Luidji Pirandelo

Luidji Pirandelo
(1867.-1936.)




Luiđi Pirandelo (1867.-1936.) italijanski je dramaturg, romanopisac i književnik,
a 1934. godine je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Rodio se na Siciliji,
a Fakultet pohađa na Siciliji, pa u Bonu. Nakon što je odbranio naučni rad i postao
 doktor nauka italijanskog jezika iz područja dijalektologije, vraća se iz Nemačke u
 Rim i polako se uključuje u književni život.

Upoznaje se sa radom italijanskih naturalista, te se oseća njihov uticaj u njegovim
 ranim stvaralačkim delima. Prvo je pisao poeziju, a njegove prve objavljene zbirke
 pesama nosile su naziv "Veselo zlo" i "Uskrs zemlje".

Nakon toga počinje da objavljuje novele i romane, a vrhunac njegovog književnog
stvaranja završava dramama. Tako je prva njegova objavljena novela "ljubavi bez
 ljubavi", pa slede "Rajnske elegije". Njegov prvi roman bio je "Izopštena", a nakon
 toga objavljene su zbirke "Šale smrti i života" i "Kad sam bio lud".
Iako su mu i poslovni i privatni život obeležili problemi, on je svo to vreme proveo pišući.
 Tako je najveću pažnju dobio njegov roman "Pokojni Matija Paskal" koji je napisao u
teškim godinama. Za vreme njegovog stvaranja, psihički mu je obolela supruga, a malo
 pre toga propao mu je celi porodični kapital.

Nakon toga slede dela "Stari i mladi", "Snimamo", "Neko, niko i sto hiljada" i neke od zbirki
 pripovedaka. Ipak, najpoznatiji je bio po pisanju drama. Objavio je čak 44 drame, a među
 njima se ističu "Tako je (ako vam se čini)", "Šest lica traži pisca", "Henrik IV".

(lektira.rs)


"Pokojni Matija Paskal" Luiđi Pirandelo



Roman govori o promjenljivosti ljudske svijesti u vremenskoj dimenziji.

U romanu Pokojni Matija Paskal autor se u prvom redu bavi činjenicama, ali ga ne interesuju tipične sudbine i društvene grupe, već pojedinac, slučajno i bizarno u životu, te konflikt jedinke i društva sa organizovanim pravilima, vjerovanjima i moralnim vrijednostima. Pirandelo, italijanski nobelovac, u ovom romanu bavi se problemom promjenljivosti ljudske svijesti u vremenskoj dimenziji. Ova moderna i zanimljiva priča ispričana je u prvom licu, a odlikuju je ne samo britke analize i refleksija već i mnoge realistične, komične, groteskne i tragične epizode.

(kolektiv.me)

Čovek kada pati gleda drugačijim očima na dobro i zlo. Kada je reč o dobru, mislim na dobro koje mu drugi čine, on ga iziskuje kao da mu ono sleduje, kao neku naknadu; a kada je reč o zlu koje on čini drugima, smatra da mu vlastite patnje istovremeno daju pravo da povređuje druge ljude.



Mi smo u stanju da varamo sami sebe ! Naročito kada poželimo da u nešto poverujemo.



A znaš šta je razlog svih naših zala i svekolike naše tuge ? Demokratija, demokratija, odnosno vladavina većine. Jer, kada je sva vlast u rukama jednog čoveka, taj zna da je sam i da mora da zadovolji mnoštvo ljudi, a kada vladaju mnogi misle samo kako da zadovolje sebe i onda dobijemo najšašaviju i najodvratniju tiraniju: tiraniju prerušenu u slobodu.



Moram da vam priznam da zavidim i divim se svima onima koji su zainteresovani za vlastiti život i uživaju u njemu.

PIRANDELO NA SCENI BDP Egon Savin: Čovek je zver pod maskom vrline

Da bi čovek ostao zdrav, mora da govori istinu - kaže reditelj Egon Savin pred premijeru čuvenog komada „Čovek, zver i vrlina“ Luiđija Pirandela.
Slavni italijanski nobelovac je napisao ovaj komad u vreme rađanja fašizma, a Egon Savin kaže da je ključna tema demaskiranje licemerja.

- Komad govori o činjenici da živimo u svetu laži i doprinosimo tome svojim životima, odnosno ne poštujući onu svoju ljudsku prirodu i bit već živeći po nekim drugim, tuđim, zadatim, društvenim normama, zahtevima. Pirandelo je rušio konvencije i u pozorišnom smislu, doneo je revoluciju pozorišnog jezika i forme. Živeo je u vreme fašizma, a nije bio fašista ni antifašista. Nije mu bilo lako. Postoje tačke prepoznavanja sa našim vremenom, ali nismo se bavili političkom tribinom, aktuelnim pitanjima se bavimo pozorišnim jezikom. U tom svetu licemerja u vreme velikih ličnih ili društvenih kriza padaju maske, a kad maske padnu, čovek vidi svoje unakaženo lice. Zgrozi se. Međutim, pre ili kasnije ponovo se vrati licemerju i nastavi dalje.
Upitan šta ga je motivisalo da radi ovaj komad, Egon Savin kaže:

- Naslov govori sve. Čovek je zver pod maskom vrline, a ja sam u godinama kad mi je dosadilo da lažem (smeh).

Dodaje potom:

- Da bi čovek ostao zdrav, mora da govori istinu, da naziva stvari pravim imenom. To je jedini put do koliko-toliko dobrog samoosećanja. Komad postavlja pitanje morala. Pirandelo veruje u moralnost, moralno sučeljavanje, pokajanje ako hoćete. I to je različito u odnosu na današnje vreme. Mi smo čak u situaciji da prihvatimo legitimitet amoralnosti.
Nametnula se tema aktuelne situacije u kulturi:

- Toliko smo puta govorili o tome, i? U kontekstu ove priče o svetu laži, svi mi ponekad lažemo, al‘ političari lažu čim otvore usta. Koliko je kultura važna, dokazuje istorija, i ovde se od Dositeja Obradovića govori o tome. A šta mi sada imamo na delu? Njenu degradaciju, devastaciju... I, da ne govorim ružne reči. Osetim gnev kad govorimo o situaciji u kulturi, gnev, gnev prema onima koji su za kulturu u političkom smislu odgovorni.

Luiđi Pirandelo
TAKO JE (AKO VAM SE TAKO ČINI)
Režija: Jagoš Marković

Lamberto LaudiziPredrag Ejdus/ Nikola Đuričko Gospođa Frola Jelisaveta Sablić Gospodin PoncaMarko Janketić Gospođa PoncaMilica Gojković Savetnik AgaciBranislav Lečić Gospođa AmalijaJasmina Avramović Dino, njihov sinLazar Đukić Gospođa Sireli Vesna Stanković Gospodin SireliNenad Jezdić Gospodin Prefekt Irfan Mensur Gospođa Čini Rada Đuričin Sobar Agacijevih Slobodan Tešić
Adaptacija, scenografija i izbor muzike: Jagoš Marković, Kostimografija: Bojana Nikitović, Scenski govor: Ljiljana Mrkić Popović, Dizajn svetla: Dejan Draganov, Dizajn zvuka: Igor Bošković,
U sto pedesetoj godini od rođenja velikog italijanskog pisca, nobelovca Luiđija Pirandela, Jugoslovensko dramsko pozorište postavilo je na scenu njegovu dramu Tako je (ako vam se tako čini) u režiji Jagoša Markovića.

LUIĐI PIRANDELO (1867-1936)

Luiđi Pirandelo rodio se u Agriđentu na Siciliji. Studirao je filologiju (i doktorirao) u Rimu i Bonu. Predavao je estetiku u Ženskoj učiteljskoj školi u Rimu. Godine 1903, posle katastrofalne poplave u rudnicima sumpora i propasti preduzeća u koje je Pirandelov otac uložio gotovo sav porodični novac, čak i miraz Luiđijeve mlade supruge – ona je, saznavši tu vest, doživela šok i dospela u neku vrstu polu-katatonije, a sam Pirandelo na ivicu samoubistva. Odjeci i reference na ove događaje i njihove posledice mogu se naći u mnogim Pirandelovim delima, pa i u drami Tako je (ako vam se tako čini).

Za sobom je ostavio impesivno i obimno delo. Napisao je 246 novela (sabranih pod naslovom „Novele za godinu dana“, 1922-1937), šest romana (među kojima je najpoznatiji Pokojni Matija Paskal iz 1904) i mnoge eseje koji su 1908. objavljeni u knjizi „Umetnost i nauka“.

Najvažniji deo njegovog stvaralaštva predstavljaju, međutim, drame koje su – sazdane na motivima i temama kao što su relativnost istine, prividnost ljudskog identitata, nerazdvojivost stvarnosti i iluzije – postale jedan od kamena međaša u razvoju moderne dramaturgije. Pirandelov “teatralizam” izvršio je ogroman uticaj na mnoge pozorišne pravce i stilove u dvadesetom veku, a naročito na teatar apsurda. Njegove najznačajnije drame (kao što su Tako je (ako vam se tako čini), Čovek, zver i vrlina, Šest lica traže pisca, Henrik IV,Večeras improvizujemo… nastale su između 1917. i 1935. godine.

Godine 1934, Pirandelo je dobio Nobelovu nagradu, “za smelu i briljantnu obnovu dramskog stvaralaštva”.

PIRANDELO U JDP

ŠEST LICA TRAŽE PISCA (Seipersonaggi in cercad’autore)
Premijera 29. april 1955.

Prevod: Nikša StipčevićŽ
Režija: Mata Milošević
Scenograf: Milenko Šerban
Kostimograf: Mira Glišić
Slikar maski: Karlo Bulić
Asistenti režije: Janez Šenk, Predrag Bajčetić

Uloge: Viktor Starčić (Otac), Nada Riznić (Majka), Bosiljka Boci (Pastorka), Stojan Dečermić (Sin), Ana Paranos (Madam Pače), Marijan Lovrić (Direktor Drame), Sonja Hlebš (Prva glumica), BrankaVeselinović (Druga glumica), Tanja Beljakov (Treća glumica), Biserka Jakić (Četvrta glumica), Ivo Jakšić (Prvi glumac), Dragomir Felba (Drugi glumac), Miodrag Radovanović (Treć iglumac), Miša Popović (Četvrti glumac), Branislav Mirčetović (Peti glumac), Branko Vujović (Scenarista), Ante Ivelja (Šaptač), Rade Popović (Rekvizitar), Uroš Glovacki (Binski radnik)

HENRIK IV (Enrico IV)
Premijera 12. april 1967.

Prevod: Jugana Stojanović
Režija: Boro Drašković
Scenografija: Vladislav Lalicki
Kostimografija: Aleksandar Joksimović
Asistent režije: Blagota Eraković
Lektor: Branivoj Đorđević

Uloge: Ljuba Tadić (Henrih IV), Marija Crnobori (Markiza Spina), Vera Milošević (Frida), Zoran Milosavljević (Markiz De Noli), Stevo Žigon (Baron Belkredi), Karlo Bulić (Doktor Đenoni), Nikola Simić Landolf (Lolo), Miodrag Radovanović (Arijald), Miša Janketić (Ordulf), Marko Todorović (Bertold), Ivo Jakšić (Đovani)

BEZ suvišnog "pirandelizma" (protokolisan izraz za relativizovanje dramskih odnosa "pozorišta u pozorištu"), Jagoš Marković je Pirandelov davni komad "Tako je, ako vam se tako čini"(1917.) postavio sa lakoćom i zanimljivo.
U pitanju je malograđanska intriga - da li je žena gospodina Ponce (uvek dobar Marko Janketić) kćer gospođe Frola(iznenađujuća, dramska,autentična Jelisaveta Sablić), jer njen pomenuti voljeni zet tvrdi da mu je žena umrla i da ima drugu suprugu... Salonsko društvo, na čelu sa Savetnikom Agacijem (odličan Branislav Lečić), kome u malograđanštini "sparinguju" njegova supruga, Amalija (žovijalna Jasmina Avramović), njihov pekmezasti sin (Lazar Đukić), kao i porodični prijatelji, bračni par Sireli (markantna Vesna Stanković i neodoljivi Nenad Jezdić), uz plahovitu gospođu Čini (potpuno nova Rada Đuričin),"bunari" ovu efemernu istinu, na način kako se, zaista, danas mediji bave bojom nečijeg donjeg veša u rijaliti programima. Tu niskost ublažava, intelektualno zgađen, Lamberto Laudizi (uverljiv Predrag Ejdus), koji bi mogao biti i naš glas, jer i mi, gledaoci, učestvujemo u pogađanju identiteta mlade gospođe Ponca (pod velom,Nevena Ristić), koja, možda, zna istinu, ali nam je pitijski ostavlja otvorenom. Uz sobara (spretni Slobodan Tešić), ovo je celo društvo, koje će nam uspešno dokazati, u toku predstave, da istina nije samo jedna.

Kao i u ostalim slavnim dramama nobelovca Luiđi Pirandela ("Šest lica traže pisca", na primer) likovi u zbivanju preuzimaju "sudbinu u svoje ruke" i formiraju se pred očima gledalaca u svoje konačne karaktere. U ovoj komediji ima i preterivanja, koja su tu, nekako, na mestu, jer moralni problem traganja za tuđom (njima nepotrebnom) istinom mora da ima i svoj farsični scenski znak. Naglašene poze, prejak gest, buržoasko "glumatanje", sve je to, uz zabavnu intrigu (podvučenu zaista tragičnom rolom majke, koju je Jelisaveta Sablić veličanstveno pokazala, obezbedilo da se predstava "Tako je, ako vam se tako čini" u režiji Jagoša Markovića gleda sa interesovanjem i osmehom.

Oslobođena dubokog podteksta Pirandelovog refleksivnog "humorizma", kao i istraživanja dihotomije o društvenoj neprihvatljivosti neprijatne, ili kontroverzne istine, ova predstava je dovela na scenu pravi oblik Pirandelovog cerebralizma, fizičkog ispoljavanja urođenog (malo)građanskog ogledanja u tuđem ogledalu, jer bez tog odraza ne mogu da odrede ni svoj sopstveni značaj.

Predrag Ejdus je dobrim glumačkim sredstvima iskazao prezir prema ovoj ideji, pa je, očekivano, na lusteru podignut u visine na kraju predstave, u skladu sa osnovnim namerama italijanskog velikana, da svet na sceni neminovno postane karneval i odrazi sav nemoral koji se u toj razuzdanosti rađa.

Lepa inscenacija, večiti mediteranski scenski vetar Jagoša Markovića, prelepi kostimi Bojane Nikitović, operska muzika (i scena i izbor muzike reditelja) obezbedili su, pred kraj pozorišne sezone, vrlo prijatno veče u JDP.

Upoznaje se sa radom italijanskih naturalista, te se oseća njihov uticaj u njegovim
ranim stvaralačkim delima. Prvo je pisao poeziju, a njegove prve objavljene zbirke
pesama nosile su naziv "Veselo zlo" i "Uskrs zemlje".

Nakon toga počinje da objavljuje novele i romane, a vrhunac njegovog književnog
stvaranja završava dramama. Tako je prva njegova objavljena novela "ljubavi bez
ljubavi", pa slede "Rajnske elegije". Njegov prvi roman bio je "Izopštena", a nakon
toga objavljene su zbirke "Šale smrti i života" i "Kad sam bio lud".
Iako su mu i poslovni i privatni život obeležili problemi, on je svo to vreme proveo pišući.
Tako je najveću pažnju dobio njegov roman "Pokojni Matija Paskal" koji je napisao u
teškim godinama. Za vreme njegovog stvaranja, psihički mu je obolela supruga, a malo
pre toga propao mu je celi porodični kapital.

Nakon toga slede dela "Stari i mladi", "Snimamo", "Neko, niko i sto hiljada" i neke od zbirki
pripovedaka. Ipak, najpoznatiji je bio po pisanju drama. Objavio je čak 44 drame, a među
njima se ističu "Tako je (ako vam se čini)", "Šest lica traži pisca", "Henrik IV".