Secas se bele haljine
prve za tebe skrojene
na tvoj sesti rodjendan
su te slikali u njoj

I ta je slika zarobljena 
sa stotine drugih uspomena
retko se iz izhabane
kutije izvlaci

Secas se starih vozova
majcinih lakih pogleda
igara sa sestrama
tvojih ociju punih sunca

Vreme je zatamnilo
plave pramenove
jos ih i usivilo
takvi su i sad

Kolevka puna secanja 
uspavanih od vremena
vuces je poput kofera 
kad prodjes pored nas


I sad ti suze nose mir
niko drugi ne shvata, sem njih
sta si izgubila
vreme se ne vraca

Bez straha klizis kroz godine 
i svaka prica te dodirne
suze su prekrile osmehe 
tek ih uz pozdrave izigras


I trazis priliku da ga spomenes
sve sto te seca na njega da dotaknes
kao ruke njegove
tople, mekane

REKLA JE

Rekla je :

Gledaj ispred sebe ne slušaj glas sem moga
tu sam pored tebe, pazim da po čvrstom hodaš...

Sitnija su svetla sveta u kom do sad traješ
budućnost je svetla, poslušaj moj glas, rekla je...


Ja sam se lomio i gradio u istom trenu...
U meni je zamah leptirovih krila pravio oluje...
Ja sam živeo u izmaglici neprospavanih noći,
ja sam plesao u tišini, ja sam plesao u tišini...

Sarena suknja od peska prljava 
a bosa noga od plesa zuljava
suzno oko od srece
i osmeh koji leci sve

Svacije rame za plakanje
nicije srce za lomljenje
i ne zna
sta je sutra


/Ali/Ona/ se boji da ima trideset
ona ne zeli da ima trideset
a ne zna da je Bog nekima dao dar
da budu mladi zauvek

Po njenom telu crtezi
likovi slova i brojevi
izgleda da to su slike ljubavi

Kad joj se priblize gladni vukovi
ona samo odmahuje prstom i plese

Blaga si 
cijelu kao pamuk meka
i osetis svaki uzdah i suze

Ti se bojis da imas trideset
ti ne zelis da imas trideset
a ne znas da je Bog nekima dao dar
da budu mladi zauvek

.................

U oči si me gledala
i pitala ko sam ja.

Moja brada je izbledela
od čekanja od bežanja.

Sve zore tvoje su i noći sve
blizinom opijaš daljinom lomiš me

Svi dani tvoji su, vremena sva.
Svaki trenutak sad tebi pripada.

Tako nevina a tako opojna,
u oči si me gledala.

Tvoja oka dva, dva smaragda,
potamnela od pepela.

Ok, samo pre nego što odem,
Ja nemam problem da ti kažem da je problem,
da neke stvari više ne mogu da ćutim,
više puta pokušao da pričam, al’ te uvek ljutim,

Stvari se ne rešavaju same od sebe,
Ja sam gur’o i gur’o, dogur’o sve da kraja bejbe.
Sama pomisao, sve će da se sredi,
Neverovatno mi je da se trudim, ali ne vredi,

I svaka moja reč i svaki pokušaj
Da stavim ti osmeh, ispadne promašaj,
Ja više namam ideja, ta epopeja
Propala je jer sam junak koji postade dileja.

A ti bi da se svađaš, možes tako svaki dan,
Predmetima gadjaš, nije ti bas neki plan,
Ja bih da sednemo lagano jer ja samo tako umem,
Ti mi kažeš da sam glup i ne razumem.

Evo priznajem, sve je do mene,
Neka gromovi na meni bes svoj iskale
Ti si nevina, ma sve je do mene,
Neke stvari se nikad ne promene.

..................

................

Vidi ovako, ja sam spreman da sve bacimo u stranu,
Ja sam spreman da zaboravim baš sve u jednom danu,
Ja sam spreman da svoj ponos progutam,
Da za bolje sutra danas oprostim.

I bio bih papučar, neka me drugi tako vide, to je njihova stvar,
Ako za tebe sam car i samom sebi sam car,
Da se ubije ego, treba poseban dar.

Zar nije bilo dosta da čupa se kosa,
Da li smo stvarno postali takve šuplje glave bez mozga?
Ko zna,kakva te zloba proba, da lupiš nešto kao možda ljubav je prošla?

A tako bih hteo da te zagrlim ko nekad,
Tako bih hteo da probleme samo bacimo niz vetar
Tako bih hteo pobeći sa tobom gde nam prvo dune,
Al’ ti si u fazonu da te ne razumem.

REF:
Evo priznajem, sve je do mene,
Neka gromovi na meni bes svoj iskale
Ti si nevina, ma sve je do mene,
Neke stvari se nikad ne promene.

BRIDGE:

Da li čuješ ove oluje koje bruje oko nas?
To sad su pustinje nasih pustih snova,
koje smo propustili samo ti i ja
a ove dine su moje bine  i priznajem sve ...

Ziveti u proslosti

Secas se bele haljine
prve za tebe skrojene
na tvoj sesti rodjendan
su te slikali u njoj

I ta je slika zarobljena
sa stotine drugih uspomena
retko se iz izhabane
kutije izvlaci

Secas se starih vozova
majcinih lakih pogleda
igara sa sestrama
tvojih ociju punih sunca

Vreme je zatamnilo
plave pramenove
jos ih i usivilo
takvi su i sad

Kolevka puna secanja
uspavanih od vremena
vuces je poput kofera
kad prodjes pored nas

I sad ti suze nose mir
niko drugi ne shvata, sem njih
sta si izgubila
vreme se ne vraca

Bez straha klizis kroz godine
i svaka prica te dodirne
suze su prekrile osmehe
tek ih uz pozdrave izigras

I trazis priliku da ga spomenes
sve sto te seca na njega da dotaknes
kao ruke njegove
tople, mekane