Predgrađe


Ne zna se
Jednako odakle
Kuda
Histerija pretpostavki
Greši
Poezija se svela na
Poeziju
Beskonačnog niza
Ispričanih priča
JA
Na sažaljenje
Pravila života
Razmena izvan
Ekstremnog
Telesnog okruženja
Predgrađe
Duše pevanja o
Cvrkutu
Hartija bez tela
Ne dodaje duši
Dušu
Smeh priča u
Palimpsestima
Najbučniji je u
Pomenima peska i
Tajne
Okean je predgrađe
Okeana
Pustinja pustinje
Glas glasa
Da li naglasiti
Predgrađe predgrađa
U gradovima Poezije
Muzika naseljava
Poslednje kutije čula
Cenka se u neispitanim
Lavirintima strasti
Bezdani bezdani
Na sav glas kuka
Zamonašena umetnost
Među spremačicama njenog
Predgrađa
Najplaćenija je
Poezija

Pesma poriče misao – Itaka


Previše teksta sa
jedne stranice sna probija do mene.

Sećanje o strahovima iz detinjstva
stiže iz bele jednačine godina
katkad krst do krsta.

Jedva duga, pomislim,
varka da postaju ona
svetiljka što bi da se upali sama od sebe.

Pesma poriče misli o varljivom sećanju
odbija da donese na svet pravu istinu
onoga što sam mislio da je život. O, da.
Neodlučna je dok se iz sebe krije u sebi,
prolećni vrbov prut sa kog se može oguliti kora.

Ljubav otiče kroz san,
bol koji osećam ne dolazi iz bola drugih,
to dobro znam.
O moje strašno nepostojanje u noći –
u samoći poslednje slike
Lične Lirike Intimnog dana
stvarne svakodnevne Itake palanačke teskobnosti.

Ploča od nematerije



O (sa)vršenom


Iza Jezika je njegovo nesavršenstvo
u njemu nesavršena žrtva
Talac konstrukcija
privida i skela koje im podilaze
usled propasti iluzije o postojanju
Stvarnost je uvek surovi ugovor
između uplašene prošlosti i bezvoljne
Budućnosti
Da li postoji neko od njih
Tesla se kockao sa Dostojevskim
posle svakog njegovog neredigovanog
Romana
JA je tako propadalo u MI
U premetačinama deklinacija
Glagoli protiv padeža
Pometnja imenica na rasputnicama
nabeđenih prideva
Hristos je pokušao
Ismejavali su ga nevažni činovnici
državne sile
Poema o krstu i zarđalim ekserima
nasumice je nestala iz lirskog osećanja
Misli
Ostao je svet
Još uvek mu se telo cedi kroz niti rešetke
Nepostojećeg u postojećem
Pesnici se boje svojih senki
Duhoviti Šekspir u Servantesovoj ironiji
kašlje
Borhes u umišljenom slepilu guta pljuvačku
Nenalažljiv je put tek tako
preko interneta u internatima
Meteža
Kada se ne zna
Na jedinom univerzitetu neznanja
Vizantijskom
Hristos se u rektorskoj odori na časovima
Medicine
Plašio Teslinih prenosa nesavršenih polja
neuhvatljivog
Na daljinu
Jedan iza ili ispred drugoga okončali su
Kraj istorije
Sada misao poriče sebe
Usamljena u gori nedohvatljivog s kojim se
Pesnici guraju na ulici
Niko im ne veruje
Ludi trgovci na suncu pohuju novčanice od
sto dolara
Da li će svet biti uvek i nekad na nekom mestu
Između zaraćenih bajki i basni
osramoćena lirika ne svedoči ni srcu
Ni očima
Ni umu
Postoji
Samo po-stoji



2.


Nastavci su izmišljotine prevaziđenih
Analitičara
Jadnih trgovaca komentara
Bolesnih menadžera reči
Stil je nestao u zapadnjačkim olujama
Na dnu okeana smisla zaujeli kristali prošlosti
odumiru u zagrljaju promukle muzike vode
Na samrti
Pesnici ispisuju poslednje ode
Pismenost neba bodri njihov talenat
Ljute kiše strmoglavljuju se u ljutinu suše
Pustinja u
nemim ogledalima opozvanih odraza
Pohovane novčanice od sto dolara
niko više ne jede
Izdašan kraj na putu nesretnika
demontira putokaze
Čudovište je dotuklo sebe
Čoveka
O, bolni romanu o savršenom
Kako je sve nesavršeno