IZBOR PARTNERA – slučaj ili zakonitost?

Vladeta Jerotić ~ IZBOR PARTNERA – slučaj ili zakonitost?



Kada se životna zbivanja posmatraju površno, čovek lako poveruje da su ona, kao i njegove sopstvene akcije, ili delo čistog slučaja ili plod njegove slobodne odluke. Međutim, kada se pojave brojne prepreke, pa se one još i ponavljaju, često monotonom jednolikošću, nastane pometnja u glavama ljudi i uskrsavaju prva pitanja.

Da li mi se ove nezgode dešavaju zato što je neki neprijatelj, koga još ne mogu da prepoznam, umešao svoje prste, da li je to volja neke meni nepoznate sudbine ili su to možda samo prirodne posledice neke meni do sada nepoznate unutrašnje zakonitosti?


Već su i laici uočili da postoje izrazito srećni i izrazito nesrećni izbori partnera suprotnog pola. U prvom slučaju ljudi upotrebljavaju izraz: oni su se idealno našli, pretpostavljajući intuitivno da je tu reč o nekim dopunama koje nisu samo psihičke već su i fizičke prirode. Ne možemo se zadržavati na teorijama o međusobnoj dopuni polova, koje se zasnivaju prvenstveno na nekim urođenim, konstitucionalnim, dakle biološkim odlikama.


Podsećamo samo na poznatu Vajningerovu teoriju, po kojoj žena koja u sebi nosi, na primer, tri četvrtine muškosti, tj. muških osobina, i to najpre u svome fizičkom biću a onda i u psihološkim manifestacijama, nalazi najidealniju i seksualnu i psihološku dopunu u nekom muškarcu koji će u sebi nositi tri četvrtine ženstvenosti, dakle ženskih osobina, i obratno. Nas će ovde više interesovati problem psiholoških sličnosti i razlika među polovima, koje proizvode međusobno privlačenje, odnosno odbijanje partnera.

Narodne izreke (po kojima se sličnosti traže, ali i suprotnosti privlače) ne pružaju nam nikakvu značajnu niti ubedljivu polaznu tačku, jer kazuju, površno i uopšteno, nešto što svakodnevno iskustvo pruža. I ovde je Frojd otišao mnogo dublje u istraživanje kompleksne problematike izbora partnera. Po njemu, svaka osoba traži svoga partnera po ugledu na jedan od onih dvaju objekata iz prvog perioda svoga erotičnog života.

Ta dva objekta za jednu osobu jesu ona sama, a zatim njen roditelj. Stoga postoje dva tipa: tip naslanjanja, kome su više skloni muškarci i koji traže u svome partneru svoga roditelja, i narcistički tip, koji svoje ljubavnike biraju prema sebi i u koju grupu dolaze oni koji su po svojoj konstituciji perverzni, oni koji su homoseksualni i lepe žene. Takve žene vole same sebe i to onim istim intenzitetom kojima ih vole muškarci.

Osim Frojdovog mišljenja, navešćemo još samo teoriju Vinča (R. F. Winch). To je teorija komplementarne potrebe u izboru partnera, koja se uglavnom odnosi samo na zdrave osobe. Po ovoj teoriji, svaki čovek u izboru partnera traži onu osobu koja mu obećava najveće moguće zadovoljenje njegovih potreba za dopunjavanjem sopstvene ličnosti. Ove osobe, dakle, mnogo su više komplementarne nego slične osobi koja ih traži.



U slučajevima neurotičnog razvoja ličnosti, u toku formiranja njene konačne strukture, kako pod uticajem negativnih konstitucionalnih faktora tako i pod uticajem remetilačkih faktora sredine, u prvom redu uticaja roditelja, dolazi do svih mogućih pogrešnih kombinacija u izboru partnera. Kad neka osoba, na primer, promeni nekoliko partnera, od kojih je svaki okarakterisan izrazito negativnim i destruktivnim crtama, onda mnogima postaje jasno da mazohistička struktura ove osobe traži upravo onakvog partnera koji će da joj pribavi zadovoljstvo mučeći je.

Gotovo uvek u pitanju su nesavladani unutrašnji konflikti iz ranog dečjeg doba, koji su onda samo projektovani u pseudoobjektnim odnosima. Spoljni svet služi tada samo kao arena na kojoj se insceniraju nesvesni konflikti. Takvih i sličnih kombinacija ima vrlo mnogo.

Pomoć ovakvim osobama, ukoliko ne dođe do relativno retkog, spontanog preobražaja loše raspoređenih delova mozaika ličnosti pod uticajem otrežnjavajućeg iskustva realnosti, moguća je samo strpljivim i dugim psihoterapeutskim lečenjem. A tada je zaista moguće, suptilnom analizom odnosa deteta prema roditeljima, čak sasvim zapostavljajući konstituciju i Sondijevu pretpostavljenu borbu naslednih gena, uspešno rekonstruisati nesvesnu „ideju vodilju“ koja je nekog neurotičara odvela upravo jednom i određenom izboru partnera.

Ne želimo ipak da zapostavljamo i aktivnu ulogu međusobnog uticanja i menjanja i to kako u pozitivnom tako i u negativnom smeru, u toku zajedničkog života partnera (pozitivnog ili negativnog, već prema tome da li kod ličnosti preovladavaju pretežno konstruktivne, prospektivne tendencije sa svešću o defektu, ili pretežno destruktivne i samodestruktivne tendencije). Šanse za pozitivnim menjanjem postoje gotovo uvek tamo gde su zdrave snage ljubavi i predavanja jače od snaga koje vezuju dva čoveka zbog njihovih defekata.

Upravo se u proceni ovakvih tendencija sastoji ona spasonosna, odlučujuća reč lekara u bračnim savetovalištima. Ne proceniti na vreme preovladavanje sadističkih i destruktivnih tendencija kod jednog od partnera, upornim pokušajem održavanja ovakvog braka, znači ići naruku ovim tendencijama i sigurnom fizičkom i psihičkom uništenju drugog partnera. Istoj opasnosti podleže lekar kada odobri prebrzu jednog odluku jednog partnera da brak treba što pre raskinuti i onda kada kod oboje postoji još dovoljno prostora za međusobno pozitivno menjanje.

Eto, i lekari i laici još stoje pred jednom zagonetkom čovekovog psihičkog života. Ova zagonetka je tek počela da se rešava. Ona je složena i kompleksna i zavisi od mnogo činilaca, pre svega od psihičkog zdravlja ili psihičke neuravnoteženosti partnera. U prvom slučaju zagonetka postaje još teža, u drugom determinizam u izboru partnera svakako je jači od slobode u izboru.


Izvor: Čovek i njegov identitet, Sabrana dela, II kolo