih odluka i slučajnosti.
Sve sam u životu "iskrojio" sam, sa ovih vlastitih 10 prstiju.

No, da onoga dana, kada sam išao da se s njom pomirim, slučajno nije bio zastoj u prometu. Pa da sam stigao na vrijeme. Ne bi me čekala. I ne bi otišla. I sve bi krenulo drugim tokom.........

Ne verujem u sudbinu.

Za sve sto sam do sada uradio u zivotu,za nista se ne kajem i ne mislim da je moglo drugacije da bude.
Doslo je vreme kada se brzo misli i brzo odlucuje naravno uz to postoji i faktor rizika.Nekada su bitne i sekunde da se donese neka odluka a nekada je potrebno i da se postavimo tako da razmisljamo kao neka druga osoba da bi lakse resili neki problem.Za nesto je potrebno pustiti i vreme da ucini svoje.Sve zavisi od situacije.

Ipak,cesto volim da kazem:"Samo polako i Sigurno"

Verujem da svi imamo neki zacrtani put koji moramo proći i da nam je to na neki način sudjeno ili da nam je to sudbina. Sve loše i dobre stvari u životu se dešavaju s nekim razlogom i kasnije kada sve to prodje, shvatimo sta nam to znaci i koliko to utiče na naš dalji zivot.
Ko zna zasto je to dobro vrlo cesto dobije odgovor na to pitanje.

Zivot je mehanizam. Svaka karika tog mehanizma je jedna zivotna uloga.

Svima nama je karmicki odredjen zivot e sada kako ga mi sprovodimo to je druga stvar.

U principu moj moto je: "Kakve su ti misli takav ti je zivot"

Ne verujem u sudbinu i to da je ona negde svima nama zapisana ,mislim da je sudbina samo izgovor za sve što nam se dešava ,najlakše je reći takva mi je sudbina ili za sve je kriva loša karma.
Svako je krojač svoje sudbine i na nju može da utiče jer je ceo život prepun izbora samo se treba odlučiti za pravi ,pa i ako nije najbolji ili pravi treba stajati iza izbora koje smo napravili.

Mnogo toga sam mogla da promenim, ali na ono što mi je bilo najvažnije u životu, nisam mogla da utičem....Naravno da postoji nešto što se zove ''sudbina''...Ali joj se ne treba prepustiti...Uvek treba pokušavati menjati tok dešavanja...Nema razočarenja, za ono što ne možemo ili nam se ''neda'' da promenimo...
Neki ljudi kažu, da svako gradi svoju sreću i sudbinu...Tačno je, ali samo donekle...Da sam ja gradila sama ''svoju sudbinu'' sigurno bih neke teške događaje iz mog života izbacila...No, ta dešavanja su mi bila sama nametnuta...

Zaboravila sam da kažem da sem izbora koje činimo i na taj način menjamo tok sudbine, na život utiče i sticaj okolnosti da se nadjete na pravom mestu u pravo vreme ili da se na istom ne nadjete,da kažete pravu stvar u pravom momentu ili propustite taj momenat a drugu šansu nikada ne dobijete da nešto promenite, prilike u pravom času su važne kao i odluke sa kojima utičete na svoju ,,sudbinu,,

wild filly ::

Zaboravila sam da kažem da sem izbora koje činimo i na taj način menjamo tok sudbine, na život utiče i sticaj okolnosti da se nadjete na pravom mestu u pravo vreme ili da se na istom ne nadjete,da kažete pravu stvar u pravom momentu ili propustite taj momenat a drugu šansu nikada ne dobijete da nešto promenite, prilike u pravom času su važne kao i odluke sa kojima utičete na svoju ,,sudbinu,,

Pa upravo: ''Pravo mesto, pravi trenutak, prava osoba ili događaj'' je sudbina...Treba se naći na pravom mestu...Ponekad znaš da je to pravo mesto, ali mnogo toga utiče, da na njega nikada ne dođeš...
E upravo ta ''sinhronizacija'' događaja daje do znanja, da ipak ima nečeg...
Ja sam svako jutro išla u istu prodavnicu, po isti doručak...Prodavačice su uvek bile ljute i svi smo dugo čekali na uslugu, ali tog jutra, one su toliko žurile u želji da mi izađu u susret da ne čekam, da je to prosto bilo neobično.. Da su kasnile, kao što su kasnile svako jutro, ja bih izbegla tešku saobraćajnu nesreću....E i to je sudbina...Biti na pravom mestu u pogrešno vreme...

Moraš biti "pravi" i moraš imati malo sreće.
I onda si ti gospodar i svog života i svoje sudbine.

Abu Dabi ::

Moraš biti "pravi" i moraš imati malo sreće.

Da, ali upravo to ''moraš biti pravi'' i imati MALO sreće, je ustvari , MNOGO i može odrediti ceo tvoj život...

Pravo zboriš Sagacity.

Svakakvih sam ljudi upoznao u životu. Družio sam sa s lepezom od "vrha do dna".
I imam svoj stav.
Tko se trudio i krvavo radio nije previše govorio o sudbini i zloj sreći.
To je obično bila priča ljenguza, bitangi i sličnih. Oni su se žalili na sudbinu i zlu sreću.

Dok sam mi učili, oni su lumpali.
Dok sam mi radili, oni su lumpali.
Kad smo mi imali, oni su se žalili na sudbinu. I zlu sreću.

E, ko vas sad *ebe. Trebali ste ranije misliti.

Sagacity ::

Abu Dabi ::

Moraš biti "pravi" i moraš imati malo sreće.

Da, ali upravo to ''moraš biti pravi'' i imati MALO sreće, je ustvari , MNOGO i može odrediti ceo tvoj život...

Upravo tako,splet okolnosti nam se nameće sam od sebe,na nešto možemo da utičemo sami a na nešto ne
Dabo imaš pravo za odredjene stvari u životu možemo uticati na sudbinu ali šta sa nepredvidjenim okolnostima o kojima smo govorile Segacity i ja

O tim slučajnostima sam pisao u prvom postu.
Normalno da ima slučajnosti.
Zato sam i napisao da trebaš imati malo sreće.
Da ti potres ne uništi sve.
Ili poplava.
Ili se desi nešto slično.

Primjer iz života.
Momak, moja generacuja. Diplomirao, oženio se, žena trudna, dva mjeseca do porođaja, stan dobili.
Ide kupiti linoleum za kuhinju.
Zima. Naglo zatoplilo.
Padne led i ubije ga. Na mjestu.
Ne pamtim da je itko u mome gradu na taj način izgubio život.
A da nije trebalo linoleuma?

Strašno šta se sve dešava ljudima u životu,ne znam da li je to onda sudbina ili šta?

Sudbina je nešto na šta niko ne moze da utice.

Mislim da čovek može da utiče samo na način života i svoju sreću, ali ne i smrti ili nesrecnih slučajeva.

Strasno, ne mozes verovati sta se sve desava, i ne znam vise sta da mislim,citam sta pisete i bojim se da kazem koliko "sudbina" moze da bude okrutna. Ovde kod nas ove moje stare bake kazu: "Sta da se radi,sudbina! Odredile nam zivot trece veceri po rodjenju!" Nasmesim se, i pomislim moze li to,imali necega viseg, sta je to sto nam odredjuje zivot!

Da, ima raznih ''čudnih'' situacija...Naravno, čovek se ne treba osvrtati na sve to...Život ide dalje...
Ali svakako, da ne postoji sigurnost u životu...
Čovek je kupio kuću na kredit, starija kućica, desetak kilometara udaljena od Kraljeva, nije imala neku cenu, zato ju je i kupio, da bi je mogao lakše otplatiti..
U međuvremenu, od tetke je nasledio mali stančić u Kraljevu , koji nije bio baš u centru, ali je mogao da se ''izdaje'' i da se pristojno otplaćuje kredit za kuću...
Međutim, dogodio se zemljotres..Kuća mu je srušena do temelja, a zgrada u kojoj se nalazio stan, proglešena je za nebezbednu za život...Svi su morali da se isele..
On sada nema ništa...Opet je postanar...Tragedija...prava...
Nema pravila...
Najinteresantniji su primeri, kada je čovek na ''vrhu'', uspešan život, posao...A onda se desi događaj, koji učini da ''sve padne'' kao kula od karata...

Da je život takav, da svako može rukovoditi njime, gde bi nam kraj bio...
Nažalost, uvek neka dešavanja, uvek ''ono nešto''...nas podseti, da se ipak ne pitamo samo mi, za nas same...

Normalno da ima stvari kao taj nesretni potres, na koje ne možeš utjecati.
Pa trebaš imati sreće da te tako nešto ne zakači.

Međutoa, one stvari na koje možeš utjecati ne smiješ propustiti.
Treba preuzeti odgovornost i zgrabiti život za jaja. Pa ga zauzdati prema sebi i svojim potrebama i mogućnostima.
A ne se prepustiti stihiji i čekati "sudbinu" da nam donese svoje.
Na taj način skrivaš svoju nesposobnost i neznanje.
Ne cijenim baš previše ljude koji se skrivaju iza "svoje sudbine".
Najlakše je reći: "Takva mi je sudbina".

E, meni nije.

Ne verujem u sudbinu, svako kroji svoju od prvog dana kad se rodi pa sve dok ne umre.

Ne, naročito. Mislim da je to samo način kako bismo
nekoga drugog okrivili za naše promašaje. Verujem
u nešto drugo, - kosmičku pravdu, recimo.

Šta je zaboga sudbina?

Nisam ni psihotična, ni psihopata, ni neurotična, ali ni “normalna”. Naprosto sam “svoja”, dakle osećajna sam, plahovita, maštovita, temeljna, intuitivna, tvrdoglava. Baš volim što sam drugačija od većine. Mislim da nije mnogo lepo biti samo jedna od bezbroj štancovanih primeraka, potpuno sam iskrena pošto nemam šta da krijem, a kao takva stalno sam živcirala malograđane. Pa ipak, nikad se nisam “lečila” kod psihijatra i, naravno, hoću da takva “drugačija” i ostanem, ako je to ikako moguće.

Umorna sam više da znam sve i shvatim svakoga. Umorna sam od potrebe da pripadam i odbijam. Umorna sam i od lepog i od ružnog i od lažnog i stvarnog, čak gubim granicu koja sve to razdvaja ili spaja. Umorna sam od sećanja i previše ljubavi koju sam imala, koju sam dobijala i tako često izrabljivala, ponekad iznuđivala, a ponekad grubo odbijala shvativši tek kasno, da je bila vredna moga pogleda, a glavu sam joj okretala.

Umorna sam i od usiljene spontanosti i od citata filozofa. Umorna od plagijatora i kopija, od umišljenih koji mašu diplomama kao pokrićem za sve gluposti koje napišu ili urade, za sve loše odnose i neostvarene erekcije. Umorna sam i od devojaka koje srljaju u propast tako očigledno, a u očima im onaj isti čudan sjaj koji sam verovatno i ja imala nekad kada sam mislila da je to ta prava ljubav i doživotna sreća. Umorna i od neuspeha i od dugova i dugovanja.

Umorna od pogrešnih reči i uzaludnih očekivanja samo jedne jedine reči koja će dati i malu naznaku da si shvaćena. Umorna od pogrešnih pesama i od neizgovorenih laži posluženim nedvosmislenim pogledima. Umorna od sebe, teška drugima. Kad malo bolje razmislim, odavno sam prevazišla nagone da brišem sve i svašta pri svakoj uzburkanosti osećanja, površnom razočaranju, početku nove godine u kojoj svi očekujemo da se promenimo,da ispravimo sve što iskrivismo u prošloj, da zbacimo sa sebe sve kletve i loše vibracije, da se pročistimo, da kuću očistimo, da otkrijemo nove ciljeve i ostvarimo, napokon, stare. Da se zaljubimo, da volimo, volimo, volimo, da budemo voljeni, paženi, maženi, tek tu i tamo nežnim stopalima gaženi. Da uspemo napokon da se izdignemo iznad problema, nerešivih situacija, kredita i inflacija. Da budemo ljudi, da nas nazivaju čovekom. Da ne lažemo, da ne varamo, da ne gubimo sebe u lažima koje kupuju dušu i spasavaju je sigurnog potopa.

Probudila sam se odmorna, naspavana i savršeno ispunjena, svesna sam da mi je život još na raskrsnici, ali sada je već raskrsnica prometnija i ne osećam se tako usamljeno. Naziru se neki znaci koji upućuju na pravi izbor. Još samo malo snage da skupim i krenem. Ležim u krevetu i razmišljam o protekloj godini. Znate onaj bezbrižni trenutak ranog jutra u kome svi spavaju, a vi, zahvaljujući ranom odlasku u krevet, leškarite, razmišljate o protekloj godini. Bila je dobra, sa mnogo stresa i promena, ali dobra… Sa mnogo osećanja pred sam kraj. Sa mnogo ljubavi i novootkrivene mržnje. I mržnja može biti zdrava ako je iskrena. Bila je dobra za otklanjanje strahova i jačanje volje, bila je dobra i vrlo dinamična.

Ležim i dalje, pa odagnavam misli koje pokušavaju da me navedu da razmišljam kakva će biti ova 2012. Ne zanima me. Ma, neka! Zdravlja u ovoj godini, svega ostalog će biti onoliko koliko sami poželimo sebi da darujemo.

A, sudbina?

What The Fuck Is – Sudbina?


Lutka Lutka Bgd wannabe

Abu Dabi ::

Normalno da ima stvari kao taj nesretni potres, na koje ne možeš utjecati.
Pa trebaš imati sreće da te tako nešto ne zakači.

Međutoa, one stvari na koje možeš utjecati ne smiješ propustiti.
Treba preuzeti odgovornost i zgrabiti život za jaja. Pa ga zauzdati prema sebi i svojim potrebama i mogućnostima.
A ne se prepustiti stihiji i čekati "sudbinu" da nam donese svoje.
Na taj način skrivaš svoju nesposobnost i neznanje.
Ne cijenim baš previše ljude koji se skrivaju iza "svoje sudbine".
Najlakše je reći: "Takva mi je sudbina".

E, meni nije.

Potpisujem svaku riječ.

Baš si to pametno napisao.