Vladimir Pištalo

Vladimir Pištalo






Vladimir  Pištalo ( 1960. ) je jedan od najznacajnijih savremenih srpskih pisaca.Medju njegova najpozatija ostvarenja 
spadaju 'Slikovnica "," Manifesti ", " Noci ", zbirke prica  " Kraj veka ", "Vitraz u secanju ", "Price iz celog sveta ", romani 
"Milenijum u Beogradu " i "Tesla, portret medju maskama "  , za koji je dobio NIN -ovu nagradu i Nagradu biblioteke 
Srbije za najcitanju knjigu u bibliotekama Srbije 2004. godine.


    Pored ovih knjiga , autor je dve neobicne literarno - biografske knjige - "Aleksantride ",  bajkovite povesti 
o zivotu Aleksandra Makedonskog, i novele " Korto Malteze ".


    U 2017. Agora objavljuje roman  " Sunce ovog dana ".

    U izdanju Agore 2009. i 2010. godine su izasla odabrana dela ovog pisca.

    Mnoga dela su mu prevedena na  vise svetskih  jezika. 
 
    U Americi predaje svetsku i americku istoriju na Univerzitetu u Vusteru, Masacusets.


     Autoportret

Intervju iz casopisa " Vreme ", 11.12.2008.

Iskežena maska sveta

"BALKAN JE NAJBOLJA OSNOVNA ŠKOLA NA SVETU. TO JE MEDITERAN SA PRIPADAJUĆIM POTKONTINENTOM. TO JE JEDNO OSETLJIVO MESTO"

Novi roman Vladimira Pištala Tesla, portretmeđu maskama, nedavno objavljen u izdanju Agore, neobična je lirska biografija slavnog izumitelja. Prvi deo romana pre par godina je bio objavljen kao zasebna knjiga pod naslovom Tesla, mladost. Pištalo u Portretu među maskama prati život Nikole Tesle, njegove evropske i američke godine, uspon, slavu, poraz i kraj, ali i rekonstruiše njegovu epohu i ideje koje su iz temelja preoblikovale ljudsku svakodnevicu i postavile osnove globalnom svetu današnjice. Francuski prevod Pištalovog prethodnog romana, Milenijum u Beogradu, bio je u najužem izboru za tamošnju prestižnu godišnju nagradu Femina za najbolji prevedeni roman na francuski jezik. Vladimir Pištalo je profesor američke i svetske istorije na američkom univerzitetu u Vusteru, Masačusets, i redovni je saradnik "Vremena".

"VREME": Francuski prevod Milenijuma u Beogradu ušao je u najuži izbor zanagradu Femina i naišao na izvrsne kritike u francuskoj štampi. Da li vas jenešto iznenadilo u tamošnjim reakcijama na roman?
VLADIMIR PIŠTALO: Prvo, bio sam iznenađen činjenicom da je u Francuskoj i Švajcarskoj za dva meseca izašlo tri puta više kritika nego u Srbiji za sedam godina. Drugo, te kritike su sve bile dobre. Možda ima nešto u ličnom uglu romana što je razoružalo čitaoce. U osvrtima skoro uopšte nije bilo uobičajenih frazetina sa kojima su šamarani balkanski ratovi. Milenijum je doživljen kao bolna priča o gradu. Treće, mnogi čitaoci su osetili vedrinu uprkos veoma sumornoj temi. Četvrto, roman je u Francuskoj univerzalno doživljen kao nadrealistički, a u Srbiji kao realistički. U čemu je razlika? Znam da Srbi ponekad vole da naglase da imaju paralelnu logiku, da ih niko ne razume, ono što je nama sasvim realno, drugima je nadrealno itd. Verujem da predstava realnosti sa najvećom inflacijom na svetu, Šešeljom i odjecima i reagovanjima postaje rekalibrirana. A u paralelnu logiku ne verujem. To je jedno od naših omiljenih foliranja koje me tera da se češem od nervoze otkad znam za sebe. U Beogradu sam rastao između unjkave neizrecivosti primitivaca i otegnute neizrecivosti snobova. A uvek sam verovao da je najviše neizrecivog za onoga ko ne zna da se izražava. Jedan posustali beogradski kritičar je sedeći na... nekakvom olimpijskom visu (zagrljen sa Koštunicom) napisao da to o čemu govore stranice Milenijuma "nije pravi očaj". I nije. Pravi očaj je rezervisan za one koji se zamršeno i dosadno izražavaju.

U vašem opusu postoji i nekoliko knjiga koje bi se mogle nazvati imaginarnim ililirskim biografijama. To su Aleksandrida, Korto Malteze i Tesla, portret međumaskama. Odakle izbor baš ovih junaka, šta je to u njima što vas privlači?
Aleksandar Makedonski je bio najveći vojskovođa u istoriji. Možda najuspešniji čovek koji je ikada živeo. Onaj koji je venčao Zapad i Istok i tako stvorio sve helenističke države, uključujući i Rim, koji se može smatrati helenističkom državom. Aleksandar se smatrao usvojenikom boga Amona. Kleos, njegova slava, nastavio je da živi na usnama ljudi.
Kortova biografija je odisejska. Nekad mi se čini da su Morgana ili Zlatousta neka vrsta Kirke ili Kalipso. Taj sin mornara i Ciganke, koji je sebi na dlanu brijačem urezao liniju sreće, približava se polubogu, koliko bilo koja ličnost iz popularne kulture može prići. Prijatelj ludaka i poznanik đavola on se kreće u opasnom svetu velike lepote. On na kraju ne umire. Nestaje u španskom građanskom ratu, preteći da se negde opet pojavi. Ne mogu da zatajim da se Korto Malteze pomoli i u romanu o Tesli.
Kao i za dvojicu prethodnih junaka, i za Teslu se možete upitati da li je bio čovek i ako nije – šta je bio? Njegova rana iskustva ličila su na iskustva iščaurenja i ekstaze opisane u Elijadeovoj knjizi o šamanizmu. Kao da se u Teslinoj ličnosti nešto naučno i najnovije stopilo sa harizmatskom drevnošću. Zaista mnogo toga se uklapa: polusveto stanje povećanog intenziteta ličnosti, sposobnost magnetskog delovanja na ljude i menjanja zakona. Odbijanje regularnog rada – šaman je ili kralj ili prosi. On nije nužno vezan za religiju. On je religija. Uklapa se i bolešljivost pred inicijaciju, epilepsiji slična stanja, iskustvo traumatske ekstaze. Duboki snovi. Dvostruka dobra-zla priroda tog dara, koji se ne bira. Konstantna preosetljivost. Otkrića u bljeskovima.


Zašto se roman zove Tesla, portret među maskama?
Od mladosti sam razmišljao o stepenu realnosti drugih ljudi i stepenu moje realnosti za njih. Tema se u raznim oblicima provlači kroz roman. Tako nešto sam možda prvi put zapazio kad sam gledao Felinijev film Đulijeta i duhovi. Očito je da je Đulijeta Masina jedino ljudsko biće u tom filmu. Ostali likovi su – prikaze. Drugi primer istog tog osećaja predstavlja slika Džemsa Ensora Autoportret među maskama. Slikom dominira jedini ljudski lik, okružen drečavim licima od kartona.
U romanu o Tesli pitanje je isto. Naslov može sugerisati da je Teslina viša ljudskostcelog života bila okružena pukim prikazama, duhovima, raskeženim maskama. S druge strane, moguće je da su porodični i zdravorazumski ljudi samog Teslu videli kao masku. Tesla je pet puta gledao film Frankenštajnova nevesta. Tako pametnom čoveku nije moglo promaći dvostruko značenje imena Frankenštajn. Monstrum je, u knjizi Meri Šeli, bio neka vrsta natčoveka. U filmu ga je zamenila usamljena zver. Ime Frankenštajn je u popularnom govoru korišćeno i za čudovište i za njegovog tvorca. Genije je tako postao monstrum. I obrnuto.


Teslin život nalazi se na razmeđi epoha. Šta sve sažima njegovo doba, kako jeon video tu "menu vremena", čiji je bio i svedok i učesnik, da bi na kraju završioizopšten, prezren i napušten?
Oko Tesline kolevke napeti glasovi su pevali epske pesme na kojima je Milman Peri izučavao homerovski postupak. Nepismena majka mu je pričala priče o bogovima starijim od boga. Učila ga je da "retko koja biljka stoji sama, nego je obično kakva duša vezana uz nju" i da "kad nema crkve čovek se može pomoliti pod jelom ili lipom".
Zajedno sa epohom Progresa, Tesla je poverovao da su u njegovo vreme ostvarene bajke. Ikar je naučio da leti. Izmišljen je telefon – mašina za pričanje sa odsutnima. Pojavio se automobil – kočija bez konja. Nastao je film – teatar duhova. Iz gramofona i radija su pevali nepostojeći ljudi. Sijalice su osvetlile gradove i učinile, što bi rekla Šekspirova Julija, da se čovečanstvo zaljubi u noć. Poput ptica ili anđela, ljudi su živeli u neboderima.
Zatim je Tesla doživeo Prvi svetski rat u kome su metodi industrijske revolucije primenjeni na masovno ubijanje i usavršeni u sledećem ratu, koji je takođe doživeo. Tesline oči su se sklopile čas pre nego što ih je mogla zaslepiti eksplozija atomske bombe.
Zaista, svet se manje promenio od Platona do njegovog rođenja, nego od njegovog rođenja do njegove smrti.
Teslina samoća je posebna tema. Nekad mi se čini da je bio izolovan kao Kaspar Hauzer, da je dolazio iz crne rupe, adske jame, bezvazdušne samoće ostarelog Ničea. On je, kao Dedal, sam sagradio lavirint u kome su ga zatočili. O tome govori mala glava koja na kraju nije ušla u roman (videti okvir).
.........

...............

Kao što se vremenski nalazi između epoha, Tesla i geografski potiče sa prostora"između svetova". U romanu ste napisali: "Balkan, gde je on rođen, bio je šav. Bio je antena. Bio je mačji brk. Roditi se na lošem mestu znači roditi se nadobrom mestu. Čovek sa granice je znao prenatalnu tamu srpskih crkava. Znaoje islamski kult svetla i vode, znao je latinski kult satova i zvona. Turska i ruskakultura za njega su bile po sebi razumljive. Kakav zapad? Kakav istok?" Šta je zavas Balkan?
Za vreme balkanskih ratova 1912, 1913. svet se nad ovim prostorom superiorno iščuđavao, a onda je sa Prvim svetskim ratom upao u goru klanicu od balkanske. U vreme bosanskog rata nikom ništa nije bilo jasno, a onda je počeo "rat protiv terorizma" u kom su, nažalost, ponovljeni mnogi stereotipi prvi put čuveni na Balkanu. Balkan je najbolja osnovna škola na svetu. To je Mediteran sa pripadajućim potkontinentom. To je jedno osetljivo mesto.
Sveti Sava je odavno rekao da je ovo "zapad istoka" i "istok zapada". Problem je šta znači "zapad". Ta reč predstavlja neku vrstu prikrivenog vrednovanja. Nikad nisam imao previše poštovanja za tu magijsku geografiju. U početku to je značilo Grci protiv Persijanaca, "Evropa" protiv Azije, iako je grčka civilizacija nastala u Aziji – odatle im je došlo pismo, filozofija, arhitektura. Posle je "zapad" značio (zapadno) hrišćanstvo u odnosu prema islamu. Zapad se kasnije definiše kao "judeohrišćanska civilizacija". I taj narod i ta religija su došli sa istoka. Bliski istok se naime zove "bliski istok" a ne "bliski zapad". Ideja zapada negde od osamnaestog veka postaje konstrukcija koja opravdava kolonijalizam. Najposle, znači kapitalizam u odnosu prema komunizmu i, mada se to retko kaže, kontrastira bogate zemlje prema siromašnima. Pritom sve vreme ima neke mistično-hvalisave podtonove.
Granice se menjaju. Grčka je sada politički Zapad, a Hrvatska, Bosna, Srbija i Makedonija nisu, pa od zapada morate da idete preko Istoka da biste stigli do Zapada.
Nadrealisti su ubrajali Nemačku u one sile Istoka koje će obnoviti zapadnu civilizaciju. Tomas Man se začuđeno pitao ko se uopšte ubraja u Zapad sem uvaženih članova londonske Istočnoindijske kompanije?


Otišli ste iz Beograda u Ameriku pre petnaestak godina. U pravilnimvremenskim razmacima dolazite u Srbiju. Kako se, iz ugla vaših godišnjih vizita, Srbija menja? Sa kakvim osećajem dolazite, a sa kakvim odlazite iz nje?
Da, ja odlazim i vraćam se. Pratim u nastavcima TV romansu između Olje Bećković i Aleksandra Vučića i pomalo se brinem kako će se sve to završiti. Odlazeći i vraćajući se godinama opisujem Beograd. Kad skupim "razglednice" objavljene u "Vremenu", postaće mi jasne promene mojih emocija i perspektiva. I ono što možete izmisliti o gradu – pripada gradu. To nije uvek stvarni grad. U mom Beogradu ponekad se sirene protežu na krovovima, padaju sneg i konfete itd.
Moj problem je što ja sa žalošću polećem iz Beograda a sa radošću slećem u Boston. I obrnuto. Moje reakcije na ovu sredinu nisu konstantne. One se kreću u rasponu od iritiranosti, velikog mira, ispunjenosti. Za pravo opisivanje jednog mesta, verovatno je poželjan "orguljaški" raspon emocija.
A nečija duša je metropola ili provincija nezavisno od mesta gde živi.


................

.............

Samoća Nikole Tesle: Neobjavljeno poglavlje romana

Valcer sa Zveri


Zver je zarežala. Čovek je pucnuo bičem: sedi! Zver je zaurlala. Režanje je dopiralo iz neba i zemlje.
Čoveku se činilo da dopire i iz njega samog: Sad ću te proždrati. Nesigurnost se pojavila u njegovim očima,
 samo da bi je smenila manijačka odlučnost. Prasak biča je prepolovio sobu.


– Mirna! Lezi!


Studen, strašna studen, je izbijala iz njenog krzna. Čovek je pred sobom njušio nešto istovremeno živo i 
besno i mrtvo i opasno.


– Grrrr-rrrr!


Potmulo režanje je treslo zgradu.


Zubi su se razmakli i otkrili smradno ždrelo.


Užas mu je ponovo zasvrdlao u očima.


Zver je izgledala veća od sobe. Kako je stala u nju?

Zver je izgledala veća od sveta. Kako je stala u njega?


On ju je uveo u sobu, ali je nije pozvao da ostane.


Zapahnuo ga je strašni smrad zveri.


Čovek se zagrcnuo.


Snažno je zažmurio i dohvatio je za klasove studenog krzna.


On joj je pritisnuo obraz uz obraz i zaigrao valcer s njom.


On se hrvao s njom kao Jakov sa anđelom.


Tako je Nikola Tesla krotio svoju samoću.




vreme.com

Ni ogledala nisu radila

Ustali smo tako rano da ni ogledala nisu radila.
Istusirali se i oziveli.Nije bilo tolikoo strasno hladno.Miris vazduha je bio dobar.
Bili smo sami na Velikom kanalu.Grlili smo se i mrzli.

" Venecija "

Odlazak

Sa mnom je u avionu leteo radnik iz Zvornika.Obecali su mu posao u Italiji.
On je dosao ali su ga prevarili.

    - Jesi li bio u Veneciji? - pitao me je - To ti je isto kao kad se nas Dunav ili Drina razlije.
Kad povuce Sava dole oko Sapca.Voda prljava, zuta, ni na sta ne lici.

" Venecija "

Nečasni junak ove pripovesti je osioni ceremonijal majstor, Radovan Karadžić, zlokobni činovnik koji je prouzrokovao poniženje i smrt… a nije hteo sebi oduzeti život, kao što bi priličilo vitezu, kad mu je zapretila zaslužena osveta.
Horhe Luis Borhes, Sveopšta istorija beščašća


Voleo bih da verujem kako je upravo legitimizacija kletve u političkom životu bila slamka koja je slomila kičmu radikalskoj kamili. One babe (izraz nije prikladan, ali je bolje to nego da im pamtim imena), dakle one babe su proklinjale izdajnika Tadića u jedanaest generacija, između ostalog zato što je izručio Karadžića. Dakle: Zemlja ti kosti izmecala, ne rodila ti pšenica bjelica itd – u jedanaest generacija. Uvek me je zanimalo šta se dešava sa onim klincem u dvanaestoj generaciji. Da li on bezazleno zatrepće i kaže:

– Hvala bogu gotovo je. Nek se i ovaj davež završi.

Računao sam koliko bi Borisovoj porodici trebalo da stenje pod tom kletvom. Verujem da bi to trajalo 625 godina, što znači da bi ono dete zatreptalo oslobođeno kletve 2633. (Šta je pola Milenijuma među prijateljima.) Kletve i hladan tuš novog holandskog zatezanja potvrđuju da priča još nije završena, mentalno, po posledicama i kao simbol.

Kad su ga konačno uhapsili, ramena su mi se spustila i osetio sam olakšanje.

– A ja sam osetio radost – uzviknuo je moj prijatelj koji zivi u Amsterdamu.

– Raduj se! – zapevao je Jura Stublić u našem sećanju.

– Ja sam osetio olakšanje – ponovio sam.

– A ja baš radost – nadvikivao me on.

I tu sam ja shvatio da u pogledu reakcije na ovaj događaj nisam slobodan da biram osećanja. Radost – ili nista. Ova bezazlena svađa nije ništa u poređenju sa svađom ona dva Crnogorca, koja su počela oko toga da li je Radovan trebalo da bude uhapšen ili nije, pa je onaj koji je mislio da nije trebalo, ubio onog drugog u kafani u Podgorici. Još dva života su tako upropašćena povodom Karadžića, kao da ih nije dovoljno upropašćeno u toku prethodne decenije.

Posle njegovog hapšenja nisam mogao da odolim. Noge su me same odvele u Ludu Kuću. Za stolovima pred kafanom govorio se uglavnom ijekavski. Pored platana su goreli kandelabri. Svet je sedeo za kariranim stolnjacima i pio pivo nešto skuplje nego u samoposluzi. Popio sam koktu naše mladosti. Kafana je izgledala kao da ju je duh iz lampe maznuo sa nekog ćoška u provinciji i prebacio je na Novi Beograd. Ali od onog vremena i onog Radovana, koji je tu sedeo guslajući pod sopstvenom slikom, nije se ništa naročito osećalo u atmosferi. Nikakav pomamni orkestar nije dočaravao scenu iz Hičkokovog filma. Prosto kafana. Kafana na pločniku.

Kao i to letnje veče u Ludoj Kući, politički komentari su imali ukus antiklimaksa. Kao da su svi zaboravili doba eksproprijacije sećanja i deregulacije razuma: one pomame na televiziji, Teslin voz bez šina u kninskoj krajini, piramida banke i “meni se javlja”, popa koji udara olovkom po dečjoj lobanji, narodnog poslanika koji se “obaro” sa medvedom, Šešeljev revolver uperen u taksiste i novinare.

Prljavštinu. Prljavštinu.

I stalne vesti o zločinu.

U to vreme sam izbegavao da gledam televizor da se ne bih suočio sa svojom ogromnom bespomoćnošću. Makroi svoje duše i antropomorfna ništavila smenjivali su se na govornici.

– Zašto kod nas toliko mrze razum? – upitao sam prijatelja.

– Pa kad je dosadan – odbrusio mi je on.

Čitavu jednu deceniju svakonoćno su nas maltretirali dobar i loš policajac: smaranje i mrakobesje. Moć televizijske propagande u obrtanju umova je bila tolika da sam verovao da može da postigne sve. Da je Miloševićeva mašinerija počela da proizvodi gay – poruke (Na primer “Najčvršći je zagrljaj prijatelja” ili pak dvosmislena “Dobrodošao pobratime”), uprkos homofobiji stanovništvo Srbije bi se propederisalo za pet godina. (Da, kaže moja prijateljica – ali bi tajno ipak voleli žene.) Za kanibalizam bi trebalo deset. Tako sam

tad mislio. Sad mislim da propagandna poruka ipak mora da korespondira sa izvesnim postojećim fobijama.

Nikoga tada niste mogli upozoriti na posledice. U očima sagovornika smesta biste pročitali:

– Nek bude po našem pa neka nam bude loše.

– Dobro – pomislio bi nesrećni savetodavac – Biće po vašem i biće vam loše.

Niko ništa nije zeleo da razume. Ljudi su na vesti o zločinima sopstvene strane odgovarali samosažaljenjem. Hiljadu devetsto devedeset i druge godine, u dorćolskom tramvaju, prisluškivao sam kako Beograđanka razgovara sa rođakom iz Bosne. Drčno je upitala mladića:

– Ko ruši Sarajevo?

– Srbi – odgovorio je rođak.

– Zaista?

– Zaista. Srbi – ponovio je mladić.

Rođakino lice je palo i ona je rekla:

– Šta će jadni!

Pre svega za ovu kapitulaciju moralnog osećaja, voljno odustajanje od uma, sada se sudi Radovanu Karadžiću.

Lutke od krvi bez trunke ideje…

Sa nekim kandilajućim popovima Radovan se na televiziji često molio.

O Bože, Gospode Naš, pomozi nam da granatama iskidamo njihove vojnike u krvave trake, pomozi nam da pokrijemo njihova nasmejana polja bledim obličjima njihovih mrtvih rodoljuba; pomozi nam da grmljavinu naših topova zagušimo krikovima njihovih ranjenih, zgrčenih od bola, pomozi nam da uništimo njihove skromne domove vatrenim orkanom, pomozi nam da stisnemo srca njihovih bezazlenih udovica neizlečivom tugom, pomozi nam da ih sa decom ostavimo bez krova… otežaj njihove korake, navodni njihove puteve suzama, oboji sneg krvlju ranjenih im nogu! Trazimo to u duhu ljubavi od Njega koji je Izvor Ljubavi! (Mark Tven, Ratna Molitva)

Jer ko god pozove ljude u rat poziva ih u ovo.

Radovan je to uradio sa karakterističnom neozbiljnošću i ogromnom neodgovornošću. On se tanko osmehivao između velikog nosa i slabe brade. On je kontrolisao trgovinu naftom. On je davao koverte beogradskim političarima. Nije trebalo izdržati samo Radovana. Trebalo je izdržati i ONU kćerku “De bolan i mene malo pretresi” i onu ženu. Zbog ljudi kao što je Radovan razočarao sam se u istoriju. Shvatio sam da svako može postati istorijska ličnost. Ako je Tuđman, ona vrana koja je naučila da govori, postao istorijska ličnost. Onda svako može.

Kandidati za čestitke, mi vas volimo. Dirigenti naše sreće, mi vas volimo…

Karadžić je bio savršeno pribran u onim listerima. On nije bio glup, samo je bio potpuno neodgovoran i jedva da je postojao van uloge. Dok okolo ljudi plivaju u krvi, on je umirućima pričao nešto u paralelnom svetu. Radovan je sa topova nadgledao grad u kome mi je živeo otac. Kad god bih prošao pored onog “poklona grada Sarajeva” na dnu Skadarlije, srce bi me zabolelo. Pred očima su mi lebdele slike snajpera, dimova iznad krovova, parkova sa grobovima a bez drveća… Slike običnih porodica i onih nena, sa onim očima, i maramama, nečijih nena, proteranih negde. Rane devedesete su obeležili sabirni logori i najstrašnije vesti o masakrima od kojih se čovek zastidi što je živ. I on koji se slika. On u nekakvom listeru. On je kockar. On se kao nešto nadmudruje sa Ovenom. On voli bela vina. Njemu pevaju:

Radovane čovječe od gvožđa
Prvi vožde poslije Karađorđa
Odbrani nam slobodu i vjeru
Na studenom ženevskom jezeru

Opisivao sam ga kao doktora Kaligarija koji naređuje somnabulistima.

Jedini momenat kad sam osetio zericu ljudske simpatije prema tom čoveku bio je čas njegove impersonalizacije Dragana Davida Dabića. Ne samo zbog one samurajske frćoklice u kosi. Puna brada privela je kraju njegovu kobnu bezbradost. Dabić je prodavao zmijsko ulje, cedeći zmije kao peškir pred publikom iz Taličnog Toma. Prelazio je rukom nad lenjim spermatozoidima i oni bi živahno promrdali repićima.

Prodavao je na Adi magnete (nešto kao Solomonova slova protiv zauški), koje valjda treba zalepiti iza ušiju i pod mošnice.

Pajac! – pomislio sam sasvim jasno.

Zamišljao sam ga kako sa onim guruom Piroćancem, od kravljih klepetuša pravi “mašine” koje sluze za “nešto”. Dolazi kući, ruča sir od soje sa makrobiotičkim hlebom. Zatim huče u hemisjku olovku i počinje da piše pseudonaučni članak pod nazivom “Naprotiv”. Članak počinje rečima:

Ima onih koji još slepo odbijaju da poveruju u mogućnosti koje otvara alternativna medicina. Ali meni se javlja…

Zamišljam tog bivšeg psihijatra kako polako, da ne pomeri magnete, korača prema Ludoj Kući, gde će zaguslati pod svojom slikom. Zamišljam ga kako ulazi u stan svoje devojke u Zemunu. Na zavesi visi nežan detalj – ružičasti leptir za zavese. Dabić se vraća kući (u blizini Lude Kuće) i gluvo pevuši tužbalicu:

Svaka travka u povojuuuu, pa osjeća radost svoju, a od me-neee radost bježi, daleko, dale-koooo…

Onako rasejan i kratkovid pere zube kremom za šuljeve i odlazi na spavanje.

A onda je i toj ulozi došao kraj.

Konačno smo ugledali ono smrznuto upropašćeno lice u Hagu. Služba mu je dala dve životne uloge. Sad je bio prepušten sam sebi.

– To je onaj isti kukavelj i neznalica koga smo mi znali – prokomentarisao je Marko Vešović.

Sigurno su ga gledale i majke pobijenih u Srebrenici. Majke su mislile:

– On će tamo u Hagu sjediti u toplom. A gdje je onaj moj…

Zureći u preneraženog uhapšenog Radovana setio sam se reči Hane Arendt:

Uprkos svim naporima optužbe, svako može videti da ovaj čovek nije bio “monstrum”, ali je teško ne podozrevati da je bio klovn .

Postoje dva načina da razmišljamo o krivici. (Ta dva načina su se prečesto mešala u toku bosanskog rata.) Prvi, i jedini obavezujući način, je pravni. Drugi je impresionistički. U najužem smislu, Radovan je, naravno, kriv isključivo za stvari koje je lično uzrokovao. Kao simbol, on je krivlji.

Devedesetih godina, svaki moj prijatelj bio mi je zanimljiviji i od toga Radovana Karadžića . I od Slobodana Miloševića. I od Mire Marković. Ne samo da nisam bio njima impresioniran. Bilo mi je sramota što im znam imena. Na njih sam (oprostite na rasizmu) gledao kao na kategoriju pod-ljudi – Morlake H. Dž. Velsa – koji su izašli iz podzemlja da pojedu naše zivote, onako, banalni, tupi i maksimalno dosadni. (“Govor mržnje” je ovde na svom mestu ali taj impuls moramo suzbiti u ime privrženosti dobrim običajima javne komunikacije.) Ti tipovi su mi devedesetih pomogli da shvatim da “tamo gore” nema nikoga ko pažljivo donosi odluke, koji triput meri a jednom seče. Nikoga pametnijeg od vas, čitaoče. Suverenost političkog odlučivanja prepuštena je tako zauvek mislećim običnim ljudima, po principu:

Bolji i ljepši odoše boljima i ljepšijema a ja jedva vama dopadoh.

Umesto tih boljih i lepših, na televiziji je razvlačio usne Radovan . Svi su se kliberili. Šešelj bi u početku izgovorio: “Mi svpski četnici” pa bi počeo da pukće kroz nos. Bilo mu je smešno. Bio je to doba velikog kikota, velike nasmejanosti. Radilo se o onom odvratnom osmehu koji je Vladan Desnica opisao kao priraslicu na usni . Jeste li primetili da se đavo u imaginaciji crkvenih otaca stalno kezi? Zašto? Pa… da bi relativizovao granice, ha, ha. Zašto se ne bi moglo slagati? Haha, a ukrasti, a silovati, zapaliti ubiti? Keženje poziva da lucprdasto pređemo još ovaj prag, pa još ovaj, dok sama priča o pragovima i moralnim granicama ne postane davež jedva dostojan kikota.

– Kad napraviš rupu u poslednjem zakonu i đavo pođe na tebe, kojim ćeš se zakonom odbraniti? – jezgrovito je upitao Tomas Mor u filmu Čovek Za Sva Vremena.

Da li je ta rečenica pala na pamet bivšem Draganu Dabiću u Hagu?

A šta je sa onima za koje ovo upozorenje nema nikakvog smisla? Šta je sa onima koji ne prihvataju da je Karadžićevo hapšenje kraj jedne epohe? Šta je sa radikalima koji i dalje kunu svoj nezahvalni narod koji bi, gle zapanjujuće drskosti, hteo da zivi? Radikalska kletva je odavno stigla Srbiju koja već četvrt veka lebdi između zivota i smrti. Ti baštinici Morlaka bi da i dalje izlaze iz mraka i jedu naše zivote.

– To nisu demoni. To su banalni pajaci – sugeriše Hana Arendt.

Ne slažem se sasvim sa ovom čuvenom tezom.Upravo banalnost je ovde demonska.

Kjoto

Na Šinđuko stanici ljudi su jurili sa svih strana. Moraš da shvatiš da ne nasrću na tebe već nasrću na svoje životom određene staze. Ostani da stojiš stoički usred ljudi koji nasrću. Gledaj obaveštenje na tabli.

Lihtenberg tvrdi da je samo mali broj ljudi ikad video čisto belo. Ja sam jedan od tih malobrojnih. Video sam maske od gaze na licima u metrou. Lica muškaraca izgledala su mumificirana. Žene su bile bule u burkama beline. Stanovnici Tokija su jurili spavajući. Tip je gledao film na minijaturnom ekranu žureći niz pokretne stepenice. Bledi neispavani narod dremao je u metrou, narod velikih radnika. I moje srce je pošlo ka tim umornim ljudima. Ovi ljudi nisu arogantni. Nisu zlonamerni. Sa njima delim zajedničku ljudskost. Voda teče oko sveta. Reka Sumide vezana je sa vodama Temze i Save. Svet je jedno telo. Voda je jedno telo. Ljudi su spavali i trčali. Metro je išao svaka četiri minuta. Devojke na reklami imale su sveža lica sa okruglim, dečjim očima. Međutim karirane suknjice sa podvezicama bolje bi pristajale u bordel nego u srednju školu.

U centralnoj stanici morali smo naći vagone sa nerezervisanim mestima. Vozovi su se, po redu brzine, zvali: Nozomi – želja, Hikari – svetlost i Kodama – odjek!

Do Kjota smo išli Svetlošću a vraćali se Željom.

Voz je kao beli ugor uplovio u stanicu.

Ugor nas je progutao i strelovito pojurio prema Kjotu.

Zbogom giganti Tokija.

Dobardan hramovi Kjota.

– Posle tunela počinje more. Videćeš.

Jedva da sam video more. Pogled su isprekidali tuneli. Sa leve strane sam nazirao odmarališta u kojima nisam mogao zamisliti da se iko kupa. Zar bi iko ikad mogao poželeti da se skine i da bude mokar? Sa desne strane je ostala planina Fudži. Ona je bila obrasla dimovima. Kišom i maglom su šibani krovovi i električne žice. Kišni potočići su tekli niz gornji deo prozora. Gradovi reke, pirinčana polja bili su beli od kiše.

Kao mladić ja sam čitao Suzukija i Okakuru – o zenu i čajnoj ceremoniji. Slušao sam par kurseva iz japanske istorije baš zato što sam mislio da je ne mogu razumeti. Čitao sam klasične japanske romane. Kad smo živeli u Bruklajnu N. je spavala a ja sam gledao avangardne japanske filmove. Tako je ta veza polako propadala…

Kajoko i ja smo pričali o Lafkadiu Hernu, Kokoru, Ženi u Dinama u pokislom vozu nazvanom Svetlost dok su žuta rižina polja promicala pored prozora.

Ona je rekla da su američka okupaciona vojska i Holivud uveli ljubljenje u Japan.

Ona je rekla: Srbi su tolerantni prema zlu. Trajna dobronamernost ih uznemirava.

Ona je rekla: Kad je Bulatović bio u Japanu nije hteo da ode a da ne proba gejšu.

Ona je rekla: Potvrda zdravlja je kad primećuješ zrikavce, lišće, oblake itd.

Raskračeni kao alge beli oblaci su visili nad Nagojom.

Odjednom Amaterasu je izvadila svetlost iz rukava i njome kao bičem ošinula po vozu. Sunce je prosinulo i siva široka reka dobila je opalne prelive. Obasjale su se zelene i kudrave planine. Kuće prema Kjotu su postale lepše, sa malim priljubljenim krovovima sa strane kao krilima. Sad sam znao da sam u Japanu.

Ispao je divan dan u Kjotu.

Želeo sam da vidim kameni vrt .

Iza kapije hrama dočekalo nas je jezero. Lopoči. Čaplje. Kornjača na jednom od dva kamena koja dele vodu. To je bio raj. Intuitivni odmor. Iza hrama izlivala se zen fontana. Natpis na njoj je objavljivao:

Zadovoljavam se onim što mi je dato.

Zamirisalo je na svežinu.

Bosim nogama sam osetio asure hrama Rioanđi. Seo sam. Podigao sam glavu. Žutosmeđi zid bio je napravljen od gline kuvane u ulju. Dok sam suženih očiju gledao kameni vrt dve evropske babe iznad mene su se razgalamile kao vrane. Bile su uplašene starinom i lepotom. Izvikale su se i otišle. Ćutao sam nad šljunkom pola sata. Kameni teret Tokija mi je pao sa ramena. Kameni vrt je delovao na mene. Ne znam kako ali je delovao. Linije sile su tekle oko ostrva kamenova i mahovine. Zurio sam i prošli bi me intuitivni srsi. U srsima je bila moć. Kajo je primetila da vrt svetluca i u jednom trenutku joj se učinio kao voda. Šljunak je tekao u sebi. Setio sam se kako je Mišima tek postepeno video Zlatni Paviljon. Poverovao sam u dublje slojeve viđenja. Rekao sam:

– Neki Rus je budizam nazvao umetnošću viđenja.

– Nije to. – rekla je Kajoko. – Nego da shvatiš da ono što postoji ne postoji.

Luka

Kako opisati džinovsku kišnu luku? Titanski most rastao je pred nama. Taj most ću preći na putu ka aerodromu i odozgo ću gledati zgrade slične Sidneju.

Iz visoko uzdignutog voza zurili smo u most i krug panorame. I kišnu ogromnost staklenih zgrada.

– Ovako će sigurno izgledati budućnost sveta. – uplašio sam se.

Sišli smo na pesak pored nekih šatri pa požurili ka brodu. Kajoko je našla maslinu. Uvek tako. Masumi je govorila dobar srpski sa hrvatskim naglaskom koji je naučila u Zagrebu. Ona je išla u budističku osnovnu školu, snaha joj se bavila čajnom ceremonijom i rekla je da je za samosvest nacije važno ne samo ono čega se kolektivno sećamo nego i ono što kolektivno zaboravljamo. Podsetila me je na jedan paragraf Jusunari Kavabate. Ona…

je ostavljala utisak prekrasne čistoće i svežine. Šimamuri se činilo da ona mora biti čista i između nožnih prstiju. Bila je toliko čista da se on pitao da li ga oči posle zurenja u rano leto u planinama možda varaju.

Šiškin je pravio slike iz običnog života za svoju verenicu. Mirisalo je more. Prskala je pena. I u toj sivoj morskoj ogromnosti bio sam zaista srećan. Teško mi je da opišem suzdržane boje nebodera kojima sam se smejao fotografišući ih. Čini mi se da se brod okretao i više nisam bio siguran u kom pravcu idemo. To je sad more? Ili reka? Ili zaliv? Ili kanal?

– Leteće ribe! – rekli su mi.

Pregledao sam beskraj sivog mora.

– Pa gde su?

– Ma gledaj.

I onda, odjednom, video sam ih.

Mislio sam da su leteće ribe samo na estampama, koje su uticale na Tuluz Lotreka.


Vrata taksija su se sama otvarala

Sa Masumi sam sedeo pored ribnjaka. Pili smo čaj nalik na žabokrečinu uz malinast kolačić. Prelazili smo mostove bez ograde sa asurom u sredini i travom sa obe strane. Gledali smo drvenu nadstrešnicu za drveni čamac. Gledali smo borove na stenama. Čovek je hranio kornjače belim spužvastim kolačićima. Bezbrojne kornjače su se trapavo pele jedne preko drugih i stalno ispuštale zalogaj koji bi ukrali zlatni šarani.

Vrata taksija su se sama otvarala.

Park kraljevske palate bio je smešten unutar zidova Tokugavine tvrđave. Kamenovi su kiklopski nesimetrični i savršeno su se uklapali. Negde se videlo kako su ih zemljotresi razmrdali. U širokom parku rasli su grmovi čaja.

Sa trideset drugog sprata sam gledao duge ulice i male ljude.

Žene su se po sivom danu krile kišobranima od nepostojećeg sunca.

Svaki detalj bio je uzdah a pokret malog prsta bio je događaj.

Na večeri

Više nema dovoljno snega da napraviš sneška rekao je za večerom profesor Numano.

– Snježna baba. – nasmejao se. – Tako to zovu na ruskom.

Gospodin Šibata, pesnik i Čarlijev prevodilac, je izjavio da ga Beograd podseća na Tokio u kom je odrastao. Stvari su nesavršene, izlizane ali rade. Sad je u Tokiju sve savršeno, sve radi ali se čovek oseća pomalo neprijatno.

Stara nafrakana pesnikinja pokazala se kao dobar čovek. Dala mi je knjigu i stavljala slatke ribice u moj tanjir.

Sa nama je sedela Masumi Kameda, cura koja je pričala naš jezik sa hrvatskim akcentom.

– Pored svega što pišem trebalo bi dodati “ako se ne varam”.

– Tokio je grad kišobrana i gavranova. Ako se ne varam. – rekao sam Masumi.

– Gavran je kljunuo moju mamu. – odgovorila mi je devojka. – Teramo ih ali oni neće da odu.

Sa nama je bila Sanja, koja živi u Japanu, jedna razumna Bugarka i mlada Japanka koja doktorira na Brunu Šulcu. To me je ganulo. Da sretnem Šulca u Japanu! Šulcova lepotica se kikotala kako je popila previše, pa je ključeve zaboravila u baru i morala da se vraća.

Profesor Numano je bio skeptičan prema Kurosavi. Voleo je Ozua.

– Vama je Ozu prespor. – zamerio je curama.

Posle mi je profesor Numano nabrojao tri različita onomatopeična imena japanskih zrikavaca.

Sanja mi je pričala o japanskoj fuzzy logic.

–Važan je osećaj harmonije. Pa kad misle da ih bog gleda odasvud.

Bilo je lepo, toplo, inkluzivno, normalno veče i završili smo sa kolačima od riže, umotanim u algu.

Moć reči

Na primer, na premijeri Šilerovih Razbojnika u publici su se čuli prigušeni krici. Poluonesvešćene žene hvatale su se za vrata. Potpuni stranci padali su jedni drugima u zagrljaj.

Ljudi kažu da umetničke poruke imaju veliku snagu.

Čekao sam da počne književno veče na tokijskom univerzitetu. Pitao sam se kako će Tesla zvučati na japanskom.

Čim je Kajoko počela da čita prevod osetio sam poremećaj ravnoteže. Da li mi se čini?! – pomislio sam. Onda sam video da se knjige ljuljaju na polici. Zemljotres! Velika je snaga reči. Uhvatio sam poglede nekih žena, nekontrolisane i brze. Ljudske životinje, uključujući i mene, informisale su se o količini opasnosti kojoj su izložene. Uglavnom, Japanci su učtivo pratili čitanje i pravili se da ne primećuju zemljotres. Ovo je bio moj drugi zemljotres u Japanu pa sam savladao impuls da ostavim sopstveno čitanje i pobegnem u park.

I šta bih radio u parku?

Kišna noć

Kiša. Kiša. Kiša.

Tokio. Tokio. Tokio.

Popodne sam konačno mogao da izađem i šetam satima.

Puštali su džez u viski barovima. Zvučnik u Starbaksu je brujao:

It was a very good year for small town girls.

Pošao sam od hotela ka Kabuki kvartu. Promašio sam jer me je pogrešno uputio policajac. Našao sam se u kvartu prizemljuša i jednospratnica, nalik na staru Podgoricu. U Tokiju je taj kvart izgledao šarmantno. U Podgorici bi izgledao bezveze. To je takozvani kontekst. Nekakvi mali moteli oglašavali su: “Tri sata – 3000 jena; Cela noć – 7000 jena.” Mirno je disalo to susedstvo. Prolazio sam pored plastične makete jela u izlogu i osvetljene konzerve u automatu za prodaju. Prolazio sam kroz oaze prošlosti – budističke hramove. U jednom je čini mi se bila sahrana. Pretrčavao sam neon razliven po kišnom asfaltu.

Kad sam došao do Kabukija, cela pročelja zgrada postala su svetlo. Ulicama su dominirali dendi pank i providni kišobrani. Ne to više nije bilo mesto posebne šminke i kabuki pokretnih scena. Nije bilo teatra čiji se likovi koče u strašnim pozama. Tu su se nalazila mesta koja su bila mešavina prostitucije i masaže.

– Manje masaže a više prostitucije – rekla mi je kasnije Kameda.

Nad vratima su stajala imena kao Usne. Slike cura odavale su okruglooku dečju zabezeknutost. Nesimpatični tip zategnutog lica slikao se sa turistima. Bilo je mnogo momaka sa dobrim frizurama i džejmsdinovskim osmesima. Nije mi bilo najjasnije da li su to reklame za frizernice, mušku prostituciju ili oboje.

U žarkim svetlima šetalo je bezbroj Lolita, koje su volele da pokazuju gole noge. Hvala tim velikodušnim hodalicama što su nam u svetlima poklanjale svoju mladalačku seksualnost.

Bio sam srećan kad sam se, nedaleko od Šinđuko stanice, zavukao iza zida reklama i obreo se u dimu roštilja. Pronašao sam prčvarnice, nalik na prizemne drvene kupee. Bile su dupke pune. Na štapićima su bili nanizani piletina ili beli luk, pečurke ili džigerica. Kao da sam to video u nekom Kurosavinom filmu. Izgledale su gore nego na Baš čaršiji. To su bili uski barovi sa malim stolicama. Seo sam za bar i leđima se naslonio o zid.

Vlasnik prčvarnice, sa kvrgavom glavom, cvikerima i u plavoj majici dozivao je ljude napolju. Matorac je muvao klinku. Sedeli su rame do ramena. Bio sam deo naroda koji je pio velika piva iz malih čaša. Tada sam stvarno stigao u Tokio. Mogao je biti 15. vek. Bila je to noć ljutog roštiljskog dima i neona. Čak kao da se pomalo osećala kanalizacija oko njih. U tim prčvarnicama sam bio kod kuće, u kasnom srednjem veku i u nekom ranom filmu Kurosave.

– Ja sam egzotični stranac ili nešto slično. – mislio sam preko čaše piva.

Napolju je bio kišni prah. Stranica koju ispisujem – postala je svetloplava u svetlosti reklame.

Crvena zvezdica se pojavila na ekranu telefona. Dobio sam poruku:

– Reci mi kako ti je tamo sebični čoveče – pisala je Lidija. – koji ništa nećeš da deliš sa mnom.

– Ovde je velika noć – odgovorio sam. – Kupam se u svetlima kao vrabac u prašini.

Hodao sam tri sata u gradu svetala i štektavih vozova i šina i žica nad prugom. Setio sam se najlepše Priče o Postanku Sveta koju znam. Po toj legendi Japan je stvoren božjim smehom. Neboderi su sijali u kiši i maglici iza stanice Šinđuku. Ja sam zijao u njih i smejao se. Kroz staklenu fasadu video se encefalogram jednog lifta koji pada i drugog koji se penje. I bio sam iza stanice Šinđuku. I svetla liftova su išla po pročeljima staklenih zgrada. I bila je kiša. I vozovi su vikali: Ura!

Tokugava

Kroz kapiju kiše Tokio je, na naše oči, prelazio u jesen.

Vrh kule Tokio Tower gubio se u magli.

Zođođi je nekad bio porodični hram porodice Tokugava i centar budističke sekte Čista Zemlja. Impozantna kapija je izgrađena u sedamnaestom veku. Prolazak kroz nju oslobodio nas je od tri zemaljska stanja duha: pohlepe, gneva i gluposti. Prošli smo, dakle, kroz tu autentičnu kapiju. Sve drugo su uništile zapaljive bombe u Drugom svetskom ratu. Gledali smo ispisane kamenove i veliko zvono. Čašama na štapu smo zahvatili vodu i polili je po rukama pre ulaska u rekonstruisani hram.

Zlatni Buda je bio okružen sa dva zlatna lopoča koja cvatuju u raju. Pod drvenom tavanicom lebdele su dve zlatne krune i nešto kao četiri zlatna vodopada. Bilo je čisto kao u lakiranoj kutiji. Bacio sam tamjan na žar. Pomolio sam se za moju rođaku Nadu koja je umrla u Mostaru.

Iza hrama je bila bronzana kapija sa zmajem i tri lista sa Tokugavinog grba. Valjda je tu, iza zida, ležao čovek koji je ujedinio Japan mačem. Tokugava Lejasu je rekao: „Seljaku ne treba dati ni život ni smrt.“ On je, navodno, odredio koliko spratova može imati trgovačka kuća, koliko se jela može služiti za večeru i koliko može biti veliki pas sa kojim se igra dečak. Njegovi naslednici su na dvesta godina odvojili Japan od sveta. Kajoko i ja smo virili preko zida. Bili su tu mnogi sivi – toro pogrebni kameni stubovi sa pečurkastim krovom, sa grobovima šest šoguna iz porodice Tokugava, njihovih žena i dece. Dok smo virili preko ograde Kajoko je rekla:

– Vidi što je lepo ovo.

I pokazala je neku zelenu bobicu na ogradi. I poruka je možda bila:

Na terazijama svemira ova mala zelena stvar jednako je važna kao grobovi porodice Tokugava.

Pored zida su kisla siva kamena deca. Ti kamenovi su nosili crvene kapice. Svaki je stajao za jedno dete koje je neko izgubio.

Na drugoj kapiji u blizini hrama uplašila su nas dva čuvara nalik na samuraje, sa tricepsima kao konop. To su Nio, Budini čuvari. Oni su, navodno, benevolentni kraljevi ali izgledaju strašnije od demona. Jedan sa otvorenim ustima, drugi sa zatvorenim simbolisali su život i smrt.

Pored kapije, gavran je jeo neku pticu bez glave.

Biciklisti su nosili kišobrane.

Žene su šetale u providnim klobucima.

Ako nešto zavolite – pomislio sam – i zapamtićete.

Zemljotres

Ujutro sam sišao na doručak. Hotel je osvanuo pun pisaca sa međunarodne konferencije i oni su pričali:

– To je veoma zanimljiv roman jer se dešava uglavnom u klozetu… u Meksiku.

Na doručku sam sreo Kajoko Jamasaki. Pesnikinja je tri puta zalutala u velikom hotelu. Oboje smo se obradovali. Mnogo smo pričali šetajući po Tokiju. Ona trideset godina živi u Beogradu, zna ga dobro i njena razmišljanja o obe kulture su zanimljiva.

– Oni Japanci koji su zavoleli srpsku hranu zavoleli su i ljude. – rekla mi je. – Oni koji nisu, imali su malo prijatelja.

Jeli smo japanski doručak. Kašu sa algama i vasabi i ikru i pečurke i ribu. Lotosov koren me je pridobio diskretnim ukusom. Muzika je ličila na nešto između mjauka i kapanja vode. Sedeli smo u mekoj unutrašnjosti tvrdog grada.

Posle doručka smo prošetali sunčanim ulicama. Začudilo me da u centru Tokija ima puno gavranova. To su bile zaista ogromne zastrašujuće gavrančine. Nisam shvatao da li ih tolerišu zato što je tronogi gavran Jatagarasu bio glasnik boginje svetla Amaterasu ili zato što ih je teško oterati? Ispod gavranova, curice su šetale u kariranim mini suknjicama i crnim čarapama. Mmmm. To đačko – bordelsko oblačenje je najzanimljiviji detalj tokijskog života. Cure u crnim čarapama bile su erotične i elegantne ali ponekad malo krivonoge.

To je mene čudilo.

To je mene brinulo.

Muške frizure su bile dobre, ali komplikovane. Kako spavaju s njima to ne znam. Znam da mi se svidela zgrada Mode Gakuen u obliku svilene bube. [ Zgrada Svetlosnog Napretka na mom ličnom jeziku.] To arhitektonsko čudo liči na uspravnu elipsoidnu loptu za američki fudbal. Samo što je od stakla. U njoj su smešteni koledž dizajna i medicinski koledž i škola mode.

– Previše je novo. – žalila se Kajoko. – Nema patine.

Dočekali su nas autobusi. Na putu do Vasada univerziteta ušli smo u jedan manji i stariji Tokio. Bilo je divno jesenje vreme. Cvetala je Higanbana crvena cvast, slična krvavom plamenu, na dugoj peteljci bez listova. Smatra se da su srećni ljudi koji umru kad cveta. Nazivaju je Cveće druge strane.

Konfučije je govorio da je jasnost jezika jedna od najvažnijih vrlina civilizacije. Političari hotimično zamućuju jezik. Oni žele da kontrolišu značenja reči. To je rekao predsednik međunarodnog PEN-a. Govorio je dobro. O tome nema sumnje. Ono što me je zbunilo bile su njegove crvene čarape.

Na Sedamdeset šestom kongresu internacionalnog PEN-a svirali su gimnazijalci sa nekih otoka na Jugu, pored Okinave. Meni su njihovi kostimi delovali polinežanski. Cure su odmahivale šakama iz zglobova levo i desno. Tamburice od zmijske kože javljale su se češućim zvukom. Bio je to spoj tamburica – češagija, bambusovih i kožnih bubnjeva. Prodorni glasovi, zvižduci, bubnjevi postizali su nešto orgijastičko, nekakvo probijanje zvučnog zida posle dosadnih govora. Deca su dobila stojeće ovacije. Oči su im bile pune suza.

Usrdni glumci u belim kostimima grcali su reči Inoue Hisašija o međupovezanosti sveta. Reka Sumide vezana je sa vodama Temze. Voda ide oko sveta. Svet je jedno telo. Voda je jedno telo. Rekli su da ima sto miliona sunca samo u našoj galaksiji. Nikad neću zaboraviti zurenje u zemlju iz svemirskog broda. Ona je izgledala kao plava kaplja koja se sprema da padne. Pale su mnoge kaplje kad smo izašli. Vreme se pokvarilo. Svetlosnica, boginja Amaterasu nam je pokazala: vidite kakvu svetlost mi imamo u Japanu – a zatim je svetlost sakrila u rukav.

Ljut zbog nestanka sunca, otišao sam u sobu i zaspao.

Uveče je bio neki prijem. Sat je zazvonio. Znao sam da su svi na tom prijemu. I žena u crvenim čarapama. I lepa crnkinja. Podigao sam se na lakat ali lakat se slomio. Poljubio sam krevet, koji me je privukao sebi. San me udario kao voz, poneo me i ostavio me pet sati kasnije. Probudio sam se u mraku.

Ustajao i gledao crni Tokio. Svako ulično svetlo bilo je kao vojnik na straži. I bio mi je Tokio pretvrd te noći. Na aerodromu sam video poster plamtećih krošnji nad izvorima. Hteo sam da pobegnem iz Minotaurovog lavirinta u ružičaste oblake procvalih trešanja i među bele majmune u toplim izvorima.

Samo gde su?

Budan u velikom krevetu osetio sam mučninu u stomaku. Najednom nije sve bilo u redu sa osećajem ravnoteže. U Japanu možda nema demona sa crnim zubima i kosom od paučine ali ima zemljotresa. To sam zaboravio. Panika je rekla: beži! A um je rekao: gde da bežim? Šta ću na hladnoj ulici? Ova zgrada je verovatno čvrsto građena. A grad je beskrajan. Nema gde da se beži, samo podzemni i nadzemni vozovi i nedogled sivog betona. Gde da odem i zašto bih bio sigurniji na tvrdoj, pustoj posleponoćnoj ulici.

Umirio sam se i ostao da ležim.

Tokio je osvanuo u beloj izmaglici.

Dok smo doručkovali kišilo je. Ljudi u tamnim odelima sa kišobranima pobegli su sa Magritove slike i pojavili se u hotelu. Dali su nam amrele u hotelu. Pojavili su se i biciklisti sa kišobranima.

Šta li sad rade, pitao sam se, oni beskućnici u parku?

Kameni vrt


Verujem da reči izgovorene sa strašću sadrže živu istinu, veću nego racionalne misli.

Natsume Soseki


Opet se osvetlio prozorčić. Ukazale su se kreste valova na jezeru Mičigen. Dim je leteo i brisao gradske kvartove. Nad Čikagom nas je drmao vetar. Kroz aerodromske hodnike pojurio sam pokretnim stazama kako bih uhvatio vezu za Tokio.

– Povedi i mene. – rekli su mi na polasku studenti i sekretarice.

Avioni su naslanjali zatupaste njuške na stakla. Ljudi su kuckali po ekranima. Široki su bili prozori. Nebo je bilo razduvano i sivo. Avioni su koso poletali.

Došlo je vreme da i moj avion poleti.

Unutar belog cilindra, sedam televizora je zatreptalo u nizu. Glumci su mnogo mrdali licem kao da ga nameštaju u autentičan položaj ali su ostajali dosadni i plitki. Jastučić pun peska stavio sam oko vrata. – Din-dong! – slušao sam objave na engleskom i japanskom. Zadremao sam uz pomoć melatonina. I bilo je to kao bal anđela na vrhu igle.

Kako bi čovek u polusnu zamišljao Japan koji nikad nije video?

Zamislio bi zidove od neona. Suši kuvari bi pokrili tanjire jestivim slikama. Opsesivno ljubazni i fokusirani ljudi bi jurili jedni kroz druge. Brzi vozovi bi iskrivljavali krajolik. U doba cvetanja trešanja svaka latica bi bila bog. Vodopadi bi šibali po ramenima u ceremoniji pročišćenja – misogi. Rađanje i nestanak sunca bili bi događaji. Godzila bi izlazio iz Hokusaijevih valova.

Leteli smo na Istok u večnom danu, preko Aljaske i pored Kamčatke.

Kakve bi još bile asocijacije?

Oficiri stoje dok imperator avetinjskim glasom govori preko radija. Kameni vrtovi. Ljubavna samoubistva. Fantazija silovanja. Sede trave i duhovi. Porcelan. Strela pogađa cilj u mraku. Kurosavina svetlost odražena na lišću, kojoj se divio Felini. Kiše. Udar glava sumo rvača. Tako počinje.

– Dobrodošli u Japan! – sinuo je natpis na aerodromu Narita.

Ali sunce je bilo najveća dobrodošlica.

– Jutros je tajfun prošao. – rekao mi je jedan od domaćina. – Ovde se nije moglo stajati od kiše. Sad je divno sunce. Ako budeš imao sreće videćeš zalazak sa planinom Fudži. To bi i ja voleo da vidim.

Nisam video Fudži. Video sam ptice na banderi. Video sam žice nad prugom. Ne znam kad smo tačno ušli u Tokio ali on je postao nepregledan. Među zgradama ocrtao se ogromni točak panorame. Tereni za golf bili su ograđeni žicom. Svuda su tekla japanska slova slična pagodama za mrave.

– Vreme u Tokiju je sabijeno. – napisala mi je kasnije Aleksandra. – Kada se šetate gradom, može da vas uhvati grč od premora. I dok napravite obrt oko svoje ose, odjednom je noć, svetlucaju ulice i vreme je za san. Ali, iako brz kao najbrži tobogan, tokijski život uljuljkuje, jer sve deluje tako izmešteno.

Nemilosrdni beton se račvao u petlje. Auto put se, kao roler koster, dizao i padao između solitera. Dole su ostale neke tamne krošnje. Dole su ostale reke u sužanjstvu cementnih kanala. Dok sam pevušio simples cosas, reke automobile su se upalile. Zasvetlela su slova reklama. Svi ti nadzidani kvadratići sa frcoklama, sva ta raskrečena i kitnjasta slova su nešto govorila, govorila meni.

Iznenadila me je živost stanice Šinđuku. To će biti moj kraj i ja ću ga pomalo upoznati. Neonska slova tekla su uz zgrade. Ispostavilo se da je Keio Plaza ogroman hotel sa mermerom boje mortadele. U Keio Plazi me nisu imali na spisku. Dečak za štandom me je dvadeset puta tražio u kompjuteru.

– Tamo me očito nema i grešku možemo ispraviti samo ako me saslušate – rekao sam.

On bi se nasmešio i još sedam puta ponovio operaciju na kompjuteru. Budala je čovek koji misli da će isti postupci proizvesti različite posledice. Posle dvadeset sati putovanja, bio sam raskomadan nespavanjem. Dok su me tražili otišao sam u toalet i popio tople vode iz slavine jer sam bio žedan, u stranom gradu, bez mesta za spavanje.

– Otkad je došao kompjuter Japanci su postali gori nego Srbi. – prokomentarisala je kasnije Kajoko. – Sad su svi isti.

Šef onog mutavog nasmejanog dečaka mi se izvinuo. Moja soba na trideset drugom spratu gledala je na džinovsku lepu zgradu koju sam naizmenično nazivao Palata uzvišene svetlosti i Palata civilizacije. U stvari se zvala Metropolitan Government Building. U njoj je zasedala gradska vlada. Dve godine je bila najviša u Japanu. U jednom filmu ju je uništio Godzila. Ta zgrada mi je pravila društvo danima. Naspram njenih plavih prozora govorio sam u plavi ekran kompjutera:

– Evo iz noćnog Tokija se javljam.

– Ima boga i u Japanu. – uzviknuo je moj otac.

– Molim te – zamolio me Humbaba – kad vidiš nekog Japanca pozdravi ga od časnog srpskog naroda i poželi mu sve najbolje.

Bez obzira na umor, izašao sam na ulicu.

Grad je bio oštar. Vazduh – benzinski oštar. Japanci kažu da zapadnjaci ne primećuju zrikavce. Ja sam samo to primećivao. Opuštali su me. Zrikavci su se dobro slagali sa betonom. Dobro su se slagali sa neonom. Dobro su se slagali sa toplom noći. Dobro su se slagali sa…

Otišao sam u obližnji park iza Palate civilizacije. Tokio je bio bezbedan. Ljudi su spavali u parku. Prvo nisam znao ko su ti ljudi. Nisam znao da ovde ima beskućnika. Izašao sam iz senki parka. Nezlobiva lica su virila iz kartonskih kutija. Zrikavci su pevali. Mnogi Japanci vozili su poni bicikle zato što su dobri i praktični, mada ih kod nas preziru. Čovek sa slušalicama vežbao je nešto na uglu.

Mislio sam: u ovom gradu Kurosava je plakao na filmovima.

Prošao sam uskim neonskim ulicama punim mladeži.

Odlučio sam da se potopim u bazen žute svetlosti u lesonitskoj kafani. Ušao sam u neon i seo u mali boks. Kafana mi je prvo izgledala loše pa odlično. Tu je jeo običan narod. Zvuk kukavice objavio bi da je jelo gotovo. Neka grifonska ptica krasila je novčanicu od 10 000 jena. Namučio sam se sa štapićima. Pojeo sam kineske nudle i izvrsnu džigericu sa mladim lukom i sojinim klicama. Sa jelom se slagao čist i gorak ukus kirin piva. Vrlo umoran čovek sedeo je do mene, moj vršnjak. Jeo je malo, pa bi zapalio cigaretu. Tri je popušio dok je završio obrok.

Izašao sam u svetla. Mladi ljudi su šetali. Neočekivano sam dobro jeo. Pevali su zrikavci. Život je bio bezveze i jako dobar.

Crna Palata Civilizacije ocrtavala se sa druge strane prozora.

Preobukao sam se u kimono. To je bila poruka sebi: dan je završen!

U svetlu moje lampe Asahi Šinbun je pisao: Dok Kinezi kupuju zemlju Japanci se boje gubitka kontrole.

Džinovski je bio moj hotel i džinovska je bila noć nad osvetljenim gradom. Noć na zemlji!

Probudio se malo pre sunca. U ogromnom prostoru prizor je izgledao nepomično i bezvazdušno. U bezvazdušnom vazduhu ukočila se zgrada koju sam ja nazvao Palatom Moderniteta i Civilizacije. Odan sivilu Tokio je sporo primao poljubac sunca i staklene zgrade nisu žurile da ga odraze. Došao sam u Japan da gledam kamene vrtove. U predjutarnjoj svetlosti, čitav Tokio je izgledao kao kameni vrt.

Peščanik

"Andrić je govorio da se vrednost čoveka meri njegovom sposobnošću 
da se raduje. Podsećao je da mala doza naivnosti piscu nikad nije naodmet. 
Nastojao je da nikad ne kaže reč koja drugoga nipodaštava ili rastužuje.
 Ova zadnja rečenica ga možda najbolje definiše. "

( O Ivi Andricu )

Već ste bili starac kada su vas pitali da li su kritičari dobro shvatili ono što ste želeli 
da kažete. Vi ste rekli:

• Skromno mislim da nisu.
  
  

.............

“Identitet nije kliker da se izgubi. Ne znam da li je to prednost ili mana,
ali ja stalno mislim na srpskom. Kad su pitali Džejmsa Džojsa kad misli
 da se vrati u Dablin, on je odgovorio da nikad nije ni odlazio iz Dablina. 
Tako da u tom smislu, ako neprestano mislite na srpskom, onda je svejedno
 da li ste u Buenos Ajresu ili ste u Bostonu. S druge strane, meni je bilo 
zanimljivo to iskustvo Amerike jer me je naučilo toleranciji, uključujući i 
toleranciju prema svome. Imate u Srbiji to malo s visoka gledanje nekih
 naših intelektualaca prema malim, običnim ljudima. Ja sam se toga okanio 
živeći u Americi, i mislim da mi je ta njihova tolerancija dala baš najviše u 
obliku tolerancije prema svome”, 
svojevremeno je objašnjavao dr Vladimir Pištalo.


....................