Šta ako život previše boli?

Dakle, sve se svodi na to koju perspektivu mi izaberemo. Samo od nas će zavisiti naše emocije i reakcije. Ako posmatramo život, kao ono što realno jeste, a to je “iskra između dve tame – rođenja i smrti” onda i uviđamo njegovu dragocenost. Ograničenost vremena koje imamo može upravo dati jasnoću putu koji biramo. Da li želite da ostatak svog života provedete nesrećni? To zavisi od vas.


Hvala.

život ne boli, boli smrt. ne boli kad te ima već boli kad te nema. ko neće da živi, ok njegov izbor. ali nemojte da se ubijate, ostavite nešto lepo iza sebe , poklonite organe onima koji bi želeli da žive.

Bol je često neizbježna.. patnja je opcija. kako reče jedan poznati pisac..

Nije istina da život ne boli,boli još kako.To govorim iz sopstvenog uskustva.Bilo je nekoliko teških perioda u životu kad  me duševna bol oterala u  krevet sa željom da zaspim i da se nikada ne probudim.I tako par dana pa nekako čovek navikne da živi sa bolom.Bol postaje sastavni deo života i što  se više navikavamo na njega izgleda da se smanjuje.Ako me boli ruka,noga,glava ili neki drugi organ odmah je pri ruci  uobičajeni lek  ako ga nemam idem kod doktora ali kad boli duša  nema leka koji će potpuno izleciti sve dok ne  nestane  uzrok bola..Sva sredstva gore  navedena umanjuju  bol samo privremeno da bi posle njihovog dejstva bolelo još vise. Ko nije osetio bol života nezna šta je  bol .To je bol koja najviše boli a najteže se leči 

Enesa ::

 Ko nije osetio bol života nezna šta je  bol .To je bol koja najviše boli a najteže se leči 

Duševno i fizičko zdravlje su usko povezani.. u slučajevim duševnog bola, krvni sudovi se sužavaju, kiseonik teško dolazi tamo gdje je neophodan, gušimo se, teško dišemo, nešto nas steže, osjećamo neku čudnu težinu, tromoost, bespomoćnost..  Dok su neki ogrnuti debelom kožom i zaštićeni kao bijeli medvjedi, ipak mnogo je onih koji se povijaju kao list na vjetru, podložnim svim vremenskim uticajima..   tijelo im zatrerperi i na najmanji dašak.

EROTIC MAN ::

život ne boli, boli smrt. ne boli kad te ima već boli kad te nema. ko neće da živi, ok njegov izbor. ali nemojte da se ubijate, ostavite nešto lepo iza sebe , poklonite organe onima koji bi želeli da žive.

Bilo bi super kad bi postojala opcija brisanja iz života, kao brisanje iz foruma

malo veća gumica 

Da, sve bi to bilo moguće kad bi postojalo svemoćno biće u ljudskom liku kako ga neki zamišljaju. To biće bi razmišljalo kao čovek i zato bi i omogućilo tu opciju. Bilo bi to humano, brisanje ne bi samo brisalo osobu, tipa samo nestaneš, nego te izbriše i iz sećanja svih koji su te znali, što je opet humano prema tim ljudima. Nema bola ni za koga. Samo bi trebalo nekako ograničiti korišćenje te opcije samo kada život bukvalno postane nemoguć, ne da može da se koristi za svaki problemčić koji iskrsne.

Život je sam po sebi bolan.... Stisneš zube...

znate šta, pitajte neku teško obolelu osobu koja ima prognoziran još koji dan da li bi se menjali s onim plačljivcima koje "život boli".





sve je to relativno.

Lilith ::

Život je sam po sebi bolan.... Stisneš zube...

A ako nemaš zube, stisneš hmm, šta još može da se stisne

EROTIC MAN ::

znate šta, pitajte neku teško obolelu osobu koja ima prognoziran još koji dan da li bi se menjali s onim plačljivcima koje "život boli".





sve je to relativno.

To je već teško pitanje. Teško razmišljanje za ovako kasne sate.

Ovako... S jedne strane imaš čoveka koji je oboleo od raka, koji zna da će uskoro umreti. Do tog trenutka je vodio ostvaren život, ostvario se kao osoba, uvek je bio na pravom putu. Bio je uspešan u svom poslu, ima porodicu koja ga voli, suprugu, decu. Ono što je bolno je što ih više neće videti, ali su ipak tu da ga podržavaju, da budu uz njega u zadnjim trenucima. Oni su možda nešto zadnje što će videti. Umreće sa bolom u očima, ali neće žaliti za tim kako je proživeo svoj život, jer zna da je svaki trenutak proveden sa dragim ljudima bio vredan.

S druge strane imaš nekoga ko je možda odbačen od društva, siromašan. Beskućnik. U najboljem slučaju kada neko i obrati pažnju na njega, to je zbog podsmeha, ili ako se nađe neka plemenita duša da mu podari koji dinar. Iz ovog ili onog razloga, on je skrenuo sa puta kojim ostali ljudi sasvim lako hode. Takoreći, izgubio se u lavirintu života. Zašto, može postojati više razloga, možda je rano ostao bez roditelja, možda su ga u domu tukli, nije imao srećno detinjstvo. Uglavnom, on za razliku od ovog prvog, nije uz sebe imao druge ljude da ga guraju. Sam je na ovom svetu. I nabasao je na put sa trnjem kojim ide svaki dan. Neškolovan, nema šanse da nađe nekakav posao kojim bi se prehranio, alternativa mu je da radi teške fizičke poslove ako je za njih sposoban. Jer, ono što je za druge normalno, za njega je pojam, poput hrane recimo. Jednog dana, dok po kontejneru prebira ostatke hrane koju ostavlja kasta prvog čoveka, on pomisli čemu sve to... Razmišlja, hoće li umreti od neke bolesti, sa mogućnošću da dotle može da bude mnogo mučnih dana ili da sam prekrati to čekanje.

U prvom slučaju je lik živeo relativno dobar život i umro od teške bolesti, njegovo mučenje je trajalo onoliko koliko je trajala bolest. Mučenje ovog drugog je trajalo čitav život.
Ne kažem da opravdavam drugi slučaj, uvek treba imati nadu, ali nije nemoguće da ima takvih slučajeva, i da se teško mogu nazvati plačljivcima.

Život ne može da boli jer život nije osećaj i nema tu funkciju. Mogu da bole samo određene uloge specifičnih komada odigranih na pozornici života ,,,

Šta god da čovek "igra" u životu, na kraju odigra samo svoj život

Boli pa prodje kao i ostala bol,nije neizlecivo

Black Wizard ::

Život ne može da boli jer život nije osećaj i nema tu funkciju. Mogu da bole samo određene uloge specifičnih komada odigranih na pozornici života ,,,

Šta god da čovek "igra" u životu, na kraju odigra samo svoj život

Šta ako je tačno ono za sudbinu, ako ti je pisac ove priče odredio ulogu, i koliko god se upinjao da izađeš, ne možeš, uvek te vraća u okvir uloge   

Enesa ::

Boli pa prodje kao i ostala bol,nije neizlecivo

Wintermute ::

Ovako... S jedne strane imaš čoveka koji je oboleo od raka, koji zna da će uskoro umreti. Do tog trenutka je vodio ostvaren život, ostvario se kao osoba, uvek je bio na pravom putu. Bio je uspešan u svom poslu, ima porodicu koja ga voli, suprugu, decu. Ono što je bolno je što ih više neće videti, ali su ipak tu da ga podržavaju, da budu uz njega u zadnjim trenucima. Oni su možda nešto zadnje što će videti. Umreće sa bolom u očima, ali neće žaliti za tim kako je proživeo svoj život, jer zna da je svaki trenutak proveden sa dragim ljudima bio vredan.

S druge strane imaš nekoga ko je možda odbačen od društva, siromašan. Beskućnik. U najboljem slučaju kada neko i obrati pažnju na njega, to je zbog podsmeha, ili ako se nađe neka plemenita duša da mu podari koji dinar. Iz ovog ili onog razloga, on je skrenuo sa puta kojim ostali ljudi sasvim lako hode. Takoreći, izgubio se u lavirintu života. Zašto, može postojati više razloga, možda je rano ostao bez roditelja, možda su ga u domu tukli, nije imao srećno detinjstvo. Uglavnom, on za razliku od ovog prvog, nije uz sebe imao druge ljude da ga guraju. Sam je na ovom svetu. I nabasao je na put sa trnjem kojim ide svaki dan. Neškolovan, nema šanse da nađe nekakav posao kojim bi se prehranio, alternativa mu je da radi teške fizičke poslove ako je za njih sposoban. Jer, ono što je za druge normalno, za njega je pojam, poput hrane recimo. Jednog dana, dok po kontejneru prebira ostatke hrane koju ostavlja kasta prvog čoveka, on pomisli čemu sve to... Razmišlja, hoće li umreti od neke bolesti, sa mogućnošću da dotle može da bude mnogo mučnih dana ili da sam prekrati to čekanje.

U prvom slučaju je lik živeo relativno dobar život i umro od teške bolesti, njegovo mučenje je trajalo onoliko koliko je trajala bolest. Mučenje ovog drugog je trajalo čitav život.
Ne kažem da opravdavam drugi slučaj, uvek treba imati nadu, ali nije nemoguće da ima takvih slučajeva, i da se teško mogu nazvati plačljivcima.

U oba dva slucaja su im potrebni snaga i pomoc.
Da zivot nije fer, to je poznato.

Ne vjerujem u reprizu zivota (reinkanacija)ali nadem se i da budne drugacije, pozitivnije.

Svačiji bol je toj osobi velik, ne računam tinejdžere koji pokušavaju da se pronađu i one među njima koji misle da je kul biti depresivac.

Boli on i ovako i onako.U biti to i jest život.

Par tura bensića reši problem 

Gost ::

Šta ako je tačno ono za sudbinu, ako ti je pisac ove priče odredio ulogu, i koliko god se upinjao da izađeš, ne možeš, uvek te vraća u okvir uloge

Pisac piše priču, ne bira uloge. Ulogu biraš sam a koliko ćeš je dobro odigrati, to opet zavisi od samog tebe 

Naviknes se na taj bol ako dnevno ili previse boli.
Licno zivim stime, kao da je moj komsija. Vise puta se pitam kad ce da crkne da Bog da.
Kosta to puno energije, zrpi do zadnje kapi. Vazno je da punis dnevno bateriju. Ostalo je sve onda rutina.